Упокојио се у Господу Серафим (Бобич), последњи руски старац Илинског скита са Свете Горе, чије су братство Грци и грчка полиција брутално протерали 1992. године и предали овај огромни царски манастир у руке Грка-екумениста из оближњег Пантократора. Исти сценарио фанариoти приређују касније на Космету, Србији и Црној Гори, али и 2016. године у Хиландару, када су протерали пет монаха. Вест следи у наставку.

У четвртак 18. јуна, уснуо је у Господу последњи руски дикеј* Светоилинског општежитељног скита, архимандрит Серафим (Бобич). 

Старац Серафим је рођен 17. јануара 1929. године у Америци, где су његови родитељи емигрирали након револуције. Породица оца Серафима се презивала Бабич, али су у емиграционој служби САДа уписани као Бобич и тако су променили презиме. 

Замонашио се у Тихоновском манастиру у Пенсилванији, у којем је раније завршио семинарију (богословију). Једно време је и сам био предавач у овој школи. Благословом Руске Заграничне Цркве отац Серафим 1970. године одлази из Америке на Свету Гору у пантократорски скит Светог Илије. 

Скит св. Илије је у поседу манастира Пантократора и један је од најмлађих скитова Свете Горе. Подигли су га руски монаси у осамнаестом веку, у време процвата руског монаштва на Атону. У њему се некада подвизавао свети Пајсије Величковски. Временом, од свог оснивања до данас био је насељен монасима из Молдавије, Русије, а од 1970. до 1992. и Русима који су дошли из Америке, међу њима је био и отац Серафим. 

На Васкрс 1973. упокојио се дотадашњи дикеј скита старац Николај (Пивен), који је за живота назначио оца Серафима за свог наследника. Сабор стараца матичног манастира Пантократора именовао је архимандрита Серафима (Бобича) за дикеја скита Светог Илије. Захваљујући старцу Серафиму обављена је канонизација Св. Пајсија Величковског, првог старешине Илинског скита.

Света Гора је у једном периоду (1957), услед наглог екуменизма Патријарха Атинагоре, престала да општи са цариградском патријаршијом. Након његове смрти, манастири су се полако враћали у општење са Цариградом, да би, након многобројних дијалога и компромиса, светогорска Општина донела одлуку о поновном успостављању канонског јединства са патријаршијом. Братија Илинског скита није прихватила ово измирење и самим тим је остала ван јединства са Васељенском патријаршијом. Будући да скит по устројству не ужива независност као светогорски манастири, то је Константинопољ извршио притисак на матични манастир Пантократор па је 20. маја 1992. братство скита, уз помоћ полиције, исељено из свога станишта. Скит је у том тренутку имао свега четири житеља. Од 1992. до данас у скиту живе грчки монаси.

Након прогона са Свете Горе, старац Серафим се вратио у Америку, где кратко време служи у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу (руска Загранична Црква). Убрзо одлази за Свету Земљу, где најпре добија благослов да служи у Хеврону, такође у манастиру Заграничне Цркве, где се налази Мамвријски дуб. Након пет година, прелази у други манастир Руске Заграничне Цркве, овог пута женски, Вазнесења Господњег на Елеону познатијег под називом Руска свећа.