Пријатно сам изненађен чињеницом да ипак помно читате и пратите од Ваших претпостављених забрањени сајт. То би требало да значи да је сајт добар. Моје писмо и петиција са пар стотина потписа верника у одбрани свештреника Лубарде није могло доћи ни до Митрополита, а камоли Патријаршије, јер "свемоћни", у чије име Ви пишете, и кога покушавате бранити, то нису дозволили.

Драго ми је што ме промовирате у "главног надзорника" неправилности у нашој, наглашавам НАШОЈ митрополији, јер сматрам да ми друге немамо и не треба да имамо.

Лијепо сте образложили и "сушту потребу" за таквим Молитвеником на латиничном писму и словеначком језику. О томе имам своје мишљење и оно остаје непромењено. Можда о неким стварима знате много више од мене, али моје Православље и Светосавље је такво да оном ко краде кажем да је крадљивац и лопов, оном ко убије да је убица, оном ко лијепо поје да је појац. Држим се и оног правила из Деобе Мрњавчевића кад Јевросима  саветује сина Марка како да праведно раздјели Мрњавчевиће: "ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога јединога".

Слажем се са Вама да је света дужност да пренесемо Предање нашим поколењима, али Предање не може мјењати Курта и Мурта и онај ко има времена 5 минута. Сјећам се једне пјесме из мог дјетињства кад је један шеретски брат мухамеданске вјере запјевао овако:

    "Ми смо браћа,ми смо Муслимани,

      сад на једној, сад на другој страни".

Е тога у мом разумјевању Предања не може бити. То новотарцима и иде у нос. Зато хоће новотарци да наше Литургије служе на словеначком, њемачком и другим језицима. Јадни Свети Сава се узалуд трудио и борио за наш језик и аутокефалност наше Цркве. О Посту и другим новотарским подвалама и скрнављењу Предања о којем пишете можете много тога прочитати управо на „Борби за веру“.

Ја, драги мој Алене ничију дјецу не помињем, осим оно четворо што их је наш митрополит оставио без хлеба на улици, али хвала Богу преживјела су. Нисте се ни Ви ни многи други никада се упитали да ли су гладна, жедна, жива.

И што се тиче дјеце г.Рајлића, морам Вас разочарати, а није ми намјера. Моје кћерке су завршиле факултете у Љубљани, једна је удана за Србина са Косова, живи и ради у Београду, друга је удана за Србина из Републике Српске, живи  у Аустрији.

Што се тиче мојих интерференција у текстовима, ја нисам факултетски образован, али сам читао Бранка Ћопића, Михајла Лалића, Лазу Костића, Црњанског и Толстоја, Јесењина, Мешу и Андрића, Његоша чак и Крлежу и Ранка Маринковића и многе друге, али исто тако и Прешерна, Крањеца, Цанкара. И за крај био сам 20 пута на врху Триглава. То значи да и поред тога што живим у словеначкој средини, трудим се остати Србин Светосавац и Православац.

И нисам инквизитор и не пљујем никога, а понајмање своје свештенике или, не дај Боже, митрополита. Само ми не мирише онај ко дира моје Светосавље и Православље, моје Српство. Српство усађено на родној Тромеђи, тамо одакле је Гаврило Принцип.

За мене народни јунак, за неке терориста. Е ту почиње наше неслагање.

Праштајте.

Миро Рајлић, Ново Место