Уз благослов светог Василија

        Међу верницима је понајвише камионџија, који после дугог пута пред црквом предахну, свећу упале и свецу чудотворцу се помоле за срећан и безбедан пут

Не треба превише размишљати о томе које су идеје водиле протојереја Мирослава Милетића, старешину Храма светог Јоакима и Ане у Прељини, када је пре десетак година предложио да се, тик уз храм сагради црква, и то баш на месту одакле путеви воде ка Црној Гори, Босни, Космету и другим деловима јужне Србије...У то време, а и сада није ништа много боље, на Ибарској магистрали која није без разлога добила црни надимак „магистрала смрти“, свакодневно су се дешавале саобраћајне несреће. Откако је магистрала изграђена, страдало је на хиљаде путника. А, када већ држава није изградила бољу и сигурнију жилу куцавицу Србије, протојереј Мирослав Милетић је решио да, бар на овај начин, изградњом цркве крајпуташице, умилостиви светог Василија Острошког, да заштити све оне који овим путем путују.

Црква крајпуташица у Прељини налази се на само петнаестак метара од Ибарске магистрале, и исто толико од Храма светог Јоакима и Ане. Освећена је 22. јуна 2001. године, само годину дана од почетка изградње, и од тада је место у које свраћају многобројни путници. Да од пута предахну, ближњима запале свећу и помоле се чудотворцу да их сачува „од беде видивих и невидивих“. Храм посвећен светом Василију Острошком, а на услузи путницима, изградило је Братство Храма светог Јоакима и Ане, а један од највећих приложника при изградњи цркве био је Милош Рајовић, Србин који већ годинама живи и ради у Швајцарској.

- Од освећења цркве крајпуташице, многи путници свраћају да се помоле Светом Василију да их на путу сачува... Свраћа и много возача тешких камиона, којима је молитва у цркви крај пута скоро обавеза. То већ годинама раде, верујући да их управо молитве и Бог чувају током дугих путешествија. А, међу возачима су, како се показало, највећи верници они из Републике Српске и Црне Горе. Црква је посебно посећена током летњих месеци, када туристи крећу на пут ка мору, Копаонику, Златибору... А, сврате и кад се враћају са одмора. Из разноразних разлога, много је верника који нису у могућности да се поклоне кивоту светог Василија на Острогу, те онда дођу овде и обраћају се светитељу, молећи га да им помогне - истиче Јелена Јовановић, која већ осам година дочекује и испраћа све оне који походе цркву крајпуташицу на Ибарској магистрали.

Овим путем, бар ако је веровати званичним подацима, дневно протутњи бар 15.000 возила, а током туристичке сезоне и празника и више од 20.000. И, мало, мало, па неки од њих сврати до крајпуташице у Прељини, тражећи заштиту светог Василија на путу. Мада, истичу, није све ни до свеца - много је тога и до оних у чијим је рукама волан, а међу њима је све више обесних, пијаних, дрогираних...Што је, већ, питање више за органе реда, но за светог Василија... Тек, веле возачи који свраћају у црквицу, након молитве светитељу и возачи другачије размишљају.

Молитва му спасла главу

Радуле Терзић, продавац воћа крај цркве крајпуташице у Прељини, дубоко верује да Свети Василије помаже путницима. Прича Радуле и како је извесни Горан, млади возач шлепера, пред пут ка Црној Гори свратио у црквицу, запалио свећу и помолио се за сретан пут. Када је био у селу Љубиш на Златибору, на некој низбрдици, отказале су му кочнице.

- Помислио је да му спаса нема, али се у једном тренутку, сам од себе, камион зауставио и то тако што је точак камиона налетео на велики камен, који као да је неко ту поставио. Након тога, Горан увек свраћа у црквицу, помоли се, запали свећу и крене даље - сведочи Радуле Терзић.

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/ljudi-i-dogadjaji/

glas-javnosti-26-07-2009/uz-blagoslov-svetog-vasilija