|
 О ПОДНАСЛОВУ
Чудесни руски песник у прози, тужно смешни Николај Гогољ, својевремено је, надахнут новообретеном вером хришћанском, из својих писама узео главне мисли и објавио „Изабрана места из преписке с пријатељима“. Диван наслов узео сам као поднаслов за низ текстова које ћу, ако Бог да, објављивати ових дана, када, у часу пандемије панике која има за циљ да у нама помрачи светлост васкрсења Христовог, шаљем и примам много електронске поште.
А ту има свега, а највише живе хришћанске мудрости, која је увек мешавина бола и радости! Праве мудрости, не књишке, не папирне, не твитеровске, него истински људске, боготражитељске, која нам је потребна и важна, баш овде и сада. Кажу људи да много пишем... Признајем... Сад, у Страдалној седмици,требало би највише ћутати и молити се... Ипак, не успевам... Нећу да идем путем самооправдања, кад већ не идем путем самоукоревања. Али, заиста, мени писање помаже да се саберем, смирим, погледам у душу ближњег и своју душу, а текстове објављујем с надом да ће, макар неком, бити од користи. Надам се да ће читалац разумети моје разлоге и да ће се крепити људскошћу логонаутике у доба бесмисла, празнине, лажи и авети, које нам се подмећу као мера и провера стварности. Кренимо, дијалошки, словољубвено, ка Смислу, Који је Пут, Истина и Живот, Алфа и Омега, Распети и Васкрсли. Господе, благослови! СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ О ПРАВОЈ ЕПИДЕМИЈИ Плашимо се смрти! Плашимо се да неко кашље и кија поред нас – готови смо, умресмо. Ено га, онај иде у шетњу, а полицијски је час: пријављуј! Ови се скупили у цркви, на молитву – пријављуј! Пензионере гурнути што даље и дубље у станове на петом спрату, да не шетају...За њих је подрумска тама, зар не? А ко нас води на путу излечења? Доктори? Светска здравствена организација? Ма не. Води нас помрачитељ, онај из Андрићевог „Пута Алије Ђерзелеза“, онај из буџак -механе:“Један перверзан индивидуум који се казује хоџа из Бихаћа, а уистину чини се да путује свијетом куд га воде мутни и страшни нагони.“ Не, не, не – не поричем ја опасност пандемије, не негирам медицину, не ометам борбу против вируса. И сам сам забринут, каткад уплашен. Дис, мој земљак, рекао би:“Тол`ко сам мали да ме је страх...!“ Јесте, наравно, смрт је страшна. Она нас одваја од земље, од ближњих, од навикнутог битовања ту где смо се обрели. Није за шалу. Јесте, умире се од вируса... Али, ипак... Шта су преживели наши стари? Какве су они терете носили? ИЗ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ШВАЈЦАРЦА Књига швајцарског новинара Изера, о Југославији између 1939. и 1944. године, преводи се. До сада је, осим једног цитата у делу Лазе М. Костића, била неприступачна Србима, којих се највише тиче, јер је тај новинар био врхунски сведок нашег слома и полома у Другом светском рату. Добавио ју је вредни Стефан Каргановић, а посрбљује је мој брат у Христу, Нешо Ћурчић. И шаље ми мејл, са одломком из књиге, са описом немачког бомбардовања Београда на Цвети, 6. априла 1941. године:“Покрај тротоара преврнута шинска кола, један коњ лежи убијен, други стоји покрај њега. Испод преврнутих кола испружено људско тело лица окренутог према земљи. Застао сам, сагао се и окренуо тело; одмах сам спазио рупу на његовој глави, није дисао...У укоченој десној руци још увек је стискао иконицу. Помислих: постоји ли нека божанска сила која ће се сажалити на овај српски народ предан жртвовању и зауставити ово бесомучно убијање? Међутим, данас се ови људи не усуђују да подигну поглед према небу и да замоле за ту највишу помоћ, једину која им је још преостала. Одозго, данас само им смрт даје одговор, немачки авиони су истовремено њихове убице и гробари. Гледам како огромна бомба паде по сред склоништа у моменту уби и сахрани 700 душа...“ И брат Нешо, са болом и гађењем, бележи како је домаћи олош, маскиран у пријатеље Ангеле Меркел и ЕУтопије, обрукао мученички Београд ( исто као што су, од зграда „Београда на води“, обликовали, помоћу светиљки, да се из даљине види ко су и шта су, усташко U ):“Ове године на тај дан другосрбијанци су развили у центру Београда немачку заставу. Ти знаш боље од мене да је све то сатанска замисао. Срећни празници: ако Бог да, видећемо се, а ја ћу с Божјом помоћу превести ову књигу.“ Не може Нешо да издржи, опет шаље одломак:“Ево ту, иза угла близу нека болница у чијем дворишту рањеници безнадежно очекују помоћ, жена носи дете у рукама. Несрећна мајка, ветар јој мрси косу, изгубљеног погледа,боса, грчевито стеже на груди напола обученог дечака коме је гелер преломио ногу и сад се њише онако сломљена. Нико не помишља да јој пружи помоћ. Предложих јој да је превезем њу и њено дете у неку другу болницу. Жена ми је безнадежним тоном објашњавала: да од јутрос покушава да је негде приме и помогну њеном детету, а свугде јој одговарају „Сачекајте,сачекајте!“ Њене реченице су испрекидане плачем и јецајима поглед јој усмерен ка детету које је изгледа затворило своје очи заувек. Осећања савладаше и мене и још неколицину присутних који смо посматрали ту трагедију. Неподношљива патња ме обузе и прикова за место спречавајући ме да јој упутим макар реч утехе. Одједном мајка пажљивије погледа своје дете и схвати драму, разлог и објашњење за жалостан изглед нашег лица.Проломи се изненадан крик од ког смо се следили:,,Рат, господине, рат, господине“, викала је сирота жена, гледајући ме уплаканим очима. Оде, трчећи као безумна, покушавајући својим телом да загреје тај мали леш који јој је рат, чије присуство је разумела, ставио у руке“. И додаје брат Нешо:“Владимире, ево ти и ово, па ако мислиш да можеш негде да ставиш! Е, моја намучена Србијо! Нека те Христово Васкрсење спасе! Ко је од наших писаца овако потресно описао 6. април, мој Владимире!“ То беше у Београду, тада... А сад вирус, вирус, тресемо се од вируса...Бомбе, вешала, бомбе, уранијум... Па вирус... Да, јасно је – страх постоји, као што и вирус постоји. Али, постојао је и 6. април 1941, и 24. март 1999... Зар то није било страшније од вируса короне? Било је, било. Ипак, сад као да се више бојимо. Може ли се надићи тај страх који нас заслепљује? Страх од смрти. Јер то је у питању. СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ О НАСУШНОСТИ ВАСКРСА Да бисмо почели да се бавимо лечењем од страха, бацимо поглед на свете речи оца Јустина Поповића, који је, у свом „Светосављу као философији живота“, јасно рекао:“Једина стварност стварнија од свију стварности у свету то је: смрт. О томе нам нећутно и немилосрдно сведочи и сазнање човеково, и осећање човеково, и чула човекова. У самој ствари, последња и завршна стварност људског живота на земљи јесте смрт… Нашу планету стално пустоши општа хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасити ове епидемије; нема карантина, где би се људи могли потпуно очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимње од смрти, борба са смрћу, и најзад — пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и недуге. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су тријумфи науке, философије, технике пред страхотним фактором свеопште смртности свега људског? Ништа друго до муцање збуњене преплашене деце.“(1). Може ли то питање да реши наука? Наравно да не може. Јер, како рече Свети Јустин: “Неопходност смрти је за науку неуклоњива и непобедива. То значи: наука није у стању нити да нађе нити да дâ смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука.“(1) Зато, и само зато:“Вредност, праву вредност сваке науке, сваке философије, сваке религије, сваке културе пронаћи ћете, ако их прочитате у контексту са смрћу. И кроз науку, и кроз философију и кроз многобројне религије човек покушава да победи смрт и никако не успева, никако да пронађе полугу којом ће и тело своје моћи да подигне у бесмртну реалност. Отуда оне банкротирају на проблему тела.“(1) То значи:“Проблем смртности људског тела и јесте проба и провера свих религија, свих философија и свих наука: која банкротира на проблему тела, неминовно банкротира и на проблему духа. Ко победи смрт тела, ко дâ и осигура бесмртност телу — то је многожељени Бог и Спаситељ, то је смисао живота и света, то — радост и утеха човека и човечанства.“(1) И зато је Христос, Бог Који је постао Човек, решење свих тајни космоса и човека. Он је скрхао точак смрти, који је ломио једно по једно поколење. Свети Јустин благовести небу и земљи:“Васкрсењем својим Господ Христос је пробио порочни круг смрти: извршио је прелаз из смрти у бесмртност, из времена у вечност. У Његовој Личности извршио је тај прелаз и човек, али не као човек већ као Богочовек. Зато је васкрсење централни факт: из њега се изводи и на њега се своди сва хришћанска прагматика. Од човека се тражи једно: да усвоји тај факт, да доживи тај доживљај, да васкрсне себе из гроба свега онога што је смртно, сједињујући вером душу своју са васкрслим Богочовеком. Васкрсењем својим Господ Исус је осмислио и тело, осмислио материју, осмислио дух. Јер је васкрсењем Његовим први пут завршено и славно решен страшан проблем смрти, проблем тела и смрти. Решен је на овај начин: тело је људско створено за бесмртност и богочовечанску вечност, са телом и материја сва, јер је сва твар заступљена у телу људском. Васкрсењем својим Богочовек је дао телу човечијем вечни смисао и вечну вредност. До Спаситељевог васкрсења материја је била обесцењена и потцењена, јер је била смртна. Васкрсењем својим Господ Исус је први правом ценом, вечном ценом оценио тело и показао да је и оно за Бога, да је и оно достојно да вечно седи с десне стране Бога Оца. До васкресења Христовог у човеку је била, ако не реална бесмртност, оно несумњиво — символ бесмртности, који се изражавао у чежњи за бесмртношћу. Осећање бесмртности је било закржљало у човеку и пралазиовано; васкрсењем својим Господ га је подмладио и освежио, и на тај начин оспособио човека да стекне и осигура себи бесмртност и живот вечни. Христова победа над смрћу васкрсењем омогућила је бескрајни прогрес човека и човечанства ка божанском савршенству. Уствари: истински се прогрес састоји у победи над смрћу, у обесмрћењу и душе и тела, у спасењу од смрти, а то ће рећи: у спасењу од греха и зла, који су једини творци смрти.“(1) Зато је срж православне вере нашег народа један празник који слави не само бесмртност душе, него и обесмрћеност твари у Христу; то је празник који се зове Васкрс. И он је радост над радостима, празник над празницима. И ову радост, у доба пандемије панике, хоће да нам одузму, да нас њеног обзорја лише. Али, Срби знају шта је у питању. И дижу ка небу своје очи жедне обзорја и смислом освештане гласове. Да их чујемо, те Србе, поклонике Васкрслога. Да се са њима укрепимо. Да знамо да нисмо сами. НАДИСТОРИЧАРЕВА РЕЧ Млади србски историчар, вредни и даровити Немања Девић, ових дана је, из дубине душе, у име свих нас рекао оно што је морало да се каже, а што су крстоломци и христомрсци у Србији настојали да прекрију маглом приче о антивирусној „хигијени“, антихришћанској хијени, која кидише на Смисао у нама и око нас. Ево шта је Девић поручио свима који имају уши да чују:“Морам нешто да вам исповедим, јер данима шепам као рањен. И овај текст пишем и бришем, већ четири пута за два дана. Сви моји мили, који ме мало боље познају, знају и да ван радног времена, у друштву, ретко причам о историји. И сви знају и да сам далеко од идеалног верника (о својој таштини, лицемерству, похлепи, похоти, грубости... могу да пишем текстове у наставцима), што се не може закључити на основу садржаја које овде делим. Сав сам вам у ожиљцима, а представљам се бољим него што јесам. О историји и цркви овде сам писао последњих недеља у већој мери само зато што сматрам да се у невољи треба враћати својим упориштима. А наша вера и наша историја су по мом мишљењу баш ти извори из којих можемо да црпимо снагу за победу сваког искушења. И нећу да говорим ни о својој челичној вери ни у овом посту, јер сам га у четвртој недељи, слушајући препоруке фамозне струке, а и титрајући свом стомаку, замало и сам обуставио - спасила ме једна девојчица у паланачкој цркви, не знам да ли је имала четири године, која се причешћивала са осмехом. Тек тад сам рекао себи - кући, коњу, и једи бораније. А јадна мајка се и ту трудила да ми угоди, јело се скоро сваког дана различито јело. Али и као такав, заиста далеко од идеалног и штавише лош по многим критеријумима, осећам се делом Цркве. Кад ударају на њу, осећам као да неко руши моју кућу, кад гоне свештенике, осећам као да мене лично пеку и жигошу. И када ми неко брани да Васкрс прославим у цркви (молим вас, маните ме са секташким причама да је Бог у срцу, а не у заједници), мене то боли до бесвести. Зато не могу више ни да забијам главу у песак, ни да ризикујем како ће ко да протумачи то што бих вриснуо. А много светих недеља и много празника сам, на своју бруку, преспавао. Васкрс, чини ми се, никада. Славио сам га и на Светој гори и у Дечанима и у Враћевшници, али углавном са породицом, исто тако несавршеном, у цркви у којој сам крштен. Јер, иако се бавим науком, Васкрс славим као Празник над Празницима, и верујем... да је Христос васкрсао у трећи дан по Писму, да се вазнео на небеса и седи с десне стране Оца, и да ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима и његовом Царству неће бити краја. И чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Кажите то наглас пред људима и видећете да је то једина истинска побуна против модерног света. И не мислим да сам по припадности том кругу бољи од других, али сам бескрајно тужан што нисам успео да убедим већи број својих пријатеља да је то Истина, и што нас сада у мом малом месту нема бар стотину који бисмо пошли у недељу на литургију, па шта нам буде нека буде. Јер да се не заваравамо: какви будемо за Васкрс, такви ћемо бити у читавом свом веку. Ретки су тако симболични дани у животу једног човека. Јуче смо из свег гласа викали да не дамо светиње (подразумевајући, изгледа, под тим само да не дамо Острог Милу), а данас смо подвили реп кад је стигао декрет из комитета да седимо кући. Обећаше нам још по сто евра, да се почастимо. Да купимо јаја, фарбу и сличице и да испечемо свињче, таман тако како они и доживљавају празник Васкрсења! А сутра ће нам тако рећи да седимо и кад буду поклањали Пећ, Дечане и Грачаницу. И бојим се, послушаћемо. Наћи ћемо 1001 изговор, говорићемо о светским заверама, критиковаћемо дедове комунисте... несвесни да се историја пише и у нашем времену. Шта нам је чинити? Ја то не знам. Молим се непрестано Богу ових дана да умудри и мене и оне што доносе одлуке. Знам само шта бих волео. Да накривим моју шајкачицу, као и за сваки празник, и кренем, низбрдо, са другарима у цркву у Паланци. Да певамо успут и да све поздрављамо гласно са: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! Колико нас још има таквих? Хоћемо ли у цркву у недељу? Ако нема и ако смо и поражени, бар да јекнемо и дамо гласа од себе. И да и то остане негде забележено.“ Овај човек, два деценије млађи од мене, посрамио ме је својом вером и вољом да крстоваскрсну веру посведочи. Син Небеске и хроничар Земаљске Србије, био би, приликом сусрета, препознат од наших светих и честитих предака, а кликтај ђакона Авакума ( „Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти“ – јер смрт није оклизнуће у бездан ништавила, него капија ка вечности Сунца Правде ) одјекује из његових речи. ГЛАС ПРАВОСЛАВНОГ ПИРОТА Брат Жељко Перовић, писац и богомолитељ пиротски, послао ми је још један мејл са обзорја Пасхе која нам свитка на окнима душе:“Данас, на Велики Четвртак, свештеник је након литургије говорио о неправедном управитељу који је разноразним марифетлуцима успео да умилостиви свог господара и сачува своју службу (Лк. 16). Рече да ова јеванђелска прича објашњава како у животу постоје необични тренуци када су вештина и сналажљивост на нарочитој цени, тренуци у којима се ризичним, па и незаконитим радњама стиже до милости Божје и вечних станишта Његових. „Ништа више не смем да вам кажем, јер и ја сам под влашћу“ рече на крају своје загонетне проповеди: „Васкршња литургија почиње у пет, поменућемо све оне који не буду могли да дођу“. Срце ми устрепта од радости. Тек тада разумех какав нам се чудесни Васкрс спрема! Живо Јеванђеље пред нашим очима! Јер наш Пилат је већ завео полицијски час, претходно оправши руке течним сапуном у препуним супермаркетима. И првосвештеник је од лажљиве струке и оног рода у коме се до дана данашњег верује да је Христос варалица. Ту је и проклети „страх од Јудејаца“ због кога већ недељама, као некад поплашени апостоли, седимо затарабљени у својим кућама. Можда ће тог васкршњег јутра и наоружани стражари чувати храмове од верника, да не би кришом ушли, и причешћени, однели са собом тело свог Господара... Нека их пред саму зору божанска рука смете и вргне у дубок сан, као некада римске војнике. Ил` нека им бар омекне срца када нас угледају, јер ми долазимо! У освитку првог дана недеље, скритим стазама, тражићемо пут до милога храма који тог јутра постаје чудесна пећина Васкрсења. И где свештеник одевен у беле и блиставе хаљине, као арханђел са милешевске фреске, чека верне да им јави, да им покаже Дивнога Христа који васкрсе. Долазимо, Христе, да те поздравимо. Свим срцем да те загрлимо. Душе да напојимо здрављем и утехом, миром и радошћу у росној зори Твога Васкрсења.“ И шта да кажем, после свега? Драги пријатељи, хвала вам на узнесеним речима, на утеси, на светлости вашег ума и срца. Нека вам уздарје буде древна, а увек нова, песма ових дана:“Васкрсење Твоје, Христе Спасе, анђели поју на небесима. И нас на земљи удостој чистим срцем Тебе славити!“ ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ |
