Велики борац за светосавску веру, прота Жарко Гавриловић, оставио нам је своје успомене о борби за правоверје у СПЦ. Када се његова потресна исповест прочита, види се колико су непријатељи Цркве роварили и роваре, па није чудо што нам се све ово дешава. Ипак, људи попут оца Жарка су ишли својим путем и борили се до краја. Нека нам они буду узор. 

+ + +

За сада ме нико „у тоталном миру и мировини“ не дира, осим мафије у Цркви и држави која ми прети, записује протојереј др Жарко Гавриловић 2013. године

Мој живот у огњу служења Богу и своме роду

(СПЦ и српском народу)

Протојереј др Жарко Гавриловић

Школовање у Богословији „Свети Сава“ у Београду, ман. Раковица

Моје опредељење за упис у Богословију било је у свему чудновато и није се, првобитно, одигравало по мојој вољи него по Божијој и вољи мога најстаријег брата Гвоздена. Ја сад тек разумем речи које се приписују Господу Богу, речене Јеремији пре његовог рођења: „И дође ми реч Господња говорећи: пре него те саздах у утроби, знах те; и пре него изиђе из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те“ (Јер. 1, 4 – 5).

а) Припрема за упис у Богословију код о. Михаила Давинића, испит у Краљеву, испитивао митрополит Јосип Цвијовић, Дрежничанин, од седам, примљена само два (Радоје Цвијовић и ја)

б) Упис у Богословију „Свети Сава“ у ман. Раковици 1950/51 (становали у поткровљу „Голубарници“, умивали се на залеђеном потоку поред манастира прве године, јели „труманова јаја“ највише и кашу).

Велики проблеми са Ужичким комитетом КП и Рајком Јечменицом зато што сам отишао у Богословију, наредбе моме брату Гвоздену да ме врати, па онда оцу Ђорђу, Гвозденово одвођење у Пожегу на саслушање, његово одређивање у Лису на принудни рад, али је он побегао.

в) Упис у Други разред Богословије 1951/52 Убацивање Удбаша и наговори да напустимо Богословију.

г) Упис у Трећи разред Богословије 1952/53

д) Мобилизација за одслужење војног рока, Ужице, 19. јула 1953. и демобилизација из ЈНА, Суботица, 24. августа 1955.

ОЗНА је убацивала своје шпијуне да нас убеђује да је Богословија назадна школа, без перспективе и будућности, дакле да нас терају из Богословије, А ја сам се са њима највише носио, после Трећег разреда, у 19. јула 1953. отерају мене због тога у ЈНА, само мене из Богословије у Раковици, а због мене и Радоја Цвијовића који је био из истог села, да не би замка била провидна, мене дакле што сам им пао „за око“ у жучним расправама са ознашима; Радоје био 1,5 годину дана у војсци, негде у Далмацији, а ја 2 године и месец дана у Сомбору и Суботици.

Када смо као регрути, било нас је много у возу, прилазили Сомбору после подне дизао се велики облак прашине у ваздуху, од којих се није видео град, кроз прашњав ваздух су летела јата голубова, што је претстављало Сомбор као равничарски, војвођански град, чији су путеви били блатњави, у то време без асфалта. На железничкој станици дочекао нас један дежмекаст потпоручник, види се по изгледу и држању да је „ратни кадар,“ и почео распоређивати регруте по јединицама и касарнама, које су прихватали војници, сваки за своју јединицу. После сам сазнао да му је име, колико се сећам, било Ристо а по чину је био потпоручник.

Још смо сви, регрути и део војника били на окупу, када је Ристо изненада, „као гром из ведра неба“, узвикнуо:

– А ко је међу вама поп?

Ћутао сам, јер нисам био свештеник, али је он био упоран:

– Што се не јавиш, делијо? Је л` те страх или срамота?

Јавио сам се и упитао:

– Да ли ви мислите: Ко је богослов или свештеник?

– То је за мене иста ствар, одговори он.

У мени је почело нешто да кључа. Одговорио сам:

– Није исто бити официр и ученик школе за војне старешине, одговорих ја! Ја сам ученик Богословије, и није ме страх за то, нити се тога стидим; завршио сам трећи разред те школе, ученик сам још увек, и нисам свештеник, а сада су ме мобилисали да служим војску, иако нисам завршио Богословију, те је према мени учињена дискриминација и велика неправда.

–  А је ли? Зашто оде у ту школу да лажеш народ?

То је била она кап која је превршила меру, па сам одговорио:

– Ја не знам ко лаже народ: Ви или ми? Ви што говорите о стварању неког раја на земљи, уместо кога се све више спушта небески пакао, или ми, односно религија, који говоримо о рају на небу, да се ми само спремамо на земљи да заслужимо рај на небу, а нико за сада није доказао, нити може да докаже, да је то лаж. Ко, дакле, лаже народ: Ви или ми?

Поцрвенео је и љутито одговорио, немајући други аргумент да узврати, па је почео  да ми прети.

– Научићу ја тебе памети! Доћи ћеш ти код мене у јединицу, па ћемо се ми још разговарати и то на други начин!

Заћутао сам, јер сам схватио да нисам више међу цивилима, да је враг однео шалу, да сам међу грубим људима, војницима који су изашли из рата, који кад не могу да укрсте логичке разлоге и да вас победе у равноправном дијалогу, запрете вам песницом. Нисам хтео више да се препирем, јер сам за полемику већ био оспособљен у Богословији, када су ознаке убацивали своје људе да нас, богослове, растерују из школе кућама. Али срећом, отишао сам, као регрут, мислим у Прву касарну у Сомбору, где потпоручник Риста није био старешина, и ту сам распоређен у минобацачки вод за нишанџију, трудећи се да будем исправан и послушан војник. Поготову када сам чуо поверљиву претњу: терајте попа, тако су ме звали, иако то нисам био, док не каже нећу, а кад каже нећу, онда ћемо га под војни суд.

И тако су почели моји војни дани, уз егзицир: Лези! Устај! прво у прашину, када падне киша у блато, када је снег, у снег, па се морало чистити оружје и одело. Тешка нишанска цев минобацача од 82 мм, ашов, нож, фишеклије. И тако пуних шест месеци обуке, уз врло честе узбуне, јер се 1954. створио проблем око Трста, па смо три – четири пута имали недељно ноћне узбуне и непотребна малтретирања. На моју несрећу био сам курир, некад једном, некад двојици официра, што значи да сам морао у трку да се опремим, отрчим до стана официра, обавестим га о узбуни и стигнем јединицу у покрету. (Описати дочек регрута на станици у Сомбору од стране поручника Ристе, претње да ме терају док не кажем нећу; обука прво нишанџија минобацача, па онда помоћник са ношењем подлоге и пушке, ашовчића и другог, лежање по команди у блату и снегу, чишћење оружја, инцидент када је један војник из „Јужне пруге“ почео да ми пева на уво „вјечнаја памјат“ а ја му одаламио шамарчину да се завео па јурнуо на мене, војници нас раздвојили; политичка настава капетан Славко Ормановић, инцидент о стварању света; командант пука пуковник Адамовић, рекао ми да ја учим добру школу); курир двојици официра, узбуне честе око Трста; после обуке прекомандовани у други пук касарне у Суботици, где никада нису дошли регрути, па смо стално били као на обуци: уз редовну обуку, занимања, предавања. Ту сам доживео да су ме оптужили да сам шпијун Америчке амбасаде и да издајем војне тајне ЦИИ, имао двадесетак дана сталног испитивања од раног јутра од КОС (један мајор дошао из Београда, један из Новог Сада; како сам избегао замку и смислио причу да се моји деле, па зову и мене да учествујем у деоби очевине; инцидент код капетана Слободана Златановића; покушај да ми даду седмодневно одсуство, једва дозволио на рапорту код потпуковника пука, платио половину карте.

Најзад, стигао је тај дуго очекивани дан демобилизације после пуне две године и скоро месец и по дана проведених на одслужењу војног рока, што је мени пало као својеврсна робија, капетан Слободан Златановић, рођен у Жаркову крај Београда, као командир чете, који је од мог испада у вези комуниста био врло резервисан према мени, и само ратни кадар, тражио је да он мени напише карактеристику у Војну књижицу приликом демобилизације, а не потпоручници и поручници коју су писали другима карактеристике, што је и учинио, коју још увек имам у животу.

У Војној књижици, по демобилизацији, су написани следећи подаци: „Датум и место рођења: 10.04.1933 у Дрежнику; Војни одсек: Т. Ужице; националност: Србин; Школе у грађанству: 5 разреда гимназије (у ствари имао сам четири разреда, малу матуру у 3. разреду, па после ње још један разред, а после се матура преместила после  четвртог разреда, па пошто сам ја имао малу матуру и плус један разред гимназије, тако сам и написао 5 разреда гимназије) и 3 разреда богословије; Занимање: Ученик; Знање језика: Српски; Дан ступања у ЈНА: 19.07.1953. год.; Род (служба) и рок служења: Пешадија обична 2. године; Оспособљен у ЈНА: ВЕС 1/а, касније преправљено: 11101; Дужност: Стрелац; Отпуштен из ЈНА: 24.081956, Пов. 120; Чин при отпусту из ЈНА: Војник; Оцене (владање, похвале, одликовања, казне): Наставу је савладао Врло добро а тому му је допринела и његова школска спрема. Дисциплинован је сва наређења извршава без поговора није похваљиван а нити кажњаван. За свој вес је оспособљен. Капетан I класе Златановић Командант: потпис Нечитак.“ Војна пошта 6920, Суботица.“

И то је све. Хвала Богу када сам извукао живу главу из војске и одслужења војног рока и вез осуде на Војну робију, која ми је висила о концу.

ђ) Упис у Пети разред Богословије, Одличан успех у свим разредима, па и у овом петом разреду, учинили су да сам ослобођен испита богословске зрелости. Испит богословске зрелости (ослобођен услед одличног успеха), а на заједничком ручку матураната и професора, колеге студенти су изабрали мене да се опростим са професорима. Та Здравица на Матурском ручку ће бити негде штампана.

е) Борба око професорског предлога за школовање у иностранству

ж) Припреме за женидбу

Кратак сценарио мог свештеничког службовања 

а) Припреме за рукоположење и рукоположење за ђакона и свештеника

б) Рукоположење за ђакона у цркви Ружици у Београду на храмовној слави Малој Госпојини, 21/8.09.1956, од стране викара патријарха Германа Ђорића Доситеја Стојковића, потоњег наметнутог Митрополита МПЦ, а за свештеника од стране патријарха Германа, и ВД епископа жичког, у Капели Симеона Мироточивог у Патријаршији, сутрадан на празник Јоакима и Ану, 22/9.09.1956.

в) Свештеничка пракса у ужичкој цркви Светог Георгија

г) Свештеничка служба у Шилопају

д) Свештеничка служба у Цветкама код Краљева (Довршавање започетог парохијског дома и пресељење у њега; Казна за опело над Милорадом Тошовићем, које нисам ни учинио, већ само парастос; Опело над  Шљивићем из Милочаја и судски спор око мог говора на том опелу; претње ликвидацијом Стеван Митровић, благајник црквени, донео ми „кратеж“ да пуцам ако ме неко нападне: припреме за светосавску прославу и ометање; судски спор да ме патријарх Герман преместио у Цветке да дижем народ на устанак, који је, мојим премештајем за Краљево од стране епископа жичког др Василија Костића, затихнуо.

ђ) Свештеничка служба у Краљеву (борба са свештеницима око таксе за чинодејства; одликовање црвеним појасом у Трнави на Голији, заједно са Миланом Гавриловићем; епископ Василије, црквеносудски тужилац за рашчињене епископа Дионисија; рад на обнови храма Свете Тројице и прослава завршетка радова, без речи похвале, против чега су били комунисти; долазак патријарха Германа и епископа Јована Велимировића у Краљево код епископа Василија и речи еп. Јована за мене; зидање куће у Краљеву; подметање девојака од УДБ-е; борба за добијање свећаре на Краљевачком гробљу.

д) Одлазак на последипломске студије у Оксфорду октобар 1967. и повратак у Краљево, јун 1970. (долазак конзула Мите Матевског код мене у собу Колеџа (присутни Гордана Пејовић и архимандрит, мислим Горион, по имену, православни Либанац) и покушај да од мене сазна зашто долази патријарх Герман у Енглеску; Краљ; савети проти Николићу да прими епископа Лаврентија како би требало, јер је духовно оживео Београд, и сада комунисти желе да га се „реше“; покушај врбовања Енглеза да „поправим социјалну и политичку ситуацији у Србији“; долазак М. Николића, Принца Томислава код мене у Оксфорд на славу Ђурђевдана 1968; долазак принца Томислава у Рединг на прославу и прозивка моја од стране проте Николића да га поздравим (изабрао сам неутралну тему да говорим о демократској владавини краља Петра Првог Ослободиоца, чији је изданак принц Томислав: моја жена добила букет цвећа, уместо принцезе Маргарете, иако ме нападала да ми је брат [Ранко] комуниста, она четничка ћерка, а ја сарaдник ДБ, да би „подигла себи цену“); службе црквене у Оксфорду, Бистеру (прва служба на којом сам одржао беседу у Цркви у Војном кампу о мирењу Срба, оптужили ме да су ме комунисти послали за свештеника, јер нисам хтео да на литургији помињем краља Петра u Бирмингмену, Редингу, Норт Хамптону, Лондону [на Бадњи дан]); покушај Енглеза да ме шаљу да завршим њихoв протестантски колеџ, моје одбијање и извештај епископу Василију; ускраћивање стипендије – да из четничког Фонда издвоје за трећу годину студија 400 енглески фунти, за мој останак у Енглеској Ш. г. 1969/70; сусрет са војводом Момчилом Ђујићем и његова „наредба“ да ми његови четници дају 400 енглеских фунти као помоћ; ручак у Бистеру са краљем Петром, секретаром мајорем Обрадовићем, Милојем Николићем, др Миодрагом Пурковићем и другим; покушај проте Милоја Николића да ме остави у Лондону.

ђ) Остатак боравка у Краљеву од јуна до 25. новембра 1970. када сам прешао у Београд, по молби за канонски отпуст и пријем у Београд. После мог повратка из Енглеске мој даљи опстанак није више био могућ у Краљеву. Убрзо је државна власт, ДБ, нарочито председник Општине очни лекар Миленко Мојсиловић, синхронизовано су вршили утицај на Владику Василија Костића да ме  одстрани да не будем старешина цркве и парох у Краљеву. Изговор су нашли што сам дао отказ црквењаку М. Р., који је одбијао послушност мени као старешини цркве, чија се жена М. вуцарала са једним старијим свештеником (Г. А., секретаром ЕУО), који је имао сина, мислим С., секретара Општине, па је та спрега притиска на Владику да ме одстрани долазила из црквених кругова. Чак ме и председник позивао на разговор, под мотивацијом да им ја, у јеку незапослености, стварам проблем отпуштањем црквењака Р., одговорио сам без страха: да то што ви интервенишете да се Р. врати на службу црквењака даје ми за право да сам у праву. Настављена је несмањена хајка на мене, чак сам се једанпут затекао код владике Василија да му реферишем неки црквени проблем када га је позвао М., који је личио на Циганина, а „јадан“ Владика се нашао у „необраном грожђу“ и све одговарао у скраћеном жаргону „јест, не“; онда сам рекао Владики, ништа лакше: смените мене као старешину цркве, поставите другог и нека он врати Р. за црквењака, јер он мени одбија послушност.

Пошто сам у Краљеву озлоглашен као „Германов човек“, што нисам био, заједно са Рафаилом Чеперковићем, парохом у Рибници, са седиштем у манастиру Жичи, епископ Василије ми је рекао да, ако хоћу, могу да тражим канонски отпуст и да ће ми га дати, а раније је одбијао да ми га дâ. Тражио сам после тога слободан дан да посетим патријарха Германа, који ми је обећао канонски пријем и постављење прво у Цркву Александара Невског, где сам ишао тог дана код проте Јездимира или у Марковој цркви, под обавезом Патријарховом да, када прота Васић, старешина Саборне цркве, оде у пензију, мене поставе на то место. 

Свештенички рад у Београду

У Београд сам дошао 25. новембра 1970, од када је почео мој породични суноврат и отежано службовање као свештеника због сталног праћења УДБЕ и подметања преко њихових шпијуна међу свештеницима.

Када сам дошао у Београд испало је да сам постављен у храм Покрова Пресвете Богородице, на четврту парохију, место проте Светозара Грујића, који је пензионисан пред мој долазак у Београд и  у Декрету је стављено да ми преда дужност пароха у присуству Братства храма. Ова парохија је имала око 700 домова, како ми је лично прота Грујић предао спискове, а касније су ме свештеници Братства оптуживали да имам више од 900 домова, па кад сам, уз приновљење неколико десетима домова, напустио дужност 31. децембра 1970, објаснићу због чега касније. Како сам сазнао и рекао то Патријарху побунило Свештеничко удружење у Београду, против мог доласка у Београд, и постављања у цркву Александра Невског, јер нисам био никада члан комунистички обојеног Свештеничког удружења где је председник био прота Милан Смиљанић, који је некада био и потпредседник Президијума СФРЈ, а у коме су били сви они свештеници који су, углавном, били жељни своје промоције, како у Цркви тако и у Држави.  Због свега тога, посебно због свог тврдог и неподатљивог карактера који није хтео, умео ни дао се да се покори диктатури, непоштењу и нечовештву, ја сам прошао у животу као „бос по трњу.“

Због подметачина од стране старешине протојереја Р. М., а са њим и извесног дела братства, прота који је стварао комуну и Богородичкој цркви и која је отерала у смрт проту Николу Диклића, а следећи сам био ја, дао сам 31.12.1976. оставку на свештеничку службу, јер ми је патријарх Герман Ђорић обећао да ме преместити из тог хаоса у Вождовачку цркву у лето 1967, па после уцењивао да примим и старешинску дужност у тој цркви, што ја нисам могао јер сам желео да се бавим и науком. Када сам добио какву-такву пензију, у сваком случају најмању, позвао ме патријарх Герман у аудијенцију да разговарамо и нађемо излаз из те ситуације, предлажући да ја примим 8. парохију при Светосавској цркви, и да уживам све приходе од пензије и парохије, како би надокнадио оно што ми је закинуто од његове стране док сам био на боловању од 1.1.1967. до јуна месеца 1983.

У Светосавској цркви сам почео да се бавим проблемом изградње Спомен храма Светом Сави на Врачару, јер су ме зидине тога храма болеле, те су агенти ДБ тражили од патријарха да ме премести из те цркве и ја сам премештен у лето 1985. у Вазнесењску цркву, на парохију проте Д., званог Муштикла, на којој сам био до лета 1987, када ни је братство храма Светог Саве одузело овлашћење да водим акцију за зидање Храма, а патријарх Герман ми обећао подршку за то да водим ту акцију као да имам овлашћење, те сам остао још два месеца на парохији. У тој цркви ме затекло обавештење да сам изабран за професора, у ствари за наставника, на Богословском факултету СПЦ у Београду, на коју дужност сам брзо поднео оставку, јер су ме изабрали за професора апологетике, предмет који ће ускоро укинути због екуменизма. И онда због притиска ДБ, привођења, саслушања и претњи ликвидацијом, поднео сам поново оставку у јесен 1987. и био у том стању неколико месеци, да би ме поново патријарх Герман – без икаквог декрета, „страха ради јудејског“ – поново вратио у Богородичну цркву на исту парохију на којој сам раније био, где је старешина био прота М., човек који је важио за левичара и имао доста велику моћ у цркви. Ту сам остао до краја новембра 1989, када сам дефинитивно поднео оставку због претњи проте С. Г., који је претио да ће ме тужити грађанском суду што сам вређао Јосипа Броза Тита и због отимања дела парохије од проте С., уз помоћ проте М. М., оног проте који ми је својевремено отео део парохије 1966. на Коњарнику, без званичног акта, што ће бити описано у неком делу Биографије.

Од тада, 29. новембра 1989. па до сада сам у мировини, уз интензивно бављење науком, колико могу и колико ми је Бог дао дара и људи дозволили простора и политиком колико је она умешена у мој живот, нарочито као председнику Српске светосавске странке, Покрета духовне обнове Српског народа.

Од половине 2006. налазим се у некој врсти изолације и кућног притвора захваљујући писму епископа др И., упућеног у име Синода, а непотписаног ни од кога, у коме се тражи, без образложења, да ме нико не позива за интервјуе, нити да узима од мене интервјуе и изјаве. Водио сам и уставни спор пред Уставним судом Србије, који се огласио ненадлежним у мом случају, о чему имам и решење.

Сада је завршена 2013. ја сам још у тој врсти изолације, иако сам тражио од Синода, преко Патријарха Иринеја, да се ова изолација укине. Када је патријарх Иринеј служио парастос Милунки Савић, онда је од старешине Цркве св. Николе, о. Т. Ј., тражио да ми пренесе: да скратим мало језик, иначе ће он да ми укине помоћ, пошто имам најмању пензију у СПЦ, а највише образовање. Одговорио сам о. Т. да каже Патријарху: да може да ради шта хоће, али не докле хоће; а ако се и то догоди да ми укину помоћ, схватићу то као Божије допуштење да и патријарха Иринеја „ставим на тапет“. За сада ме нико „у тоталном миру и мировини“ не дира, осим мафије у Цркви и држави која ми прети, чак је о. Р. Р. преко о. Т. претио да ће ме истући када ме буде видео. Нисмо се видели, па очекујем да и ту будалаштину учини, за коју му је патријарх Иринеј, опет преко о. Т., рекао: Нека он прво туче себе!

Ево ме чекам на мегдану, све што ме снађе и дође, иако болестан већ две и по године: од воде у плућима и гушења од неког лепљивог и обилног шлајма, због чега не могу ни да спавам ни да мирно живим.

Из рукописне оставштине прот. др Жарка Гавриловића. Уместо неких имена и презимена стављени иницијали, јер се овај документ објављује као илустрација једног доба и једног живота, а не као оптужница против било ког лица, било оно у мантији или цивилу –уосталом, све нас очекује много важнији Суд Божји!

 Извор: "Стање ствари"