2008, објавио сам књигу „Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија“. У њој сам подробно анализирао клевете на рачун онога кога је Свети Јустин Ћелијски звао највећим Србином после Светог Саве. Пре свега, клевете другосрбијанаца, који су Николаја, у стилу титоиста, звали „симпатизером Хитлера“.

Хвала Богу, историјска наука је јасно потврдила да су то срамне лажи. Млади историчар Растко Ломпар, у свом тексту о боравку патријарха Гаврила и владике Николаја у немачком ропству, подробно објашњава шта су Немци заиста мислили о Николају: „Немачке снаге нису биле несвесне његове личности и угледа. Немачки дипломата Феликс Бенцлер закључио је у већ цитираном извештају „он [епископ Николај Р. Л.] је најпаметнији и најактивнији међу водећим свештеницима православне цркве“. Међутим, Немцима је била позната и његова активност око пуча од 27. марта, као и дугогодишње везе са Англиканском црквом. Стога је од почетка према њему заузет непријатељски став. Доушници БДС-а јављали су да је Жича после слома Краљевине Југославије центар „црквене обавештајне службе уперене против Немаца“. Као и да је епископ Николај после победе нациста у Немачкој био најогорченији агитатор против њих, и да је Хитлера звао „Антихрист“. Такође, јављано је да је он био и главни инспиратор Симовићеве „комунистичке“ владе, као и да је склопио споразум са комунистима. Лета 1941. године Немци су добили дојаву о његовим везама са покретом Драгољуба Михаиловића. Због тога је ухапшен и затворен 12. јула 1941. године у манастир Љубостињу. Са немачким намерама био је упознат генерал Милан Недић. Током интернације, он практично није учествовао у раду Синода. /.../ Њему је спочитавана и активност током Првог светског рата када је вршио пропаганду против Аустрије и Немачке. Сматрано је да је он „политички посебно добар пријатељ Енглеске“, и да је он превасходно утицао на англофилни став СПЦ. Доиста, код Американке Рут Мичел ухапшене у Дубровнику као непријатељског агента, пронађено је име Раје Ракића који је према немачким индицијама служио као посредник између епископа Николаја и британских обавештајних служби/.../ У разговору са епископом Јованом, Милан Недић је приметио да је епископ Николај и даље „онај стари и да се ништа није променило“. Током заточеништва у Љубостињи епископ Николај наставио је да одржава везе са припадницима ЈВуО преко јеромонаха Николаја из манастира Благовештења и свештеника Марка Подгорца. Драгољубу Михаиловићу упутио је два писма и икону Пресвете Богородице, који су стигли до њега тек 1943. године. У Љубостињи је код њега, према немачким подацима, боравио генерал Трифуновић, човек Драгољуба Михаиловића. Трифуновић је кратко пред улазак немачких и бугарских трупа у манастир побегао. Везе епископа Николаја и ЈВуО су након избијања грађанског рата између два покрета отпора засметала Комунистичкој партији Југославије (КПЈ). Стога је Миша Брашић, референт за штампу бившег патријарха Варнаве и совјетски агент, по налогу КПЈ упућен у Љубостињу да прикупља податке о Николајевој активности са четницима. Брашић је према свом исказу био задужен „да држи на оку“ шта се догађа у манастиру. Тврдио је да је епископ Николај од самог почетка био у вези са четницима и енглеском обавештајном службом, да је имао радио којим је слао поруке у „Цариград и Лондон“. Након што је адекватна количина података прикупљена, њих је Брашић предао Танасију Динићу, колаборационистичком министру унутрашњих дела, и преко њега Немцима. Ова достава показала се кључном, и Немци су извршили претрес манастира Љубостиње. Пре њиховог доласка из манастира је побегло неколико равногораца. Приликом претреса пронађен је један „краткоталасни радио апарат“, што донекле потврђује исказ Мише Брашића. Брашић је настојао да оправда свој поступак тврдећи на волшебан начин да је епископ Николај истовремено био у вези и са Гестапоом и са британском службом. Резултат претреса била је одлука да се епископ Николај интернира у манастир Војловицу у близини Панчева. Постоје извесне несугласице око тачног датума када је он пребачен у Војловицу. Велибор Џомић је тврдио да је то учињено 3. децембра 1942. године, док је према немачким документима то учињено 16. децембра. Премештај је учињен да би се избегла његова веза са „противничким снагама“, и о томе је био обавештен председник Владе Милан Недић. Прелазак у Војловицу означава тренутак у којем Немци практично престају да верују у могућност озбиљније сарадње са епископом Николајем. Он је провео у Војловици остатак свог заточеништва, све док није, заједно са патријархом, послат у Дахау.“(1)

Треба да будемо поносни на историју оних који се нису предали и који су остали верни Христу и Светом Сави. Свети владико Николаје, моли Бога за нас!

УПУТНИЦЕ:

https://www.academia.edu/38385060