„Доба короне“ у јавности је издашно искоришћено за медијски линч против Цркве. И не само медијски. Полиција је на више места растеривала вернике из храмова, а неке и хапсила, демонстрирајући притом силу над људима који су ишли да се моле Богу. Групу рукумијских верника, на пример, смештених у шест аутомобила, блокирало је, у селу Бубушинац, осам полицијских возила, који су се ту створили «ни од куда» у року од десет минута (овде:), док су, истовремено, за време полицијског часа, такозвани «мигранти» развожени војним камионима и смештани по празним касарнама у Србији, а партијски хулигани дивљали на београдским солитерима.

Медији, под контролом владајуће странке у Србији, утркивали су се у урлању на правоверно епископство и свештенство које не пристаје да служи Литургију без присутног верног народа. Арсенал који је употребљен против Цркве, није се разликовао од оног у доба совјетске револуције и нашег послератног периода. Сатанисти у белим мантилима, нарочито челни човек «струке», који је у ванредном стању био чак «струка» лично - су Свето Причешће приказивали као извор заразе, а окупљање верника у храмовима као опасност по друштво.

            У међувремену, некако прикривеније, „академска јавност“, која је у великој мери однарођена и расцрквењена, подигла је аларм на још један објекат упозорења – на Богословски факултет СПЦ.

            У кампањи против останка Богословског факултета на Универзитету најгласнијом се показала ректорка Универзитета у Београду проф. др Иванка Поповић, иначе професор  Рударско-геолошког факултета. Она и Сенат Универзитета и у доба короне нису престали са хајком против ове установе. Основна оптужба је да је садашње руководство факултета нелегитимно, при чему су на мети декан, продекани и Савет факултета.  Резултат тога је да око 300 диплома свршених студената овог факултета није потписано и да су инспекције у више наврата посећивале ову установу.

          Додатно уље на ватру долио је свештеник Вукашин Милићевић, који се на одлуку свог надлежног архијереја, Христос - прогонитеља Иринеја Гавриловића, да га процесуира због учешћа у емисији Оље Бећковић „Утисак недеље“ без његовог благослова. Подсетићемо, одлуком Синода сви наставници и сарадници Богословског факултета за иступе у јавности морају прибавити благослов, тако да се Милићевић не процесуира због изреченог, него због непоштовања одлуке Синода. Ипак, он се по хитном поступку жалио Савету Универзитета да га заштити од Цркве чији је клирик. O tempora, o mores!

            Занимљиво је да Ректорат није реаговао на избор Игњатија Мидића на чело Факултета (иначе, као подобан сатанистима, он, његови попови и верници, имали су имунитет у ванредном стању за своја «богослужења») , макар због његове библиографије која га никако није квалификовала за позицију редовног професора, која је неопходни предуслов избора за декана. А сада са Универзитета и из екстремно србомрзачких медија („Време“) стижу поруке: „Нико вас присилно не задржава да останета на Универзитету“!

            Студенти Богословског факултета у више наврата су се окупљали под геслом „Не дамо светињу“! Нажалост, овај факултет одавно више није расадник благочестивости и пример светости, јер су на њему зло семе већ дуго сејали окорели екуменисти и новотарци.

            Свети Владика Николај говорио је да су наши непријатељи само наши искрени пријатељи. Време је да се црквена јерархија – мислимо на оно њено правоверно крило - дубоко запита шта је добила, а шта тек изгубила за 16 година деловања Богословског факултета на Универзитету у Београду.