КРЕНИМО ОД ЧИЊЕНИЦА

Ево како изгледају медицинске чињенице: ”У овом тренутку, Светска здравствена организација је објавила пандемију грипа коју изазива тзв. корона вирус. Грип је једна од најозбиљнијих инфективних болести које се преносе капљичним путем, а, као што медицинска наука зна и сведочи, сваки вирус мутира, па се то очекује и од овог.

 Вирус грипа ниједне сезоне није исти и увек се припрема нова вакцина, управо по епидемиолошким показатељима, за дату сезону. Иако је корона вирус опасан, чињеница је да и тзв. „класични“ грип, од кога је у свету само у фебруару ове године оболело преко 90 хиљада људи, има веома тешке последице по здравље, пре свега оних са ослабљеним имунитетом, попут мале деце, хроничних болесника и старијих.

Што се тиче преношења, најчешће је капљично преношење: кијањем или кашљањем се тзв. Флигеовим капљицама, које носе вирус, исти шири у околину и до 2,5-3 метра. Обичне хируршке маске не заустављају вирусе јер су порозне, а вирус је микроскопске величине. Зато постоје специјалне антивирусне маске са филтером, које је наша држава требало одавно да набави и дистрибуира групама које су најподложније ризику. Било је довољно времена да се ова опрема набави - ако ништа друго, бар да се учи на искуству оних који су се, пре нас, нашли на удару пандемије...Тако је Русија, захваљујући озбиљној превентиви, до сада себе понајбоље заштитила од последица ширења корона вируса.

   Иако се према свакој пандемији треба односити са истинском озбиљношћу, важно је да се не пада у панику, и да се укаже на чињеницу да је грип звани „шпанска грозница“, који је погодио Европу пре сто година и однео милионске жртве, био ипак другачији од савременог „корона грипа“, јер се тада, по неким савременим истраживачима историје медицине, број инфицираних повећавао, а нарочито са респираторним компликацијама које су доводиле до смртног исхода, из разлога први пут примењеног и недовољно клинички испитаног аспирина (немачка фирма  Бајер), коришћеног за спуштање температуре, који је, још увек неусавршен, по свему судећи деловао на непосредно смањивање имунитета.

   Подсетимо: највећа опасност у овим околностима је паника. Нормална процедура код сваке веће заразе било којим микробом јесте дезинфекција, као што је чињеница да сваки природан ( не вештачки конструисан! ) вирус што дуже траје или се преноси са особе на особу - слаби (атенуира- на том принципу су засноване вакцине, оне носе ослабљен вирус који подстиче организам на производњу антитела), па би свака пандемија постепено требало да се стишава, што се у овом тренутку види управо у Кини, одакле је све почело.

   Зато је у овом тренутку неопходно методичним и озбиљним превентивним деловањем показати да постоји уређен државни систем (који ће, ради избегавања сваке евентуалности, предузети затварање школа, вртића, факултета, уз отказивање јавних скупова, итд.), као и добро организован здравствени систем. У том смислу, мора да се зна ко шта ради и ко даје информације. Потребна је едукација, просвећиваље становништва преко свих врста медија, а не затупљиваље. Не сме се јефтино политичарити јер се тиме само додатно шири паника.“(1)

   Шта су, дакле, чињенице?

   Вирус корона, COVID 19, појавио се прво у Кини. Он је тамо савладан. Од око 81 500 оболелих, умрло их је 3300, саопштили су кинески званичници. На скоро милијарду и четиристо милиона становника ове државе то чак није ни слетање муве на чело џина, него нешто много, много мање. (2)          

Упркос тој чињеници, у свету се спроводе драстичне мере, које се крећу од „биолошких“ до антирелигиозних, попут забране јавних богослужења.

   У овакво доба, када се „менаџмент кризе“ из светских центара моћи спроводи изазивањем глобалне панике, дужни смо, као православни хришћани, да покажемо трезвеност, али и да гледамо духовне узроке свега што нам се дешава. Ово је скроман покушај у том правцу.     

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О СИМВОЛИМА И СИГНАЛИМА

Да бисмо разумели оно што се дешава са пандемијом која нас је походила, морамо се окренути Богом просвећеном Светом Николају Жичком, који нас учи да све појаве у свету материјалном посматрамо као символе и сигнале света духовног:““Сав мисаони (духовни) свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном“. (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно.“(3)   

Јер, по Светом Павлу, ми не гледамо на ово што се види него на оно што се не види; јер ово што се види, за вријеме је, а оно што се не види је вјечно (II Кор. 4, 18). По Светом Николају то значи: „Јасно је из овога, да ко без духа и без смисла чита природу, тај чита смрт, гледа смрт, прима смрт.“(3)

   Зато је за православног хришћанина недостојно да се идолатријски клања безбожној медицини која је смрт прогласила за једину стварност. Нарочито је недостојно за хришћанина да Свето Причешће Телом и Крвљу Господњом сматра опасношћу по здравље своје и својих ближњих.

   Морамо гледати духовно. Ипак, постоји нешто што нас у томе спречава.

   Шта нас, пита Владика Николај, омета да схватимо духовни смисао збивања? Ево његове поуке:“После сваког греха ми се сакривамо од Бога као што се и Адам сагрешивши сакрио међу дрвета у Рају (I Мојс. 3, 8). И скривамо се и сакривамо, грешећи и грешећи, док најзад спољашња природа, наш безвољни јатак, не постане нам бог место Бога, то јест док истина потпуно не ишчезне испред нашег вида, а символи истине не замене сву истину, сву стварност.“(3)

   ШТА ОЗНАЧАВАЈУ КЛИЦЕ БОЛЕСТИ?           

Зато, док траје пандемија панике, сетимо се шта означавају клице које нас угрожавају. По Светом Николају, „невидљиви микроби и бактерије означавају невидљиве, мислене грехе људске. Ако човек брзо не угуши зле помисли у себи, оне се намноже и осиле у души – слично микробима у телу – и доводе душу до тешког па чак и смртоносног оболења.“(3)

   Какве су ти мисли, такав ти је живот, говорио је старац Тадеј. Као што микроби, тако мали у односу на људски организам и слаби у односу на наш Богом даровани имуни систем ( попут немоћних демона које је Христос победио васкрсењем ), ипак могу да убију тело чији је имунитет опао, тако и демони, ако им се човек предаје, напустишви Христа, могу да убију људску душу. Напад демона на душу ослабелу грехом личи на напад вируса на тело које није довољно снажно: и у једном и у другом случају настаје кобна пометња. По Светом Јовану Касијану, „демони изазивају страшно помрачење разумних осећања душе; (то се догађа) попут појава које проузрокују вино, грозница или претерана хладноћа./.../ Нечисти духови не продиру у тело оних који су њима опседнути другачије до овладавши најпре њиховим умовима и помислима. Скинувши са умова одећу страха Божијег, сећања на Бога, зли духови их нападају као на ненаоружане и лишене Божије помоћи и Божије заштите и зато они бивају лако побеђени, и најзад, праве у њима обитавалиште као да је то њихов посед“.(4)                      

Ко се преда демонским помислима и маштаријама, може се наћи на Јудином путу. Речи Јеванђеља уђе сатана у Јуду не треба разумети тако да је Јуда постао бесомучан у правом смислу те речи. Свети Јован Богослов каже да је кроз страст среброљубља сатана најпре продро у душу ученикову (Јн. 12,6), затим је у потпуности овладао његовим срцем (Јн. 13,2) и најзад се потпуно уселио у њега (Јн. 13,27). Апостол Јуда је постао Јуда издајник јер је примио помисао среброљубља.  То се, авај, може десити сваком непажљивом, па је отац Серафим Роуз говорио да треба да пазимо на оне своје страсти које нас могу учинити издајницима Бога и сопствене душе.                                               

КАКО ПАТУЉЦИ ПОСТАЈУ ДИВОВИ?              

Знајући да људи воле истину, демони стављају на себе маску истине и тим средством изливају отров у своје следбенике. Ево шта о томе говори свети Исидор Пелусиот: „Ђаво не зна оно што је у нашим мислима зато што то искључиво припада сили Божијој; али по телесним покретима он лови наше мисли. Види ли, на пример, да неко испитивачки гледа и ужива очима у туђој лепоти? Искористивши његово стање, одмах подстиче таквог човека на прељубу. Угледа ли онога ко је побеђиван стомакоугађањем? Одмах му живописно приказује страсти које изазива стомакоугађање и подстиче га да његова намера буде спроведена у дело. Подстиче и на отимање и неправедно стицање“.(4)         

Ђаволи, ти духовни микроби, здробљени силом Христовом, преко наших страсти од патуљака постају дивови, и ломе нам кичму, претварајући нас у робове свог зла, мада смо у Христу могли да владамо над њима тако што бисмо владали над својом вољом, приморавајући је на творење добра и правде.   

ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ ЗДРАВЉЕ?  

Здравље телесно и здравље духовно имају корен у благослову Божјем. Јер, по Светом Николају, „кад мир царује место рата и здравље место болести – све су то сигнали благоволења и благослова Божјег./.../Овако је говорио Саваот народу Израиљеву: Држите уредбе моје и чувајте законе моје и вршите их, па ћете живјети у земљи без страха. И земља ће рађати род свој, и јешћете га, и бићете сити, и живјећете у њој без страха. Пустићу благослов свој на вас (III Мојс. 25, 18).“ (3)

   Ко не слуша Бога, не може бити здрав – ни телесно, ни духовно. И појединац и народ су здрави само ако су са Христом, извором сваког здравља. 

   ПАНДЕМИЈА КАО СИГНАЛ

   Човечанство се, кад год помисли да ће сазидати Кулу вавилонску, нађе у слому и полому. Узрок свега је, увек, гордост – кад људи мисле да својим силама могу постати богови. Владика Николај у „Символима и сигналима“ каже:“Погорди се једном цар Давид, и у гордости нареди, да се преброји народ. А то Богу не би угодно. Јер, Богу нашем ништа није угодно што се по гордости чини. Па рече Бог Давиду преко пророка, да као казну изабере једно од три зла: или глад, или рат, или помор. У тескоби љутој цар изабра помор. И удари тешка болезања у народ. И посла Бог анђела у Јерусалим да га убија. И кад убијаше, погледа Господ и сажали му се и рече: доста, спусти руку своју (I Днев. 21). Није, дакле, ни помор у људима тек онако случајно, него због јаког узрока, и то моралног. Помором Свевишњи даје сигнал људима, да су сишли с правог пута и залутали. Онај који све види и над свим бди сигнализира путницима земаљским,да би се тргли са беспућа и упутили правим путем.“(3)

   Дакле, Давид се осилио, па је решио да преброји своју војну силу. И тада његов народ снађе помор.

   Човечанство се, без Бога, осилило. И сналази га, а тек ће га снаћи, свака беда, ако не буде покајања. 

   ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА И БОЛЕСТИ   

У последња времена, вели Владика Николај, биће и глади и помора и земљотреса:“Све ово несумњиво у незапамћеној мери и по свему свету, као што је и речено: јер ће бити невоља велика каква није била од постања свијета до сад нити ће бити. Глад ће долазити делом од суша и поплава и црви и разних инсеката, а делом опет отуда што ће се богоотпадним људима узети ум, те неће умети да расподељују народу храну. Јер кад се изгуби милост изгубиће се и разум. Болештине ће косити људе утолико јаче, уколико се више буду обраћали искључиво земљи за лек и здравље. ( подвукао В.Д. ) А земљотреси ће бити праћени колебањем мора, изливањем река, пресушивањем многих извора, страшним олујама на копну и бурама на океану. Па како не земљотреси бити врло чести, то ће народи живети у непрестаном страху.“(3)

   Зар не живе? Страхови су огромни, и биће све већи, јер су људи одбацили смисао свог битија. Саможивост и страх – кључне су особине последњих времена!

   ОПОМЕНА СВИМА

   Људи око нас заиста умиру – да ли од вируса, или од тумора, или од срца, или од можданих удара, али умиру. Умиру и од разних несрећа, попут саобраћајних. Зато нас Владика опет опомиње да пазимо на себе:“У дане Спаситељеве догодиле су се две погибије људи, које је сам Спаситељ протумачио као сигнале. Пилат поби неке Галилејце, и њихову крв помијеша са жртвама њиховијем. Када то саопшти Исусу, Он одговори: мислите ли да су ти Галилејци били најгрешнији од свих Галилејаца? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. То јест: они су били грешни, за то су и пострадали. Али они нису били грешнији од свију вас. То вам је сигнал од Бога, да се брзо покајете. Не схватите ли и не примите ли овај сигнал, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 1).

Друга погибија би не од људи него од пада куле Силоамске. Том приликом погибе њих осамнаест Јерусалимљана. Погрешно би било мислити, по речима Христовим, да су они били најкривљи од свих Јерусалимљана – не, кажем вам, него ако се не покајете сви ћете тако изгинути. Опет, дакле, сигнал људима. По речима Теофилакта Охридског, „они се зато кажњавају, да би се ми поправили; ако ли се ми не поправимо, снаћи ће нас већа беда“ (Теофилакт: Толк. Луке).“(3

   Дакле, пандемија корона вируса нас опомиње – ако се не покајемо, сви можемо изгинути. 

ДЕМОНИ И ВИРУСИ                 

Демони, који су, пре отпадања од Бога, били светли анђели, после пада живе на граници битија и ништавила. Они имају основни дар Божји – неуништивост, али стално пребивају у другој смрти, у адској отуђености од Творца, против Кога су устали и чије се обновитељске силе и славе лишени. Они живе животом који није живот, него непрестана агонија. Ратујући против људи, преваром освајају свој плен и хране се туђом животном енергијом.               

Основни начин деловања демона на људе је лукаво претварање, по речи Светог Григорија Богослова:“Ђаво свуда испитује и осматра где да обори, где да рани и да пронађе оно што није заштићено и што је откривено за ударац; што више види чистоте, то више тежи да је оскрнави… Зао дух прима на себе двоструки лик, разапињући час ову, час ону мрежу: он је или најдубља тама (очигледно зло) или се претвара у светлог анђела (поприма привид добра и вара умове кротким осмехом), због чега је потребна нарочита опрезност да се уместо светлости не бисмо срели са смрћу“.(4)  

Свештеник Родион Петроградски у својој књизи „Људи и демони“ каже да се демони хране људским страстима:“Делујући на вољну сферу човекове душе, демон као да лишава човека снаге, енергије и способности за одлучно деловање и за свако деловање уопште али опет приликом молитве одлази побеђен силом Христовом. Евагрије монах пише да се демони разликују по степену зла и моћи, вршећи различита служења. То потврђује и свети Јован Касијан, говорећи да се „неки од њих наслађују нечистим и срамним похотама, неки воле богохуљење, неки гнев и бес, неки се теше тугом, неки таштином и гордошћу – и сваки ону страст у човеково срце улива којом се и сам наслађује – али не подстичу страсти сви заједно, већ наизменично, у складу са околностима времена, места и пријемчивости кушаног“./.../

Дакле, како видимо, демони имају својеврсну „специјализацију“, налазећи се у злу, имају извесну слободу зато што могу од многих зала да бирају једно зло које је њима најпријатније. Од те страсти они и живе, труде се да је распале у човеку како би кроз то добили приступ његовој души и телу. Осим тога, сасвим је могуће претпоставити да се демони могу хранити и јачати на рачун човекове енергије која се трансформише у страсно уживање. Ако, по речима светог Јована Дамаскина, анђели „созерцавају Бога онолико колико је то за њих могуће и имају то за храну“, демони, којима је созерцање немогуће, изгледа да могу да добијају енергију посредним путем, преко човека, претварајући његову животну силу у своје напајање. Ради тога они најпре морају да уподобе човека себи, добивши кроз то приступ његовој души. Страстан и грехољубив човек је за пале духове изврсна хранљива средина. Распирујући у њему енергију страсти, енергију која прождире његове животне силе, демон се храни и јача у таквој средини. После тога, овладавши грешником, пали дух користи његово тело као инструмент за добијање веће насладе страшћу. Ето још једног разлога зашто је страстан и грехољубив човек буквално облепљен демонима.Неопходно је такође истаћи да пали духови могу да дају својим служитељима посебну демонску врсту енергије, која омогућава покорним извршиоцима воље сила зла да неуморно раде на пољу умножавања греха. Али услед своје деструктивне суштине, будући да су лишени способности за стварање, демони на крају крајева уништавају и своје следбенике.“(4)

   То је истина духовног живота. Демони паразитирају на душама и телима грешника, сисајући, као вампири, животне силе из оних који су им се препустили.         

Слика њиховог разорног духовног дејства која се, на известан начин, пројектује у свакодневицу наше биологије су, између осталог, и појава вируса.                       

НА ИВИЦИ ЖИВОТА                 

Вируси, за разлику од бактерија, нису прави микроорганизми. Они нису потпуне ћелије. Само нешто мало вируса има ДНК; остали имају једино РНК. Вируси, који варирају у величини у опсегу од 0,1 до 0,280 микрона, из тог разлога искључују се из света живих организама. Иако нису прави живи организми, имају извесне особине живих организама. Вируси у живим бићима, од бактерија до човека, постоје искључиво као паразити.                     

То значи да не могу да преживе ако се не сместе у биљну, животињску или људску ћелију, и ако не користе њену храну и енергију. Вируси немају систем који би им омогућио да самостално преживљавају. Као да су тога свесни, они вешто улазе у ћелију и после заузимања ћелије, истом вештином претварају ћелију у "фабрику за производњу вируса" која одједном умножава њихове сопствене копије.        

Овај план, који су вируси развили да би напали ћелију, веома је интелигентан. На првом месту, вирус мора да одреди да ли му ћелија одговара или не. Мора да буде веома пажљив и да до детаља „осмисли“ своју одлуку, јер и најмања грешка може да проузрокује његову смрт. Да би избегао такав крај, користи нарочите рецепторе да провери да ли му ћелија одговара или не. Затим се пажљиво смешта у оквиру ћелије. Вирус збуњује ћелију тактиком коју примењује и тако прође неопажен. Кобни догађаји се одвијају на следећи начин: ћелија транспортује генетски материјал вируса у сопствено једро. Мислећи да производи протеин, ћелија почиње да умножава туђински генетски материјал. Вирус се врло „лукаво“ скрива тако да ћелија невољно постаје фабрика својих непријатеља и производи вирусе који ће је на крају уништити. Ћелија веома тешко може да препозна наследну структуру вируса као непријатељску. Вирус се унутар ћелије смести толико добро да скоро постаје део ње.    

Пошто је процес умножавања завршен, вирус и други нови вируси одвајају се од ћелије да исти процес понове у другим ћелијама. Током процеса, зависно од врста вируса и ћелије, вирус може да убије ћелију домаћина, да је оштети, промени или да не учини ништа. Питање како ћелија, која функционише под строгим надзором контролног механизма, може да буде толико обманута да се претвори у фабрику вируса, још увек није решено. Прилично је занимљиво да вируси, који имају веома специјализовану структуру, али који се чак не убрајају у живе организме, могу да делују толико „интелигентно“, и да планирају тако ефикасну стратегију.(5)           

Ова стратегија личи на демонски продор у нашу душу, који често под видом „добрих“ помисли и „сјајних“ идеја, иза којих се крију греховне страсти које душу разарају.            

Против вируса су ретки лекови. Сам организам мора да подигне штит свог имуног система и да одбије непријатеља. Тако је и са душом: она мора да се, Божјом помоћу, подигне из греховне таме у којој се обрела.                 

ЗАШТО СЕ РУШИ ИМУНИ СИСТЕМ?

Блаженопочивши руски математичар и хришћански философ, Виктор Тростников, говорио је о имуном систему као својеврсној „биолошкој икони“ покрова Господњег над човеком. С тим у вези, он је писао о једном другом вирусу, вирусу СИДЕ, који се појавио у тренутку када се у човечанству нарочито развио грех противприродног блуда, на чијим путевима се тај вирус често среће. По Тростникову, казна Божја се састоји у томе што се Господ повлачи од оних који не желе да живе по закону Његовом:“Као и у другим случајевима, Он овде не убија, него једноставно – престаје да штити... У чему је суштина ове болести? У томе што човеков имуни систем бива уништаван вирусом, а без тога система човек је лако подложан свакој болести. Од чега ће он конкретно умрети, ствар је случаја, али ће без пуновредног имуног система он раније или касније неизбежно умрети. А тај систем представља материјално ваплоћење Божијег Покрова, Сам тај Покров, што значи да се мистична духовна заштита простире над тим системом, чинећи га неприступачним за рушитеља...Божија заштита је двостепена и двостепено се уклања. С почетка се уклања "Онај који задржава", који чува имуно–систем, а затим на видљиви систем који је беспомоћан насрће вирус и избацује га из животног строја.“(6)    

Дакле, пандемија вируса, сваког, па и овог, потпуно је повезана са гресима човечанства које је изгубило свој пут и нашло се без покрова Господњег над собом.    

Наравно, опаснији од физичких вируса су вируси метафизички. 

О њима је писао још Достојевски.

ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ, НАРАВНО, ЗНАО   

У светлоумној књизи Светог Јустина Ћелијског, „Достојевски о Европи и Словенству“, поменут је сан несрећног јунака „Злочина и казне“. Велики руски писац је овако сведочио:“Раскољников се, после болести, сећао својих снова док је лежао у ватри и бунилу. У болести му се причињавало као да је цео свет осуђен на жртву некаквој чудноватој, нечувеној и невиђеној куги, која иде из дубине Азије на Европу. Као да сви морају пропасти, осим врло мало њих изабраних. Појавише се некакве нове трихине, некакви нови микроби, бића микроскопска, која су улазила у тела људска. Но та бића беху духови, обдарени умом и вољом. Људи који су их у себе примили, постајали би одмах бесни и луди. Али никад, никад људи нису сматрали себе за тако паметне и поуздане у истини, као што сматраху себе ти заражени. Никад није свет своје пресуде, своје научне закључке, своја морална убеђења и веровања сматрао за поузданија и непоколебљивија. Читава села, читаве вароши и народи су се заражавали и залуђивали. Сви беху неспокојни и не разумеваху један другог, сваки мишљаше да само у њему једином борави истина, и мучио се је, гледајући друге, ударао је себе у груди, плакао и кршио руке. Нису знали кога и како да суде, нити су се могли сложити: шта сматрају за зло, а шта за добро. Нису знали кога да окриве, кога ли да сматрају за правог. Људи су убијали један другог у некаквој бесмисленој срџби. Скупљали су се једни на друге читавим армијама, али те армије, већ на путу за бојно поље, наједаред су почињале саме себе растрзати, редови су се растројавали, војници јуришали један на другог, клали се и убијали, уједали и јели један другога. По варошима се по ваздан звонило на узбуну, позивали су све, али ко зове и зашто зове – то нико није знао, а сви су били узнемирени. Поостављали су најобичније занате, јер је сваки предлагао своје мисли, своје поправке, и нису могли да се сложе на једном; заостала је земљорадња. Овде-онде људи су се скупљали у гомиле, сложили би се заједнички на некакав рад, клели би се да се неће растајати, – али би одмах почињали нешто сасвим друкчије од онога што су још малочас сами намеравали; почињали би се међусобно окривљавати, тукли су се и секли. Почели су пожари, настала глад. Све и сва је пропадало. Болештина је расла и ширила се даље и даље...“(7)        

Из дубина зла стигли су интелигентни микроби самоуништења човековог, писао је Достојевски, слутећи шта ће се збити са људима који су остали без Христа.

КАКВИ НАС МИКРОБИ УБИЈАЈУ?        

Свети Јустин Ћелијски тим поводом каже: “Ово Раскољниковљево привиђење има све одлике видилачког предвиђања. Стога се с правом може сматрати као пророчки пролог Достојевсковог романа Зли дуси. У овом роману Достојевски са драматичном потресношћу приказује и са поражавајућом убедљивошћу показује како атеизам и анархизам, као микроби беснила, смрти и уништавања, заражују људску природу, овлађују њоме, доводе ум до безумља, душу до лудила, личност до уништења. Једном речју, како од људи стварају зле духове, бесове, и од хероја антихероје. Сви злодуси раде на социјализацији зла анархистички безначелно и атеистички неустрашиво. Као да је њихов позив и њихова мисија: бити зао до беснила и ширити зло док све и сва не захвати и завитла свеопште беснило. Да се то оствари, средстава има доста. То су сваковрсни злочини које злодуси оштроумно измишљају и даровито апологирају својим огреховљеним умом и ођавољеном вољом.“(7)

И докле смо, после свих преврата и злочина у име неког „новог поретка“, дошли у доба корона вируса?     

У пандемијско – панично ођавољење, у мржњу према ближњима зато што кашљу и кијају! 

Ко кине, тај је непријатељ, убица, џелат!           

Душан Косановић, мудри Србин из Хрватске, који ми редовно шаље своја запажања, каже: “Још и опет, ја о злоупотреби језика, јер сам опет деконструирао једну њихову бандитску синтагму, односно, лажну метафору.

Нови мождани испрдак политичара наших свагдашњих (Макрон, Трамп, Пленковић, и др.), је теза да смо сви ми у рату!? Против кога? Јесу ли они читали књиге из теорије ратовања? Тко је непријатељ? Вирус!? Не! Вирус је оружје и то биолошко оружје! Непријатељ је по њима онај који носи биолошко оружје. Ријеч је о перфидној агенди суптилног сензибилизирања полуписмене и поводљиве раје на насиље, према коме? Према непријатељу као било којем човјеку! Човјек - болесник - наш ближњи, у сваком тренутку по дневно-политичкој потреби постаје наш непријатељ. Наш сусјед, колега, кум, суграђанин, мајка ...“    

ОТУЂЕНОСТ КАО ОЗВЕРЕНОСТ                     

Свештеник Александар Гробунов у свом тумачење Откровења Јовановог каже:“Апокалипса говори о последњем степену развоја узајамне отуђености код људи пред крај света. Када огреховљеност достиже крајње границе (што је и карактеристично за човечанство последњих времена), тада се неизмерно повећава и отуђеност, озвереност људи.       

Ето и данашња „достигнућа техничког прогреса“ (телевизија, компјутери, мобилни телефони, савремена музика, саобраћај, различите техничке „погодности“ и тако даље) управо и представљају ту отуђеност као чињеницу, штавише, они је одгајају у људима, приморавају их да се односе према другима не као према личностима. Може се рећи да отуђеност преовлађује у савременом „цивилизованом“ друштву. Код философа и социолога чак постоји посебан термин за означавање савремене западне цивилизације – „отуђено друштво“.

Цео поредак савременог живота усмерен је ка развоју анималне (приземне) природе и механицизма у човеку. Људи све мање опште једни с другима непосредно, све више они опште с различитим уређајима и машинама, или посредством машина. „Удобности које су изумели људи, прешле су сваку границу – јадао се старац Пајсије – Претерани број машина и самог човека је учинио машином. Сада машине командују човеком и његово срце је постало гвоздено“.                   

„Цивилизација – истиче архимандрит Рафаил Карелин – раздваја људе, одваја их једне од других и зато велики градови постају не само мравињаци од стакла и бетона, него и права правцата пустиња за дух. Човек се одваја од других људи не растојањем, већ одсуством унутрашњег контакта, њему више нису потребни живи људи – далеко је згодније и лакше општити с машином. Човек покушава да стави у машину програм колективног ума, али заправо машина му преноси своја својства, смешта у њега свој компјутерски систем. Човек техничке цивилизације је програмиран као машина. Он је претворен у биолошки апарат потчињен суровом режиму стандарда, а као алтернатива том стандарду он може да стави насупрот само једно – своје властите неурозе. Овде се суочавамо са чудном појавом: безумље као побуна против машине. Патологија у уметности, патологија у свим областима личног живота. Ту машина не само што побеђује човека, него га и убија, уништава га“.(8)

   Пандемија пандемонског вируса панике доводи човечанство у нову фазу озверености – непријатељи, поновимо, постају људи који кашљу и кијају, чак и наши најближи. А иза свега се цери демонска сила, која жели да трајно пороби човечанство.

   ИМА ЛИ ЛЕКА?

   Лек је, за хришћане, увек и само један: покајање. Крајње је време да схватимо да смо живели и живимо лажним начином, који нас отуђује од Бога и Његових завета. У томе је смисао речи патријарха Павал да ће Бог помоћи ако буде имао коме да помогне. Кад се човек покаје, он иде за Истином, ма како то захтевно било. Јер, лаж нас убија. Као што каже руски духовни писац, Валерије Филимонов:“У наше време лажу скоро сви. Они лажу сами и себе и сами себи верују. И више од овога, они лажима заражавају друге. Лажу председници и сенатори, министри и обични службеници, посланици и јавни радници, писци и новинари. Тужно је што лажу чак и неки црквени јерарси и свештеници, тобож не схватајући да свака лаж води човека на пут вечне пропасти. Јер по речима светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, „свака неправда је грех“ (1. Јн. 5, 17).                 

„Као средство погубљења људског рода пали анђели употребили су лаж... Појам о лажи Господ је тесно повезао са схватањем о убиству човека због тога што је оно непосредна последица овог првог... Почетак зла је лажна помисао! Извор самообмане и ђаволске преваре је лажна помисао! Прелест је човеково прихватање лажи као истине... Отац лажи је ђаво, како каже јеванђелиста. Лаж је ђаволско својство. Онај који је прихватио лажне помисли прихватио је својство ђавола, ступио је у сродство са одбаченим анђелима, учинио је сједињење са Богом за себе неприродним. Онај ко је туђ Богу, туђ је и спасењу... Они који су ступили у општење са ђаволом и који су му се покорили налазе се у прелести и представљају храмове и оруђа демона, жртве вечне смрти и живота у тамницама пакла“, пише свети Игњатије Брјанчанинов.          

Дакле, онај ко проповеда лаж, као и онај ко јој верује, подражава самом сатани и његовим слугама. Они излажу себе ђаволским силама и наследиће с њим пакао. Из овога је јасно колико треба бити пажљив да се избегне зараза свеопштом и свеобухватном болешћу усвајања лажи.           

Данас лаж влада и ликује. Она јури за пропадљивошћу и наслађује се пролазном земаљском влашћу, силом и славом. Горди се богатством и величином, надахњује се телесном мудрошћу, нада се у лепоту која ће брзо проћи и не размишља да за све треба да се пружи одговор на Христовом Страшном Суду. 

„Осетићемо страх свих људи када изиђу пред лице Судије“, приповеда свети Игњатије, „осетићемо страх не само грешника, него и праведника. Задрхтаће грешници од очаја, од очекивања мука које их чекају, од оног необичног страха који ће у њима изазвати преокрет који ће тада променити свет. Они ће повикати планинама и стенама: „Падните на нас и сакријте нас од лица Онога Који седи на престолу и од гнева Јагњетовог; јер дође велики дан Његовог гнева и ко може да се сакрије?“ (Отк. 6, 16, 17).

Тада никоме неће помоћи земаљска звања и награде, сродничке везе и научне титуле. Тада ће бити потребно само једно знање, знање Христа Који каже овако: „Ја сам пут, истина и живот“ (Јн. 14, 6). А управо ово звање, звање Истине, неће се налазити код оних који су се поклонили лажи.

„Непознат је дан и час када ће Син Божији прекинути живот овога света Својим доласком на Суд“, наставља свети Игњатије, „непознат је дан и час када ће се, по заповести Сина Божијег, прекинути земаљски живот сваког од нас и када ћемо бити позвани на растанак са телом, на давање одговора у земаљском животу, на онај привремени суд пре општег суда који човека очекује после смрти... Бићемо будни и припремаћемо се за Страшни Суд који нас очекује на граници Вечности ради неповратног решења наше судбине заувек.

 „Нека неправедници још чине неправду, нечисти нека се још прља, а праведник нека и даље чини правду и свети нека се још освећује. Ево, долазим убрзо, и освета Моја са Мном, да свакоме дам по делима његовим... Да, дођи Господе Исусе! (Отк. 22, 12–20)“.“(8,355)

   Једна од великих лажи  нашег доба је и лаж о толикој „ванредности“ вируса корона због које, наводно, за Васкрс, највећи хришћански празник, треба затворити храмове и олтаре, и спречити православне народе, Нови Израиљ, истински народ Божјег Завета, да приступе Христу, Победнику над смрћу.              

Лаж је да се на богослужењима преноси смртоносна болест.                                       

Лаж је да причешће на служби Божјој преноси смртоносну болест.       

Лаж је да ће забрана свенародног слављења Васкрса зауставити пандемију, толико „пандемичну“ да је, по званичним подацима, у Кини убила 3300 људи на милијарду и четиристо милиона становника.

А ШТА АКО „ПОЈЕДЕМО ВИРУС“?        

Ево једне вести која показује какве су лажи у питању: “Докторка Дарија Kисић Тепавчевић дала је одговор на питање шта ће се десити ако у продавници додирнемо нешто што је заражено корона вирусом. Самоизолација, социјална дистанца и останак код куће су апсолутно неопходна средства у борби против вируса корона.                                        

Међутим, неопходно је и да бар један члан породице одлази у набавку, где је неизбежан контакт са артиклима које додирује више особа.                                     

Шта да радимо у случају да додирнемо нешто заражено на рафу продавнице? Одговор на то питање дала је докторка Дарија Kисић Тепавчевић.             

- Чак и ако је вирус на кожи, то није улазно место. Ако оперете руке после тога, то је превентивна одговарајућа мера. Само је битно да свеже контаминирану руку не ставите на уста, нос, на респираторни тракт - објаснила је она.                                 

Др Дарија Kисић Тепавчевић објаснила је које би мере предострожности требало предузети када су у питању намирнице, али и кесе из продавнице. 

- Ја се понашам исто као до сада. Kада се вратим из набавке, одложим кесе, извадим намирнице и потом оперем руке. Нећете се заразити ако кесу ставите у уста, а верујем да то не радите. Јесте суштина у хигијенским мерама, али се односе на редовну хигијену руку. Чак и ако се проузроковач инфекције (вирус) нађе на руци, нећемо се разболети ако не дирамо уста или очи, односно ако га не унесемо респираторно или конјуктивно - рекла је она.                                     

   А да ли ћ́емо се заразити ако поједемо нешто што на себи има вирус, односно ако поједемо вирус?           

- Не, нећемо се заразити, јер је утврђено да се на тај начин не узрокује болест. Првобитне хипотезе су биле да се овај вирус пренео путем намирница са пијаце у Вухану. Међутим, накнадна истраживања су искључила ту могућност - додала је она.                             

Заменица директора Института за јавно здравље "Батут" рекла је да је приметно већи број људи почео дуже да пере руке него пре појаве епидемије.                     

- Већина људи сада чешћ́е пере руке, дуже пере руке и надам се да ће то постати пракса и када се ово заврши - додала је она.“(9)                                                      

Ево, то вам каже „наука“: нећете се заразити ако „поједете“ вирус. И, по чика Јови Змају:“Пре и после јела, треба руке прати, немој да те на то опомиње мати. Прљавим рукама загади се јело, па се после тако унесе у тело“.  

Прича о томе како је кинеска пијаца у Вухану пренела корона вирус човечанству је, гле чуда, била чиста лаж. Боље рећи, прљава лаж. То јест, како рече „Батут“, чак и ако „поједете“ вирус нећете се заразити, а камоли ако се причестите. Али неке силе ( моћне, антихристовске, антиваскрсне, силе које су на страни Врховног Духовног Вируса, сатане ) не дају вам да одете у храм на Васкрс и да се причестите Христом, Који је Здравље и Спасење.            

Зашто таква наређења слушају наши духовни пастири и нуде нам ТВ пренос Литургије уместо Живога Бога?                       

То, наравно, треба питати њих.             

И, наравно, не треба веровати у причу за глупаке да тиме што поштујемо антихристовска наређења глобалистичке врхушке, којој су наше „власти“ само марионете у општем луткарском позоришту, личимо на Свету Марију Египатску. Јер, то није тачно – она је отишла у пустињу вођена Духом Светим, а не духом кукавичке плашње и немоћи, маскираном у „пустињачко - вирусну теологију“.(10)         

Зато се кајмо, и верујмо у Бога, а не у свемоћ вируса, ни у оне који служе Врховном Духовном Вирусу, и који мисле да су свемоћни. Јер, као што рече Христос Пилату:“Не би имао никакве власти нада Мном да ти није дато одозго“( Јован 19,11). Злочинци и убице планете нису свемоћни, само су, због грехова наших, Богом допуштени.

Никада не смемо заборавити: “Демони чак немају власт ни да сами уђу у крдо свиња, већ Господ не допушта да они искушавају човека више него што он може да поднесе. Али у борби даје хришћанину снаге које му пружају могућност да изађе као победник.“(4)                         

Све ово, наравно, не значи да епидемија корона вируса не постоји, и да не треба чувати здравље – своје и свога ближњег. Али значи да треба бити трезвен и опрезан, да се не би изгубила душа у име бриге за тело.                   

Јер, душа човекова је важнија од целог космоса.         

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ (ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 6. АПРИЛА 2020. ГОДИНЕ )            

1.https://www.ozonpress.net/           

2. https://rs-lat.sputniknews.com/

3. http://sofiografskaskola.com/

4. https://slavoslovije.files.wordpress.com/

5. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Вирус

6. https://www.vladimirdimitrijevic.com/

7. https://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/12931

8. Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи ( Мт.24,35)/ Живимо ли у последњим временима, Београд, 2007, 163-164            

9.https://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:857373-Sta-ako-dodirnemo-ili-pojedemo-nesto-zarazeno-virusom-Kisic-Tepavcevic-dala-odgovore-na-pitanja-koja-muce-vecinu-gradjana

10. https://stanjestvari.com/