На дан Сабора Срба светитеља, 30. августа по старом или 12.септембра 1920. године по новом календару, у петак , у Сремским Карловцима, пре сто година, у саборној дворани Патријаршијског двора проглашено је уједињење покрајинских (обласних) србских православних цркава и поновно васпостављање Патријаршије србске.

Краљевина је настала 01. децембра 1918. године, када је у Београду, на свечани начин у кући Крсмановића на Теразијама у којој је привремено становао престолонаследник Александар , проглашено уједињење Независне државе Словенаца, Хрвата и Срба, формиране 16.октобра 1918. године у Загребу, са Краљевином Србијом ( заједно са Војводином која је претходно 25.новембра прогласила уједињење са Србијом и Црном Гором која је као део Аустроугарске царевине припојена у састав краљевине као провинција, а народ је донео одлуку 26.новембра о уједињењу ).

Први формални корак ка уједињењу у Српску православну цркву и обнови Пећке Патријаршије је учињен након месец дана, 31.децембра 1918. године када је у Сремским Карловцима под председништвом митрополита Србије и архиепископа београдског Димитрија (Павловића) одржана прва конференција србских православних епископа обласних цркава. Тада је декларативно изјављена жеља за уједињењем и започет је процес који ће бити успешно окончан 12.септембра 1920. године.

Овде напомињемо да је на Српском народном црквеном сабору у Чикагу још 1913. године донета Одлука да се Мисијско подручје српско православно у Северној Америци сједини, духовно и световно и подведе под јурисдикцију тадашње Митрополије Краљевине Србије, са чиме се сачекало до уједињења, те је тај чин, формирањем Епархије Канадско-америчке чији је први администратор био Владика Николај Велимировић, обављен већ 1921. године.

О одржаним конференцијама, и односима са краљевским властима, лепо је недавно  писао епископ Василије сремски у овогодишњем ускршњем броју дневног листа „ Политика“, те не бих понављао овом приликом те чињенице.

Значајно је да су тада постављени темељи световне организације Српске православне цркве, потврђен њен народни карактер, Светосавље, саборност, епископална организација, с тим да је највиша управна и судска црквена власт дата патријарху србском, који ће је обнашати заједно са Патријаршијским управним одбором и Светим архијерејским синодом, док је највиша законодавна власт поверена Сабору архијереја. На тим основама је касније написан и Устав СПЦ те је та подела црквене власти, органа и тела остала до данас.

Сама свечаност је одржана у саборној дворани Патријаршиског двора у Сремским Карловцима, која је била за ту прилику свечано украшена, започела је уласком престолонаследника Александра у дворану, он је био у пратњи председника владе, министра вера и председника Народне скупштине. Саборску одлуку о васпостављању Српске ( Пећке ) патријаршије саопштио је митрополит Димитрије, текст одлуке је затим прочитао тузлански митрополит Др.Иларион (Радонић), док је Указ Краља Петра I, којим се потврђује ова одлука прочитао министар вера Павле Маринковић.

Свечаност је завршена благодарењем у Патријаршијском саборном Храму Светог Николаја у Сремским Карловцима.

Очекује се да ће Српска православна црква овај значајан јубилеј обележити свечано, како то доликује, а централна свечаност би се требало одржати 12. септембра ове године у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима и Саборном Храму Светог Николаја.

Очекује се да поред свих архијереја наше Свете Цркве, овом свечаном чину присуствује династија Карађорђевић која је нераскидиво везана за СПЦ .

Да ли ће и кога још Патријарх српски позвати на ову свечаност , није на нама да му предлажемо. Краљевина више не постоји, не постоји ни Југославија као заједница јужнословенских народа, у Републици Србији не постоји Министарство вера, а о самој власти у Београду не бих трошио речи а и не приличи овој узвишеној теми.

Овде назначујемо да ће свечаност стогодишњице оснивања Епархије канадско-америчке бити одржана догодине,  2021. године, вероватно у Чикагу као граду где је одржан Црквено народни сабор који је још 1913.године донео одлуку о уједињењу, или у Либертвилу где је било седиште прве епархије.

Завршни јубилеј би се требао одржати за четири године 2024.године, имајући у виду да је 28.августа 1924. године, патријарх Димитрије  у Пећкој патријаршији уведен у трон древних србских архиепископа и патријараха, да би и на тај начин била „обновљена стара слава и торжество“ српске цркве.

Увођење Патријарха србског у престо извршио је лично краљ Александар, док је Краљевску повељу о пећкој интронизацији прочитао председник владе Љубомир Давидовић. На крају свечаности краљ Александар је уручио патријарху Димитрију панагију са ликом првог србског архиепископа Светог Саве. Ту панагију носе од тада сви будући србски патријарси.

На србском народу је да промисли о историјским дешавањима у последњих стотину година, те како се могло десити том славном  древном народу, да остане без државе и свих битних националних институција, без националне економије, без националног капитала, без изграђених и стратификованих сталежа и националних структура , те да потоне заједно са осталим народима на Балкану у дубоки муљ криптоколинијалне  власти  , које полако воде Србе ка историјском нестанку.

Вера у Христоса, Светосавље, Саборност, јединство, слога, Православље, чврст ослонац у народу , баштињење народне културе, језика и традиције и остали атрибути Србске православне цркве, сачували су је од нестанка и учинили никада јачом, глобалном организацијом, која сведочи Православље и Светосавље широм планете.

Србска црква  је као таква чврст ослонац народу, који треба да се врати Православљу, Светосављу, православном моралу и вредностима, саборности, јединству, те да поново покуша да изгради сопствене србске националне институције и сопствену националну државу као модерну хришћанску демократску заједницу , да се врати са стаза и богаза којима деценијама лута. У сопственој историји и славној прошлости су успешни народи пронашли пут ка просперитету, док су мондијализми, глобализми, интернационализми , прагматизми и нови и стари светски пореци, пут који Сатана утире слабима, малоумнима и малодушнима, којих је на жалост све више.

Стеван Зивлак