Ширење панике, свеобухватна хистерија и деловање страха у доба светске пандемије вируса корона узрокују различите реакције, стварају плодно тле за бујање кобних идеја, па и лудачких идеологија.

Емануел Макрон је изричит: „Ми смо у рату! Здравственом рату, али свакако – рату. Наш непријатељ је невидљив, неухватљив и напредује“.

Доналду Трампу се то свидело, па је наставио о „медицинском рату“, што је представљало окидач за ширење формулације пo целом свету. Уз „епске додатке“ како се човечанство први пут среће са оваквим непријатељем…

Мерено „класичним параметрима“, рат је оружана борба између најмање две стране. Шире дефинисање подразумева да се ратови могу водити и другим средствима, те отуда и тезе о економским, психолошким, биолошким, информационим и осталим ратовима. Ратови се најчешће воде због територија или врло конкретних интереса, мада покушаји да се истакне морална димензија учествовања у сукобу постоје од када се важни догађаји записују.

Сукобљене стране су најчешће државе, али могу то бити и друге организоване групе – религијске, етничке, политичке… Организоване групе сачињавају појединци, карактеристика рата је да се сукобљавају групе људи.

Опасно ширење панике и проглашавање битке против короне за рат

Може ли човек водити рат против вируса? Вуруси, свакако, могу бити употребљавани у биолошком рату, али само као „оружје“, агенси. Ако смо у рату, како то тврди Макрон, онда се поставља питање: ко је та друга страна? Какви су њени ратни циљеви?

Опасно је поистовећивање овог „ванредног стања“ са ратом. Још опасније „пуштање у промет“ овакаве тезе. Последице могу бити далекосежне. Прво, ратови се добијају мобилизацијом, а ова битка, препоруке су — имобилизацијом.

Иво Андрић пише о сарајевским епидемијама куге и колере (само у 19. веку било их је три): „У тим случајевима касаба се придржавала упутстава која је, према традицији, још Мухамед дао својим верницима за њихово држање у случају заразе:

ʼДок болест влада у неком месту, не идите тамо, јер се можете заразити, а ако сте у месту где болест влада, не идите из тог места јер можете заразити другеʼ“.

Ратна мобилизација по правилу узрокује или егзалтацију, или хистерију, или страх, што у „текућим околностима“ није на ползу никоме.

Ових дана често је цитирана прича Антонија де Мела. Негде у пустињи куга је престигла караван. На питање куда жури, рекла је: „У Дамаск. Желим узети хиљаду живота“. Враћајући се из Дамаска опет је налетела на караван, а предводник поворке јој рече: „Рекла си да ћеш узети хиљаду, а однела си 50 хиљада живота“. „Не, одговори куга, ја сам узела хиљаду, остало је однео Страх“.

Професор Драган Делић пише:

„Оно што је нама потребно, током ове епидемије, то је оправдана забринутост која рађа озбиљност и одговорност, а затим стручно и синхронизовано деловање здравственог система и других служби (нпр. санитарне инспекције, полиције и тако даље).“ Забринутост – да, али због озбиљног и одговорног делања. Без „ратних“ страхова.

Човечанство се са заразама суочавало, против њих борило. Током Великог рата у Србији се бележи епидемија пегавог тифуса, након рата у целој Европи — шпанске грознице.

Професор Делић наглашава: „Искрено верујем да је новонастала планетарна узбуна поводом текуће епидемије последица, пре свега, нашег незнања о биолошким могућностима, разноврсности и значају вируса на наш целокупан живот… Од око 5.000 различитих хуманих вируса, бар тридесетак (вирус грипа, ентеровируси, вирус западног Нила, вирус денга грознице, вируси ебола и марбург грознице, неки хантаан вируси итд.) има епидемијски потенцијал…” Вируси су део „равнотеже природног система“. Борити се против вируса са епидемијским потенцијалом значи унапређивати превентивни систем, инвестирати у истраживачки рад, ширити „знања о биолошким могућностима“.

Треба пратити логику природе

Ен Еплбаум одлично примећује како „епидемије, попут катастрофа, трасирају пут за откривање основних истина о друштвима на која утичу“.

Истина је суморна. Савремена друштва, производи постмодерне свести и технократског приступа, склона су томе да проглашавају ратове свему ономе што не разумеју. Лакше је уништити него решавати, једноставније је убити него разумети. Залагања да се приступ промени имају скромне домете, и због тога што је одлика савременог – упросечавање.

Не може се ратовати против природе. Већ пратити „логика природе“. Забрињавајуће је, историја показује, да када човек једном крене у овакве „ратове против природе“, тешко се зауставља чак и у тренуцима спознаје да наставак „рата“ директно води у еколошку катастрофу.

Ако је вирус непријатељ, шта је човек који га преноси

За највећу бригу, јесте питање улоге човека у овом „рату“. Часлав Копривица упозорава да је епидемија „погодила ʼсамокрунисаногʼ човека којем опасност прети од другог човека – као потенцијалног преносника вируса (као што ме и у универзалном антропометризму сваки други човек потенцијално може свести на своју меру/цену)“.

Ако је вирус непријатељ, шта је онда у том рату човек као „преносник“!? Логично, он је оружје за уништење других људи. Самим тим је дозвољено и његово уништење, као превентивна радња која може спречити веће губитке.

Претеривање? Тако се чинио и Хитлеров покрет у минхенским пивницима у време шпанске грознице. Тако се данас чини и покрет који је подигао загонетни споменик у џорџијском округу Елберт, са првом заповешћу: „одржавај човечанство испод пола милијарде у сталној равнотежи са природом“.

Ширење панике, свеобухватна хистерија и деловање страха узрокују различите реакције, стварају плодно тле за бујање кобних идеја, лудачких идеологија. Најмање што треба чинити у таквим околностима јесте мењати постојеће оквире којима тумачимо одређене политичке процесе.

Ратова ће након пандемије бити. Нажалост, али је тако. Ипак, то истовремено не мора значити да ће се ти ратови разликовати од до сада вођених. Ратови производе катастрофе. Међутим, ако се већ не могу спречити, онда и дефиниције рата не треба даље ширити. Таквим ширењем катастрофе могу бити несразмерно веће него ситуације са којима се човечанство до сада суочавало.

Пандемија није рат, све док се вирус не користи као оружје. И тако треба да остане.

Душан Пророковић, rs.sputniknews.com