Свето Писмо и Свети Оци, говорећи о нашим односима према Господу, према својој вери, неретко користе поређење са брачним савезом. Заиста, у хришћанском животу има много тога сличног браку, само ако се оно што се на брак односи схвати духовно.

Тако је у употребу ушао и сам термин "духовна целомудреност". Тешко је рећи ко је први, једну поред друге, ставио те две речи. Познати црквени писац недавне прошлости отац архимандрит Константин (Зајцев) најјасније је успевао да сагледа и покаже читаоцима суштину мноштва појава савременог духовног живота, користећи тај појам. У наше време, кад ни телесна ни духовна чедност нису нарочито цењене, његове речи звуче нарочито актуелно.

Сама основа и брака и обраћања човека Христу је - љубав. Љубав је замислива само тамо где до њеног обраћења у веру (и после) влада морална слобода човекова. Брак по принуди, по вољи родитеља, још некако и бива, и оправдан је, али обраћање човека Христу без човекове воље - никад. Наравно, и у једном и у другом случају могуће је да се човек притрпи и прилагоди свом положају, а кад одрасте, схватиће да су старији, који су одлучивали о његовој судбини, њему желели добро и боље од њега самог видели где је истинско добро. Али, то је, углавном, изузетак, а правило је - слободан и самосталан избор супружника (или монашког живота, или вере уопште) по своме срцу.

Бирајући невесту (или идући у манастир), свако суди по спољашњости, још увек не знајући тајне, а нарочито тешке, црте карактера изабранице. Слично је и приликом избора вере, душа бива заплењена лепотом богослужења, спољашњим видом и начином понашања верника, површним речима. Ни заљубљени, ни онај који се Христу обраћа, још нису схватили своје обавезе, будуће тегобе и одговорности.

Али, гле, венчање (монашки постриг, обраћење вери) је завршено. У сва три случаја дају се свечана обећања Господу. И пре свега - то је обећање верности, јединитости свог избора до гроба. Зато је и дивна наша слобода, јер је, у часу обећања, сам човек приноси на олтар Господњи, сам себе упреже у јарам послушања за сав преостали живот. Христос нас тако и призива: узмите јарам Мој на себе. Једино код Њега у служби јарам на себе стављају сами подјармљени, подјармљују се свесно и добровољно, само из љубави, - и тај им јарам дарује и праву слободу и спасење.

Спочетка, пре свадбе (пострига, свесног обраћења у веру), праве љубави није било; била је то само заљубљеност. Права љубав (према супругу, према чистоти девства, према Богу) дуго ће израстати из заљубљености, проверавајући се тешкоћама, снажећи се невољама, кајући се после падова. Дај Боже да се пред крај живота достигне љубав. А док се она још у нама саздава, у помоћ нам притичу правила целомудрености.

Почиње рад над собом. Најпростије правило истог, прво правило целомудрености - јесте самоограничење спољашњих утисака, чување чула (за обичну чедност), и исто такво спречавање празног лутања ума по свим човечанским учењима кад је у питању чедност духовна. Неопходно је принуђавати себе на то да душе буде близу објекта верности: породице, свог монашког послушања, нужно је и дубинско изучавање своје вере. Мора се водити стална борба против било какве лакомислености, ветропирства, бленења. Сећај се чешће датог обећања - и увек ћеш пребивати у спасоносном и богоданом за тебе поретку: у породици, у манастиру, у својој једино спасавајућој Цркви.

Нарочито се морају чувати оне стране живота које се сматрају обичном или духовном интимом. Упад у те области неког излишног је просто-напросто злочин. Шта то значи кад се примени на супружничке односе - не треба објашњавати, јер само мали део супружанских односа може бити доступан погледу са стране. Монаси, по древном правилу, ни сами не смеју да виде своје тело, осим у изузетним случајевима. Сама реч "монах" значи усамљеник, зато што већи део његовог живота мора да буде сакривен од свих. Што се вере тиче, интима је - наше општење са Богом, то јест исповест, молитва, богослужење. И зато је разглашавање оног што си рекао или чуо на исповести (то се не тиче само духовника, него неретко и покајника), није само грех издаје ближњег, него и срамоћење самог себе, слично нарушавању супружанских тајни.

Управо тако је и молитва са неким ко није једнодушан с нама у питањима вере (јеретицима, расколницима, свесним непокајаним одступницима) - духовни блуд. За нас нема ничег што је унутарњије од нашег односа са Богом, који се изражава молитвом. Како верујемо, тако се и молимо. И ако је наша молитва саборна, она је то само због узајамне љубави и потпуне једнодушности свих који се моле, како и позивамо на Литургији: "Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали". Молитва је централни чин духовног живота, који има за циљ да у нама рађа и узгаја духовног новог човека, у кога смо призвани да се обучемо, почевши од Св. Крштења. Заједничка молитва и, нарочито, Свете Тајне сједињују нас, по мери нашег сјединења са Господом, и једне са другима. И одједном се у тај скривени духовни чин, у то сједињавање, убацују они са којима смо разједињени по питању вероисповедања, богослужења, припадности Цркви. То је директни аналогон прељубе. А такве су све екуменистичке молитве, шта год да им је предмет. Обудови најпре духовно, престани да припадаш религији са којом си сада повезан и, умревши за лажну веру, пређи у истиниту веру, Православље, и тада ћемо се скупа помолити. Овде је свима нама Богом дата слобода. Али, остајати у једној вери, а молити се са представницима друге вере - то је издаја, и то издаја на обе стране. А како назвати оне молитве које се дешавају на великим екуменистичким скуповима и окупљају представнике многих и различитих религија? Никако другачије до духовно оргијање.

Није само заједничко учествовање у молитвено-литургијском животу оно што може бити отворено само једноверцима, него је праћење исте за стране људе допуштено само делимично. Најважнија свештенодејства Цркве се не називају случајно Тајнама. Говоримо, прилазећи Светом Путиру: "Нећу рећи Тајну непријатељима Твојим". Наравно, богослужење је у извесној мери окренуто и онима споља, чак и више од тога - помаже им да нађу пут до Цркве. А ради тога је и олтар, и символика свештенослужења, ради тога је и посебан, не разговорни језик богослужења, ради тога је и удаљавање оглашених са Литургије, да би тајне вере тиме биле прекривене као неком одеждом. И слично томе као што одећа разних степена слободе увек на известан начин сведочи о чедности онога ко је носи, тако је и у Цркви - усмереност ка потпуној отворености и доступности свега свима међу којима су и они који нису ступили у веридбени савез са Христом и Православљем, већ отворена духовна бестидност. Како онда назвати "преношење" Литургије на телевизији, нарочито када ТВ-камере шарају по Светом Престолу? То није ништа друго до духовни стриптиз. Није свим православним Хришћанима корисно да до танчина знају све начине свештенослужења - то је опасно за душу која није утврђена у вери, која на тај начин ризикује губитак самих почетака побожног страхопоштовања. Али, када се цела Литургија из олтара преноси преко телевизије милионима неверујућих зазјавала - то је онда већ нешто стравично, то је својеврсна издаја.

Ниједна брачна издаја не пролази без лажи. Издаја сама по себи јесте лаж, преступање заклетве, гажење завета датог Богу. Али, та главна лаж увек за собом вуче и врећу "малих" лажи.  Ове последње су двоструке: скривење греха и његово оправдање. Екуменистичка делатност, као духовно блудничење, садржи у себи и једно и друго. Организатори крију екуменистичке сусрете од верујућег народа, нарочито прећуткујући вероломничке погодбе, на пример са римокатолицима, монофизитима, јудаистима... Сами екуменисти у току своје делатности једни од других крију најбитније разлике својих религија. А свих врста "оправдања" екуменизму смишљено је више но довољно.

У прељубничкој љубави никада није могућа права срећа. Прељубничка привлачност никада није од Бога, она прогони праву љубав коју нам Господ дарује као одговор на обећање верности. Оно што није од Бога никад с нама неће прећи у вечност. Таквом прељубничком љубављу човека воли ђаво, желећи да нас отме од Бога, да би своје мучење улепшао вечним изругивањем човеку.

Супружници по разним питањима могу комуницирати са разним лицима. Они могу имати сасвим невине симпатије према особама супротног пола. У томе још увек нема греха, само ако захтев чедности постави извесне границе: то се још увек може, а ово се већ не сме. Границе ово су више унутарње него спољашње.

Целомудреност - то није само заповест Господња о неприкосновености супружанске постеље. Усвојена целомудреност помаже човеку да "прикочи" много пре опасне црте. Но то је неспојиво не само са грубом издајом, него и са лакоумним понашањем, са флертовањем.

Слично је и са нашим општењем са инославнима. У разним инослављима постоје различити степени одлуталости од истине. Свака религија има свој молитвени живот и своја духовна преживљавања. Наша духовна чедност не само да не сме да обнажује оно своје, него не сме да без потребе буде радознала о туђем. Уважавајући слободу савести инославних, немојмо продирати у њихове религиозне тајне, осим ако то не захтева заштита наше вере. Не осуђујмо "нагомилу" све неправославне на бездан паклени. Спољашњима суди Бог - тако нас учи Апостол. Важно је то да је инославље безусловно погубно за нас. Прешавши у инославље, бићу осуђен због духовне издаје, због прељубништва, због издајништва као таквог. Још више ћу бити осуђен због екуменистичког "братимљења" са инослављем, које је двоструки блуд, и против своје, и против туђе вере.

Општење са инославнима по нерелигиозним питањима није грешно, а делимично је допустиво и по питањима вере, само кад на стражи стоји наше духовно целомудрије, које је спремно да нам каже: стани, даље се не сме. Овде, такође, нема оштре граничне линије: служити Литургију и узајамно се причешћивати не сме се, а остало је, тобож, допустиво. Не! Сваки конкретни случај има своју границу општења и духовно незалутала душа је мора осећати. Духовно флертовање са инослављем исто тако је одвратно и недопустиво, као и оно уобичајено (мушко-женско) флертовање.

Када нам сада буду рекли да су и јеретици, такође, људи које треба волети, па се зато с њима скупа треба и молити, напросто им можемо одговорити овако: "Извините, ви имате једну жену? А зар друге жене, такође, нису људи?"...

Кад се говори о заједничким молитвама са јеретицима, многи су склони да се позивају на своје незнање. Али, чини се, овде није узрок незнање, него нецеломудреност и неверство.

Интимна и духовна распојасаност увек иду руку под руку. Ко је навикао да има „частан брак и постељу неокаљану“, тај ће и Жртвеник Божији, подигнут и у храму и у души својој, чувати од сваког скрнављења и прекора.

Преузето из: „Православна Русија“, бр. 1, 1/1995.

Превод са руског:

Владимир Димитријевић

Приређивач: „Борба за веру“