header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Стеван Зивлак: Култ Светог Стефана и Јелене Штиљановић Штампај Е-пошта
четвртак, 18 јун 2020

 Данас, када свакодневно десетине хиљада верника у Црној Гори, бране молебанима и литијама светиње од насртаја неверника, морамо се сетити житија храброг Паштровића Светог Стефана Штиљановића и његове супруге Јелене.

Спомен на Светог и праведног кнеза Светог Стефана Штиљановића, последњег деспота српског и последњег кнеза паштровићког, СПЦ обележава 4. октобра.

 После пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), српски деспот у Срему је постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева. По смрти пак Змај Огњеног Вука, угарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине. Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим, деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године.  Његова благочестива супруга деспотица Јелена ( Бранковић ), обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство.

Блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу.

Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. века), са собом водећи преко хиљаду коњаника и њихове породице, а уз пут им се придружило још много срба из крајева куда су пролазили,  он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Посебну бригу је посвећивао Манастиру Шишатовац и манастиру Кувеждин у Светој Фрушкој Гори који су се налазили близу Моровића тврђаве где је столовао.

Иако беше српски деспот, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Јустин Поповић овог Праведног Божјег родољуба, кнеза и деспота Српског успоређује са светим Александром Невским и са светим Јованом Владимиром.

 

После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520-1566. г.)  победи хришћанску војску, Турци све више залажаху у северније крајеве  пљачкајући и злостављајући тамошњи хришћански живаљ. Уз то, у ово време настадоше и унутрашњи спорови угарских и аустријских великаша око престола, што све још више умножаваше српска страдања и невоље у овим крајевима.

 

 Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према династији Хабсбург, Стефан ускоро доби на управу  још неке области, као што су места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему.

Турци заузеше  град Будим (1529 г.) па опколише и сам град Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског. Јер он говораше краљу да не може више поднети толике пљачке и насиља турска: „Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде“, говораше он. Иако се Стефан храбро борио, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош.

Како напади и пљачке агарјанске никако не престајаху, то у овим крајевима наступи тада велика и страшна глад.. Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога.

Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града Шиклоша. Супруга пак његова Јелена, распустивши слуге своје, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље.

Турци, неколико година касније, копајући на брду Бунтир тражећи благо деспота Стефана Штиљановића, наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника, које нађоше да беше сасвим цело и нетрулежно и из себе издаваше диван благоухани мирис. Тако исто и одело светога беше остало неиструлело и из њега се шираше благопријатни мирис.

Турски војници одмах о томе известише свога старешину Амира (или Амурат-бега), који испитавши добро ко је ту погребен, дознаде да је то Српски кнез Стефан, пореклом из приморја, са којим овај Амир беше у неком даљњем сродству. Јер и овај Амир беше пореклом хришћанин, али је као дечак узет од Турака и постао јаничар. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана. Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео. Овај пренос моштију Св. Стефана Штиљановића би између 1545. и 1553. године. – Манастир Шишатовац се раније звао „Реметски манастир“ и био посвећен Св. Николи. Године 1520. обновио га жички игуман Теофило, који овде беше пребегао од Турака, са монасима Иларионом и Висарионом.

Пре пет стотина година, јаничар је указао почаст моштима Светог Стефана Штиљановића, а данашњи монтенегрински  јаничари намеравају да мошти светаца понуде на светском тржишту антиквитета, на срамоту својих родитеља и потомства. Бог нека им је у помоћи ,  зло чинити добру се не можеш надати.

Чувши за све ово, благочестива супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши добивши монашко име Јелисавета. Удаљивши се недалеко од тога места, она провођаше свој живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу и доби наслеђе са светим супругом својим у вечном Царству Небеском. Њено свето тело такође би пренето у манастир Шишатовац и ту чесно погребено.

Убрзо је успостављен Култ Светог Стефана Штиљановића, који је био веома развијен све до Другог светског рата. У Панагирику манастира  Шишатовац из 1545. године, постоји кратак запис који каже :“ Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стефана Штиљановића, српског деспота .“

Култ Стефана Штиљановића се као пожар раширио тадашњом хришћанском Европом. Цинцари су му на брду Бунтир подигли капелу, клањали су му се  римокатолици,  православни хришћани, јевреји, као и мађари калвинисти, јермени и други народи, па чак и мухамеданци су у њему видели светог човека.

Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдско-сремским Авесаломом (године 1631.). Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову (1675. г.), на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом пак крају, у селу Бечићу у Паштровићима, на црногорском приморју, подигнута је њему црква  освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића.

Хоће ли та црква , прећи у државне руке и бити продата или још горе уступљена некој секти , или ће ипак преовладати разум код неразумне црногорске власти и њихових европских спонзора, видећемо ускоро. Ми се молимо Господу да разум код неверника ипак преовлада. Поштовање приватне својине је основно природно људско право и обавеза сваке власти, па макар то била и својина Српске православне цркве или било које друге религиозне организације, без обзира на чињеницу да владајућа партија баштини неке друге религијске вредности.

Вук Стефановић Караџић је у Шишатовцу боравио и записивао српске народне песме од гуслара Филипа Вишњића и Теше Подруговића, млади Никола Тесла се лечио од колере на светом шишатовачком извору, Вук Исакович је донирао новац за звоник, чувени епископ Вићентије Поповић је везао судбину за овај манастир, Јосиф Монастерлија, Лукијан Мушицки и многи други знаменити срби су такође део свог живота посветили овом знаменитом манастиру .

Српски православни манастир Шишатовац у Фрушкој гори, је био један од најбогатијих српских манастира, његова библиотека је била надалеко чувена широм Европе, велики злочин је био његово усташко разарање и касније комунистичко запостављање тог бисера србске духовности и културе. Захваљујући прегнућу Епископа сремског Г.Василија који је успео обновити, уз несебичну помоћ православног народа, не само манастир Шишатовац већ и манастир Кувеждин и оближњи женски манастир Петковицу, која обнавља култ Свете Јелене Штиљановић, за неколико година овај прелепи фрушкогорски манастир ће достићи стару славу и значај и успети да обнови култ Светог Стефана Штиљановића.

За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. Свети ликови, то јест иконе Светог Стефана налазе се у манастиру Новом Хопову и Шишатовцу, а и у његовим Службама, штампаним у Србљаку (римничком и београдском).

Злодела усташа  у Срему су била нечувена, већ 26.јуна 1941. године, за команданта Шишатовца би постављен начелник суседног села Лежимир, злогласни усташа Филип Фитрих. Његове усташе су мошти оскрнавиле, уметнине из ковчега, ( круна, прстен, златни окови итсл.), су опљачкани и однети у Загреб. Мошти су после дугих преговора са окупационим властима, 13.априла 1942. године пренете у Саборни св.храм у Београд, где се и данас налазе.Манастир Шишатовац опљачкаше и запалише усташе пред крај рата, да би после рата остатке велелепне цркве Рођења Пресвете Богородице и манастирске конаке, нова комунистичка власт организујући омладинске радне акције широм Срема, разграђивала фрушкогорске манастире и цигле носила да гради домове културе, свињце, шупе и друге објекте по Срему.

Захваљујући Господу и благочестивом и христољубивом народу, епархија сремска је успела да обнови Манастир Шишатовац, који почиње да врши значај и улогу коју је имао у славној историји фрушкогорских манастира. Приближава се дан када ће и мошти Светог Стефана Штиљановића поново заузети своје мести у Храму и бити приступачне за посете верног народа и поштоваоце култа Светог Стефана и његове супруге Свете Јелисавете . До данас мошти Светог Стефана Штиљановића и његове супруге осташе да спајају као трајна спона многобројне народе и верујуће по широком простору Панонских равница, и Балкана све до његових родних Паштровића.

Даће Господ да најновији насртаји на Српску православну цркву њену традицију, каноне, историјска права и њену имовину и реликвије неће бити успешни те да ће храбри и благочестиви православни народ црногорски успети да сачува своје православно биће и право да несметано баштини своју традицију и историју.

Престоница славног србског племена Паштровића , острво Свети Стефан, је продата и стављена у функцију монтенегринских туристичких амбиција. Паштровићи, расути по читавом свету, би требало да подрже херојску борбу СПЦ за заштиту верског, културног и историјског наслеђа славних предака, да подрже захтеве за реституцију свете црквене имовине, те да коначно дочекамо и да се све србске цркве у Паштровићима, укључујући и две на Острву Свети Стефан, врате СПЦ , како би се могли православни молити у њима Господу Богу. Да ли би требало да црногорске власти поразмисле о обнови престонице Паштровића , острва Свети Стефан и његово обнављање као непроцењиво културно и историјско наслеђе приморских Срба, престони град племена Паштровића, остављам читаоцима да процене у временима које следе.

Стеван Зивлак

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 18 јун 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.