|
 Свештеник Алексеј Тимаков, настојатељ храма светитеља Николаја при Центру за борбу са туберкулозом (ЦБТ), настојатељ храма светитеља Николаја на Преображењском гробљу:
У нашем храму светитеља Николаја при Центру за борбу са туберкулозом, Литургија се по правилу служи двапут, средином седмице и недјељом. Долазе и пацијенти, и бивши болесници за које је храм постао родно мјесто, и медицинске сестре. Обично исповиједам по окончању богослужења, а затим се причешћују сви који желе.
Не тражим од људи потврде, не питам их од ког облика болести пате, – сви прилазе Путиру по реду који сами обликују. На служби ове недјеље је било дванаест људи, шест пацијената и шест постојаних парохијана. Двоје пацијената су се први пут причестили. Дешава се да се човјек разболи и да почне на другачији начин да се односи ка животу, ка свом односу ка Богу. Након што вјерници приступе крсту, ја у олтару употребљавам све што остане у Путиру. Понекад ме зову у реанимацију. Опет понављам, какав је облик туберкулозе код човјека којем је потребно причешће, отворен или затворен, мене не занима. Ја му прилазим са Путиром. Уколико у њему нешто остане, доносим га у олтар и опет све употребљавам. А када идем да причешћујем дјецу не питам који облик болести имају. По професији сам љекар, завршио сам медицински институт и радио сам осамнаест година у хитној помоћи као реаниматолог. Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио и то не само ја. Замислите само, колико људи долази у храм на богослужење у градској зони? Рецимо 70-их и 80-их година када храмова није било много они су били попуњавани до последњег човјека. У том периоду мој отац је служио у храму светитеља Николаја у Кузњецима и за вријеме Великог Поста тамо је било и до 1500 причасника. Замислите, стоје два или три свештеника са Путирима и свакоме примјерно по 450-550 парохијана. А затим све што остане употребљавају ђакони и свештеници. А тек колико људи долази на патријаршијске службе! Мислим да је међу читавим тим мноштвом људи који дођу у храм поприличан број оних који болују од неке инфекције и који се причешћују! А свештеници и ђакони, затим, не колебајући се, употребљавају све то и не памтим да се неко разболио. За мене је управо то доказ да су тамо у Путиру – Христово Тијело и Крв. По професији сам љекар, завршио сам медицински институт и радио сам осамнаест година у хитној помоћи као реаниматолог. Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио и то не само ја. Литургија, која се можда и мијењала, је установљена прије 1700 година од стране светитеља Василија Великог и Јована Златоустог (мисли се на сам текст данашње Литургије – прим. прев.). И ево већ 1700 година свештеници причешћују народ приликом сваке невоље, приликом сваке болести. Уколико би се инфекција преносила кроз Путир, свештеници би као биолошка врста напросто изумрли. То што су остали здрави и што нису умрли, другачије не могу да објасним него као чудо. Уз сав свој скептицизам и дозу цинизма који су својствени вјероватно свим љекарима. У Путиру је живот. Са руског превео: Парохија Кравичка Извор: https://www.pravmir.ru/ Датум: 28. март 2020. |
