Не реагују сви људи на исти начин. Неки, како показује пример из Норвешке, или сада из немачког града Ханау, узимају оружје у руке. Други, као Тило Сарацин, пишу књиге

Догађаји из тог малог немачког града су познати. Већ су их пренели, као „ударну вест“, сви светски медији: У граду Ханау, немачка покрајина Хесен, недалеко од Франкфурта, непознати човек ушао у бар и почео да пуца по присутним гостима. Убио је једанаест особа, а више њих ранио. Посетиоци бара су углавном били странци, већином Турци. После масовне потраге, пронашли су човека који је починио тај злочин. Реч је Немцу, име му је Тобиас, стар 43 године. Полиција га је пронашла у његовом стану, мртвог. Тобиас је вероватно извршио самоубиство. Полиција и даље истражује детаље целог случаја.

Зашто овакви злочини привлаче пажњу јавности? Реч је о убиствима који нису резултат, рецимо, неких дугогодишњих приватних, комшијских спорова и свађа. А овде није реч ни о неком обрачунима између супарничких кланова и криминалних банди.

У питању је очевидно злочин који има политичку позадину. То потврђује и порука убице. И зато такав догађај постаје тема дана. Злочинац је пуцао у људе, а да их уопште и није познавао. Дакле, ту нема ничег личног. Тобиас је у поруци на „Јутјубу“, на перфектном енглеском, упутио „личну поруку свим Американцима“. Његов мотив је, то стоји ван сваке сумње, „политички“.

Да би државе скинуле одговорност са себе, онда њима наклоњена штампа обично фалсификује сам догађај. Како? Режим се најлакше одбрани тако да цео догађај прикаже као дело појединца, „човека, који има озбиљне психичке проблеме“. Или, казано на простом, разумљивом српском – већина држава се оправдава тако да такве масовне убице прогласе за „лудаке“. Дакле, нико није одговоран. Јер, како да полиција препозна ко је луд, а ко нормалан! У Немачкој штампи то изгледа тако што Тобиаса представљају као „човека који у прошлости полицији није запао за око“ („Der Mann sei in der Vergangenheit nicht polizeilich aufgefallen“).

Нама, у српским земљама, то није непознато. Диктатура Јосипа Броза је масовне злочине над српским народом напросто фалсификовала и приказала их „као жртве фашиста и домаћих издајника“. При томе су титовци прећутали свима познату чињеницу да су жртве убијене само зато што су били Срби, а да су џелати били Хрвати. Истина, неки од тих Хрвата носили су усташке униформе (а можда су они били и већина), но сви су они спроводили службену државну политику НДХ, по којој је требало једну трећину Срба побити, једну трећину покатоличити, а једну трећину протерати у Србију. Да. Џелати су били Хрвати, прво са знаком „У“ на капи, а потом и са црвеном петокраком, када је Јосип Броз у октобру 1944. ушао са партизанима у Београд и извршио геноцид над српским народом. Све најважније државне и партијске функције од конца Другог светског рата па до Брозове смрти држали су Хрвати и Словенци. Србе су при томе изабирали пажљиво, селективно, оне са дна – аутошовинисте, психопате, олош, вечне студенте, криминалце и убице – да им буду инструменат у спровођењу политике доминације Загреба и Љубљане. Да би замаглили ствар све до Титове смрти нису престајали да плаше „Југословене“ и свет од опасности која прети од „великосрпског хегемонизма“.

Титовци су од године 1941. до 1947. побили највећи део српске елите: универзитетске професоре, свештенике, уметнике, интелектуалце, имућне српске сељаке. Реч је о минималним проценама од неких 200 000 жртава. Када се обезглави народ, онда је лако владати. То су веома добро знали бољшевици, на челу са Лењином, када су побили руску интелектуалну, духовну и привредну елиту. Јосип Броз, њихов примерни ђак, добро је свој занат научио у Москви. Све српске земље су страдале, од Херцеговине, Босне, Црне Горе, Лике, Баније и Кордуна, па до Славоније, Срема, Бачке, Поморавља, Шумадије, Македоније, Косова и Метохија. Од тог демографског губитка српски народ се до данас није опоравио.

Највећи део тих стратишта ни до данас није обележен. А то је најбољи доказ да Србијом и даље владају титовци, односно, деца и унуци тих убица, које слободно можемо да именујемо као „Титове јаничаре“, баш као што су некада били „Срби у служби султана“. Најпознатији су овековечени у романима, као, рецимо, Мехмед паша Соколовић или Омер паша Латас. Убеђен сам да ће и те титовце, бивше Србе (као што су Крцун, Лека, Џидо, Сава Ковачевић, Пеко Дапчевић, Јован Капичић, Владо Шегрт…) неко, рецимо у 22. веку – а можда и раније – да опише.

Од последица батина, на пример, умро је у Београду 19. јануара 1945. један од најзначајнијих српских војсковођа у Првом светском рату војвода Петар Бојовић. О томе не постоји ни најскромнија табла која би нас подсећала на „херојско дело“, које су починили људи са црвеном петокраком. Титови зликовци из ОЗНЕ претходно су га данима мучили и тукли, иако је имао 86 година.

Књига „Дух самопорицања“ проф. Мила Ломпара је беспрекорним академском аргументацијом указала на погубну културну политику Србије у време владавине Јосипа Броза, али и после њега, све до наших дана. Овде је потребно споменути да је она доживела, ако се не варам, осам издања, премда је нико никада није представио на једном од државних медија. А можда за саму књигу то и боље?

Оно што је „Дух самопорицања“ артикулисао о стању културе у српским земљама, то је, на пример, у Немачкој учинила књига Тила Сарацина (Thilo Sarrazin: „Wie der Islam den Fortschritt behindert und die Gesellschaft bedroht“), која је доживела неколико издања и штампана је у неколико милиона примерака. Тема Ломпарове и Сарацинове књиге су различите, али се и један и други баве прећутаним темама: Ломпар о титоизму у културној политици Србије, а Сарацин о опасности ислама за Немачку и Европу.

Свет се већ навикао на злочине који чине исламски екстремисти, џихадисти, који у име Алаха и његове вере, убијају невернике, а пре свега хришћане. Били смо сведоци таквих злочина у Европи, највише у Енглеској и Француској, али их све више има и у другим државама.

Но, има и све више убистава, који су мотивисани незадовољством грађана политиком Европске уније према емигрантима. Најпознатији случај догодио се у Норвешкој. Брејвик (Anders Behring Breivik) је 2011. године убио 93 особе. Он је на суду отворено изјавио да је његов мотив био политички, односно, да је тим чином хтео да упозори своје земљаке, да се заустави инвазија исламских емиграната из Африке и Азије на Европу.

На ту опасност од поплаве ислама у Европу упозоравају не само „лудаци“, већ и људи који су део тог система, дакле, из владајућих структура, из естаблишмента. Већ сам споменуо Тила Сарацина, који је угледан немачки политичар, аутор великог броја књига и бивши члан Извршног одбора Немачке банке (Mitglied des Vorstandes der Deutschen Bundesbank).

Тај страх је код људи веома раширен и реалан. Најбољи доказ јесу избори, где у многим европским земљама политичке странке, које упозоравају на фрустрацију грађана великим, неконтролисаним приливом, углавном, муслиманског становништва, добијају и до једну трећину гласова.

Не реагују сви људи на исти начин. Неки, како показује пример из Норвешке, или сада из немачког града Ханау, узимају оружје у руке. Други опет, као ево, Тило Сарацин, пишу књиге.

А има опет и оних који, да би скренули пажњу на проблем националног идентитета Европљана, изврше самоубиство. Написао сам рецензију књиге Ролфа Петера Зиферлеа „Крај Немачке“ (Rolf Peter Sieferle, Finis Germania; Verlag Antaios, 2017).

Зиферле се враћа данашњој Немачкој и примећује да су „најомиљенија слова политичког речника политичара Немачке: ՚одговорностՙ, ՚кривицаՙ и ՚учити из Аушвицаՙ, те закључује: „Ако анализирамо реч ՚одговорностՙ, онда нам је јасно да је она карактеристична за однос господара и слугу, где је потчињени дужан да шефу поднесе извештај, у којој је мери испунио поверени му задатак. Слуга је лично крив, уколико није испунио поверени му задатак“. Убио се јер није могао да поднесе да народ коме припада и кога воли, полако али сигурно нестаје.

Француски писац Доминик Венер (Dominique Venner) године 2013. пуцао је из пиштоља себи у главу, и то у центру Париза, у катедрали Нотр Дам. Био је стар 78 година. Иза себе је оставио писмо где је казао да овим чином „протестује против власти која жели да уништи идентитет француске нације, укључујући и породицу, а истовремено желе да Французе иселе из њихове земље и населе их људима из Африке“.

Прочитах један коментар, који је објављен испод његовог писма: „This is a beautiful, true, and well-written. But it won’t improve anything. The time for talk is over.“ („То је лепо и истинито казано у овом добро написаном тексту. Но, то неће ништа да промени. Време за разговор је прошло.“)

И сада прве реакције власти у Немачкој и њима наклоњена штампа бави се приватним животом убице и размишља како да се заштити од таквих будућих злочина. Колико ја видим, то је сасвим погрешан приступ јер игнорише фрустрације и осећања народа. Све препуштају полицији и суду. Тиме само изазивају људе, да се поново и то ускоро јави неки нови Брејвик или Тобиас. Није довољно да се људи из Авганистана, Ирака или Сомалије поздраве са „Willkommen in Deutschland!“ („Добро дошли у Немачку!“). Потребно је да се питају и сами Немци. Ангела Меркел и немачки политичари мора да одговоре своме народу на нека питања. На пример: Колико муслимана годишње може Немачка да прими? Сто хиљада? Један милион? Пет милиона? Тако дуго док власт таква питања игнорише, или их етикетира као „фашистичка“, као „hate speech“, као „говор мржње“, тако дуго ће режим и народ да корачају одвојено, односно, да свако иде својим путем. Без истинског и искреног дијалога не може да постоји демократско, стабилно и слободно друштво.

Готово неколико часова пре него што се догодио злочин у Ханау, један немачки политичар и музичар, Матиас Моздорф (Matthias Moosdorf) из Лајпцига, покренуо је петицију под именом „Доста нам је злоупотребе појмова у вези са нацизмом и фашизмом!“ („Schluss mit dem Missbrauch des Nazi- und Faschismusbegriffes!“), која би имала за циљ да дође до искреног дијалога у немачком друштву. Потписници не подразумевају разговор искључиво са постојећим политичким странкама, већ са најширим слојевима друштва. Познато је да у многим земљама Запада људи уопште више не учествују на изборима и то из простог разлога, јер ниједна политичка странка – како верују многи грађани – не заступа њихове интересе.

Естаблишмент сваком ко се, па и са најубедљивијим аргументима, супротстави брзо залепи етикету „фашисте“, „болесника“ или „антисемите“. Постојеће политичке странке и њима послушни медији беже од дијалога и прибегавају етикетирању. Уместо рационалног разговора, употребљавају емоционалне појмове као: „ужаснути смо“, „његов пут нас води у инквизицију, у Гулаг, у Аушвиц“, „згражавамо се“. Или, како се у споменутој петицији каже: „jedem Menschen, der sich ihnen argumentativ in den Weg stellt ein Hakenkreuz auf die Stirne brennen“ („свакоме ко им се с аргументима супротстави ударе на челу ужарени жиг нацистичке свастике“). Ко има етикету да је „левичар“, тај стоји усправно за слободу и демократију. А појам „десничар“ означује „мрак“, „ужас“. Како у петицији духовито примећују: „Никада Европи није било толико „фашиста“ као данас („nie gab es so viele „Faschisten“ wie heute“).

Међу проминентним потписницима петиције су следећа имена: Лангсфелд (Vera Lengsfeld), Бродер (Henryk M. Broder), Штефан (Cora Stephan), Max Otte, Matthias Matussek, Michael Klonovsky, Uwe Steimle. Вера је позната као борац за грађанска права још из времена Источне Немачке, била је члан Зелених, а потом и владајуће Хришћанско-демократске странке; Бродер је пољски Јеврејин и познати немачки публициста; Кора Штефан је немачки аутор; Макс Оте је немачки економиста, универзитетски професор и менаџер независних инвестиционих фондова. И тако редом. Укратко, сви ови потписници уопште не одговарају слици „фашиста“, „скинхедса“, „антисемита“ или „неонациста“. У споменутој петицији се наглашава да истинска демократија не живи од општих парола, већ од искреног дијалога свих грађана о политичким темама које су битне за једно друштво. Није допуштено, а ни добро за једну земљу, да грађанин добије етикету „фашисте“ и то само зато, јер заступа мишљење које се не подудара са ставом естаблишмента. „Такав однос према својим грађанима је недомокаратски и циничан“, стоји на крају те петиције.

Извор: "Стање ствари"