Као што смо недавно најавили, пред наше цењене посетиоце доносимо наш став о односу према коронаверцима у СПЦ. Овај став смо формирали после консултација са „Већем српских стараца“ и нашим најближим сарадницима. Желимо на самом почетку да нагласимо да ми никог ни на шта не позивамо, а поготово не да се сложи са нама и следује нашем примеру. Јер, Бог је сваком свом словесном створењу дао слободу (и одговорност), коју само сатана настоји да му је одузме.

Прогон хришћана и одрицање од Христа некад и сад

У прва три века Хришћанске Цркве, римске власти су виделе у хришћанима противнике државе који нису хтели да се покоре државном култу, што је схватано као отказивање лојалности држави. Привиденим хришћанима, који су одбијали да исповеде култ цезара, претило је погубљење – одсецањем главе, уколико су римски грађани, или разноврсна мучења и смрт у јавној арени. Римске власти, које су имале дужност да нареде погубљења непокорних, обично су пружале шансу хришћанима да спасу живот тако што ће исказати симболичну лојалност цару. Хиљаде и хиљаде хришћана су то одбили, били погубљени, и постали мученици за Христа.

Идентичну ситуацију имамо и данас, у времену короне, с тим што су прогон и одрицање од Христа далеко суптилнији. Заправо, сатана је суптилност преваре довео до савршенства. Отвореног прогона је било мало, али је издаја Христа, упрокос томе, била масовна.

Како је све текло

 Проглашена је пандемија корона вируса, свет је стављен у карантин и примењене су ригорозне мере, људи су утамничени. Ове мере је и Светска здравствена организација, која их је првобитно предложила, на крају признала за непотребне. Али, коме икад користе демантији?

У Србији држава, најпре, није забранила посету храмовима, али је пред Васкрс уведен полицијски час и преко викенда, што је де факто значило забрану богослужења. Било је и случајева хапшења, због одласка на васкршњу Литургију. Најпознатији случај је хапшења петнаестак верника манастира Рукумија.

Антихристов култ и исповедање овог култа од стране клира Београдске патријаршије

Велика већина епископата Београдске патријаршије, почевши од самог патријарха Иринеја, подржала је државу у њеном прогону Христа, забранивши Лигургије и позвавши вернике да не одлазе у храмове, већ да заједничка богослужења замене личним молитвама у кућним условима. У данима када се на службе могло отићи, и државне и црквене власти тражиле су од свештенослужитеља и верника да се у храмовима придржавају препоручених санитарних мера – да носе маске и рукавице. „Цезареви“ поданици – сатанисти, тражили су чак и промену начина причешћивања. Хулили су јавно и урлали на Христа, тврдећи да се причешћем може пренети зараза. Захтевано је строго поштовање новог цезаревог култа. Велики број свештенослужитеља је тај култ и исповедио - ставили су маске и рукавице у храмовима, вршили дезинфекцију икона, крстова и других богослужбених сасуда, забранивши притом и њихово целивање, као и целивање руку свештеника. Било је епископа који су наредили и промену вековне праксе причешћивања, „како би се спречило ширење вируса корона“. Неки попут несрећних Григорија, Игњатија и Максима народу су давали нешто што личи на римокатоличку хостију, попрскану вином. Свештеници су правдали издају: тако „срука“ тражи од нас. Цезар је тражио од првих хришћана да поштују његов култ. Нови цезар, то јест Антихрист, сада је тражио исто, с тим што претња непослушнима нису била губилишта, већ њихова удобност и конфор.

Масовно издајство Христа или да ли је све исто као пре короне

После укидања ванредног стања и глобалног карантина, свет је, привидно, почео да се враћа у нормалу. У Цркви је све настављено као да се ништа није ни догодило. „Пуј, пике, не важи!“ Али, неће моћи тако.

Патријарси, епископи, свештенослужитељи и мирјани масовно су се одрицали Христа. И то по коју цену? Не по цену одсецања глава, већ по цену од 50.000 динара. Јер, толико је износила запрећена казна за посету храмовима у време полицијског часа. Многи Срби су се за ниску цену одрекли Вере, за коју су њихови преци висили на коцу и конопцу. А требало је само дати „ћесару ћесарево, а Богу Божије“. Ћесареви су били 50.000 динара по вернику, а Божије су биле Свете Литургије. Но, велика већина је изабрала удобност – да гледају васкршњу Службу на ТВ-еу, и славе Васкрс „у кругу породице“. Ми смо чак, имајући у виду значај и силу Свете Литургије, нарочито за Васкрс, предлагали неким свешеницима да из тајних фондова, које има свака Црквена општина (то је јавна тајна), издвоје новац за оне вернике који су редовни на богослужењима и плате казне уколико их полиција похапси. Тако бисмо дали цару царево а Богу Божије. Цар би добио новац, а Бог  и народ богослужење. На овај начин, верници присутни на службама не би били привилеговани у односу на остале, јер остали, у страху од корона вируса и полиције, и онако не би дошли. Но, ни један од тих свештеника наш предлог није прихватио, што довољно говори само по себи.

Да ли су и даље у Цркви они који су исповедили Антихристов култ

У храмовима су безбожни попови направили маскенбал. Позориште. Само њихово присуство у храму са маском и рукавицама, значило је њихову веру у вирус, а не у Бога. Да је вирус јачи од Бога. Они који су се претходно одрекли Христа екуменизмом и богослужбеним новотаријама, ту своју издају сада су само запечатили маскама, рукавицама и променом вековне праксе причешћивања.

Замислимо ситуацију да одемо у госте, и да домаћину уђемо у кућу са рукавицама на рукама и маском на лицу?! И још када му приђемо да га поздравимо, по српском, са три загрљаја и пољупца, најпре осмотримо да ли је претходно дензификовао руке и лице! А ако није, ми прођемо поред њега као поред „турског гробља“, угурамо се попут уљеза и седнемо за трпезу не поздравивши домаћина како доликује. Притом, одбијамо да примимо послужење из судова у којима се у кући овог Домаћина служи вековима, који су проверени, који су чистији од сваке чистоте, из којих се нико никада једући и пијући није разболео, већ постављамо своје услове из чега ћемо јести и пити. Шта би нам такав домаћин учинио? Јасно је – истерао би нас из куће напоље, а на гозби домаћиновој остали би само они који га поштују.

Дакле, сви маскирани, са рукавицама и дезинфекционим средствима у рукама, као и они који су позивали да се не иде на Васкршњу трпезу Домаћина над Домаћинима, на којој се прослављало васкрсење из мртвих Његовог Сина, избачени су напоље. Истинска Црква – то је пребивање у истини и учествовање у светотајинском животу Цркве, у Трпези Љубави – Светој Литургији, у мистичном телу Богочовека Господа нашега Исуса Христа, у коме су сви удови сједињени оном вером којом су сви православни веровали свагда и свуда.

Издаја се очитује кроз три проблема

Први проблем: Црква је своја духовна сазнања подредила сазнањима медицинске струке, која су се показала врло релативна. Они који управљају Црквама – то су епископи на првом месту, предвођени патријарсима (осим грузијског и бугарског) – приклонили су се државној власти.

Други проблем је - потпуно неверовање (апостосија) у Свету Тајну Цркве као Богочовечанске творевине. У путиру здравља виде извор вируса.

Тећи проблем – вирус у свету заиста постоји, али ово није први пут у историји да постоји епидемија. Била је колера, била је куга, па нико није позивао верне да не долазе у Цркву.

Треба се сетити оног јеванђељског „...Ако и смртно шта попију, неће им наудити“ (види: Мк, 16,18), као и када је Петар кренуо преко воде у сусрет Исусу, па је због маловерја почео да тоне: „И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: Маловерни! Зашто се посумња?“ (види: Мт. 14, 28-32). Као и речи Светог Апостола Павла: „Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег” (1.Кор.11, 27-31).

Стога, будући да вирус још увек обитава у народу, а зарад очувања вере у народу, позивамо све да испитују своју веру и веру оних код којих се причешћују.

Позивамо, а без прозивања, епископски Сабор да на питање које је вирус поставио пред Цркву, да црквени одговор, штитећи у свему науку Христову.

Службе коронаклирика; клонити се оних који су се одрекли силе побожости

Коронаклирици су обични глумци. То су они „који имају обличје побожности, а силе су се њене одрекли. И ових се клони“ (1. Тим. 3,5). И тако треба да буде све док се не покају. И то јавно. Јер, и њихово одрицање од Христа било је јавно. Један од српских стараца је, у нашем разговору, за такве нарочито нагласио: „Од свештенослужитеља који су у време короне носили маске и рукавице у храмовима, а који се јавно покају, очекујемо да их у следећој сличној прилици скину пред верницима у храму и демонстративно их баце. То мора бити саставни део чина њиховог јавног покајања“.

Сваким даном је све мање истинских богослужбених места; где ићи на службе Божије 

Јасно је да се простор за боравак на истинским богослужењима, код правих пастира, а не најамника, драстично смањио. Можда ћемо морати да путујемо далеко на Службе. И многима ће бити врло тешко да препознају праве пастире и истинска богослужења. Али, то и јесте једна од одлика последњих времена. Свети Лаврентије Черниговски о томе је говорио: „Доћи ће време када ће се обнављати и затворени храмови, и то не само споља него и изнутра. Куполе ће се позлаћивати и на црквама и на звоницима. А када се све то заврши, завладаће антихрист. Молите се да нам Господ још продужи време да очврснемо, зато што нас очекује страшно време. Видите ли како се све припрема на покварен начин? Све ће цркве бити у највећој раскоши, као никада раније, а у њих неће смети да се одлази.“

Резиме:

1.     Ми немамо право, ни  благослов, да позивамо верне на прекид молитвеног општења чак ни са онима који неправославно поступају. То је задатак и дужност који превазилази наше снаге и пуномоћја. Ипак, имамо право и дужност да кажемо да је свако обавезан да чува своју душу, и зато кажемо да код оних епископа и свештеника који су, као коронаверци, изменили богослужбени поредак и народ „причешћују“ хлебом покропљеним вином никако не треба ићи.

2.     Не треба ићи ни код оних који народ спречавају да испољи своју побожност на истински начин, који спречавају верне да целивају иконе и поклоне се светињама.

3.     Они који нас убеђују да се склањамо од храмова и олтара и да будемо у кућама, наводно угледајући се на свету Марију Египатску, лажу нас и обмањују. То су они новотарци – издајници који су до јуче трубили на сав глас да треба да се причешћујемо на свакој служби, а сад верују у „заразу“ од причешћа. Њих морамо избегавати.

4.     Треба ићи код правоверних епископа и свештеника који служе и причешћују у складу са Светим Предањем.

5.     Настојмо да сачувамо веру и истину у времену које предстоји, јер је то залог спасења.

 „Пазите, стојте у вери, мушки се држите, утврђујте се. Све да вам бива у љубави” (1.Кор. 16, 13-14).

Амин. Боже, дај.