header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Свети царски мученици – наши помоћници у доба ванредног стања Штампај Е-пошта
уторак, 17 март 2020

 Ако се нађемо у кућним изолацијама, молимо се Богу и Светим Царским Мученицима да издржимо на путевима Господњим. И верујмо од Бога и силу Његову, а не у вирусе и лажи овога света

 

        Живимо у тешким околностима, у којима ћемо, по свему судећи, моћи да се нађемо у кућној изолацији због ванредног стања уведеног у Србији. То ће бити озбиљно и захтевно искушење. Па ипак, не смемо заборавити да смо православни хришћани, који се уздају у Бога и надају у Његову милост. Зато је час да се сетимо Светих Царских Мученика, који су, после хапшења Цара Николаја фебруара 1917, одведени у заточење. Пали су са висине власти, али се испоставило да су прави хришћани. Потписник ових редова, приређивач књиге „Љубав је јача од смрти“, о Светим Романовима, срећан је када са својом браћом и сестрама у Христу може да подели искуство смисла који нам је Господом откривен кроз мучеништво ових прекрасних  страдалника. Како је тешко писати романе, у којима мора да се смишља и измишља, а како је лако писати житија православних светих о којима постоје дивна и многа сведочења од непосредно присутних у њиховој близини!

Јер Цар Николај је настојао да буде Цар по угледу на Христа, Кротког и Смиреног Цара над царевима. О њему је генерал Дитерихс писао: „Господар је био уман човек, образован и веома начитан. Он је владао огромним памћењем, посебно имена, и бивао је неуобичајено интересантан саговорник. Он је добро знао историју и волео је озбиљне историјске књиге. Волео је физички рад, и није могао живети без њега, и у томе је био васпитан од детињства… У својим прохтевима Господар је био веома скроман: чувао је одело, није себи дозвољавао сувишне трошкове и врло је често било могуће видети на њему похабане, али сређене и чисте панталоне, и изношене чизме. /…/ Доброта и простота су се осећале у њему при његовом обраћању са људима; у њему није било ни најмање надмености или ароганције. Он је био изузетно уљудан и пажљив ка другима.”

Госпођа Битнер, учитељица у Тоболску, која је предавала руски језик Престолонаследнику, говорила је: „Уколико сам некада због болести пропуштала лекцију, није било случаја, да ме он, пролазећи јутром кроз нашу собу, не би запитао о моме здрављу. Са њим сам се увек осећала једноставно, као да сам га знала читав век.” /…/ Он је говорио: „Руски човек – то је меки, добри, душевни човек; он много тога не разуме и тиме се користе зли људи. Но, на њега можеш утицати добротом”.

У књизи, „Странице мога живота”, Ана Вирубова наводи овакав случај, чији је она била сведок у Немачкој: „… Идући стазом у правцу парка, ми смо се сусрели са поштанским кочијама, са којих је неочекивано на тротоар пала кутија. Господар је истог часа сишао са стазе, подигао тешку кутију са пута и дао је поштанском службенику. На моју примедбу, зашто се узнемирава таквим ситницама, Господар је одговорио: ’Што је човек виши, тим пре је дужан помагати свима, и никада у обраћању не подсећати на свој статус; таква морају бити и моја деца’”.

Велика милост Господња Цару и Царици била су деца.

Син, млади мученик Алексеј, који се са болом суочио од најранијих дана, носећи у свом телу патњу хемофилије, био је пун животне радости, духовне красоте и жеље да, кад дође на престо, целу Русију подигне из беде и све поданике учини срећним. У њему су сви видели светлу будућност Русије.

Кћери Олга и Татјана су, у писмима из ропства, изражавале своју дубоку и чисту веру у Божји промисао, али и непоколебиву снагу духа. Оне се прво сећају рањеника које су неговале у болницама Првог светског рата. Рецимо, 9. априла 1917. године, Царева кћи Татјана пише Валентини Чеботаревој, кћери генерала, која је била главна сестра у Царичиној болници у Царском Селу, да је младим Романовима тешко што не могу да раде у војној болници, јер су навикле да стално буду с рањеним и намученим војницима и официрима: „Мила Валентина Ивановна, Мама Вас моли да дате нашој пештерној црквици плаштаницу и два воздуха, које је она сама сашила. И реците оцу Андреју да их употребљава уз светло љубичасто одјејаније… Тужно је да сад кад сам оздравила не могу поново да радим у стационару. Чудно ми је да сам ујутру кући а не на превијањима. Ко сада превија? Јесте ли ви и на материјалима и старија сестра? Да ли сви доктори и сестре војног одељења раде? Олга и Марија још увек леже. А ја шетам са Татом и радим на леду пред кућом, раније смо били близу Знаменске цркве, а сада смо далеко тако да цркву не можемо да видимо. Желим вам све најбоље, предајте свима срдачни поздрав.”

И вера у Бога и Његово дело на земљи: без колебања. Олга 22. јануара 1918. пише: „Каже се да ниједна срећа није дугог века… ja бих рекла да и ружне ствари морају некад да се заврше. Je ли тако? Код нас je, слава Богу спокојно колико год je то могуће. Сви смо здрави, чили, не падамо духом…” Олга у писму тетки Ксенији Александровној, 1. априла 1918. с подсмехом пише о бољшевицима који их чувају: „Како су интересантно обучени, односно наоружани црвеногардејци, буквално прекривени оружјем, свуда нешто виси или штрчи.” Њој смета и бољшевичка промена измена календара, о чему пише тетки Ксенији: „Кад не бих имала свест да се све расипа и уништава – могла бих да се смејем. Тешко ми пада што су променили датум. He знаш како да се понашаш”. За нови правопис, који је увео Лењин, каже да је „ружан и глуп”.

У новинама је тих дана било много лажних вести, па је једна од њих да је Татјана побегла у Америку. У писму пријатељици Валентини Чеботаревој она каже: „Имам овде осећај као да живимо на неком далеком острву и добијамо вести из другог света. Maca глупих гласина по новинама… Добили смо чак исечак из новина у којем пише о мом бегу у Америку!… Надам се да Ви у то нисте поверовали? Занима ме ко се бави тим глупим измишљотинама. Сигурно људи који се много старају о добробити Отаџбине, je ли тако?” Највише им смета немогућност посећивања храма. Последњег дана јануара 1918, Татјана пише тој истој Чеботаревој: „У цркву, нажалост, не идемо. Код куће нам служе вечерњу и дневну службу. Наравно, то не може да нам замени цркву која нам јако недостаје, обзиром да нам je сад више од свега потребно да се молимо у цркви. Жао ми je оних који то не разумеју…”

За то време, Немци напредују, освајајући део по део Русије, о чему Цареве кћери пишу у писмима. Татјана каже: „Жалим због свих несрећних житеља Петрограда. Могу да замислим како им je ужасно сада. /…/ Тако je болно и тужно све што се дешава нашој јадној Отаџбини, једино што имамо je нада да нас Бог неће оставити и да ће уразумити усијане главе… /…/ Толико страшних ствари чујемо, језивих чак, али ja чврсто верујем да ће нам Господ помоћи некако”. И Олги је тешко: „Ужас један шта се дешава свуда, али треба се надати да ће бити боље. Сигурно je језиво било оних дана у Одеси. Хвала Богу да je сад мирно… Сазнала сам за заузимање Кијева. Како je све то мучно!”

Са Олгом и Татјаном биле су и Марија и Анастасија, које су свој крст чистоте и девства изнеле са ранохришћанском снагом и красотом.

Велику помоћ им је пружало читање духовних књига. Татјана је, између осталог, читала Светог Јована Кронштатског, Житије Серафима Саровског, Канон светог Андреја Критског, молитвеник, зборнике црквених песама и књигу, мајчин поклон, „О трпљењу невоља”. Једно место у књизи je било посебно подвучено: „Они који су веровали у Господа Исуса Христа ишли су у смрт као на празник… нашавши се пред неизбежном смрћу очували би оно исто чудесно спокојство духа, које их није напуштало ниједног тренутка… Они су ишли спокојно у сусрет смрти, зато што су се надали да ће ступити у другачији, духовни живот који се отвара човеку када напусти овај”.

Па да ли је случајно у бележницима Свете Олге нађена најлепша хришћанска песма 20. века о љубави и трпљењу?

МОЛИТВА

Пошљи нам, Господе, трпљења силе,
у години мрачних дана страшних,
да поднесемо прогон гомиле
и сва мучења џелата наших.
Праведни Боже, снагу нам јави
зло ближњега да простит  смемо
и крст свој тешки и крвави
с кротошћу Твојом да сретнемо.
У дане метежа, хаоса, туге,
када се мржњом врагови гласе,
увреде трпети и поруге
помози нам, о Христе Спасе!
Владико света, Боже свемира,
Ти благослови молитвом Нас,
а души даруј покоја, мира,
у неподносиви, страшни час.
Крај двери гроба, крај могиле
надахни да се слуге Твоје,
кротко, уз помоћ надљудске силе,
за непријатеље моле своје.

И зар је случајно да је Царевна Олга свету из тамнице упутила овакву поруку свог оца: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу”…

А каква је била она, Царица Александра, једно од најоклеветанијих бића у новијој историји Цркве? Официр Степанов, Царичин пацијент у болници Царског Села за време Првог светског рата, каже о Александри Фјодоровној: „Био то блистави прозор двора или слепо прозорче подрума – иста устремљеност мисли у висину. Ниједна ’фраза’, ниједна поза, никада о себи. Само обавезе, дужност према мужу–Цару и сину–Наследнику. Никада пред људима, увек пред Богом. Све je то отишло у бесповратну прошлост – и она није страшна. Можемо бити непристрасни. Упоредимо жене–владарке свих времена и народа. Високо и усамљено изнад њих стоји светла, чиста жена, мајка, супруга, пријатељ, сестра, хришћанка – страдалница Њено Величанство Царица Александра Фјодоровна”.

Марта 1918. било је пуно хришћанских порука у писмима Царице разним лицима: „Потрпи, рођена душо, и добићеш венац славе. Награду за све патње. Дешава се да осећам блискост Бога, непојамну тишину и у мојој души сија светлост. Сунашце светли и греје и обећава пролеће. Ево, и пролеће ће доћи и порадоваће нас, и исушити сузе и крв, који су у млазевима проливени над сиротом Отаџбином. Боже, како волим своју Отаџбину са свим њеним манама! Она ми је ближа и дража од многог, и свакодневно славим Творца што нас је оставио овде и није нас послао даље. Веруј народу, душице, он је јак и млад, као восак у рукама. Ухватиле су га лоше руке – и царују тама и анархија; али долази Цар славе и спасиће, укрепиће, даће мудрост сломљеном, превареном народу. Ево и Великог поста! Очистићемо се, измолићемо за себе и за све опроштај грехова и нека нам Он дâ да отпевамо за целу свету Русију „Христос Воскресе!” Припремимо срца наша да Га примимо, отворимо врата наших душа; нека се настани у нама дух бодрости, смирености, трпљења, љубави и целомудрености; треба протеривати мисли, које су нам послате ради искушавања и смутње. Станимо на стражу. Подигнимо срца, дајмо духу слободу и лакоћу да дође до неба, примимо зрак светлости и љубави како бисмо га носили у нашим грешним душама. Одбацимо старог Адама, обуцимо се у ризу светлости, стресимо световну прашину и припремимо се да дочекамо Небеског Женика. Он вечно страда за нас и с нама и кроз нас; као што Он нама пружа руку помоћи, поделимо и ми с Њим, подносећи без роптања све патње, које нам Бог шаље. Како да не страдамо, кад је Он, невин, безгрешан, добровољно страдао? Искупљујмо све наше столетне грехове, оперимо у крви све мрље, које прљају наше душе. О, драго моје дете, не умем да пишем, мисли и речи лете брже од пера. Опрости за све грешке и проникни у моју душу. Желим да ти дам ову унутрашњу радост и тишину којом ми Бог испуњава душу – зар то није чудо! Зар није у томе очигледна блискост Бога? Јер бесконачна је несрећа: све што волим – пати, нема броја свој прљавштини и страдањима, а Господ не дозвољава чамотињу: Он чува од очајања, даје снагу, сигурност у светлу будућност још на овом свету.” (13. марта 1918.)

„Сви су много преживели, али Господ Својом милошћу неће допустити да Његове овце погину. Он је дошао у свет да би Своје окупио у једно, и сам Свевишњи их чува. Душевну везу између њих нико неће одузети и своји ће свуда своје препознати. Господ ће их упутити куда треба да иду. Промисао Божји је недокучив за људски ум. Нека нас осени Премудрост, нека уђе и зацари се у нашим душама и нека научимо да кроз њу схватамо, иако говоримо различитим језицима, али једним Духом. Дух је слободан. Господ му је господар; душа је тако пуна, тако живо трепти од блискости Бога, Који је невидљиво окружује Својим Присуством. Као да су нам свети угодници Божји посебно блиски и невидљиво спремају душу за сусрет са Спаситељем света. Женик долази, спремимо се да Га дочекамо: одбацимо прљаву одећу и светску прашину, очистимо тело и душу. Даље од испразности – у свету је све испразност. Отворимо врата душе да бисмо примили Женика. Замолимо за помоћ свете угоднике, нисмо у стању да сами оперемо своју одећу. Похитајмо Му у сусрет! Он пати за нас грешне, принесимо Му нашу љубав, веру, наду, наше душе. Паднимо ничице пред Његовим пречистим ликом, поклонимо Му се и замолимо опроштај за нас и за цео свет, за оне који заборављају да се моле и за све. Нека нас услиши и помилује. И нека Га загрејемо својом љубављу и поверењем. Обукавши се у беле ризе похитајмо Му у сусрет, отворимо радосно наше душе. Долази Он, Цар славе, поклонимо се Његовом крсту и понесимо с Њим тежину крста. Зар не осећаш Његову помоћ, и подршку у ношењу твог крста? Његова рука невидљиво придржава твој крст, Он има довољно снаге за све; наши крстови су само сенка Његовог крста. Он ће брзо васкрснути, брзо ће окупити Своје око Себе, и спасиће Отаџбину, обасјаће је јарким сунцем. Он је штедар и милостив. Како да ти пренесем чиме је озарена моја душа? Несхватљивом, необјашњивом радошћу – не могу да објасним, само хвалим, благодарим и молим се. Моји душа и дух припадају Богу. Осећам радост коју си осећала понекад после Причешћа или пред светим иконама. Како, Боже, да Ти благодарим? Нисам достојна такве милости. О Боже, помози ми да не изгубим оно што Ти дајеш! Душа ликује, осећа приближавање Женика: Он долази, ускоро ћемо Га славити и певати Христос Воскресе.” „… сунце је озарило моју душу и желим да то поделим с тобом, не могу да ћутим! Господ побеђује, Он даје мудрост срцима: сви народи ће видети „јако с нами Бог”. Чујеш ли мој глас? Растојање ништа не значи – дух је слободан и лети ка теби и заједно ћемо полетети ка Богу и поклонићемо се пред Његовим Престолом…” (20. 3. 1918).

И заиста: ускоро су душе Царице, њеног мужа и деце као птице узлетеле до Престола Божјег, где и данас стоје и моле се за нас грешне.

У доба када антихристове силе желе да коначно поробе свет, и када се распада све што је људско, попут породице и морала, треба да се сетимо оних који су, павши са земног престола, достигли мученичке престоле на небесима. Они беху људи као и ми, наследници човечанског меса и крви, али љубављу према Христу и оданошћу својим дужностима, достигоше нетрулежност и обесмртише се. Један од Светих Отаца рекао је за Праведног Јова, на чији дан је рођен Цар Мученик: „Када се све испитало, испоставило се да се Јов, који беше веома богат у земаљском смислу, обогатио само и једино Богом”. Јер, Јов је изгубио сва земна богатства, али се Бога није одрекао и на Њега није похулио никада. Такав је био и Цар Мученик са целом својом породицом.

Ако се ових дана нађемо у кућним изолацијама, молимо се Богу и Светим Царским Мученицима да издржимо на путевима Господњим. И верујмо од Бога и силу Његову, а не у вирусе и лажи овога света. Амин, Боже дај!

 

Извор: "Стање ствари"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 17 март 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 90 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.