Испада да је у ратом захваћеним подручјима све у реду, поштују се права жена, деце, а само војно способни мушкарци одлазе у непознато хиљадама миља од куће. Чудно избеглиштво

„Сто пута поновљена лаж постаје истина“ је мото који се приписује највећем пропагандисти 20. века, Јозефу Гебелсу. Ко се бавио анализама друштвених кретања од краја 20. века до данас, јасно може да закључи да је Гебелс живљи него икад, не само зато што се и његова идеологија одржала, него и зато што су средства манипулације и пропаганде доживела процват. Ипак, ништа не спречава нас, да барем са десетак пута поновљеном истином, поништимо ефекте лажи.

Није тајна да се Србија деценијама суочава са озбиљним проблемима који могу да се погубно одразе на будућност и опстанак наше нације. Рат који се против нас води само је 1999. променио средства: окупација Косова, дехристијанизација, рапидна депопулација земље, ерозија институција, економски очај… само су најозбиљније опасности са којима се дужи низ година суочавамо.

Међутим, у последње време све јасније почињу да се осећају и последице једне нове опасности, а то је интензивна исламизација Европе, илити како се нашминкано назива „мигрантска криза“, која озбиљно прети да нама у Србији додатно загорча – већ поприлично горак – живот.

Да није реч о некаквом спонтаном процесу сигурно можемо закључити по томе што се користи иста технологија као и исти људи (неко их може назвати и „агентима од утицаја“), који имају задатак да замагљују чињенице, да стотинама пута понављају лаж, те да коначно уз помоћ медија, све оне који се оправдано брину за будућност дисквалификују, називајући их свакојаким именима, па чак и да су ФАШИСТИ и(ли) РАСИСТИ. Па да мало изоштримо.

Није тајна да западне силе, а пре свега САД, деценијама изазивају немире, несреће и страдања на претежно исламском истоку, зарад стицања огромних финансијских користи. Није такође тајна да су исте те силе изазивале немире, несреће и страдања нашег народа и државе зарад својих геополитичких циљева. Подсећање на то, надам се, није фашизам.

Међутим, интензивирање миграција са истока, које се нарочито појачава од 2015. године, по много чему је специфично и захтева много пажљивих анализа.

Чак се и код нас заборавља један моменат, један увод у најезду миграната 2015. године, а који не сме да се заборави. Наиме, заборављамо да су „некако случајно“ годину и по дана пре најезде миграната са истока, Албанци са КиМ, у десетинама хиљада, „са најлон кесама у рукама“ пролазили кроз централну и северну Србију и преко бачких јендека ускакали у Мађарску и ишли даље на запад, наводно незадовољни економским статусом на Косову и Метохији. Е то је био почетак, то је била показна вежба за тзв. „балканску руту“, која ће се активирати 2015. године. Наравно лакше је стратегу било покренути Албанце 400 километара, него Арапе 4.000 км, па ако прође-прође. И прошло је.

Од тада, кроз Србију је прошло на стотине хиљада Арапа, Паштуна, Пакистанаца, Туркмена и Бог-те-пита кога још. Њихов циљ била је западна Европа и они су је се домогли у великом проценту. Међутим, и Европи је прекипело. Ни Европа није бесконачни ресурс. И Европа је рекла СТОП. Али мигранти нису рекли СТОП. Они и даље надиру, и како сада ствари стоје тек ће да надиру. А Европа их неће. Па где ће онда?

Земљама Вишеградске групе, на челу са Мађарском и Пољском, не пада на памет да их приме. Немачки Бундестаг је пре неки дан јасно рекао да то што су примили – примили су и шлус!

Док ово пишемо, на грчкој граници се воде праве борбе како би грчка војска (чланица НАТО), спречила упад миграната које шаље Турска (такође чланица НАТО). Између Грчке и Орбановог бедема има само неколико држава, а само у једној се води пропаганда по систему „неће ништа да боли“. Погађате у којој.

Пропагандисти који су нам добро познати из разних НАТО операција (од роњења суза за „сиротим Албанцима“ 90-их, па до „Апела 88“) и овом су се приликом дали у акцију. У корену желе да сасеку сваку сумњу да је мигрантска операција добро планирана војна операција, са несагледивим последицама, пре свега по Србију. То су исти они који нису имали грам емпатије према српским избеглицама из Крајине, Босне и Косова, али који пролише бујице суза за Ирачанима, Адемом Јашаријем и Сребреницом. У томе им се придружују и највише власти ове земље, не презајући да било кога ко жели да искаже бојазан етикетирају разним именима.

Основ за етикетирања пре свега удара на емоције, а теза је да се, забога, ради о несрећним избеглицама, те да смо ми као народ који је нетом имао милион избеглица, најпозванији да им притекнемо у помоћ, али то не дозвољавају бездушни „фашисти, расисти и љотићевци“.

Писац ових редова је био избеглица (сувишно је рећи „несрећни“, јер срећних избеглица нема) и савршено му је тај понижавајући статус познат. Међутим, ни на крај памети му није било да остави: жену, децу, оца, мајку… а да се он спакује и спасава по Шведској, на пример.

Не, код избеглиштва прво се спасава нејач, па тек онда војно способни мушкарци. У случају миграната ствар је обрнута. Испада да је у ратом захваћеним подручјима све у реду, поштују се права жена, деце, а само војно способни мушкарци одлазе у непознато хиљадама миља од куће. Чудно избеглиштво.

Избеглица се склања са ратних подручја било унутар своје државе или у прву суседну безбедну државу. Ове „избеглице“ имају чудну навику да пређу неколико безбедних земаља да би се домогли Обреновца и Врања.

Избеглица се прилагођава обичајима и навикама нове средине, па и ако има своје, не намеће их новим домаћинима. Ове „избеглице“ намећу све: од хигијенских навика, бодења ножевима, до религије.

С обзиром да у ове крајеве долазе без жена, а из земаља где за феминизам лети глава и где је силовање сасвим друштвено прихватљиво, сасвим је очекивано да ће насртати на жене на које наиђу – у овом случају наше жене. С обзиром да долазе без жена, а да председник Србије и хор око њега најављује да ће нам повећати наталитет, са којим ће то женама радити? Или је можда ЛГБТ идеологија толико ударила у главу овдашњим властодршцима да су „утриповали“ да ће се војно способни мигранти међусобно парити?!

А српске жене нема ко да брани него српски мушкарци, њихови: мужеви, браћа, очеви… Оне немају никог другог.

Оно што посебно брине – а што овдашњи властодршци крију као змија ноге, док страни отворено изјављују – јесте да се наша држава (тј. њени представници), што писмено што усмено, сагласила да поднесе велики терет мигрантске кризе. То нису учиниле ни: Мађарска, Чешка, Словачка, Пољска, Хрватска… али јесте Србија. Ми, које „пас нема за шта да уједе“ спасавамо Европу, ону исту која нас је довела у стање да поменути пас „нема за шта да нас уједе“.

Можда челници овдашњег режима рачунају на то да су се додворили западу, те да преузете обавезе не морају извршити. Али не, то је немогуће. Нема ту „девојка је мало трудна“! Неиспуњавање обећаног запад не прашта. Такнуто-макнуто.

Опрез је мајка мудрости. Можда из неког разлога исламизација Србије не успе. Можда властодршци у Србији не успеју да спроведу овај грозни план, који су почели да спроводе и на шта су се обавезали. Али боље је бити опрезан на време. И када градимо кућу знамо да се земљотрес не дешава сваки дан, али је градимо јаку очекујући баш тај дан.

А што се пропагандиста и „толерантолога“ тиче треба им непрестано саопштавати: брига за сопствени народ НИЈЕ ФАШИЗАМ. Насилна промена етничког и верског састава ЈЕСТЕ ФАШИЗАМ, као што и насилна промена расног састава ЈЕСТЕ РАСИЗАМ, па нек се нађу. У односу на то шта нам они пропагирају, „љотићевштина“ је ситна риба пљуцкавица.

Последњи је тренутак да се узмемо у памет. Буде ли се реализовао план исламизације Србије и то не домаћим муслиманима него много милитантнијим и фундаменталнијим, сасвим је сигурно да ћемо за дуго време, а можда и заувек упасти у врло суров и мрачни период из којег се нећемо извући.

Извор: "Стање ствари"