Сатанизам је, дакле, у својој основи – егоизам… „Обичан“ човек не може стати на пут тој централи зла, али мора се успротивити својим малим, локалним мучитељима

Много је данас оних, па чак и номиналних верника, који, живећи од рођења у секуларном друштву Западне цивилизације, тешко могу да поверују да постоји сатанизам. Евентуално ће признати, због вести из црне хронике о обешеној мачки на гробљу, да има поремећених, или чак само упуштених адолесцената који практикују неки ad hoc склепани култ ђавола, којем, дрогирани и/или пијани, импровизовано приносе жртве по формули „како мали Ђокица то замишља“.

Други ће, пак, као једини израз сатанизма видети наступе death metal и сличних музичких група, превасходно због њихове костимографије и кореографије. Они упућенији знају да је неки Шандор ла Веј, још давне 1966, тамо негде у Сан Франциску основао извесну „Цркву бога Сатане“ те да је, костимиран у ђавола, као лакрдијаш изводио кич-ритуале са црним свећама, пентаграмима и голим женскињем, окружен блазираним припадницима калифорнијског џет-сета. Али, све то делује неозбиљно. Стога је, по многима, „Розмарина беба“ Поланског, у ствари, приповест о параноји, која се, додуше, завршава потврдом најгорих слутњи јунакиње („Сви, СВИ су у томе!“), али тај душевни поремећај ни не може имати срећан крај – параноика је немогуће убедити да му не раде о глави. А то што је потом – не на филму, него у стварности – Шерон Тејт, трудну жену Поланског, распорио Чарлс Менсон, последица је убициног лудила, не сатанизма, а понајмање неких истинских невидљивих злих сила. Ништа не помаже ни то што је „Ноћно вребало“, серијски убица Ричард Рамирез отворено изјавио да не признаје суд смртника, јер је деловао по налогу и у име злих духова – „Е баш је нашао како ће да скине са себе одговорност!“

Одређени број тих „неверних Тома“ чуо је и за британског ексцентрика, мистика и скрибомана Алистера Кроулија, самопрокламовану Велику Звер (Апокалипсе). Али, и ту ће секуларни дух признати само толико да је очито реч о перверзњаку, наркоману и мегаломану, а никако правом вешцу који је стварно и ефективно упражњавао магију, па ће чак посумњати да је истински веровао у нечисте силе и искрено им служио. Но, ако су death металци често обични шминкери, а Ла Вејева „Сатанска црква“ пародични клуб снобова (мада са понеком злочиначко-леталном последицом), Кроули је ипак много озбиљнија појава. У свом роману „Чаробњак“ Сомерсет Мом је описао, у ствари, њега (до физичке сличности), „Битлси“ су ставили његову слику на омот албума „Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ (при чему је „поручник Биберче“ надимак ђавола, узгред), а сам Кроули се хвалио да је управо он у време нацистичког бомбардовања Британије Винстону Черчилу „дао“ знак „Victory“ са два размакнута прста, који у том случају не би представљао прво слово речи „победа“, него рогове нечастивог (чија се помоћ тим знаком и добила). Сем тога, Кроули је оснивао тајна друштва, а једно од њих, Ordo Templi Orientis, имало је своју испоставу већ почетком осамдесетих чак и у комунистичкој СФРЈ. На крају, за њим је остало много књига и још више мисли (боље рећи упутстава и заповести), од којих једна односи превагу над свима: „Чини (све) што хоћеш, само то (нека) је закон!“

Ова последња реченица је кључна за разумевање савремених сатаниста, чији су ужаси тек почели да испловљавају на површину и да потресају читаву светску јавност. Занемаримо овом приликом страхоту, пренеражење и стид милиона људи кад се до краја буде обелоданило каква су срамна чудовишта господарила читавом планетом, за какве наказе су људи гласали и борили се да их доведу на власт, какви су у ствари монструми многи из шоу-бизниса који су били идоли и идеали толиких младалачких снова. Или… баш немојмо! Јер, један од разлога за изопаченост светске елите је управо то улагање у њих и залагање за њих од стране обичних људи који су им веровали, а неке чак и волели. Овде се отвара двоструки колосек по коме економска, политичка, научна и уметничка „елита“ срља у настраности и злочине: с једне стране, чињење ужасних ствари је извор њеног перверзног задовољства јер „елита“ тиме цинично изиграва поверење народа (и читавих нација) и супериорно се руга масама својих наивних следбеника, гласача, пратилаца и обожавалаца („нижим људима“); с друге стране, кршење моралних норми, свих табуа и најдрагоценијих светиња, а узгред и секуларних закона (које су неретко сами донели!) даје „елити“ истински осећај моћи и изузетности. „Канибализам и мучење деце су страшни и кажњиви, наравно! Али то ЗА МЕНЕ не важи, разуме се.“ Само тако се може појмити зашто људи који иначе могу себи приуштити толико тога о чему милијарде других не смеју ни да сањају, имају неодољиву потребу да чине такве гнусобе. Новац је само средство за моћ, а врховна моћ је – моћи све, но иманентна логика налаже да се мора прећи и на (не)дело, иначе – чему моћ? И не само то: неизбежно је не само чинити незамисливе чудовишности, него то на крају радити више-мање јавно и некажњено, јер – каква је коначна сатисфакција ако се монструозна скрнављења свега човечанству светог обављају у релативно уском кругу истомишљеника? У најмању руку, ту су „уметнице“ (и „уметници“) које они подржавају и финансирају како би промовисали њихов систем нељудских „вредности“ које човечанство мора прихватити, јер тако кажу ауторитети: „Јеси ли ти стручњак, па да кажеш да је стваралаштво Марине Абрамовић безвредно и срамно смеће? Боље ћути, јер њену изложбу у иностранству је видело толико-и-толико људи!“

Покојни Епштајн, његови пајташи и клијенти злодела су обављали на острву које има храм, а какве „религије“ – не мора се много нагађати. Сатанизам је, међутим, много више од тога, он је стање душе, раширено по целом свету и има небројено много следбеника. Храм на Девичанским острвима (каква иронија!) је можда био његов мозак (или срце), али мозак је нераскидиво повезан са свим својим нервним завршецима (као и срце са најтањим капиларима). То нипошто не значи да су милиони оних који се понашају „сатански“ били у контакту са Централом, него нешто много опасније, суштинско. Наиме, ако се од ритуала мучења, силовања и жртвовања деце повуче нит из паклених дубина до површине свакодневице, уочава се да огроман број људи поступа аналогно: „Забрањено паркирање, наравно! Али, то ЗА МЕНЕ не важи, разуме се.“ Један те исти принцип стоји иза канибализма/педофилије и наизглед обичног саобраћајног прекршаја – под условом да га прекршилац оправдава наведеном логиком. Презир и мржња према ближњима, слабијима и немоћнима крећу се у распону од најповршније безобзирности до најперверзнијег садизма и одлике су правог и универзалног светског сатанизма. Сви су они, од било ког бахатог возача бесног аутомобила па до Била Клинтона и његове ексклузивне клике – непријатељи људског рода.

Сатанизам је, дакле, у својој основи – егоизам. Стање душе и ментално устројство сваког егоисте саображавају се, заправо, демонском моделу, и то не важи само за, рецимо, председавајућег Трилатералне комисије или Клуба Билдерберг. Исто се осећа и, у својим размерама, зло делује, на пример, неки власник локалног фенси-клуба или шрафчић у администрацији власти. Руски писац-мистик Данил Андрејев описао је то стање овако: „… као и све остале демонске монаде, он своју минијатурност схвата само као прелазни стадијум. Слепа вера у свој безгранични раст и победу неодвојива је од његовог ,јаʻ. Тако у свој будући макрогалактички тријумф верује и свака друга демонска монада, без обзира што је тренутно минијатурна и што заузима потчињено место у хијерархији… Стога је свака од њих… тиранин не само идеално и не само у датом моменту, него и у сваком стадијуму, у мери у којој јој то дозвољава власт достигнута у том стадијуму.“ Андрејев закључује да је то неопходно, јер тиранија изазива патњу, осећање којим се демони хране. Аналогно томе, сурови власник приватне фирме храни се патњом својих запослених коју проузрокује нечовечним поступањем према њима. Они са врха светске сатанистичке хијерархије, који теже васељенској доминацији, производе патњу човечанства у незамисливим количинама и тиме увећавају своју моћ. Њихов циљ је поробљавање свих слободних душа, од којих неке постају њихови полу савезници и робови, а друге заточеници и објекти мучења. „Обичан“ човек не може стати на пут тој централи зла (то може само херој на челу неке за тај задатак формиране војске), али мора се успротивити својим малим, локалним мучитељима. Успех кад-тад неће изостати јер, на крају крајева, сви су сатанисти, као и сви егоисти – кукавице.

Извор: Фејсбук страница "Spiritual guerilla"