Бољевац. Седми јун хиљаду 999. Ништа се није чуло пре тога, само је изненада сукнуо огроман пламени стуб ка небу, као да се земља у том тренутку пробушила и испустила свој врели дах. Као гумена лопта кад налети на трн или разбије комшијски прозор а комшика, љута, узме кухињски нож и избуши је. Тако је било кад смо били деца. Али сада? Коме смо, забога, опет разбили прозор? 

Тек потом нас је запахнуо талас тог врелог даха праћен реским звуком експлозије. Кратер је био дубог 5 и широк најмање 12 метара у пречнику. Около је горела сасушена трава а у кратеру грудве земље. На све стране било је разбацано камење и шрапнели који су се још димили плавичастим димом. Неки од тих комада били су дужи од једног метра. Боже, помислих, зар је ово намењено човеку. Оволики комад гвожђа! Чему кад је, да се убије човек, довољна и куглица од 2 грама?

Четвртина њиве била је разнета. „Сад могу да правим рибњак.“ – каже гневно власник њиве, иначе мој први комшија. У лицу је блед као крпа. Сигурно сам и ја блед. Није ни чудо. Били смо једва 50 м. даље од места експлозије. Али, остали смо на ногама и без иједне огреботине. Спасио нас је Бог и косина. Ливада на којој смо сакупљали сено била је једно 20 м. ниже, тако да је ударни талас прелетео високо изнад наших глава. „Пусти сад то.“ – кажем. „Пали трактор и бежимо док се овај лудак није вратио.“ Силазимо у село и сазнајемо: бомбардовали су сточну фарму у Подгорцу. Дакле, мета нисмо били ми него је пилот у повратку одбацио сувишан терет. Баш је нашао место где ће да га баци!

Увече, у другом дневнику РТС, видим широки осмех Џимија Шеја. Окружен је групом цивила и официра у разнобојним униформама. Сви су у добром расположењу. Како и не би! Био је то сјајан погодак. Управо то објашњава новинарима Џими Шеј, портпарол НАТО-а. На великом екрану појављује се карактеристична црно-бела слика без тона, са крстићем у средини, која је од тог доба ушла у моду и траје све до данас. Данас је виђамо у Сирији, Либији, Авганистану. Џими Шеј дугачким штапом шара по слици. Најпре се виде лимени кровови, а онда велики црни облак прекрива читав пејзаж. У средини црног облака бели крстић а испод њега полако, слово по слово, клизи титл: BOLJEVAC STRIKE.

Моја прва реакција? Био сам бесан! Зато, што је Џими Шеј „само“ радио свој посао. Идиоте, знаш ли шта значи то „само“? Знаш ли да је и Пилат „само“ радио свој посао? И сви џелати „само“ раде свој посао. У последњих два века Сатана се скрива управо у том проклетом „само“. Извините, ништа лично, ми „само“ радимо свој посао. Престаните већ једном да „само“ радите свој посао! За почетак, размислите шта је то што радите. Ваш BOLJEVAC STRIKE убио је једног тихог човека, управника фарме; једну убогу жену, која је за собом оставила два сирочета; једног неписменог чобанина и преко 200 оваца. То је био ваш циљ?  

Моја друга реакција: било ме је срамота. Стидео сам се што сам део те цивилизације у којој свако „само“ ради свој посао. Да ли је то та просвећеност о којој су нам приповедали сви ваши Волтери и наши Доситеји? Нисмо ли негде, ипак, погрешили ако смо довде догурали? И зашто смо се, дођавола, школовали кад не знамо да рат може да буде и спектакл? Ви сте нас учили да је рат или праведан, или неправедан; или ослободилачки, или освајачки; или револуционаран, или империјалистички; или локални, или светски – а ево, сад видимо да је рат само један глупи, крвави спектакл! Спектакл у којем свако „само“ ради свој посао: режисер режира представу, статисти статирају а главни глумац „само“ повлачи ороз. А обећани напредак? Где је ту напредак ако је само ваше оружије постало прецизно, а слика стварности замућена, црно-бела и без тона. Зар не видите да смо се вратили на почетак прошлог века, у доба немог филма.

Два дана касније, 9. јуна хиљаду 999. год. у Куманову је потписано примирје. Баш у Куманову! Баш тамо где је Српска војска однела прву победу у Првом балкансмом рату. Тамо где смо осветили Косово! Негативно дејство три обрнуте шестице (999) и овде ће показати своју црномагијску моћ.

Данас сви знају за „Кумановски споразум“ али не и за Ахмеда Адемовића (1873-1962). Нема дана да се „Кумановски споразум“ не спомене, понекад и по неколико пута на дан, али не и војвода Вук, који је са стотинак својих четника на брду Стревица два дана задржавао читаву турску дивизију. Подвиг Ахмеда Адемовића забележен је у уџбеницима француских и руских војних академија, али не и у српским уџбеницима историје.

Ахмед је био трубач у Моравској дивизији првог позива. Будући неписмен, по слуху је одредио трубни знак за повалачење у турској војсци. У одсудном тренутку, када су 24. октобра 1912. год. око 11 сати пре подне свеже турске снаге кренуле у напад, Ахмед се неопажено ушуњао у турску позадину и затрубио знак за повлачење. Предњи турски редови су се поколебали и почели да се повлаче. Тада се Ахмед истим путем вратио назад, у редове Српске војске, и затрубио знак за јуриш. Било је то око поднева 24. октобра 1912. год. У 15 сати после подне битка је била решена у нашу корист. Ахмед је добио Карађорђеву звезду са мачевима, а Србија целу Вардарску Македонију.

И све је то сада, хиљаду 999. год, поништено „Кумановским споразумом“. Срби више неће моћи да се позивају на јуначке подвиге својих предака; њихово сећање притиснуто је као купус у каци тешким каменом „Кумановског споразума“. Притиснуто овим каменом, њихово сећање тонуће све дубље и дубље у таму подсвести, све док се коначно не заглиби у њеном лимбу. И тада, кад се буду давили у лимбу сопствене подсвести, као и сваки дављеник и Срби ће се хватати за „Кумановски споразум“ као за сламчицу спаса. Али им камен који их притиска никада неће допустити да дођу до даха. Тако мисле сви који су стиснути у „кругу симболичне Змије“.[i] 

Али, није то једини разлог због којег је 42. председник САД, Бил Клинтон, задовољан. Пре свега, успео је да се извуче из једне неугодне ситуације. Показало се да је ова непромишљена интервенција била мач са две оштрице. Клинтон се у једном тренутку нашао на танкој жици између фијаска и светске катастрофе. Ипак је успео да се одржи на танкој жици. Зато ће сада и његова афера са Моником Левински да буде брже заборављена. Победнику се све опрашта. Тешко пораженом! Само, ко је овде поражен? Јер, и Милошевићева власт тврди да је победила.

Порежен је међународни поредак успостваљен 1648. год. након закључења тзв. „Вестфалског мира“. Победила је доктрина Леонида Брежњева о тзв. „ограниченом суверенитету“. Победио је, дакле, криптокомунизам. У Америци се криптокомунизам данас препознаје као „дубока држава“; у земљама западне Европе као „мулти културно  друштво“; у бившим комунистичким земљама као „либерална економија“.[ii] И сви су тобоже посвећени „демократским правима“. 

Моника Левински потиче из породице јеврејских досељеника. Њен отац Бернард Левински пореклом је из села Бешенковичи у Витебској области у данашњој Белорусији. Све до хиљаду 999. год, када је емигрирао у Израел, у Витебску је живео и радио као стоматолог његов рођени брат Михаил Семенович (Мойша Соломонович).[iii]

Бернард Левински је у САД дошао из СР Немачке, и након студија медицине отворио је онколошку ординацију у Сан Франциску. Мајка Монике Левински такође потиче из јеврејске породице која се доселила у САД из Русије. Рођена је као Марсија Виленскаја, али је у Америци познатија под својим књижевним псеудонимом Марсија Луис. Бернард и Марсија су се развели кад је Моники било 15 година. По одлуци суда додељена је на старње оцу Бернарду.

Моника је рођена 1973. год. у Сан Франциску, Калифорнија. Одрастала је као Јеврејка, научила јидиш и у младости је похађала јеврејску школу Sinai Akiba Academy. Али, за разлику од Иванке Трамп, она себе никада није сматрала ортодоксном Јеврејком. Родитељи Монике Левински припадају умереној, секуларистичкој струји међу америчким Јеврејима. Традиционално, они себе виде као слободоумне грађане и зато деле политичке ставове Демократске странке. Бити демократа у Америци, то вас већ сврстава помало лево на америчком политичком спектру. Додуше, то није левица какву знамо ми који смо одрасли у комунизму; то је нешто између конзервативних и радикалних политичких доктрина, нешто између британских лабуриста и немачких социјал-демократа, на пример. 

У својој 22. години, након завршеног факултета, Моника се запошљава као сарадник волонтер у „Белој кући“. Ту сусреће 27 година старијег Била Клинтона са којим ће, по сопственом признању, ступити у интимну везу на њену иницијативу. Тако је председников овлани кабинет у „Белој кући“ претворен у бордел за блудничење. Кад је након две године блудничења ова афера „проваљена“, вешти режисери и глумци направиће од тога спектакл. Спектакл је био димна завеса која је спутала свест обичних људи да допру до суштине стварности, до сазнања да је промењена парадигма наше духовне и практичне егзистенције. Нико се, међутим, није бавио том страном проблема. Сви су се бавили само непристојним пикантеријама, да би одвратили пажњу обичног човека од наступајућег тоталитаризма који ће под своју моћ ставити, пре свега, људску душу и разум.[iv] Томе ће допринети и јавно изговорена лаж Била Клинтона.[v]

На конференцији за штампу он је јавно порекао да је имао било какву сексуалну везу са г-ђицом Левински. Накнадно је, међутим, доказано да јесте. Председник је, дакале, лагао. Америка је била „згрожена“. Па ипак, импичмент није успео. Како? Зашто?... Тајна је у овоме: супротно широко распрострањеној предрасуди, Бил Клинтон није лагао из задовољства или личне користи. Клинтон је лагао по унапред смишљеном плану, по плану у којем је лагање укалкулисано ради тоталног овладавања „условима егзистенције“, како каже Ги Дебор. Да Клинтон није лагао ми не бисмо данас имали наставак спектакла који је започео са „секс скандалом“ у овалном кабинету председника Клинтона.[vi]

Није новост да се у политици лаже. Али сазнање да истина може да допринесе промени света у правцу који трасира лаж, јесте новина наше епохе. Ето како се затвара „круг симболичне Змије“! Истина која је устала против лажи председника Била Клинтона започела је промену света, без обзира да ли су њени протагонисти били тога свесни или нису, на терену на којем је лаж претходно испретурала све чињенице.[vii] Истина је била, као што је тег на ваги, само средство да се уравнотежи промена света и свест о тој промени. И, уместо да се говори зашто се то десило, говорило се како се то десило.

Челси Клинтон, ћерка Била и Хилари Клинтон, имала је 18 година када је пукла брука њеног оца са Моником Левински. Тешко је докучити како је то утицало на њену моралну осетљивост, али судећи по њеном држању и понашању изгледа да је није много дотакло. Челси је паметна девојка и можда је већ тада све схватила.

Моника Левински и Бил Клинтон били су само пијуни на „великој шаховској табли света“. Фигуре на тој табли разместио је најмање 20 година раније Збигњев Бжежински. Од тог момента глобална геополитичка игра почела је да се игра на сат. Из фазе временски неограниченог трајања прерасла је у игру са временски прецизно утврђеним фазама. Време је постало најважнији политички ресурс модерене епохе. Зато у овој игри завршница неће бити мат противнику. Губитник ће бити онај коме падне заставица. Зато су играчи почев од седамдесетих година прошлог века све нервознији. И зато данас сви повлаче брзе, понекад и недовољно промишљене потезе. Осећају да време истиче. Да се скраћује![viii]

Челси Клинтон је завршила студије медицине, хемије и историје на Stanford University у Калифорнији. Удала се 2010. год. за банкара Марка Мензвинског. Сада се бави финансијама и повремено држи предавања по цени од 75.000$ по наступу. Са породицом живи на Менхетну у стану површине 464 кв.м. који вреди 10.000.000$. Њен муж Марк Мензвински потиче из породице јеврејских досељеника. Његов отац Едвард Мезвински рођен је у САД, у браку Абрахама Мензвинског, досељеника из Украине, и Фани Грундман, досељенице из Пољске. Абрахам је био бакалин средњег имовног стања. Едвард је завршио правни факултет и бавио се адвокатуром све до 2002. год, када је ухапшен и осуђен на 6 година и 6 месеци затвора због проневере 10.000.000$. Маркова мајка Мерџори била је ТВ новинар. Мезвински су у два мандата били конгресмени изабрани на листи Демократске странке. Едвард је представљао државу Ајову, а Мерџори Пенсилванију.

Као и Челси Клинтон и Марк Мезвински званично је демократа секуларног типа. Али, на венчању је примећено да су обред обавили два свештеника: рабин и протестански пастор. Њихова деца, ћерка Шарлот и син Ејдан, упркос декларисаном секуларизму родитеља, похађају конзервативну јеврејску школу Hair Zion Temple недалеко од места становања. „Он се заиста истицао и заиста је уживао што је Јеврејин.“ – сећа се Стивен Голдберг бивши учитељ Марка Мезвинског, и додаје да је Марк увек имао добар смисао за хумор.[ix] Али не и његов рођени стриц, професор, др Нортон Мезвински. Он је сасвим озбиљно мислио кад је рекао: „Не само да је овај толико најављивани брак био веома хваљен, он представља класичан пример верског и међурасног мешања. Челси је методискиња; Марк је Јеврејин. Ни он ни она не планирају да промене веру. Методистички пастор и јеврејски реформистички рабин су функционисали. Скоро да нема јавне критике верских вођа са било које стране.“[x] За њега је овај брак доказ да је мултиетичка култура, за коју се бори више од пола века, могућа.

Иванка Трамп и Челси Клинтон су пријатељице још из тинејџерског узраста. Чак и кад је Иванка постала Yael Kushner оне су наставиле да се друже. У време предизборне кампање 2016. год, док су тата Доналд и мама Хилари пљували једно другог, Yael и Челси су шетале децу Петом авенијом и пиле кафу на Менхетну. Шта су тиме желеле да поруче? Да је све то само халабука? Само бура у чаши воде?

Али, иза кампање Доналда Трапа стајао је Иванкин муж Џаред Кушнер, а иза кампање Хилари Клинтон стајала је њена ћерка Челси Мезвински. Накнадно се показало да то ипак није била фарса! Све се окончава као драма на рубу трагедије а требало је, заправо, да буде још једна солидна представа за народ. Тада, можемо да претпоставимо да је Yael Kushner, уствари, била „официр за везу“ између изборног штаба Доналда Трампа и изборног штаба Хилари Клинтон. Челси Клинтон и Yael Kushner биле су, у неку руку, јемци да ће се поштовати правила драмске радње.

Та претпоставка није без основа. Модерна демократија одавно је већ постала спектакл иза којег се скривају трговина и лични престиж.[xi] Било би брзоплето и не сасвим исправно ако бисмо то назвали корупцијом. У епохи Мамона било би погрешно сваку куповину назвати деградацијом принципа. У цивилизацији новца куповина није деградација принципа него сâм принцип „слободне воље“: све је доступно и све има своју цену! (Супротно принципу „ограничене воље“, на којем је изграђена хришћанска доктрина: „Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.“ – 1.Кор.:6;12 („Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује.“ – 1.Кор.10;23)

Ако све треба да се реши слободном вољом грађана, чему онда толики новац у изборној кампањи?[xii] Не значи ли то онда да је тзв. „слободна воља“ постала роба на тржишту које се зове „демократија“? И да су тзв. „демократски избори“ само начин да се та роба стави у промет. Ако то некоме још није јасно, разлог је његова необавештеност. На почетку сваке демократије су идеалисти који верују да само духу припада сва моћ. „Али се убрзо јавља и друга димензија демократије и опомиње на чињеницу да се уставна права не могу користити без новца.“[xiii] Треба знати да је управо Ендрју Џексон (1767-1845), 7. амерички председник, оснивач Демократске странке, од избора напарвио бизнис а од победе профит. Власт је постала плен кад је Џексон победио на председникчким изборима 1828. год. Тада је распустио целокупну претходну адмиминистрацију и на све функције довео само своје присталице.

И још нешто треба знати. Председник је „извршни директор“ који мање или више спретно управља „државном корпорацијом“, али он није планер. Он поступа по дугорочним плановима који су донели неки други ликови. Њих никада нећете видете на јавној сцени. Они делују из дубоке и мрачне позадине. „Прогрес Америке – пише Едвард Бернајс – лежи у рукама активних просветитељских мањина код којих коинцидирају себични интереси и јавни интереси. Само преко активне енергије интелигентне шачице јавност може у пуној мери постати свесна нових идеја и почети да их примењује.“[xiv] Управо је та „шачица“ себичних људи оно што се данас назива „дубока држава“.

Многи данас машу овим открићем „дубоке државе“, као да се ради о прворазредној сеназацији, а заправо не знају да је Едвард Бернајс њено постојање детектовао још тридесетих година прошлог века. „Постоје невидљиви владари – каже Бернајс - који контролишу судбине милиона. Генерално не разумемо до које мере тајанствене личности које оперишу иза сцене диктирају речи и дела наших најутицајнијих јавних личности.“[xv]

То није „теорија завере“, то јесте завера! Завера, коју данас побијају само они који су део ове завере. Или они, који су плаћени да манипулишу овим невидљивим механизмом. „Свесно и интелигентно манипулисање организованим навикама и мишљењима маса важан је елемент демократског друштва. Они који манипулишу овим невидљивим механизмом друштва чине невидљиву власт која је истинска владајућа снага нашег друштва.“[xvi] 

Дугогодишње пријатељство између Yael Kushner и Челси Клинтон преживело је председничку кампању, али је почело да се хлади кад је Доналд Трамп именовао Yael и Џареда Кушнера за специјалне саветнике у „Белој кући“.

Прва је реаговала Челси. У изјави за лист The Guardian ракла је: „Она је одрасла особа. Мислим, има 36 година. Одговорни смо за своје изборе. Године 2008. заиста сам била поносна што подржавам моју маму, али са њом се у основи не слажем са неколико ствари, посебно са њеним тадашњим противљењем праву на истополне бракове за LGBT заједницу. Никада нисам бранила ту позицију јер то није оно што сам веровала да је исправно.“[xvii]

Yael Kushner је кратко узвратила: „наше пријатељство никада није било у вези са политиком.“ Изгледало је да ће се све на томе завршити, али у марту 2018. год. Челси je поново прозвала своју, како су јавна гласила тврдила, сада већ бившу пријатељицу. У телевизиском наступу код Стефана Колберта (The Late Show with Stephen Colbert), Челси је  замерила свој пријатељици што се на самиту групе G-20, у Хамбургу 2017. год, појавила поред својег оца Доналда Трампа, и додала: „Јасно је да је подржала политику и одлуке са којима се ја не слажем. Била сам врло гласна против председника Трампа и Беле куће.“ Администрацију Доналда Трампа назвала је мешавином суровости и неспособности, а однос са Yael кратко је прокоментарисала: „Дуго нисам разговарала с њом.“[xviii] Yael Kushner није одреаговала.

Живимо у епохи привида који нам се нуде као стварност. Не желим тиме да кажем да је свађа између Yael Kushner и Челси Клинтон фиктивна него да је привидна, то јест да се не односи ни на шта од онога што видимо, већ на нешто што не видимо али осећамо као терет који нас притиска. У свађи су, заправо, два глобалистичка пројекта које Св. Јован Богослов препознаје као „звер из мора“ и „звер из земље“. Глобалистички пројекат „звери из мора“ у САД данас представљају они који су следбеници Менахем Мендел Шнерсона, Џаред Кушнер и његов таст Доналд Трамп. Глобалистички пројекат „звери из земље“ у САД данас представљају: Демократска странка и интелектуалци окупљени око ње. Један од њих, ако не и најистакнутији, јесте др Нортон Мезвински.

То нису истински зараћене стране него просто две опције иза којих стоје они који од глобализма очекују да добију највише: обнављање Соломоновог храма у Јерусалиму и крунисање Месије у овом храму. Њихови мудраци знају да ће се „звери из мора“, на крају времена, поклонити „сви који живе на земљи којима имена нису записана у животној књизи јагњета, које је заклано од постања свијета.“ И да јој је дано „да се бије са светима, и да их побиједи“. И да ће јој бити дана „област над свакијем кољеном и народом и језиком и племеном.“ (Откр.13;7,8) Зато тзв. „јеврејски лоби“ у Америци својим гласовима и огромним финансијским средствима подржава Доданалда Трампа.

„Звер из земље“, дакле, није изашла да се бије са „звери из мора“ – нека се нико на заварава тиме! - него да је спиритуално оснажи; да дâ „дух икони звијериној, да проговори икона звијерина, и да учини да се побију који се год не поклоне икони звериној.“ (Откр.13;16) И управо видимо како то спиритуално освежавње изгледа. Управо гледамо како цела „антифашистичка Америка“ и половина „демократске“ Европе клече (поклањају се) слици (икони) једног црнца кога је приликом хапшења убио један бели амерички полицајац. Поклањају се док надувани црначки хулигани из гета разбијају излоге на Менхетну и пљчкају све што им падне под руку!

Ево у чему је привид. Сви говоре о „белом расизму“, док Европу преплављују големи таласи обојених миграната из Азије и са Блиског истока. О каквом „белом расизму“ се овде ради, господо? Зар није до јуче председник Америке био црнац? И зар у време бомбардовања моје земље, начелник Главног штаба америчке војске није био црнац? И није ли директор „Светске здравствене организације“, који је прогласио непостојећу пандемију COVID-19, црнац из Етиопије?... Нема везе. Држте лопова!

И сви, као по команди, падају на колена пред сликом једног црнца.[xix] Клече амерички конгресмени, студенти, ђаци, полицајци; клече белци, црнци и хиспаноамериканци. Али, то више није израз жаљења. То је манифестација једне политичке опције!

Кад вага не би имала два таса, она би се преврнула; кад полуга не би имала два краја, ми не бисмо могли да формулишемо закон полуге. А без закона полуге не би могла да функционише ни једна механичка направа. Противречности су, дакле, закон полуге Новог светског поретка.[xx]

Функција негативног пола није да уништи позитивни пол него да га подржи у производњи коначног ефекта, магнетизма или електрицитета. Тако и носиоци јавних функција. Они уопште не морају да буду свесни, и најчешће нису ни свесни, да подједнако доприносе коначном циљу, свејено да ли афирмишу или негирају тај циљ. Кад глина не би пружала отпор прстима, уметник не би могао да је обликује; кад камен не би пружао отпор длету, вајар не би могао да му дâ коначан облик.

Као магнет, и све њихове свађе и расправе привлаче масе. Утолико нису фиктивне. Оне су стварне јер производе стварни ефекат. Али су привидне у мери у којој се представљају као њихов лични сукоб. Носиоци јавних функција не морају нужно да буду у личном сукобу, па ипак ће стално бити на супроним странама „полуге“, зато што су ухваћени у замку противречности. И то није глума. Противречност је стварна, само је сукоб привидан. Привид је, дакле, савршена подвала.

Зато Св. Јован Богослов каже да ће „звер из земље“ варати „оне који живе на земљи знацима, који јој бише дани да чини пред звијери“. (Откр.13; 14) Шта нам то тајновидац са Патмоса поручије? Он нас упозорава да, пре свега, обратимо пажњу на оно што „звер из земље“ чини! То што има „два рога као у јагњета“ а „говори као аждаха“ значи да се „звер из земље“ претвара. Како онда да је препознамо? По знацима, каже Св. Јован Богослов. Јер, управо је „звер из земље“ та која ће свима утиснути „жиг на десној руци њиховој или на челима њиховим.“ (Откр.13;16)  

Дакле, пред нама су данас „две звери“ као два воденична камена који нас мељу. Једна је „звер из мора“. Она дејствује грубом силом, оружјем и батином – „бије се са сватима“. Друга је „звер из земље“. Она делује на спиритуалном и интелектуалном нивоу: даје дух првој звери, вара оне који живе на земљи и засењује простоту – „чини чудеса велика“. У новембру 2018. год. у Националној катедрали у Вашингтону, последњи пут смо видели представнике обе звери окупљене заједно на једном месту. Било је то на комеморацији поводом смрти Џорџа Буша старијег.

Бил и Хилари Клинтон седли су поред Барака и Мишел Обаме и тихо ћаскали. Новинари су забележили да је Хилари Клинтон имала „камено лице“, кад су се појавили Доналд и Меланија Трамп. Они су прошли поред Клинтонових и нису се поздравили са њима. Сели су на своја места, тако да се Меланија нашла између Барака Обаме и Доналда Трампа. У том тренутку Клинтонови и Обамини су прекинули сваки разговор.[xxi] Доналд је затим пружио руку Бараку Обами и нешто му полугласно рекао. Обама је прихватио пружену руку и са осмехом му одговорио на исти начин.

Два реда иза њих седеле су - једна поред друге - Челси Клинтон и Yael Kushner. Близу њих седео је Џаред Кушнер. Камера је ухватила тренутак када Yael Kushner, са благим и пријатним смешком, нешто живахно објашњава, а Челси је пажљиво и напрегнуто слуша. По њиховом држању и изразу њихових лица нико никада не би рекао да су Челси и Yael икада биле у свађи![xxii]

 Повезани текстови: 

- Раде Јанковић: 666 (Први пут)

- Раде Јанковић: 666 (Други пут)