Ако ме неко упита које је најтеже искушење које ме је задесило на мом духовном путу, а које је нанело непреболну рану мојој души и узрок је многих мојих грехова и грешака, рећи ћу да је то ово: лаж човека у којега сам имао духовно поверење.

 Њега одавно нема међу живима, његово име нећу да помињем, он стоји пред Божјим а не људским судом, и ја желим да тај суд за њега буде милостив. У питању је био настојатељ храма у који сам био упућен убрзо након свога рукоположења. Најпре сам га доживљавао као пример како и сам треба да служим Цркви и људима. Једно време сматрао сам га својим духовним оцем. Видео сам његов труд, његово милосрђе према људима, чак и више од тога – његову љубав према молитви, и дуго сам одбијао да самоме себи поверујем да је тај човек у стању да мирно, гледајући човека у очи, лаже, и да је реч о православном језуити који сматра да се лажју у име Божје може угодити Богу.

   Да би се имало искрено унутрашње послушање, треба веровати да кроз духовног наставника говори Христос. Када се духовно чадо увери да његов руководитељ лаже, оно губи веру да кроз човека слуша глас Христов и да, предајући вољу своју наставнику, предаје је не његовим страстима, него Богу. Могуће је да су се у древна времена послушници налазили на таквој духовној висини да су веровали наставнику упркос очигледним чињеницама, те да су могли искрено да кажу: «Лажу моје уши, лажу моје очи, лаже мој разум, али отац мој говори истину; а чак и ако говори неистину, то је његова ствар, ја га слушам у име Христово». Они су тада били утврђени посебном благодаћу, како би издржали посебна искушења. Тражили су унижења, између осталог и унижења лажју као једно од искушења којима треба одолети. Али данас је друго време. Човек не може да се одрекне свога расуђивања и процењивања речи и поступака свога духовног оца. Зато савремени духовни оци морају бити искрени према својим духовним чадима, како им не би нанели штету. Понекад су древни оци давали послушања која су се чинила бесмисленим, а онда су гледали како ће их послушник испунити: да ли онако како је благословио отац или како му сугерише његов сопствени разум. Неки пут би у разговору с учеником износили апсурдне тврдње да би видели хоће ли се ученик успротивити и навести своје аргументе. Али сада, када је благодати понестало, такве методе наносе само штету: ученик ће или узнегодовати због «незнања» свога руководитеља, или ће учинити нешто још горе — прозревши о чему се ради, почеће лицемерно да се саглашава сматрајући у себи да је «доскочио» своме старцу. Данас људи болују од гордости и старац је, знајући то, дужан да се према својим послушницима опходи правично и да их лечи од гордости постепено и обазриво, јер болеснику онемоћалом од болести не дају се одмах јаки лекови.

   Људи у Цркви траже правду, ону правду коју је свет изгубио. Они су изгубили осећање сопствене греховности, тог трулог чира који им разједа душу, па правду траже споља. Древни монаси тражили су увреде и понижења, како би кроз бол тај гнојни чир пукао и отров из њега постепено исцурео. Савременом послушнику потребно је  да га старац воли и поштује, иначе неће издржати послушање, него ће се једноставно сломити под ударцима. Данас духовни отац треба, пре свега, да учи сопственим примером и да у својим речима и поступцима не допушта оно што може да рани душу оболелу од гордости или да послужи као саблазан за послушника који, чинећи грех, може да се оправдава примером свога старца.

   Тај процес понестајања благодати започео је давно. Духовни ниво опада. Од гордих послушника настају невешти и страсни руководитељи. Раније су старци осећали благодат у срцу и говорили су по благодати. Данас духовни отац мора, пре свега, да проверава самога себе: да случајно не говори по својим сопственим страстима, да не тражи од послушања корист за себе самога? Раније је старац могао да казни свога послушника без видљивог разлога, како би му смирио дух ради што бржег напредовања. Са данашњим монасима тако се не сме поступати. Гордост може да прихвати казну само ако човек буде знао да је та казна правична. Раније су духовни оци имали снажнију молитву и, када су кажњавали послушника, узимали су на себе посебан подвиг молитве за њега. Данас савремени наставници морају знати меру сопствене молитве и бити свесни тога да, кажњавајући другога, често у то уплићу и своје страсти. Унижења или подсмех допустиви су једино ако је реч о најнапреднијим ученицима.

   Ја сам имао искушење кроз лаж свога наставника. И то се завршило с најтрагичнијим могућим последицама. Будући да сам био завистан од њега и нисам се решавао да с њим прекинем односе, нашао сам се у стању некакве константне располућености. У мени је растао унутрашњи бунт који сам на неки начин реализовао кроз исто оно од чега је кренуо и он сам – почео сам да му лажем и да лукавим, па су уместо мога послушања оцу и одсецања своје воље међу нама успостављени другачији односи, односи узајамног отпора и тајне прикривене борбе. Неколико пута покушао сам да разговарам с њим, али видео сам да он у мојим речима подозрева намеру да га повредим или увредим. Питао сам и друге, али су ми одговарали: «Теби све то ђаво нашаптава». Трудио сам се да поверујем да ми то нашаптава ђаво, али против себе нисам могао. Посебно ми је тешко падало то што ми је наставник благосиљао да лажем. Ја сам лаж доживљавао као грех, као губитак благодати, као кукавичлук који човек може себи дозволити само из једног разлога: када се налази на толико ниском нивоу да не види излаз из ситуације, па због тога бира мање од двају зала. А када би могао да се морално уздигне, видео би како да поступи без лукавства и лажи, тако да чак и у крајњем случају на лаж треба гледати као на уступак сопственој слабости, а не као на нешто што се може оправдавати. А мени се ту сугерисало нешто друго: да постоје две врсте лажи — добра и лоша; «добра лаж» људима доноси корист и зато се пре може сматрати мудрошћу, него грехом. Чак сам доспео дотле да сам своју лаж оправдавао, а туђу осуђивао. Било ми је јасно да остајем без послушања и на неки начин незаштићен пред демонским искушењима, а истовремено нисам могао да примим учење о «светој лажи», које сам доживљавао као хулу и губитак спасења. Често бих, гледајући своја морална посрнућа, доносио одлуку да се препустим послушању и да ни на шта не обраћам пажњу. Од тога би ми најпре бивало лакше, као да све долази на своје место, али пролазило је време и лаж, која као да је формирала некакво густо поље око себе, поново ми је постајала несносна. Напослетку се догодило нешто што је тај чвор развезало. Силно сам се огрешио о свога настојатеља. Двоумио сам се да ли да му то откријем или не, али сам ипак решио да му све испричам. Он се разљутио и рекао ми је да тражим другог духовника. Уместо да замолим од њега опроштај, што мислим да је очекивао, одговорио сам: «Благословите». Он је наставио: «Сада ћемо ти и ја имати само службени однос, а у вези с осталим не питај ме ни за савет, ни за благослов, и не исповедај се код мене». После тога мој духовник постао је један архимандрит који није имао никакво образовање. Био је врло прост, чак наиван, људи су га често варали. Дешавало се да падне под утицај којекаквих духовних протува, али тај човек је чак и у својим грешкама била искрен, и ја сам стекао духовни мир. Уопште не желим да кажем да је мој духовни пут отада текао глатко, али нестало је некакве унутрашње тензије; престала је та игра која ме је исцрпљивала и држала у непрестаној располућености: сада је постало јасно где је добро а где зло, где је истина а где лаж. Зато ја у своме срцу чувам захвалност према том покојном архимандриту. Кроз своје горко искуство видим колико зла може донети наставник који свој живот није изградио на истини. Зато молим савремене духовне оце да не искушавају лажју своја чада. То неће бити искушавање, него отров. Када понестане вере у духовног оца и поверења у његове речи, сав духовни живот се поремети. Боља је строгост са правичношћу, него благост са лажју. Боље је изгубити и остати с истином, него стећи и  стечено укаљати лажју.  

   У Старом Завету постоји правило о жртвама. Свештеник је пажљиво разгледао жртвену животињу и ако је налазио на њој било какав недостатак – болест или наказност, није је примао. Жртва је могла бити и најмања и најскромнија, али само уз један услов: морала је бити беспрекорна. Зато духовни наставници не смеју да достижу циљ, ма колико племенит он био, кроз прљавштину лажи.

   Данас нема послушника који би се препустили беспоговорном, потпуном послушању. Али, додајмо и то, данас нема ни стараца који би умели да мудро управљају таквим послушањем. Данас у основи духовних односа треба да се налази правичност и учениково послушање мора се заснивати на учитељевој искрености.  

   Лаж може повући за собом само две последице: или ће ученик, саблазнивши се, осуђивати старца и тиме грешити пред Богом, или ће се ученику пут лажи допасти као лакши пут, па ће и тиме опет грешити пред Богом.

   Познавао сам једног подвижника који је често говорио: «Лаж је коњ за спасење»[1]. Индикативно је како се упокојио. Стигао је да се исповеди, али је умро док су његовој постељи приносили Чашу с Причешћем.

   Не пишем имена тих људи да их не бих осудио. Још су живи многи који су их познавали и којима је драга успомена на њих. Истовремено, желео бих да се они који прочитају ове редове помоле за њих, како би бездан милосрђа Божјег прогутао људску слабост, а благодат избрисала оне грехе који су на хартији људског живота остали неисповеђени.

   Када сам се први пут суочио с лажју духовног лица, учинило ми се као да се само небо пољуљало. Да је он знао шта сам тада доживео, вероватно не би лагао. Можда су га том греху научили његови руководитељи – ко зна. Свети Оци су рекли: «Прва боја на одећи не спира се до краја».

   Данас свет све више и више тоне у моралну таму, а лаж и превара постају норма. Ђаво хоће да у храмовима и манастирима то постане нешто уобичајено. Зато, духовни оци, дајте својим ученицима да удахну онај чисти ваздух који се зове истина. Не учите их лажи зарад добра. Где нема истине нема ни добра, ни љубави.

Извор: На пути из времени в вечность : воспоминания / архимандрит Рафаил (Карелин). - Саратов: Изд-во Саратовской епархии, 2008. - 589, [2] с. : ил.; 21 см.; ISBN 978-5-98599-056-0

 Превод са руског и приређивање: "Борба за веру"

_________________

[1] У питању су речи псалма које се често нетачно тумаче (Пс. 32, 17 ): «Лаж је коњ за спасење, и мноштвом силе своје неће се спасити», што значи: «Непоуздан је коњ за спасење» – под коњем у овом стиху Псалтира подразумева се царева војска, коњица.