header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О Лазаревом васкрсењу Штампај Е-пошта
петак, 10 април 2020

 1. Беше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине.

2. А Марија, чији брат Лазар боловаше, беше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге његове својом косом,

3. Онда сестре послаше к њему говорећи: Господе, ево болује онај кога ти љубиш.


Лазарев дом у Витанији, био је на добром гласу, и уживао је велики углед  због врлинског живота ове породице. Помињући Марију, јеванђелист истиче догађај када је пречисте ноге Господње помазала мирисом и обрисала их својом косом. За разлику од покајане грешнице која је такође Господу обрисала ноге својом косом, Марија је била на високом степену добродетељи, удостојивши се похвале и од самог Господа, као она која је „добри део изабрала“. Због велике љубави коју су имали према Њему, Господ Исус Христос је радо посећивао њихов дом и поучавао их Својим светим беседама. А колико је и Лазар био добродетељан, сведочи предање, које говори да, након што га је Господ васкрсао, и када је после тога отишао на проповед и постао епископ на Кипру, сама Пресвета Богородица га је посетила, када је путовала у пратњи светог Јована Богослова, и поклонила му омофор који је сама за њега направила.

Славном чуду Лазаревог васкрсења, које описује Јеванђеље, претходила је Лазарева болест.

Видевши да је он озбиљно болестан, и да му прети смртна опасност, Марија и Марта су што хитније, преко посланства, обавестиле Господа о томе, подсећајући Га и на велику љубав коју је Господ имао према њему, како би Га подстакле и приволеле да што пре дође, и спасе им брата.

4. А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу.

Господ открива због чега је допустио да смртна болест задеси Његовог пријатеља Лазара, обзнањујући да она „није на смрт, него на славу Божију“, јер ће и Лазар оживети и Бог ће се због тога прославити.  Господ речима: „на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу“, показује да је једна слава Њега и Бога Оца. Речи: „да се Син Божији прослави кроз њу“, говоре, не о томе као да Господ има потребу за људском славом,  већ о радости Господњој због људске користи која из тога проистиче, будући да је велика корист онима који прослављају Сина Божијег. Јер је овај догађај постао узрок спасења многих људских душа, зато што су многи, видевши Лазарево васкрсење, или чувши о њему, поверовали у Господа.

5. А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара.

Зар је Господ само њих љубио, а друге не? Наравно да је Господ љубио и љуби, и њих, и све људе, и све грешнике, чак и оне најгоре, па и самог сатану и демоне, јер је Господ  Самољубав, и није могуће да Господ не љуби своја створења, али овде се говори о љубави која је узвраћена и обострана, и која особито пројављује своју силину, према онима који су је достојни.

6. Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на месту где беше.

Господ као Свезнајући, није имао потребу да чује да би знао, али услед неизрецивог смирења, и из снисхођења према људима, Он и чује, и види, и пита, о ономе о чему већ све зна.  Сем тога, и апостоли и остали који су били са Исусом, постају сведоци да је обавештен о Лазаревој болести, и да не жури да би га исцелио, већ остаје два дана „на месту где беше“.

7. После тога рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју.

8. Рекоше му ученици: Рави, сад Јудејци тражаху да те каменују, па зар опет идеш онамо?

9. Исус одговори: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види светлост овога света;

10. А ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у њему.

Господ позива апостоле да буду сведоци предстојећег великог чуда. Они пак, још увек ненавикнути на божански начин размишљања, по људском, указују Господу на евентуалну опасност од Јудејаца, превиђајући да је Господ непогрешив, и да без размишљања и испитивања треба испунити оно што им Он заповеда. Господ користи ову прилику да их поучи: „Није ли дванаест часова у дану?“ Дан овде представља богоугодан живот, живот по Божијим заповестима. Дванаест часова је, за сваког од нас одређено време овоземаљског живота, које треба да буде посвећено Богу, да би задобили што бољи удео у вечности. Светлост овога света јесте символ истините божанске светлости. „Ко дању иде не спотиче се, јер види светлост овога света“. Ко живи по Божијим заповестима не спотиче се, јер у себи види и осећа божанску светлост, која га штити од свакога зла и која га учи сваком познању. „А ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у  њему.“ А ко живи непобожним животом, који овде представља ноћ, наравно да се спотиче, „јер нема светлости у њему“, оне божанске. Дакле, Господ као да каже апостолима да је и одлазак у Јудеју испуњење воље Божије, због које је и сишао на земљу и примио људску природу, да је као човек у одређеном времену у свему испуни, да би спасао род људски.

11. Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим.

12. Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће.

13. А Исус им беше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна.

14. Тада им Исус рече отворено: Лазар умре.

15. И мило ми је због вас што нисам био онде, да верујете; него хајдемо њему.

16. Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим.

Господ Лазареву смрт упоређује са сном. Као што сан у овом животу представља само тренутно стање, тако и телесна смрт на фону вечности представља тренутно стање, које ће се окончати свеопштим васкрсењем. Као што је привремено васкрсао Лазара за овај тренутни и распадљиви земаљски живот, који се ипак окончава смрћу, тако ће васкрснути  и све људе, за живот вечни, за вечну радост са Богом и светима, или за вечну муку са палим анђелима и осталим грешницима. Као што је нама лако да некога пробудимо из сна, Господу је још лакше да некога васкрсне. Када су апостоли и буквално помислили да говори о правом сну и буђењу, Господ им открива да је Лазар умро. Господу је мило што ће овим догађајем још више утврдити апостоле у вери, јер иако није стигла никаква вест о Лазаревој смрти, Господ им је открио да је то већ њему познато, и позива их да заједно оду њему. Апостол Тома, још увек под утиском страха, због опасности која би их могла снаћи од Јудејаца, речима: „Хајдемо и ми да помремо с њим“, као да жели да укаже да одлазак у Јудеју може изазвати за све њих и смртну опасност.

17. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу.

18. А Витанија беше близу Јерусалима око петнаест стадија.

19. И многи од Јудејаца беху дошли Марти и Марији да их теше за братом њиховим.

20. Када пак Марта чу да Исус долази, изиђе пред њега, а Марија сеђаше дома.

21. Онда рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој.

Господ је стигао тек четири дана након Лазареве смрти, да би чудо било веће и очигледније. Васкрсења Јаирове кћери и јединца наинске удовице такође су изазвала велики одјек, али Лазарево васкрсење је оставарило и већи одјек и снажнији утисак, делом стога што је Лазар већ четири дана био у оковима смрти, делом и због тога што је већини његових познаника, пријатеља и родбине било знано о његовој смрти, и многи су били окупљени у његовом дому, да би тешили Марију и Марту, те су и сами, касније, присуствовали Лазаревом васкрсењу. Чим је чула да Господ долази, Марта Му је изашла у сусрет, и осећајући у  Њему једину могућу утеху рекла: „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој.“ Марта исказује своју жалост што Господ није био присутан док је Лазар био болестан, држећи да би га засигурно исцелио.

22. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог.

Речи „што год заиштеш у Бога, даће ти Бог“, сведоче да Марта још увек није поседовала савршено знање о Господу, иако га је исповедала за Христа и Сина Божијег, видећи у Њему више светог човека – Месију, коме ће Бог испунити сваку молбу,  а превиђајући да Њему као Сину Божијем и Богу, Који је у свему раван Богу Оцу,  није потребна молитва да би васкрсао Лазара.

23. Рече јој Исус: Васкрснуће брат твој.

24. Марта му рече: Знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан.

Господ, не спомињући да ће умолити Оца, открива јој да ће њен брат васкрснути.

Марта, чувши наведене речи, како их је Господ директно и лако изговорио, помишља да Господ жели да је утеши подсећајући је на свеопште васкрсење када ће и њен брат васкрснути, те и сама изговара да зна „да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан.“

25. Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће.

Будући да Марта није разумела о каквом васкрсењу је Господ говорио, и да је у Њему још увек видела само човека, Господ наставља да је поучава надовезујући се на реч о васкрсењу, и открива јој да он није само обичан човек, већ и Неко Ко је и Сам васкрсење и живот, дакле, Неко Ко може да из смрти враћа у живот. И не само да може да васкрсава људска тела, већ и да чини нешто много веће и превасходније, да васкрсава и враћа у живот људске душе. Он то и потврђује у наставку: „који верује у мене ако и умре, живеће“, то јест, ако неко ко верује у Њега и умре телесном смрћу, наставиће да живи, јер је у његовој души истински бесмртни живот – благодат Духа Светог, коју Господ даје верујућима, која се једина у правом смислу може сматрати животом. Све док нема у себи те благодати, душа је мртва, чак и да је тело живо, а кад Господ пошаље благодат Светог Духа, онда душа моментално васкрсава, и више не умире,  јер је у њој беспочетна вечна светлост. Имајући тај бесмртни залог, када напусти своје тело, душа одлази и наставља да живи у неупоредиво бољим небеским стаништима, у вечном блаженству, чекајући и свеопште  васкрсење, када ће се поново сјединити са својим нетрулежним телом.

26. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек. Верујеш ли ово?

Дакле, онај ко у себи има благодат Божију, као истински живот и залог вере у Господа, у суштини више никада не може умрети, јер телесном смрћу, он само мења место пребивања, док беспочетна божанска благодат остаје да пребива у њему вечно.

27. Рече му: Да, Господе! Ја верујем да си ти Христос Син Божији који долази у свет.

28. И ово рекавши, отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: Учитељ је дошао и зове те.

 29. Она, како чу, устаде брзо и отиде к њему.

30. Јер Исус још не беше дошао у село, него беше на ономе месту где га срете Марта.

31. А Јудејци, који беху са њом у кући и тешаху је, кад видеше Марију да брзо устаде и изиђе, пођође за њом говорећи да иде на гроб да плаче онде.

На питање да ли верује о реченом, Марта то потврђује, исповедајући га за Христа и Сина Божијег, што није била тема Господњег говора и упућеног јој питања, из чега се види да Марта није најбоље разумела смисао онога о чему је Господ говорио, него је рекла оно што је знала, као потврду своје вере у Њега. Одмах, потом, одлази, и тајно преноси сестри да је Господ зове. Марија, како је чула ту вест, одмах је кренула ка Господу, знајући, као и њена сестра, да од Њега једино може добити утеху. Присутни Јудејци крећу за њом, мислећи да иде да оплакује свог покојника. Господ је то све тако устројио да не би изгледало као да Он сам позива на чудо, јер Јудејци нису ни знали да је Господ стигао и да Марија хита к Њему, јер да су знали питање је и да ли би пошли за њом, будући да су га многи од њих презирали и саблажњавали се о Њега. Овако, и мимо своје воље, иду онамо где ће постати сведоци предстојећег чуда.

32. А Марија, чим дође где беше Исус и виде га, паде пред ноге његове говорећи му: Господе, да си ти био овде, не би умро мој брат.

Видевши свету појаву Господњу, и имајући неограничено поверење и велику љубав према Њему, Марија пада пред Његове пречисте ноге, и у изливу своју туге понавља оне исте речи, које је недавно изрекла и њена сестра, што говори о томе да су обе сестре до краја ишчекивале Господа, имајући непоколебиву наду да ће им исцелити брата. Марија је овде пројавила веће усрђе него њена сестра, бацивши се пред ноге Христове, не стидећи се и не бојећи се присутних Јудејаца.

33. Онда Исус, кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди,

Видевши велику тугу и плач, и код Марије, и код осталих људи који су били присутни, и саосећајући са њима, Господ допушта својој људској природи, оно што је својствено и сваком човеку, да доспе у стање туге и жалости, у стању потреса и узбуђења, како би показао да је не само истинити Бог, него и истинити човек. То је, оно стање, када  се дух потрешен тугом и жалошћу, труди да обузда своју тугу, да унутрашње сузе не постану видљиве. 

34. И рече: Где сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш.

35. Исусу ударише сузе.

Господ, и у овом случају снисходећи присутнима и питајући их где се мртвац налази, као да не зна, наводи их да и сами узму учешћа у ономе што ће уследити, показујући му гробно место, а касније и склањајући камен са гробног улаза, постајући на тај начин и сами сведоци и учесници десившег се догађаја. Стигавши најзад и до Лазаревог гроба, низ пречисто лице Господње падају сузе. Зашто си тужан и плачеш, о Господе? Због чега проливаш своје пречисте сузе? Ти, Који си знао да ћеш, кроз само који тренутак оживети свога пријатеља? Ти Који си знао да ће због овог чуда многи прославити Бога,  многи бити оснажени у вери, а многи и познавши у Теби обећаног Христа и истинитог Бога, и поверовавши у Тебе, кренути путем спасења? Господ је тужан и плаче, не само због тога што као човек жали за својим пријатељем, већ и ради тога  што, у лицу Лазара, жали и оплакује читав род људски. Јер нас Господ није створио за тугу и страдање, за болест и смрт, него за Живот Вечни и бесмртни, за вечну заједницу са Њим, за вечно блаженство и непрестану радост.

36. Онда Јудејци говораху: Гле, како га љубљаше.

37. А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре?

Јудејци, напокон, увидевши велику љубав коју је Господ имао према Лазару, лепим речима изговарају истину. Али још увек је међу некима присутна озлобљеност, те један од њих питањем: „Не могаше ли овај који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре“, као да жели да кроз оно што се није догодило, умањи значај онога што се догодило. Као да каже: „Ако је успео да отвори очи слепоме, како онда није успео да излечи свога пријатеља?“ Али ове речи: „Учинити да и овај не умре“, као да представљају и својеврсну најаву онога што ће се убрзо десити, а о чему је мало ко слутио. И не само да ће „учинити да и овај не умре“, већ и неупоредиво више од тога - оживеће онога који је већ четири дана мртав.

38. А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то беше пећина, и камен лежаше на њом.

39. Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу.

40. Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако верујеш, видећеш славу Божију?

Господ и трећи пут пројављује своју тугу и одлази на гроб који је био затворен каменом, и присутнима заповеда: „Склоните камен“. Ко би се од обичних људи усудио да изговори тако смелу наредбу и узнемирава гроб покојника, и то пред присутном гомилом? То је могао само Онај, који је унапред знао шта ће се десити. Сви присутни су, вероватно помислили, видевши претходно Његове сузе,  да је разлог такве наредбе, Његова жеља да последњи пут види и оплаче свог пријатеља. Његове сузе су, вероватно, у њиховим очима изгледале и као сведочанство да Господ више ништа не може да учини за мртвога Лазара. Марта га подсећа на непријатан мирис  трулежи и чињеницу да је њен брат већ четири дана у гробу. Али Господ наставља торжествено: „Не рекох ли ти да ако верујеш, видећеш славу Божију?“  Треба посебну пажњу обратити на ове речи. При првом сусрету са Мартом, апостол нигде не наводи да јој је Господ изрекао ове речи. Али је рекао: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“, и „сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек“. Дакле, последица истинског веровања у Господа је победа над смрћу и задобијање вечног живота, што је у ствари благодат Духа Светог, или слава Божија, која је саопштива словесним Божијим створењима – анђелима и људима, и која их чини боговима по благодати, а чије је стицање, по преподобном Серафиму Саровском, смисао нашег живота. Наравно, „видећеш славу Божију“ у првом плану се односи на предстојеће велико чудо, које је Господ савршио Својом Божанском силом. Тако да, свако ко истински верује у Господа, ко има живу веру животом по јеванђељским заповестима, задобија и види славу Божију, и то не у виду претпоставке, тако што претпоставља да је има, иако је не осећа, већ је заиста види и осећа у себи, приметно и непрестано, као светлост живу, као „воду живу и жуборећу“.

41. Тада склонише камен где лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио!

42. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верују да си ме ти послао.

У Његовој појави, у Његовом гласу, у Његовим речима, све је било владичанско и отмено. Није било могуће не повиновати се Његовим речима. Какав необичан призор је настао у датом тренутку, када је Господ издао ову заповест. Јудејци склањају камен са гробног улаза, непријатан мирис  трулежи запахњује све присутне, све очи су упрте у Онога ко је захтевао да се гроб отвори. Иако је ту било и оних који су били сведоци многих Његових чуда, питање је да ли је неко  помислио да ће Господ васкрснути четири дана мртвог Лазара, чије је тело већ било у  фази распадања. Господ најпре усмерује свој поглед према небу и упућује необичну молитву Оцу: „Оче, благодарим ти што си ме услишио!“  Дакле, Господ не говори: „Молим те, услиши ме и васкрсни Лазара“, већ „благодарим ти што си ме услишио“, откривајући да молитва није ни била потребна, будући да је знао „да Га свагда слуша“, што говори о савршеној сагласности воље између Њега и Оца, јер су Једно. А онда речима „него рекох народа ради који овде стоји“, а који је добрим делом био подозрив и непријатељски расположен према Господу, сматрајући га противним Богу, открива прави разлог и смисао изречене молитве - „да верују да си ме Ти послао“. То јест, ако не би био послан од Оца и ако би Њему био противан, не би ни могао бити услишен од Њега, самим тим не би ни могао одмах након такве упућене молитве, савршити велико чудо васкрсења.

43. И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље!

44. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздрешите га и пустите нека иде.

Какав величанствени след  догађаја! Одмах након смирено изговорене молитве Оцу, као онај ко је услишен, прелази на само дело, где „као Онај који власт има“, показује своју Божанску моћ и силу, и громким гласом: „Лазаре, изиђи напоље!“, васкрсава четвородневног Лазара. Какав потрес, какав шок за све присутне! „Лазаре, изиђи напоље!“ Каква моћна наредба Онога који цео свет држи на длану, Коме ништа није немогуће, чија се мисао моментално спроводи у дело. Да, силних речи, изговорене Силним, Коме ништа не може одолети, ништа не може противстати!  Добро је приметити да, када је приступио гробу и својом речју васкрсао Лазара, то није учинио у име Очево, већ самовласно, као Онај који поседује исту силу и власт као и Отац. Јудејци су били затечени несвакидашњим призором, гледајући како из гроба излази погребним повојима увијени мртвац. Када су му и убрус скинули са лица, дефинитивно више није било никакве сумње да је то заиста Лазар, који је пре четири дана умро. Тако су Јудејци постали непобитни сведоци Лазаревог васкрсења, и док су показивали гробно место, и док су склањали камен са гробног улаза, и док су осећали задах трулежи, и док су гледали како Лазар устаје и корача ка њима, и док су скидали убрус и погребне повоје са њега. „Раздрешите га и пустите нека иде“,  казао је смирени Господ, да би отклонио сваки повод за људску славу, који би могао дати присуство васкрслог Лазара у Његовој близини.  Лазар је слика душе мртве због грехова,  а гроб је слика стања пале природе у којој је душа окована. Када благоизволи, Господ прилази души, и громким гласом издаје заповест: „Изиђи напоље!“ Душа васкрсава, спадају погребни повоји греха и страсти, излази из стања пале природе, и улази у област живота и светлости. Плаче Господ за умрлим Лазаром, плаче и за сваком мртвом душом. Заплачимо и ми за нашим „Лазаром“, притецимо Господу вером, као Марта и Марија, делатно и созерцатељно, да би Га умилостивили. Онда ће се Господ смиловати и престати да плаче, издаће торжествену заповест, и васкрснуће душе наше.  Тада ћемо и ми угледати славу Божију, и прославити Сина Божијег, „из утробе наше потећи ће реке воде живе“.

45. Онда многи од Јудејаца који беху дошли Марији, видевши шта учини Исус, повероваше у њега.

46. Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус.

Ово, у историји рода људског, невиђено чудо, откравило је и најтврђа срца међу присутним Јудејцима, тако да су многи од њих, напокон, поверовали у Господа. Неки су, пак, отишли фарисејима и испричали о свему што се догодило.

47. Онда првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион, и говораху: Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења.

48. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ.

Уместо да се обрадују због тако великог чуда и напокон признају Господа за Месију и Сина Божијег, фарисеји се у својој помрачености још више озлобљују, испуњујући се још веће мржње и неописиве зависти према Њему, те прибегавају ономе што их је и иначе одликовало, и због чега их је Господ често изобличавао – лицемерју и лукавству. Не могући да порекну очигледна знамења која је Господ чинио, фарисеји у наводном страху да ће због тога сви поверовати у Њега, што ће изазвати Римљане да узму и „земљу и народ“, представљају Господа као непријатеља државе и народа, опасног противника против кога морају нешто предузети, да би, наводно, заштитили опште добро.

49. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године беше првосвештеник, рече им: Ви не знате ништа;

50. Нити помишљате да је за нас боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне.

51. А ово не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече да ће Исус умрети за народ;

52. И не само за народ, него и да расејану децу Божију сабере у једно.

53. Од тога, дакле, дана договорише се да га убију.

Ове речи као да је једва дочекао тадашњи првосвештеник Кајафа, осећајући погодну климу за испуњење свог злог наума. У свом говору надовезује се на речено, указујући им да чак нису ни свесни колика је опасност посреди, и да је много боље да један човек умре, да не би сав народ пропао. Какво лицемерје првог међу свештеницима! Сујетни фарисеји мрзели су кротког Господа, јер је изобличавао њихову злобу и лицемерје, јер је био праведан и без греха, јер је чинио многа велика чуда и знамења, јер Га је народ волео и дивио му се, и у свему томе они су у Њему видели опасног опонента, због Којег би њихов углед , благостање и све привилегије које су уживали, били угрожени. Народ њима није био ни на крај памети, њима је народ био потребан само када би извлачили неку корист из њега, и када би од њега примали празну славу као храну за своју сујету и частољубље. Но, иако крајње зао, иако са крајње злим побудама, без икакве добре намере, Кајафа, будући у чину првосвештеника, несвесно је прорекао једну истину: „да је за нас боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне“. Заиста, да Господ није принео Себе на жртву, не само да би пропао јудејски народ, него и сви народи човечанства. Још увек би сви били у власти греха, ђавола и смрти. Не би било ни праве Цркве која би сабирала све побожне људе у једно, у коју су ушли и сви незнабошци. Сложивши се о свему реченом, као круна договора пао је паклени план – да Господа убију.

54. А Исус не хођаше више јавно међу Јудејцима, него отиде оданде у крај близу пустиње, у град звани Јефрем, и онде борављаше са ученицима својим.

55. А беше близу Пасха јудејска, и многи из целе земље отидоше у Јерусалим пре Пасхе да се очисте.

56. Тада тражаху Исуса, и стојећи у храму говораху међу собом: Шта вам се чини, да неће доћи на Празник?

57. А првосвештеници и фарисеји беху издали заповест, ако ко дозна где је, нека јави да га ухвате.

Пре страшних и великих догађаја, Господ са апостолима одлази у мирније место, у град Јефрем, „у крај близу пустиње“, показујући тиме да се не треба без потребе излагати опасности, као и то да је добро да човек пре битних животних одлука и догађаја, проведе одређено време у миру и тишини.  Будући да је било близу време за највећи јудејски празник Пасху, огроман број људи је пристигао у Јерусалим да би се пре Пасхе очистили. Пошто је до многих стигла вест о Лазаревом васкрсењу, владало је велико интересовање да ли ће се Господ појавити на празник. Велико интересовање владало је и међу првосвештеницима и фарисејима, како би што пре остварили свој план, те су издали заповест да им буде јављено, ако неко сазна где се Господ налази, да би га ухватили.

 

Марјан М.

Последњи пут ажурирано ( субота, 11 април 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.