Православље у „земљи чистих“

 Разговор са православним свештеником из Пакистана Јосифом Фаруком[1]

Православље је у Пакистан стигло сасвим недавно, тек пре десетак година. Засад нема пуно верника у тој земљи, једва да их има и хиљаду (при насељењу од 194 милиона). А само су два свештеника – јереј Јован Танвер из Константинопољске Цркве и јереј Јосиф Фарук из Руске. Отац Јосиф је недавно долазио у госте у Русију. За наше новине је испричао о животу своје заједнице у Пакистану.

Из римокатолицизма у католичанство[2]

– Оче Јосифе, прво нам испричајте како сте се ви обрели у Православљу. Да ли су ваши родитељи били муслимани?

– Не, моји родитељи су били римокатолици. И ја сам се школовао у римокатоличкој богословији и припремао да примим чин и постанем римокатолички свештеник. Већ тада сам се заинтересовао за православље. Успоставио сам везе са православнима у нашој земљи, упознао се са првојерархом Руске Православне Заграничне Цркве митрополитом Источно-Америчким и Њу-Јоркшким Иларионом. Две хиљаде једанаесте године владика је послао православног свештеника из Аустралије, јереја Адриана Аугустуса да нам проповеда. Он је Пакистанце поучавао истинској вери и већ у јануару 2012. године нам је поново дошао и крстио је све који су желели да се присаједине Цркви. Укупно сто седамдесет четверо, мушкарце и жене свих узраста, и децу. Ја и моји родитељи смо били међу њима. Већ следећег јутра служили смо прву Литургију. А 2013. године митрополит Иларион ме је рукоположио за свештеника.

– Ко највише прима православље у Пакистану? Има ли муслимана међу новокрштенима?

– Не, међу муслиманима нема новокрштених. Њима се не дозвољава да мењају веру, то је законски кажњиво, прелазак у хришћанство за њих је готово немогућ – само ризикујући здравље и живот. Већина која су прихватила православље у прошлости су били римокатолици, а нешто ређе протестанти. Ми можемо проповедати међу другим хришћанима, а међу муслиманима је забрањено.

Мало стадо

 – У Пакистану су јаки радикални правци. Да ли сте се ви лично, као и ваша парохија сусретали са нападима од стране екстремиста или можда, и саме државе?

 – Хришћанство је друга, после индуизма, религиозна мањина у Пакистану. Стога нас формално држава и не дира.  Но фундаменталисти могу провоцирати хришћане, окривљивати их за непоштовање пророка Мухамеда, Корана. А за богохулство је у Пакистану предвиђена смртна казна. У ствари, ми никада не износимо мишљење ни против ислама, ни против Мухамеда. У Пакистану могу деловати и терористичке групације, например „Алахова армија“ (очигледно сунитска организација „Џандола“, која је повезана са неким терористичким нападима у Пакистану и суседном Ирану. – прим. ред.). Такође, појављују се и терористи из Авфганистана. Фанатици пале цркве, организују сопствено суђење верницима. Две хиљаде једанаесте је био убијен једини хришћански министар Шахбаз Бати који је штитио хришћанку Азију Биби осуђену на смрт због богохулства. А 2014. године Патријарх Кирил је написао писмо председнику Пакистана у којем га је молио да узме под заштиту вернике у тој земљи и да помилује жену која је осуђена на смрт. Ствар до сада није решена.

 – А да ли се конкретно ваша парохија сусретала са провокацијама или нападима?

– Не, са нападима се нисмо суочавали. Господ нас чува. Осећамо Божију заштиту. „Не бој се мало стадо“ говори Христос (Лк. 12, 32). Осећамо се као такво мало стадо. Верника има све више, сада имам већ 365 парохијана.

Пакистанска парохија

– Колико често се обављају богослужења у вашој заједници?

 – Сваке суботе је свеноћно бденије, а сваке недеље је Литургија. Људи се исповедају и причешћују. Понекад после Литургије крстим оне који желе да приме православље. После богослужења имамо заједничку трпезу.

 – При храму постоји воскресна школа?[3] Чиме се још парохија и ви као пастир, бавите, ван богослужења?

– После сваке Литургије имамо веронаучне лекције, тумачимо Свето Писмо, разговарамо о вери. Такође, имамо специјални образовни центар за жене који је назван у част свете Матроне Московске. У Пакистану су велики проблеми са женским образовањем, доступ школовању женама је практично затворен. А жене-хришћанке могу бити насилно обраћене у ислам кроз принудни брак са муслиманом. Стога нам долазе не само наше парохијанке, већ и жене и девојке из других цркава – римокатоличке, протестантске. Ми их учимо не само основама вере, већ и да читају и да пишу, да се разумеју у правна питања, да се бране од сексуалног узнемиравања на радном месту, због тога што је то такође велики проблем. Неке које похађају часове примају Свето Крштење заједно са рођацима. На Васкрс сам крстио четири такве породице. Трудим се да с времена на време посетим сваку породицу верника у Саргоди. Обавезно обилазим уколико се неко разболео и помажем у складу са својим могућностима. Важно је да нико од парохијана не остане без пажње. Осећам да моје посете јачају веру код људи. Већина мојих парохијана иако и нема образовање, ипак њихова нада у Бога и њихова обична вера су веома снажни. Они добро разликују ликове светитеља на иконама, не само опште хришћанске – као Марију Египћанку или Јована Златоустог већ и оне канонизоване у Руској Цркви. Уколико им покажем например ову икону Јована Кронштатског они ће сигурно рећи ко је он.

– А да ли су вам парохијани говорили због чега их је баш Православље привукло?

– Блиска им је и свиђа им се сама православна традиција. Воле читање Светога Писма и певање за време богослужења. Веома воле када свештеник кади. Са задовољством учествују у свим Светим тајнама и обредима, на опелу, крштењу, венчању. Говоре да за време Литургије осећају присуство анђела.

– Како једноставна, помало наивна, но искрена вера.

– Да, код нас се чак и чуда догађају. Испричаћу вам о једном таквом случају. Кад још нисам имао парохијску „канцеларију“ своје иконе сам поделио парохијанима. Једна породица је добила икону Серафима Саровског. А када се појавило парохијско место, где би се ми могли окупљати (а то је код мене кући), замолио сам да врате иконе, да би их окачио не би ли их људи видели и били срећни. После два дана примио сам позив од те породице: „Оче Јосифе, у невољи смо, тата се разболео. Свако јутро је почињао тако што се крстио испред те иконе и молио се. Сада нема те иконе и он је пао на постељу“. Ја сам, наравно, вратио икону тој породици и њихов отац је оздравио.

 – Од чега живи свештеник у Пакистану? Од прилога верника, или је принуђен да негде ради?

– Моји парохијани су веома сиромашни људи. Само мали број њих је образован. Десет година сам у школи предавао енглески језик и социјалне науке, но парохијске обавезе ми сада одузимају читаво време, те сам дао отказ. Сада предајем женама у центру свете Матроне. А жена је наставила да ради у школи.

– Узгред, да ли се у Пакистану плаћа образовање?

  – У Пакистану постоје разне школе и државне и приватне. И приватне школе се такође разликују, постоје и оне за богате, и оне за сиромашне. Ја сам предавао у обичној приватној школи за сиромашне Пакистанце. Тамо су се школовали како муслимани, тако и хришћани, то је дозвољено. Хришћани себи не могу дозволити скупе приватне школе, због тога што су хришћани у Пакистану традиционално веома сиромашни.

Пут из Исламабада у Москву

– Да ли Православна Црква у Пакистану подржава односе са другим конфесијама?

 – У добром смо односу и са римокатолицима и са локалним католичким епископом. Са протестантима нису тако топли односи. Имамо и православне који су из протестантских породица, и уколико је тамо неки догађај, свадба или сахрана и нас наравно зову. Но у глобалу, немамо блиске односе са протестантима. Иако обични људи не придају посебан значај конфесионалним разликама. А за иноверце ми смо сви хришћани, они не разумеју ко је римокатолик, ко православан, а ко је протестант. Сви ми који смо у мањини се и трудимо да будемо заједно. То је једино што нас спашава. Заједно иступамо у заштиту грађанских и социјалних права, за нас је важно да се ујединимо у тој атмосфери. На многим конференцијама представљам митрополита Источно-Америчког и Њу-Јоркшког Илариона и увек истичем да православље проповеда о потреби очувања мира, да оно призива верујуће да пројаве трпљење, смирење, љубав једних ка другима, да се сачува мирно устројство у свакодневном животу.

– Кажите нам нешто о вашим утисцима од путовања по Русији.

 – У вашој земљи осећам посебно добар однос и љубав људи ка вери. У свим храмовима у којима сам био видео сам да се верници побожно односе ка празнику Христовог Васкрсења. У римокатолицизму је ипак више поштован Божић. У православљу – Васкрс. Стога ми је драго да се у овим васкршњим данима налазим заједно са вама. У Русију ме је позвао православни мисионар Владимир Кузин. Он је сакупио новац за карту. Дуго нисам успео да добијем визу, успео сам тек из четвртог пута. Био сам у Москви, Сергијевом Пасаду, служио у Богојављенском саборном храму у Јелохову, и у Никола-Угрешском манастиру. После тога смо отишли у Муром јер је Владимир желео да ми покаже живот праве, неукрашене Русије, те смо се прошетали по граду и у Тројицком храму поклонили моштима светих Петра и Февроније. Посетили смо град Владимир. У Петрограду ме је Владимир водио у Ермитаж, а јуче смо путовали у Вирицу. Чинило ми се да је све ово сан, да је немогуће да ми се све ово догађа. Обраћам се Русији и Цркви са молбом, треба нам више мисионара и свештеника, јер је речено: „идите, дакле, и научите све народе…“ (Мт. 28, 19). Пакистану је потребна проповед.

________________

[1] Име Пакистан на урдуу и персијском језику значи земља чистих. Православна мисија Аустралијско-Новозеландске епархије РПЗЦ (Руске Православне Заграничне Цркве) је основана у фебруару 2012. године. Настојатељ парохије светог Сергија Радоњешког у граду Саргоди који се налази сто километара јужно од Исламабада  јесте јереј Јосиф Фарук. Парохија нема свој храм, окупљају се ради молитве или у парохијској „канцеларији“ у дому оца Јосифа, или на велике празнике, напољу, под шаторима. За парохијане се организују веронаучне лекције и школа за жене.

[2] Православна вера је католичанска вера, а то значи васељенска, која обухвата цео свет. – прим. прев.

[3] Часови веронауке. – прим. прев.

Извор: http://aquaviva.ru/journal/pravoslavie_v_zemle_chistykh

Фото:© aquaviva.ru/

Преузето са: Парохија кравичка