У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем.

Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом.

Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом.

Крајње је забрињавајуће стање у помесној грчкој Цркви, изазвано официјелним ставом јерархије да је потребно зауставити литургијски живот и до даљњег затворити врата храмова. На последњем заседању јелинских епископа, одржаном 1. априла путем видео-конференције, донета је одлука да се прослављање Васкрса „одложи“, тачније премести на дан Оданија, у ноћ између 26. и 27. маја. Као да се ради о Олимпијским или неким другим играма, а не о догађају који је у средишту бића Цркве! Да није реч о најсуровијој збиљи, овај декрет би, у неким другим околностима, могао зазвучати као гротескна шала. Сведоци смо, нажалост, да се због (не)вере наше браће с јужних мора, наставља њихово посртање, манифестовано недавно у набоју њиховог етнофилетизма и крвне везаности за истоплеменике са Фанара, а сада у одсуству везаности за Крв Праведника (Мт. 27, 24), која је „једино писмо на земљи, што се не да избрисати“.[i]

Пред нашим очима се збива оно што, у двехиљадугодишњој историји Цркве, никада било није. Када кажемо да нешто није било у Цркви, обично очекујемо ново, лепо и узвишено. Али догађања у Грчкој Архиепископији управо су супротност било каквом изнимном и неочекиваном чуду којим Бог награђује веру. На делу је горка антитеза Његошевој крилатици: „Нека буде што бити не може“. Уместо да иду у сусрет Христовом Васкрсењу, Грци тај сусрет одлажу, да би се на крају само опростили од васкрслог Господа до следеће Пасхе, ако и ње буде. Ништа није немогуће оном који не верује.

Критични у суду могли би иронично констатовати да се Јелини, предвођени својим архипастирима, у одбрани од covida-19 враћају у духу својим давнашњим прецима – незнабошцима Јелинима. Међутим, из љубави којом нас повезује исто крштење, хоћемо да верујемо да је јелинску браћу преурањено обузела атмосфера страха Великог Петка, и да ће их претерана бојазан од страдања и гроба напустити пред долазак великог Дана Христове победе над смрћу. Надамо се и да ће се грчке цркве отворити за вернике, тако да ће се избећи и алтернативни – минималистички сценарио за који се грчки првојераси залажу, а сходно којем би се, уз дозволу државе, „службе савршавале у црквама и манастирима током Страдалне седмице и на дан Васкрса, упркос томе што верници на њима не могу бити присутни“. Црква није само тамо где је Евхаристија и епископ, како је то врло разложно појаснио пергамски владика Јован Зизјулас, већ је тамо где је у Евхаристији, уз епископа и верни народ, царско свештенство (1. Петр. 2, 5), што је наглашавао и Зизјуласов велики претходник у евхаристијском богословљу – Николај Афанасјев. Делегатски систем Цркви напросто није својствен, нити се може изнудити, а ни оправдати наметнутим ванредним околностима, како мисле они који га предлажу. Целокупни живот Цркве јесте литургијски и саборни, незамислив без свенародног Амин.

Замешатељство у редовима грчке јерархије, које се попут ретко опасног мутанта вируса маловерја шири великом брзином, понајпре се може објаснити речима Апостола Павла, који је, говорећи о вери својих савременика, пророчким гласом описао и веру људи нашег времена: Имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2. Тим. 3, 5).

Друго „решење“ у новонасталој кризи с епидемијом, потекло је од наше браће по крви – једноверних Руса, и овога пута од руских архипастира. Они се нису нашли пред дилемом да ли служити или не служити Евхаристију, али им је с проглашењем пандемије постао проблематичан сам начин остваривања заједнице са Богом. Конкретно, присуство вируса је руске предстојатеље престола Божијег довело у позицију да „промисле“ да ли је хигијенски исправно Причешћивање из исте Чаше, једном кашичицом, и да ли је, ипак, за сваки случај и „злу не требало“, боље да се после сваког верника кашичица стерилизује. За истинске вернике оваква, пак, „заштитна мера“ крајње је саблажњива, утолико пре што знамо како је Господ Христос изобличио маловерне: Шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему.  И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који седи на њему (Мт. 23, 19–22).

Дужни смо као хришћани сведочити истину Васкрсења и, у подвигу и покајању, задобијати заједницу с Христом у Причешћу, како у редовним, тако и у ванредним околностима.  У овим последњим још и више, када организовано и синхронизовано делају сејачи колективног страха, у чијем сценарију се, из недеље у недељу, одлаже  позитиван, а најављује апокалиптични исход епидемије. Пред систематски подстицаном хистеријом, трендом који је на глобалном нивоу човечанство довео у стање колективне психозе, чини се да су и бројни хришћани заборавили да је „тело без душе леш“, како је говорио Георгије Флоровски, те тако „бездушни“ и пре физичке смрти ходе као мртваци. Пред гласном паролом „сачувати здравље“, све се слабије чују Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28) и Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати (Мк. 8, 35).

Вирусоманија узима данак и у нашем роду. Мрвећи историјским трагизмом већ умногоме истрошено самопоуздање и урушено достојанство српског народа, које је залог његовог физичког опстанка, многи који имају име да су живи, а мртви су (Откр. 3, 1), и чији гласови у медијима јече празнином маловерја, изнова тестирају нашу издржљивост. Све је више међу вернима српске Цркве оних који се осећају сметлиштем света (1. Кор. 4, 13), иако имају призив да буду со земљи и свјетлост свијету (Мт. 5, 13–14). Да се с појавом covida-19 захуктала дискриминаторска машинерија према хришћанима у Србији потврђује, између осталог, у писаној форми упутство за епидемиолошку анамнезу породиља у којем се, поред различитих питања, налази и следеће: „Да ли је била у цркви, да ли је долазио поп (sic!) у последњих 14 дана“ (ваљда, да ли је с црквеним лицем имала контакт)? Овакав упитник измакао је, судећи по изостанку реакције, пажњи наших црквених великодостојника. Остале су без коментара и појашњења и друге одлуке од којих зависи, не само у ванредним околностима, него и у будућности, очување нашег хришћанског достојанства и интегритета. Тешко ономе ко се спотакне о Христа и ко се постиди Њега пред људима, јер ће се и Син Човечији постидјети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима (Мк. 8, 38).

Све је могуће оправдати разлозима црквене икономије, тј. снисхођења слабостима верних и ситуацији у којој су се с проглашеном пандемијом, заједно с остатком света, нашле Србија и наша помесна Црква. Сравњујући га с две, претходно описане, „грчке“ и „руске“ лоше крајности у суочењу с корона вирусом, показује се да ни „српски“ – средњи пут нема еклисиолошко, ни сотириолошко утемељење.

Спорно није, а ни упитно да ли се прописаних мера треба придржавати у јавном простору у условима епидемије, али јесте и спорно и упитно опредељење појединих српских архијереја у расејању да се богослужења уопште не врше. Спорно је да се у земљи Србији службе Богу, на првом месту Литургија, као „јавно дело“ (λειτός ἕργον), дело које се обавља, не искључиво у атмосфери ваздуха, него у благодатној атмосфери Духа Светог, сведе на чин сабрања двојице или тројице у име Христово. Спорно јесте то што се упутство за обезбеђивање услова за препоручену социјалну дистанцу у храмовима, различито тумачи, те се у црквама или спроводи или не спроводи дефинисана нова мера: човек/m²,[vii] или, пак, осим служашчих верника под куполом уопште нема. Ако је потребно показати друштвену одговорност и послушност доносиоцима изолационих прописа, те не испуњавати масовније ограничени унутарњи простор наших богомоља, намеће се логично питање зашто још увек није заживела пракса да служба Божија буде на отвореном, у црквеној порти, под ведрим небом и априлским сунцем, које из дана у дан умилније греје, што је бивало много пута, у разним свечаним приликама?

Обављање црквених обреда и учешће клира и народа у њима јесте у надлежности Цркве, јерархије и верника. Отуда више него забрињава чињеница да је брига за црквени живот олако потпала под ингеренцију државе и да је без труда препуштена носиоцима власти и/или експонираним представницима медицинске струке. Неки међу њима, без задршке, у име науке и личних убеђења, задиру у саму суштину хришћанске вере. Беспоговорно таквима дати предност значи, као и у „грчком случају“, одрећи се силе Божије која нам је дата, по којој су људи одувек препознавали Христа и Његову Цркву.

Ограничавање или онемогућавање народа Божијег да присуствује службама, представља насилно увођење „новог уског пута који води у Живот“, а којим могу да ходе искључиво одабрани, тј. клирици. И није ни довољно, а ни у најмањем утешно изналазити за лаос прикладне речи којима се стварност замагљује, изражава нада да ћемо се ускоро поново састати, те препоручује  „умрежавање“ посредством модерних техничких решења, како би заједница опстала. Чак и када се „виртуелна Божија служба“ оправдава привременим трајањем или сурогат решењем, неопходно је сачувати свест о томе да у Евхаристији нема привилегованих опуномоћеника, нити се ико ко је крштен сме зауставити пред вратима цркве или пред капијом црквене порте. Сваки православни хришћанин, активни учесник литургијског живота, или онај који је у овим данима кризе осетио потребу да „духовно оживи“, има право да се нађе на Сабрању светих. Изолације и удаљавања од литургијског живота почетак су духовне смрти, сходно древнохришћанској изреци: „Unus chri­sti­a­nus, nul­lus chri­sti­a­nus“ – је­дан хри­шћа­нин (је) ни­је­дан хри­шћа­нин.

Опасно је, црквеном Предању посве страно, и промовисање идеје „домаће цркве“ (κατʼοἶκον ἐκκλησία), као супституције за парохијску заједницу која се сабира на богослужењу. Реч је о својеврсном заговарању индивидуализма, макар под копреном породичног окупљања. Наиме, идеја породице као домаће цркве, која се врло често, чак и преко сваке мере, помиње у проповедима многих „богословских недоучки“ није правилно схваћена. Израз апостола Павла: домаћа Црква (Римљ. 16, 4; 16, 23), нема значење „породичне цркве“,[viii] већ Цркве једног места, у конкретном случају Рима, чијим се хришћанским житељима (који су се окупљали на богослужењима у кући Акиле и Прискиле), Апостол обратио посланицом. Јован Зизјулас је својевремено јасно образложио да се прихватањем наведеног појма доводи у питање одређење помесне Цркве у географском смислу.[ix] Ради се, дакле, о погрешном, не тек другачијем, биолошком и социолошком поимању Цркве, будући да се парохијска заједница верних замењује породицом. Црква није антипородична заједница, али је важно имати на уму да управо у њој, као новом сабрању верујућих у Господа Христа, породични, биолошки и сви други односи добијају прави смисао. У Цркви долазе до пуног изражаја Христове речи: Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан, и ко љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37).[x] Тако се у животима верних испуњавају речи Апостола Павла: Господ Христос да буде у свему први (Кол. 1, 18).

Ванредна ситуација, појачана увођењем „полицијског часа“, који је у нашим условима најпре покривао време служења и учешћа на недељној, а потом и суботњој Литургији, пуни је погодак за непријатеље Цркве. И ова додатна мера је на институционалном црквеном нивоу остала обавијена муклом тишином. Чини се и да аргументима поткрепљени захтеви да се одлазак на службу мора преиспитати и изузети од забране кретања, одјекују друштвеним мрежама као глас вапијућег у пустињи. Црквени врх још увек није успео да верном народу издејствује право несметаног одласка на Литургију. Неумесно је, па ипак нужно подсећање да су привилегију изласка у трајању забране кретања, без утицајних заступника својих права пред државним моћницима, добили власници кућних љубимаца и кућни љубимци.

Казненом мером војно-полицијске државе којом се спречава учешће верног народа на богослужењима, удара се у само средиште нашег хришћанског бића. Нису у праву они који мисле да су властодршци били необавештени и да нису знали да се Евхаристија служи и мимо недеље. С последњом проглашеном мером забране кретања од петка до понедељка, ускраћени смо чак и за „сурогат“ предност – суботњу Литургију.

Но, горак би био укус такве „победе“, јер бисмо у својој самодовољности заборавили да је Причешће неодвојиво од прослављања Христовог Васкрсења: Не варајте се: зли разговори кваре добре нарави (1. Кор. 15, 33), или, ако би се Апостолове речи примениле на нашу ситуацију, могли бисмо рећи: „Зле уредбе кваре добре обичаје“ (одласка у Цркву). Не ради се тек о томе да ли ћемо се причестити или не, већ да ли ћемо моћи да евхаристијски прославимо Васкрсење Христово. Ниједна Литургија није независна од Васкрса, будући да је свака недељна Евхаристија подсећање на васкршњу, као што је и прослављање сваког празника прослављање славног Христовог Васкрсења. Не може се недеља заменити суботом! Било би то кретање у супротном смеру од оног у којем је делао Господ Христос, који је потиснуо празновање суботе, васкрснувши у први дан Недјеље (Мк. 16, 2). Као хришћани тако и треба да бројимо дане, почев од недеље која је први, уједно и Осми дан невечерњег Царства Христовог.

Плод компромиса, проистекао из плиткоће вере, богословских искривљења, која подстичу антицрквени или псеудоцрквени индивидуализам или колективизам, јесте и прећутно саглашавање с најавом „слављења Васкрса код куће“, по „моделу“ „породичног“ божићног празника, још једног нонсенса који се упорно, из године у годину, пласира преко средстава српског јавног информисања. Слављење Христовог рођења, такође је саборни догађај Цркве, зато што Син Божији није примио тек неко индивидуално тело, него је, према учењу Светог Јована Златоустог, „примио тело Цркве“.[xi] У средишту евхаристијског славља и на овај празник јесте Црква, чији је почетак управо догађај Христовог Оваплоћења.[xii]

Сходно богословљу отаца, сви догађаји из живота Христовог, Πресвете Богородице и светих јесу превасходно догађаји Цркве. Тим пре је Васкрсење Христово „Празник над празницима“, који почиње у Лазареву Суботу. Прослављање васкрсења пријатеља Господњег Лазара, у историји Цркве није никада сматрано породичним догађајем, у којем су главни актери биле Лазареве сестре – Марија и Марта. Лазарево васкрсење доживљено је као праобраз свеопштег Васкрсења, другог Доласка Христовог.

Не треба веровати онима који врше замену теза, те породицу стављају на место Цркве, а „настале околности“ и „ванредне мере“ оправдавају говорећи да се над небом Цркве Христове наднело краткотрајно искушење, које се може занемарити. „Лакмус папир вере“ показује одсуство базичности и присуство киселости у животу верних, а амбивалентни став иде у прилог овом другом стању духа.  Равнодушност рађа реалнију претњу по живот Цркве, опаснију него било који, мање или више, убојити вирус. Стратези „new age“ религиозности ће изнова и изнова проналазити лажна покрића за духовну млакост и отровни рационализам, којом је оправдавају.

И заиста је пројекат „Васкрс код куће“ највећи парадокс који су хришћанима могли сервирати вирусом страха од смрти заражени умови. Гуруи духовног релативизма су се убрзали у ширењу инфекције инфериорности, којој су сами одавно подлегли. Они не само да нису у контролисаној самоизолацији, него све агресивније насрћу на здравe чланове Тела Христовог, како би их, у наступајуће и спасоносне дане Христовог Страдања, у време које захтева највећу духовну будност, увели у насилну духовну хибернацију и обамрлост. С тако постигнутим циљем „побожно слављење“ Васкрса уз ТВ пријемнике, линкове и друге виртуелне медије многима ће се, нажалост, заиста учинити као адекватна замена за дочек и радосно слављење Пасхе Господње у освит зоре Новога Дана, у којем одјекује свепобедни поздрав из многих уста и једног срца: Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Пошто се, на глобалном нивоу, науми „синова овога века“ не могу остварити без подршке значајних црквених инсајдера, надајмо се да још увек није дошло то време да се гнусоба опустошења устоличи на светом месту (Мт. 24, 15). О околностима које ће претходити том догађају говорио је још велики првојерарх Цркве, Свети Јован Златоусти, указујући да ће пропаст стићи и на све предстојатеље који „уводе у Цркву лукаве људе, прикривене јересијархе“, тако да „неће бити потребно ђаволу много труда, када је њих посадио у сред (Цркве)“.[xiii] Многи пастири ће, према речима истог Светитеља, пасти у руке антихристу (τῷ ἀντιχρίστῳ περιπεσοῦνται),[xiv] и постати лак плен ненавиднику људског спасења. О апостасији началства Цркве, као предуслову зацарења антихриста говорио је и Свети Јован (Шангајски): „У време Антихриста доћи ће до масовног отпадништва од вере. Многи епископи ће застранити у вери и правдаће се тренутним добрим положајем Цркве. Спремност на компромисе постаће карактеристична особина људи. Нестаће правог исповедања вере. Људи ће вешто оправдавати своје отпадништво, а зло ће подржавати такво опште расположење. Људи ће се навикнути на лаж и на сладост компромиса и греха“.[xv]

Ако ово знамо, онда је крајњи час да се тргнемо из сна духовне анестезије, да се сви скупа запитамо какви смо хришћани ако свој идентитет мењамо од једне до друге невоље? Они који се руководе рецептом: „змију глади испод ње се вади“, за све учињено и неучињено у име Христово могу наћи оправдање, па и убедити себе да службу Богу чине (Јн. 16, 2), премда стварног „кредита“ пред Господом немају. Преиспитивање сопственог односа према истинама вере и окружењу у којем Црква живи увек се и изнова показује нужним.

Дошло је изненада време у којем се показује „ко је вера, а ко невера“. Још од апостолског доба хришћани су поучени да се Богу треба већма покоравати него људима (Дап. 5, 29), те да смо „дужни да се признатој земаљској власти повинујемо све док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и док не забрањује оно што Бог заповеда“, како је говорио Свети Филарет Московски. Траже се, дакле, пастири који ће, попут Великог Пастира, показати спремност да душу своју положе за поверено им духовно стадо, који ће будно стражити и никада олако, без борбе, јагањце не препустити вуковима, препознајући на време и „вукове у јагњећој кожи“ (Мт. 7, 15).

Господ нам је рекао да не верујемо онима који ће за Њега говорити: Ево, овдје је… или ондје… Ево га у собама (Мт. 24, 23–26). Знамо да ће Христос поново доћи на Литургији, где га једино можемо препознати и где правим оком видимо и себе и друге. У атмосфери евхаристијског сабрања, а не у некој кућној варијанти, сједињени са Сином Божијим, можемо задобити залог вечног живота, јер је „Спаситељ увек и на сваки начин уз оне који у Њему живе“.[xvi] Он је Почетак нашег живота, Он је и Пут и свршетак Пута. „Ми смо чланови (Тела), Он је Глава. Када се треба борити, Он се бори заједно са нама. Када треба почаст да примимо, Он је Тај који је уручује. Када побеђујемо, Он је истински Венац славе“.[xvii]

Остаје нада да ће тугу, која је стигла и пре Великог Петка, заменити радост сабрања на првој васкршњој Литургији, на вечерњу Велике Суботе, и да ћемо под црквеним или небеским сводом окупљени чути и ове Пасхе стихове вас­кр­сног ка­но­на, којим нас позива Свети Јован Дамаскин: „Уста­ни­мо ра­но у зо­ру и уме­сто ми­о­ми­ри­са, пе­сму при­не­си­мо Вла­ди­ци (Христу)“, те да ћемо се изнова уверити да нема ништа „бла­го­сло­ве­ни­је не­го хи­та­ти на мо­ли­тву у освит зо­ре и при­но­си­ти Твор­цу сла­во­сло­вља и пе­сме“.

Аутор: Здравко Пено

 Извор: "Видовдан"

___________________________________________

[i] Епископ Николај, „Молитве на језеру“, Сабрана дела, књига V, Шабац 2013, 130.

[ii] Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, Манастир Хиландар 1991, 106 – 107.

[iii] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς,  PG 150, 597 B.

[iv] Εἰρηναίου Λουγδουνού,  Ἔλεγχος καὶ ἀνατροπὴ τῆς ψευδωνύμου γνώσεως, 4, 18, 5, PG 7, 1028 A.

[v] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 500 А.

[vi] Cassianus, De Institutis, renuntiantim, lib. IV. cap. 35.

[vii] Да ли је потребно подсетити да је човеку мера Христос, на ту меру постојања и узрастања је призван (Ефес. 4, 13), и чему се нада онај ко живог човека своди на квадратну меру предвиђену за покојника?

[viii] Упор. Канон 59. Петошестог васељенског сабора – Да се не врши Крштење у богомољи у кући, Свештени канони Цркве, (прев. епископ Атанасије Јевтић) Београд 2005, 172.

[ix] Јован Зизјулас, Јединство Цркве у Светој Евхаристији и Епископу у прва три века (прев. са грчког: с. Јакшић), “Беседа”, Нови Сад, 1997.

[x] Чувена је изрека Светог Кипријана Картагинског: „Не може назвати Бога Оцем, онај који нема Цркву за мајку“. Упор. Cyprianus Carthaginensis, De unitate Ecclesiae, 6, PL 4, 502.

[xi] Ἰωάνου Χρυσοστόμου, Ὁμιλία πρὸ τῆς ἐξορίας, 2, PG 52, 429.

[xii] Да празновање Божића има изразито еклисијални садржај види се и по томе што се у старини овај догађај прослављао заједно с Богојављењем Христовим. Зато, нема места теологији „свете Породице“, коју, како се погрешно тумачи, чине праведни Јосиф, Богородица и мали Исус, јер то није породица у уобичајеном смислу. Сходно Предању Цркве, свету породицу чине не они који су окупљени око новорођеног Христа, него праведни Јоаким и Ана, и из њиховог брака рођена Марија (Богородица). Христова породица је Црква, будући да је Он њена Глава и да је Оваплоћењем примио тело Цркве (према речима Светог Јована Златоустог). Под утицајем римокатоличке побожности, и код нас су се почеле јављати иконе праведног Јосифа с малим Христом у наручју. Господ Христос има предвечни идентитет од Бога Оца и не замењује га новим идентитетом, проистеклим од Његове Мајке, нити од праведног Јосифа. Као предвечни Логос, Он њима даје свој идентитет, и мада као човек одраста уз њих, Христос не задобија ново „ја“, јер је исти јуче и данас и у вијекове (Јевр. 13, 8).

[xiii] Ἰωάννου Χρυσοστόμου, Εἰς τὸν κατὰ Ματθαίον, PG 58, 476.

[xiv] Ἰωάνου Χρυσοστόμου, Εἰς τὴν πрὸς Ἑβραίους ἐπιστολήν, PG 63, 226.

[xv] Св. Јован (Максимович), „Страшни суд“, Свети Кнез Лазар, 1997, 1 (17), 160.

[xvi] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 500 С.

[xvii] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 429 D–500 D:  „Στέφανος ἐκεῖνος εὐθύς  (Mox Corona est)“.