На годишњицу заузимања Константинопоља, у Аја Софији, у присуству турског председника, одзвањала је муслиманска молитва. Шта ово значи за Фанар и читаво православље?

Годинe 2020, 29. маја, Турска је прославила 567. годишњицу од дана када су Турци Османлије под вођством султана Мехмеда II заузели Константинопољ. Кључни тренутак те свечаности било је читање 48 суре Кур’ана, којa се назива Ал-Фатх (Победа) у Аја Софији, некада главној цркви целог православног света. У Аја Софији, поново пева мула, први пут од 1934. године, а Турци приређују световни шоу, на којем су, поносно, на остацима некада славног града Константинопоља , приказали сцене његовог заузимања.

Молитва којом су Турци већ неколико месеци претили да ће произнети у Аја Софији, а против чега су Грци безуспешно борили, ипак се одржала.

Следећег дана, Министарство спољних послова Грчке упутило је званичан протест оцењујући да је читања суре из Курана у цркви Аја Софије неприхватљиво. То је, свакако, било очекивано, ас тим што треба рећи ли је аргументација протеста крајње занимљива. Цитирамо: «Читање одломака из Кур’ана у Аја Софији, светском објекту који је под заштитом УНЕСКО-а као део светске културне баштине, а музеј је од 1935. године, неприхватљив је покушај да се карактер овог споменика промени, чиме се оспоравају верска осећања хришћана широм света.»

Аргументација протеста је врло индикативна: најпре се каже да се Куран тамо не може читати јер је то музеј под заштитом УНЕСКО-а, а тек потом се спомињу верска осећања хришћанског света. Да је Аја Софија православна црква коју су створили православни верници за православно богослужење, у протесту нема ни речи. Успут, патријарх Вартоломеј кога су турски медији оптуживали за саучесништво у државном удару 2016. године, о овом догађају није рекао ништа; бар се на званичној веб-страници Константинопољске патријаршије није нашла ни реч о овом догађају.

Наравно, постоје православни јерарси и настојатељи који све своје време посвећују молитви и за које је јавни контакт са спољним светом тежак терет. Будимо отворени – патријарх Вартоломеј се прилично комфорно осећа у комуникацији са светским моћницима, у честим контактима с америчким политичарима (Џоем Бајденом, Хилари Клинтон, Бараком Обамом, и другима), као и у редовним иступањима на разним међународним економским форумима, и другде. Једном речју, ништа није спречавало поглавара Константинопољске патријаршије да иступи са жестоком изјавом против скрнављења главне светиње своје Цркве и да позове цео цивилизовани свет да осуди поступке турских власти.

Неколико сати после молитве у Аја Софији, на отварању једне од болница, турски председник је објавио да његова земља има право да претвори Аја Софију у џамију: „Када је Мухамед ушао у град, дочекан је као спаситељ. Као да су га чекали. Аја Софија, уместо да буде уништена због верске мржње, постала је лепша и након пада је понуђена муслиманима. Омогућено им је ово право”.

Овом скоро претећом изјавом, Реџеп Ердоган је врло отворено исказао турске претензије на лидерство у муслиманском свету. Али то је истовремено и врло јасан подсетник Константинопољској патријаршији да не схвата тежину стварне ситуације којом се разбијају амбиција и илузије не само фанариота, већ и оних који саосећају са њима.

Просудите сами: у Истанбулу данас живи само око 700 Грка, иако их је пре 20 година било око 3.000. На Фанару – малом кварту у Истанбулу, живи их тек неколико десетина, међу њима Константинопољски патријарх, особље патријаршије, неколико митрополита, од којих већина нема реалну парохију, али носе звучне наслове древних византијских градова Смирне (савремени Измир), Никеје (Изник)… Пре неколико година у Истанбулу је обустављено излажење последње новине на грчком језику «Апоевматини» (Вечерњи лист).

Константинопољска патријаршија нема у целој Турској више од 10 реалних парохија у којима се службе мање или више редовно одржавају. Номинално постоји око 80 парохија, али у већини њих службе се одвијају отприлике једном годишње, а то се сматра добрим показатељем. У близини таквих храмова, по правилу, живи неколико Грка који и брину о њима и због којих их турске власти не затварају.

Међутим, већина хришћанских цркава у Турској су урушене грађевине у којима се службе одавно не одржавају и које су плен вандала и «црних» археолога; древни храмови пљачкају се скоро наочиглед пролазника.

Преостали хришћани, али и једноставно неравнодушни локални становници шаљу писма владама са захтевом да сачувају ове храмове, не би ли опстали као културна баштина. Али то је скоро немогуће јер да би храм живео, у њему мора да звучи молитва, верници морају да се у њему окупљају. Но, њих нема …

Поред тога што је Константинопољска патријаршија у самој Турској потпуно обезвређена, може се додати да тамо нема православних школа. Више деценија патријархату је претило измештање из Истанбула на планину Атос или неко друго место, а патријарх је недавно наговестио да му прети судски псотупак због издаје јер је, према неким извештајима, учествовао у организовању државног удара 2016. године.

Све горе наведено може звучати као злурадост, јер Константинопољском патријархату треба да помогне, а не да се фокусира пажња на његово јадно стање. И заиста би то било тако да сами Грци нису сматрали да је дан заузимања (пада) Константинопоља … њихов национални празник.

Истовремено са муслиманском молитвом у Аја Софији, 29. маја, у Истанбулу и САД, Грчка православна архиепископија обележила је заузимање Константинопоља 1453. године. Не гледајући на потпуни апсурд таквог празновања, Америчка архиепископија је саопштила: «Годишња прослава пада Константинопоља под Османлијску власт (29. маја 1453) није само сећање на пад ‘краљице градова’, престонице Римског царства, коју је основао Свети Константин Велики једанаест векова раније. То је такође прослава византијске културе и хеленске културе која је настала као резултат овог кључног догађаја у светској историји.»

Сматрати пад ромејске престонице за почетак обнове византијске и хеленске културе није само апсурдно, већ и невероватан показатељ нивоа самосвести ововремених јерараха Константинопољске патријаршије без епархија и углавном без парохија, који се финансирају из Америке и отуд добијају упутства за своје деловање, узимају себи слободу да интервенишу у пословима других помесних цркава. Они укидају сопствене документе од пре 330 година, они одлучују ко ће именовати „блаженејшег митрополита Кијева“, коме ће одузети ту титулу, указују украјинским епископима (који, за разлику од Константинопља, управљају са по неколико стотина правих, а не фиктивних парохија са хиљадама верника) коју црквену власт да оставе, а којој да се потчињавају.

Ако Константинопољска патријаршија у Турској има само неколико стотина верника, а око пет милиона у иностранству, поставља се логично питање зашто се патријарх не налази тамо где је његово стадо? У Грчкој, на пример, или у САД, где живи око три милиона њених верника. Зашто се тако бандоглаво држи своје мале резиденције у Истанбулу? Одговор је очигледан: ово му омогућава да се позиционира као наследник великих патријараха Константинопоља, да захтева титулу „екуменског“поглавара, да се бори не само за лидерство, већ и за вођство у целом православном свету. Главни његов аргумент “у том смислу“ јесте наглашавање славне прошлости Византијске имеприје која не постоји више од пола миленија.

Нажалост, фанариоти продужују да живе у фантомском свету и да маштају о славној прошлости. И упркос чињеници да је стварни свет већ потпуно другачији, они и даље покушавају да руководе светским православљем и да владају над свим помесним црквама. То се, у ствари, може назвати трговином ваздухом, или боље речено историјом. Јер им није преостало ништа друго. Сва достигнућа богословске мисли, све лепе Богослужбене химне, иконописи и архитектура – све је то прошлост. Међутим, нешто друго је неугодно. Својим поступцима, представници Константинопољске патријаршије наносе непоправљиву штету православљу. Они супротстављају једну помесну цркву другој и изазивају екстремне мере попут прекида евхаристијског заједништва. Таквих активности Константинопољске патријаршије, православна црква не јача, не умножава се, већ постаје подељенија и све слабија. А муслиманска молитва унутар зидина Аја Софије природан је резултат такве делатности.

Готово сви историчари признају да је основни узрок пада Константинопоља 1453. године било стање самог византијског друштва, његови пороци раширени до катастрофалних размера. Овако је писао непознати византијски аутор из 15. века. у песми «Плач због пада Цариграда», убрзо након овог догађаја:

«О горе нам! За злых людей пришла к нам злая гибель,

За нечестивых христиан погиб державный город,

За наши тяжкие грехи наказаны мы казнью,

За наш богопротивный нрав попали в руки турка.

О, лишь пороки христиан, лишь преступленья наши,

Лишь мятежи, обман и ложь и мерзости иные

Виной тому, что по стране разлился пламень бранный,

Что высокопрестольный град погиб в его пыланье,

И православная земля лежит в крови и прахе.

Увы, мы собственной рукой в тщеславном ослепленье

Вели к погибели наш град, святой Константинополь:

Иначе бы его вовек не одолели турки!»

Судећи по свему, историја се понавља… «Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста» (Лк. 13:35).

Превод са руског: Зоран Милошевић

Извор: https://spzh.news/ru/

Преузето са: "Балканска геополитика"