Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

ДА ЛИ ГУБИМО СВОЈ ИДЕНТИТЕТ?

   Када сам недавно био позват у једну нашу парохију као гостујући говорник, био сам пријатно изненађен јер, у последње време, неке српске православне парохије радије позивају не-Србе као говорнике.

   Неко може питати шта је узрок томе. То је можда, пре свега, зато што, како читамо у Светом Писму, "Нема пророка без части осим у постојбини својој." (Јеванђеље по св. Матеју 13:57, по св. Марку 6:4; по св. Јовану 4:44).  Осим тога,  можда је тако и зато што смо за последње четири године ми Срби демонизовани и сатанизовани у  штампи у целоме свету, па  неке особе, чак и српског порекла, зазиру и нерадо имају везе са ичим што је српско?  Можда, али ни то није једини разлог.

   Као могући разлог морамо узети у обзир и то да смо ми Срби у Америци већ доста дуго изложени пропаганди једне православне јурисдикције која све чини да вернике српске и других православних цркава привуче себи. Успели су да макар неке Србе увере да бити Србин  значи не бити православан јер, по њима, Српство је препрека да се буде истински православац.

    У 1989. години, приликом прославе хиљадугодишњице крштења Русије, на кеју у Чикагу, у присуству једног српског епископа и неколицине српских православних свештеника, један свештеник из  горепоменуте групе је држао проповед за време свете литургије. У проповеди је рекао да се управо вратио из Совјетског Савеза, односно Русије. Тамо је, рекао је, видео много православних цркава претворених у магазине,  станице са бензинским пумпама, канцеларије и клубове.  Ипак, рекао је, он је  јасније осетио присуство Божије у тим обесвећеним црквама него у "гето" црквама у овој земљи. По њему и његовој јурисдикцији, "гето" цркве су све оне националне православне цркве у овој земљи, укључујући и нашу Српску православну цркву, које су одбиле да се одрекну свога националног идентитета и да прихвате јерархију, администрацију, правила и праксу те православне јурисдикције.

   Питам се да ли схвата тај свештеник и њему слични шта је то чега по њима треба да се одрекнемо. Док аутокефална Српска православна црква постоји од 1219., његова јурисдикција је заснована тек пре неколико деценија. Он свакако не зна да су Српска православна црква и њена национална јерархија били кључни фактор у постизању и остварењу привођења Срба Христу и хришћанству. Национална свест код Срба, било оних који живе у Србији или ма где у свету, зависи много од њихове верске свести, али исто тако њихова дубока оданост православљу зависи од њихове националне свести. Даље, без Српске православне цркве, од њеног зачетка до дана данашњега, Срби можда не би били у стању да очувају православље и да преживе као нација страшни период Турске окупације која је трајала скоро пуних пет векова.

   Историја Српске православне цркве, од њеног почетка па све до сада, била је херојски напор за очување не само верског већ и националног идентитета, културе и етичких вредности. Осим тога, то је историја  хришћанске  Цркве  која је, под најтежим условима, остала верна Господу. У току целе своје историје Српска православна црква је била испитивана огњем и мачем, страдањем и мучеништвом. Само за време Другог светског рата око  милион Срба, људи, жена и деце, поклани су само зато што су православни и што се православља нису хтели одрећи. Ми смо деца српских царева и краљева који су украсили српску земљу безбројним манастирима и црквама. Ништа не значи то што живимо на другом континенту. Они су били наши претци и ми се не смемо никада одрећи баштине коју смо од њих наследили. Они су били добри хришћани и ништа није недостајало  њиховом православљу, као што ништа не недостаје  ни нашем.

   Треба да се запитамо да ли би стварно били бољи православци ако бисмо се одрекли свога српског идентитета и своје Српске православне цркве. Да бисмо на то питање добили исправан одговор, треба себе да подсетимо да је губљење идентитета БОЛЕСТ. Особе које пате од те болести не знају своје име, датум и место рођења, родитеље, рођаке и пријатеље.

Губљење идентитета може захватити не само појединце већ и читаве групе људи. У ствари, мени се чини, та болест је закачила неке етничке групе, нарочито оне које су напустиле своју родну груду и населиле се у земљама са више-националном структуром. Бојим се да је и наша српска етничка група у опасности да изгуби свој идентитет.

   Губљење етничког идентитета је била непозната појава у првој генерацији  наших досељеника, или је, у сваком случају, била веома ретка, док је губитак етничког идентитета код њихове деце, а нарочито код њихове унучади, чешћа појава.  Међу разлозима за ову појаву је и чињеница да неке особе сматрају културу и веру својих српских предака као нешто туђинско, а они би желели да што пре буду прихваћени и да се сматрају "правим" Американцима. Изгледа да они верују да ће бити "прави Американци" ако прекину сваку везу са верским, културним и етничким наследством својих предака. Међутим човек их мора питати шта значи бити правим Американцем. Раса, вера, боја и етничко порекло нису чиниоци који одређују ко је Американац а ко није. Уствари америчка култура је више-национална и састоји се од културних вредности разних етничких група.  РАЗНОВРСНОСТ етничких група, вера и култура је суштина америчке нације и америчке културе. Према томе, ми, православни Срби у Америци, можемо и треба да допринесемо тој разно-етничкој и разно-верској америчкој култури не одрицањем од свога исконског културног и верског наслеђа, већ чинећи га делом америчке културе. Штавише, без обзира како и колико парадоксално може звучати, тврдим да је апсолутна истина да уколико смо бољи ми Срби који живимо у Америци, утолико бољи Американци ћемо бити.

   На другој страни, како можемо донети или допринети ишта икоме ако не знамо или не маримо за своје сопствено културно и верско наслеђе? Ко други би помислио да прихвати наше културне и верске вредности ако их се ми сами одричемо или не улажемо напоре да их очувамо?

   Сретни смо да живимо у једној земљи која не врши никакав притисак на икога од нас да се одрекнемо свога етничког, верског и културног наслеђа. Што се тиче закона ове земље, особа која говори српски - поред енглеског - која цени и одржава своје српске културне вредности, и која припада Српској православној цркви, а одана је овој земљи, јесте исто толико добар Американац као и свако други. Наши чувени научници Никола Тесла и Михајло Пупин су били одани и веома цењени Американци иако се нису одрекли српског језика, српске културе и српске православне вере. Осим тога, обзиром на то да не постоји чист Американац већ свако припада некој етничкој групи, треба ли да постанемло Ирци, или Италијани, или Пољаци, или  Руси, или Немци, или Украјинци, или припадници неке од многобројних етничких група да бисмо се осећали  "правим Американцима"?  Треба свима да буде јасно да, супротно од државе, која мора имати своју географску територију да би била држава, етничке групе и појединци могу имати и сачувати свој етнички идентитет у било којој држави и на свакој територији. Најбољи познати пример за ово су Јевреји. Они су сачували свој етнички и верски идентитет у току више хиљада година иако су били расејани по целом свету.

   Постоје и други узрочници који доприносе опасности губљења нашег идентитета. Један од важних узрочника је наше непознавање или недовољно познавање српске националне и црквене историје, нашег православља. Немам утисак да нам је верско образовање у Српској православној цркви у Америци главна брига. Само за последњих педесет година подигнуто је бар педесет нових српских православних богомоља. Колико смо верских уџбеника за наше црквене школе објавили у том временском периоду? У нашим црквеним школама се служимо уџбеницима издатим од других православних цркава, али ти уџбеници садрже мало или нимало података о нашој црквеној и националној историји, о нашим обичајима, о нашој богослужбеној пракси. Милиони долара су потрошени на изградњу српских православних храмова у овој земљи, а и на неке друге ствари које је боље да овде не именујем,  а колико смо новца потрошили на верско образовање наше деце, наше омладине, наших одраслих?  Шта ће бити са овим велелепним  црквеним зградама ако ми не сачувамо своју веру? Са тугом мислим на српске православне храмове у Мађарској. Тамо је изграђено педесет и седам српских православних храмова, шест од тога само у Сент Андреји. У прошлости оне су биле препуне верника, а сада су празне и напуштене. Од свих њих само су седам још у употреби. Да ли ће се то догодити и у Америци?

   Наша верска настава није систематска. Учитељи наших верских школа нису и не смеју за то бити кривљени. Они су, у највећем броју случајева, добровољни помагачи који у црквене школе доносе одушевљење и онолико знања колико су успели да стекну без икакве помоћи надлежних и одговорних.  Међутим, они не могу ни у ком случају учити децу ичему ако их родитељи не доводе у црквене школе. и морају се служити уџбеницима других православних, па и неправославних цркава, пошто ми немамо своје.

   Да и ово кажем: ако нисмо добри православци, онда то није зато што смо српски православци; то је ради тога што је наше православље за неке особе формална припадност а не начин живота и истинско убеђење. Један теолог Немац, Онаш, протестантски проповедник, написао је да је најузвишенији циљ православља христоликост. Да ли ми, православни Срби у Америци, или православни уопште, заиста тежимо и чинимо напоре да достигнемо христоликост? Могао бих сатима говорити и наводити конкретне примере који показују трагичну супротност између вере коју исповедамо и нашег начина живота. Сетите се само шта је најважнији  предмет и питање на нашим црквеним, епархијским и парохијским скупштинама и седницама... Нагласак је, од горе до доле, на финансијским а не на духовним обавезама.

   Међутим, има много побожних, дарежљивих, искрених православних хришћана међу нама. А има их и који то нису. И једни и други би могли, без одрицања од свог српског идентитета, бити бољи православци ако православна духовност постане главна брига наших верских активности. Да би се уживало у православљу, да бисмо га волели, православље мора бити активно и живо искуство, а не пасивна и формална етикета. Као што сам поменуо у разговору са више особа, наша српска православна вера је као неки скупоцени аутомобил који поседујемо али га не користимо. Могао бих такође наше православље упоредити са дубоким, дивним океаном, у који понекад замочимо само палац ноге. Да би смо осетили чари тога океана, морали бисмо заћи у његове дубине. И, да напоменм и то, ако су неки незадовољни са српском православном вером, то није кривица те вере, већ наша, јер је не користимо као начин живота. Зар није жалосно да су наше парохије код наших суседа разних вероисповести боље познате по њиховим друштвеним и спортским активностима него по верским?

   На крају, да поново кажем да није ништа погрешно са нашом српском православном вером. Нема потребе да се одричемо свога идентитета и да узимамо идентитет неке друге етничке групе да бисмо били прави и добри православци. Све што је потребно, јесте да научимо шта су српска православна вера и Црква и да своју веру показујемо делима  и животом, а не речима и чланским картама.

 2. март 1996