Због величине текста др Миодрага Петровића „Опет се жести бивши епископ Атанасије“, који смо објавили у pdf формату, текст објављујемо и у Wordu изостављајући слике које се налазе у оригиналном тексту.

        Уредништво сајта borbazaveru.com

 
ОПЕТ СЕ ЖЕСТИ БИВШИ ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ

Поводом његовог чланка „О пагубним новотаријама тзв. ревнитеља, 'старог начина служења' ", објављеног у „Православљу - Новина Српске патријаршије", бр. 991, од 1. јула 2008. године, стр. 10-12

Реч је о хаотичном тексту бив. еп. Атанасија Јевтића, у којем, по свом обичају, многе не-истине износи. За те неистине неопходни су му, као поштапалице, погрдни изрази, без којих он, заиста, не може ни да дише, ни да пише. Наравно, из себе износи оно чиме је испуњен - немир и мржњу. Управо због тога, иако је умировљен, нигде мира нема, чак ни у олтару док приноси своју новотарску службу, супротну важећој односној одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.

Годинама смо нас двојица водили дијалог око имена Христос и Христ. Само први мој одговор њему објавило је „Православље" (бр. 830. од 15. октобра 2001. године). Схвативши у каквој се провалији нашао умировљени бив. еп. Атанасије Јевтић, Редакција „Православља" је у бр. 834, од 15. децембра 2001. године, на стр. 10, испод његовог другог чланка о томе, објавила своје саопштење: „За нас је ова полемика завршена.“

Редакција „Православља" је, дакле, таквим саопштењем обманула себе и јавност, јер је наставила да објављује само Атанасијеве текстове. Али је и он обмануо себе и јавност, уценивши Уредништво својом писаном изјавом: „...Ја ипак у ‘Православљу’ нећу више објављивати, јер се показало да то Уредништво цензурише моје, а не његове текстове“ (в. еп. Атанасије, „Христос а не Христ", Требиње - Нови Сад - Врњци 2002, стр. 5, нап. 1). Како Редакција може да цензурише моје текстове кад их, за разлику од његових текстова, уопште не објављује?

У вези са тим, обратио сам се Светом архијерејском синоду Српске православне цркве дописом (заведен под бр. 28, од 4. 01. 2002. године), у којем измећу осталог пишем: „На Вама је да оцените, богоучени Архијереји Српске православне цркве, а пошто прочитате мој текст, да ли Православље као „новина Српске патријаршије" треба или не треба да остане под оптерећењем мноштва грешака проистеклих из пера еп. Атанасија. Као што видите, импровизовано се упустио у расправљање око једног чисто језичког питања, при чему је изнео многе неодрживе закључке. То га је постепено одвукло и у догматски суноврат. На таквој својој „истраживачкој“ путањи - од језичких до догматских питања - еп. Атанасије је ‘цедио комарца, а гутао бивола' - по речима Константина Философа. Ипак, радујем се што је коначно и сам еп. Атанасије, притешњен чињеницама, сазнао и признао да је постојао, у писаним старим православним изворима, облик Христ...“

Све своје одговоре бившем еп. Атанасију, у вези са тим питањем, објављивао сам у „Књижевним новинама“, а сабрано одштампао у књизи Христос и Христ, Београд 2004. Успут да поменем да је та моја књига толико засметала Атанасију да ју је у књижари “Атос запленио и однео у магацин Патријаршије, а у Жичкој епархији је било забрањено да се нађе у продаји.

После објављивања те моје књиге, уследио је још један одговор Атанасију, штампан такође у „Књижевним новинама", бр. 1128, Београд, април 2006. године, под истим насловом „Христос и Христ“ (стр. 10). У том одговору написао сам између осталог: „Уместо израза који не приличе ни неуком човеку; уместо умишљености да је јединица за мерење свих вредности; уместо стварања непријатеља и тамо где их заиста нема - уместо свега тога, дакле, умировљени епископ Атанасије дугује да у духу истине и искрености исповеди праву веру пред Богом и православним народом... Уосталом, када умировљеном епископу не би мањкао осећај за језик, и знање, никада у преводу Псалтира не би оставио: „...потрпех Те Господе; потрпе душа моја на реч Твоју“ (Псалам 129, 9 и др.). Човек „потрпео“ Господа?! Ту, међутим, није реч ни о каквом „трпљењу“, већ о ишчекивању, очекивању, чекању. Успут овде напомињем да му у том преводу Псалтира врве грешке".

                                                        * * *

Логично би било да овај свој одговор Атанасију објавим у „Православљу“. У обраћању Уредништву „Православља" још 14. септембра 2001. године, написао сам био нешто што бих и овом приликом могао да поновим: “Да би се избегло једнострано обавештавање читалаца, надам се да ћете - у складу са лепим обичајима, новинарском етиком и позитивним прописима о штампи - у наредном броју Православља објавити приложени одговор епископу Атанасију".

Сада, међутим, и не желим да ми овај текст буде у новинама Православље. Разлози за то су многи. Не само напред наведена, у писаној форми објављена обмана од стране Редакције - да престаје са објављивањем „полемике“ између Атанасија Јевтића и мене, него превасходно зато што се ниво појединих текстова у Православљу своди на лакрдију до мере да та новина понекад подсећа на некакав револверашки лист, или на звану жуту штампу. „Жутом штампом“ је Православље. назвао сам бив. еп. Атанасије Јевтић, уценивши Редакцију да ту новину подреди његовом укусу. А тако нешто не може, по природи ствари, да буде у складу са оним што слови: „Православље - Новине Српске патријаршије“. У складу са прохтевима Атанасија (популарно званог Таса), и њему сличних, тј. оних који разбијају јединомислије у вери и поретку Српске православне цркве, Православљe се у последње време све више обрушава на Свету тајну причешћа.

Ако Редакцији Православља није стало до истине, објективности и озбиљности, већ до сликовница, ласкања и додворивања онима којима је преокупација сујета, онда нека бар води рачуна о одмерености, лепоти и чистоти језика. Прво што бих урадио то је - да на насловној страници сваког броја Православља пише: „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 32). То да буде водиља у одбиру и објављивању текстова.

                                                           * * *

У објављеним дијалозима са бив. еп. Атанасијем Јевтићем, потрудио сам се да што верније прикажем портрет његовог интелекта. У основи тога легли су и његови прљави изрази, помоћу којих насиљем брани и намеће разграђивање Светоотачког правоверног учења; разбијање богослужбеног поретка; сопствено пропињање изнад свих па и саме Цркве.

Да поновим овде неколико детаља раније приказаног његовог лика у мојој књизи Христос и Христ:

- „Свака објективно изречена или написана истина, дакле, о коју се огрешио еп. Атанасије Јевтић, за њега постаје повод да необуздано из себе излива мржњу, пропраћену недоличним изразима, који су обично својствени лоше васпитаним људима... Језик који истовремено преко уста преваљује свету и ружну реч, говори о поцепаној личности. Неприродно је да из једног извора истовремено тече чиста и загађена вода, или топла и хладна, или слатка и горка. Апостол Јаков поучно пише о томе да „језик нико од људи не може укротити, то немирно зло, пуно отрова смртоноснога", па наставља: „Њим благосиљамо Бога и Оца, и њим проклињемо људе створене по подобију Божију. Из истих уста излази благослов и клетва. Не ваља, браћо моја, да ово тако бива. Зар може из истог извора тећи слатко и горко?“ (Јак 3, 8-11).

Ево неколико ружних израза, просутих само у наведеном бр. Православља, којима бив. еп. Атанасије омаловажава крштене у православној вери, укључујући сабраћу епископе и проверене духовнике, који му не одобравају кварење богослужбеног, литургијског, канонског поретка у Цркви: секташи, конвулзивни духовници, еврослинавци, преваранти, медиокритети, скоројевићи, комуњаре, смушена група људи, смушене вође, скрупулозни или окореле савести, мутиводе, незнавени богомољци, нови језуитски инквизитори, суфлери, шпијуни епископа и свештенослужитеља, уходе, медиокритетски менталитети и др. Читалац нека просуди да ли и иоле васпитаном човеку, уз то и хришћанину са мантијом, приличи да се тако изражава? Ипак, много елемената ту има за кривично гоњење не само бив. еп. Атанасија, него и Редакције „Православља".

Кад се такви изрази доведу у везу са његовим извртањем истине и заборавом да је колико до јуче, тако рећи, другачије поступао (богослужио, причешћивао); другачије писао и говорио о истој ствари (видећемо то даље у овом излагању), онда није тешко закључити коме, у ствари, бив. еп. Атанасије служи. Лажним учитељима служи, за које је ап. Петар рекао: „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се Господа који их сакупи, и довешће себи наглу погибао" (2. Петр 2, 1).

Вреде ли ишта за њега речи ап. Павла: „Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају" (Еф 4, 29). Али позивање на јеванђелске истине бив. еп. Атанасије назива „цитатоманијом", јер му је неистина за срце срасла. Свим оним, дакле, што неистинито говори и пише, што неисправно у црквену праксу уводи, загађује црквени живот и поредак слично нафтним мрљама које загађују чисту воду. Како ли сада, због свега тога, гледа на њега духовни му отац - ава Јустин? Да ли га уопште, и по чему, препознаје? Можда само по мантији. Рећи ће - било ведро па се наоблачи; било добро па се изопачи.

                                                       * * *

Опет се жести бив. еп. Атанасије Јевтић, јер се све више разоткривају пукотине у његовом веровању и чињењу. Урушава му се сопствено убеђење о томе да је неприкосновен кад о нечему или о некоме пише. Неистинама које је ових дана објавио у поменутом бр. Православља помаже ми да са више детаља дорадим портрет његовог интелекта. И не само интелекта.

А) Неосновано, умишљено и неправедно пише како је, тобоже, „свима већ познато да иза тог и таквог ,удружења Законоправило’ као црни маг и спиритус агенс свега сличног анти-црквеног у С. П. Цркви стоји извесни Миодраг Петровић".

Одговор:

На предавању у Чачку, уочи Вазнесења 2008. године, јавно сам обзнанио како сви мисле да сам ја основао „Удружење грађана Законоправило“ у Чачку, али, на жалост, нисам, иако бих волео да јесам. Нагласио сам да је „Законоправило" у Чачку основано без мог знања; да ни данас не знам иницијатора његовог оснивања; да сам се обрадовао кад сам то чуо, и да ће имати моју помоћ, иако им она није неопходна. Јер, располажу веома великим бројем чланова, који истински, сложно и храбро зраче правоверјем и високим образовањем, чега су њихови непријатељи по казни Божјој лишени, те због тога и прожети страховима.

   - А што се тиче „црног мага", са њим се бив. еп. Атанасије Јевтић, не тако давно, дружио на Светој Гори, частио га кафом на броду, куповао му свеће при уласку у храмове, уступао му слаткише приликом послужења, срећан што га тај „црни маг" није одбио кад му је пришао да се поздрави. Кад су нас његови пратиоци сликали, рекао сам: „Сви који буду видели да су на слици заједно Атанасије и Миодраг, мислиће да се ради о фотомонтажи". Чак су и Хиландарци били изненађени кад су нас видели заједно. Отац Данило ми рече: „Очекивали смо да између вас двојице севају варнице".

Б) Затим, бив. еп. Атанасије Јевтић каже да сам „Законоправило упрљао и осрамотио када у тај канонско-правни зборник уносим унијатску кривоверу", мислећи на краћи облик имена Христ, да би даље рекао како сам то "подметнуо Жичкој Епархији (као издавачу за прославу 800-годишњице Свете Жичег.

Одговор:

а) О мом раду на Законоправилу Светога Саве овако је у „Православљу" (бр. 827. од 1 септембра 2001. године, стр. 3-4) исти тај бив. еп. Атанасије писао: „За сваку је похвалу превођење и објављивање оваквих и сличних текстова... из овог славног и пребогатог Светосавског зборника - Саборника, и г. Миодрагу Петровићу смо захвални што то чини и што стално наглашава да је изворно име те драгоцене темељне српске књиге: ЗАКОНОПРАВИЛО...“

Заиста сам 1990. године објавио књигу О Законоправилу или Номоканону Светога Саве, и од тада је уведен у историографију Савин назив - „Законоправило“, уместо дотадашњег туђег назива - „Крмчија". Међутим, када је 2004. године бив. еп. Атанасије чуо да штампам први део превода „Законоправила Светога Саве" (укупно стр. I-LIII + 1 - 782, тежине 3,5 кг, а фототипија изворника из 1262. године, коју сам приредио 1991. године, тешка је преко 6 кг), отишао је у Аспровалту (Грчка) да осујети штампање, представљајући књигу као „јеретичку". Поставио је и питање - откуда ми новац за тај подухват, јер само папир сам платио непуних 17.000,00 евра.

Недоумице око тога - да ли књигу треба штампати или не, у штампарији је разрешио епископ рашкопризренски Артемије, пошто ју је прелистао и рекао о. Теофилу, архимандриту, да је исправна и да је што пре треба одштампати, јер нам је веома потребна. Нека за такав чин буде од људи похваљен, а од Бога и Светога Саве прослављен, правоверни и храбри епископ Артемије.

После таквог свог поступка у штампарији, умировљени бив. еп. Атанасије Јевтић, немиран отишао је ка г. Тибору Живковићу, директору Историјског института САНУ, да прави стратегију против мене, јер сам у том Институту био (и после пензионисања) руководилац научног пројекта који сам назвао „Историја српског средњовековног права". У оквирима тог пројекта је и „Законоправило Светога Саве", као најзначајнији српски средњовековни споменик црквеног и граћанског права. Треба овде рећи да је Историјски институт САНУ, односно г. Тибор Живковић, издао кривотворено и осакаћено „Законоправило Светога Саве“ (први део), што се апсолутно уклапа у рушилачку стратегију и менталитет бив. еп. Атанасија Јевтића.

Многи су пре мене покушавали да издају „Законоправило Светога Саве“ у преводу на савремени српски језик. Српска академија наука је 1951. године основала била посебан „Одбор за критичко издање Светосавске Крмчије", у којем су били врсни стручњаци, али због изузетне сложености посла тај Одбор се, после десет година рада, угасио. Неколико пута је академик Димитрије Богдановић званично најављивао објављивање свог превода „Крмчије“, али од тога ништа није било. И академик Митар Пешикан је покушао да преведе, са српскословенског на српски језик, једну само главу (од укупно 64 основне и 6 уводних), али је због непремостивих препрека, са којима се у том послу суочавао, одустао, а мени 1991. године написао: „И сам сам, пре подоста времена, једно краће време посветио размишљању о проблемима превођења Законоправила, без икаквог личног плана у том правцу, једино у жељи да наговорим управо Миодрага Петровића да се тога прихвати."

Скоро пуних 200 година (још од времена Вука Караџића и Јернеја Копитара у Бечу) чека се на објављивање „Законоправила Светога Саве". И сада, када га после мукотрпног полувековног прикупљања и проучавања грчке изворне и српскословенске грађе објављујем (у припреми је за штампу други део превода) испречила се злоба бив. еп. Атанасија Јевтића да то омаловажава. Радовао бих се да њега уместо себе, или било ког другог, видим као преводиоца другог дела „Законоправила". Али за тај посао потребна су многа знања из области историје, права, филологије и др., што он не поседује. Пракса му је, углавном, да преорава туђе, иако добро узоране научне радове, кварећи их својом нестручношћу и домишљањима. Тако је преоравао „Псалтир" („потрпех Те Господе“!) и „Правила“ која је обрадио велики зналац, епископ Никодим Милаш.

Све то што рекох - рекох због изнетих неистина бив. еп. Атанасија Јевтића, и оних неупућених који му још увек верују.

б) Греши тај бив. еп. кад због краћег, али словенског и православног облика Христ, мисли да у Законоправило „уносим унијатску кривоверу". Он, по оној народној: „Због Николе мрзи Светог Николу“. Ипак, од мене је научио да је стари словенски облик Христ равноправан оном дужем, а грчком облику - Христос. Зато је признао, и написао, али ипак пошто сам му навео многе примере, дословце ово: „ ...закључак мојих проучавања је: да осим 3 конкретна случаја - а ради савесности (а не колебљивости, како сматра М. П.) остављам могућност за постојање још неког таквог случаја у старим текстовима које нисам стигао да прегледам“(в. његову књ. „Христос а не Христ ", стр. 57).

Зато и није био у могућности да објасни зашто кажемо Антихрист, а не по грчком - Антихристос, и зашто се молимо: „Христе Боже", а не: „Христосе Боже". У жару полемике са мном, а у недостатку знања и правих аргумената, једини је он - бив. еп. Атанасије Јевтић - могао да напише нешто што представља до данас нечувену јерес: „ ...доказујемо да Христос није име(ница) него придев"! (в. М. Петровић, Христос и Христ, стр. 28 и даље). Једини је он, такође, који служећи лажним учитељима, узурпира Божје право тако што у унијате сврстава све православне народе који само на енглеском (или на неком другом језику) изговарају, без грчког наставка „ос", свесвето име Богочовека - Христа.

в) Не може се, дакле, с обзиром на све напред речено, схватити или прихватити оно што само бив. еп. Атанасије Јевтић умишља, тј. да у „Законоправило“, како каже, „уносим унијатску кривоверу", и да сам ту Савину књигу, наводно, „подметнуо Жичкој Епархији...“

В) Свој необуздани гнев умировљени бив. еп. Атанасије даље исказује: „Овај пропали у свакој научној струци у којој се огледао, и самозвано титулисани ,академик' (питајте о њему било кога у САНУ), пише том „удружењу Законоправило“ упутства, директиве, саопштења, па и најновија о овом срамном испаду у Душковцима, и објављује их на дозлабога срамним сајтовима... а подмеће сличне текстове једном младом, неупућеном а болесном човеку...“

Одговори:

- Немам обичај да говорим о својим научним радовима. Ретко уз потпис наводим своје научно звање. Остављам да резултати, односно објављени радови сами о томе сведоче. Али пошто сам изазван љубомором и паушалним оценама бив. еп. Атанасија, добијеним вероватно од г. Тибора Живковића, дозвољавам себи да овде наведем два само туђа мишљења о мојим научним радовима. Једно је изрекла академик Јованка Калић, а оно гласи: „Ја, колега Петровићу, сваки Ваш рад по неколико пута прочитам.“ Друго признање добио сам од академика Милорада Екмеџића и академика Добрице Ћосића у вези са истраживањима о богомилима на Балкану у средњем веку. Ради се о изворном открићу, по којем су богомили у Србији и Босни средњега века једино Латини, односно римокатолици, познати под називом „нови богомили" зато што су, попут старих богомила, дуалисти. Како? Уче да Дух Свети исходи не само од Оца, него и од Сина. Због тога су и Символ вере искварили, додавши у 8. члан оно фамозно „Филиокве".

Академик Добрица Ћосић се, тим поводом, дотакао казивања Мирослава Крлеже о Србима као богомилима. Пред њим се, како се изразио, осећао инфериорно, јер је био млад и неупућен да би о томе разговарао. Пошто је прочитао моју књигу, схватио је о каквој се заблуди радило у домаћој и светској историографији. Чудно му је било кад је сазнао да књигу о таквом научном открићу нигде нисам јавно представио.

Бивши еп. Атанасије Јевтић је у писаној форми много пута најављивао да ће „у вези са Богомилством у Србији расправљати у посебном поглављу“ (в. „Богословље Светога Саве“, Врњачка Бања 1991, стр. 62, нап. 99; 101, нап. 249 и др.). Ишчекивао сам, пошто сам из његових обриса видео да о томе погрешно мисли, шта ће коначно да закључи, али све му је остало у траљавим најавама. Ипак, вртео се у мрежи пуној бајки о богомилима фрањевца Фрање Рачког, хрватског историчара из XIX века. Те бајке усвајала је, на штету Срба, и Редакција „Православља", па еп. липљански Теодосије (в. Блажени Теофилакт Охридски, Тумачење Светог Еванђеља од Матеја, Дечани 1996, стр. 10, нап. 1; од истог, Тумачење Светог Еванђеља по Марку, Високи Дечани 2004, стр. 10. нап. 2) идр.

У поменутој књ. „Богословље Светога Саве“ саплео се бив. еп. Атанасије Јевтић и у покушају да протумачи глаголску именицу „исправленије" (в. стр. 39. и даље). Лекцију сам му очитао у „Археографским прилозима“, 21, Београд 1999, стр. 9-15. Покушао сам и нечем другом да га научим - на пример, да се не каже „божанство" или „човечанство" кад се ради о двема природама у Богочовеку Христу, него „божаство", „човечаство" (без н), како је и Свети Сава писао и говорио, јер човечанство је нешто друго. Нема он ни знања ни осећаја за језик, јер када би то имао, не би и последњу своју књигу насловио „Божанствена литургија". „Божаствени" (без н) је синоним за „Свети", и кад кажемо: „Божаствени ап. Павле" исто је што и „Свети ап. Павле". А „божанствени" (са н) има други призвук.

- Срамна је измишљотина бив. еп. Атанасија оно што у „Напомени" свог чланка пише: „У међувремену пријатељи ми доставише текст који је г. Миодраг Петровић написао и насловио ’Отворено писмо Православној јавности' ...“

Никада и ни у ком виду нисам анонимно писао било коме. Ко познаје мој стил писања лако може да закључи да је то „Отворено писмо“ саставио неко други. Једино сам усмено, путем телефона, објаснио Чачанима у вези са оптужбом бив. еп. Атанасија о томе да се, наводно, не причешћујем на Светој Гори. Наиме, објаснио сам да се на његовој импровизованој литургији нисам причестио, нити бих могао, због три углавном разлога:

Прво зато што у њему нема мира док приноси службу; као да је све време служења (и не само служења) у свађи са Богом; као да стално понавља свој превод „Псалтира“, тј. оно „потрпех Те Господе". Како као такав може из олтара да каже: „Мир всјем" кад мира нема?!

Други разлог непричешћивању код њега је тај што се у Посници (не „Испосници" како он пише; Сава је писао и говорио „Посница", јер испосница је жена) својом службом некоме изругивао. Отац Никодим, ревносни подвижник у Посници Светога Саве, отрпео је некако такво његово служење, и кад га је после службе видео, док нас је послуживао, да на столу гура од себе дрвени дубећи крст руског стила, говорећи: „Шта је ово?! Шта је ово"?! - рекао му је дословце: „Слушај ти, Атанасије, сад си у пензији, па треба мало да се смириш". У том часу покушао сам да Атанасија скренем са монолога на дијалог, а он је устао вичући: „Прекидамо! Идемо!“ На то сам му рекао: „Идите и водите монолог". Међутим, опет га је нешто вукло да ме сретне, и у Кареји и у Хиландару.

Трећи разлог што не прихватам да се причестим на литургији бив. еп. Атанасија је тај што он у причешћу изједначује недостојне са достојнима, односно неприпремљене са припремљенима, чиме обесмишљава канонску установу познату под именом „епитимија" (тј. запрећење). Таквим својим застрањивањем обесвећује Свету тајну причешћа, оглушујући се о речи ап. Павла: „Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Тако, који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. (1. Кор 11, 26-27). Уздигао се, дакле, изнад ап. Павла и хоће да нам наметне осећај, при причешћивању, као да је то нешто обично, равно испијању чаше вина или расола. У таквом разграђивању Светиње, немир га толико обузима да чак и сестре у манастиру Љубостињи не оставља на миру, критикујући их јавно за непокорност, јер одбијају да се на његов захтев, и неприпремљене причешћују.

Такво разграђивање од стране бив. еп. Атанасија Јевтића води даљем разграђивању свега што нам је свето. Захтева, са њему сличним лажним учитељима, да слободоумљем, наспрам светиње, подсећамо на све друге са којима хоће да нас помешају. Циљ му је да нам одузме право на разликовање: правоверја од кривоверја; светог од несветог; светлости од таме; истине од неистине; правде од неправде.

Неистину, дакле, износи кад каже да сам, наводно, рекао да се на Светој Гори не причешћујем; кад каже да се тамо служи онако како он служи. Знају Хиландарци да се код њих и исповедам и причешћујем, јер не служе како служи бив. еп. Атанасије Јевтић.

- Што се тиче бездушне оптужбе - да „подмећем текстове једном младом, неупућеном а болесном човеку", мислећи на г. Жељка Которанина, морам, ради истине, да кажем следеће:

Господин Жељко Которанин, дипломирани правник, јесте у инвалидским колицима, чему се Атанасије, бив. еп. безумно изругује, због чега се сматра одлученим од Цркве. У вези са тим, код Светога Саве у Законоправилу канон 57. Апостолски гласи: „Онај ко се подсмева слепом, и глухом и хромом - да се одлучи“. А у тумачењу тог канона каже се: „Ако се који свештеник руга и подсмева слепом, и глухом и хромом или оболелом у другим телесним удовима - такав да се одлучи, јер приговара Богу који је тога саздао" (М. Петровић. Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, Манастир Жича 2004, стр. 143). Треба знати да г. Жељко Которанин, иако хром, има блистав ум и знање у области вере и црквеног поретка, а надасве, има анћелску чистоту душе. Као такав, веома је упућен и проверено квалификован да самостално расуђује о ономе што пише, па и кад пише о кршењу канона, односно црквеног поретка од стране бив. еп. Атанасија. Судећи по свему, а нарочито по искрености, г. Жељко бар за три копља надмашује свога критичара. Према томе, тај критичар треба пре себе да жали, а не, како каже, „неке заведене парохијане из Чачка и Пожеге, као и г. Жељка Которанина".

Нека ми не замери бив. еп. што сам од детињства навикао да се увек стављам на страну неправедно оптужених или угрожених.

Г) У немоћи својој због тешких догматских и канонских огрешења на која сам му указивао, бив. еп. Атанасије измишља како, наводно, „не знам историју Цркве", јер, по њему, „говорим клевете на св. Григорија Богослова", па чак и то, да је „Св. Кирило осудио Св. Златоуста"!!!

- Те измишљотине његове оповргнућу подацима које сам давно објавио:

а) „О канонским падовима еп. Атанасија, од којих и у овом чланку покушава да се брани, може посебно бити речи на другом месту. Засад начелно да кажем, да је велика неистина то што пише да је свети Григорије Богослов ,поднео оставку' због које, наводно, није „ни суђен ни критикован". А управо због жестоке критике црквених отаца Другог васељенског сабора, 381. године, морао је да се повуче са епископског трона у Цариграду зато што је неканонски ту дошао са своје епископије - Сасима. У опроштајном говору пред Сабором признао је да је његов премештај изазвао буру, изјавивши да је спреман, уколико се сматра да је узрочник раздора, да га као Јону баце у море како би бура престала (в. М. Петровић, „Христос и Христ“, стр. 36). Толико овде кад је реч о Светом Григорију Богослову и неистини бив. еп. Атанасија.

б) Заиста смо у разговору, у Хиландарском конаку у Кареји, поменули Кирила Александријског, али не са закључком да је он, како ми се ставља у уста, „осудио Св. Златоустог". У вези са тим питањем сам још 1986. године написао: „Када је цариградски архиепископ Јован Златоусти (398-404) хтео да суди александријском архиепископу Теофилу (385-412), овај се у одговору позвао на каноне: „Сматрам, дакле, да ти није непозната наредба канона у Никеји, који прописују да се епископ преко границе не ставља под суд... Ако би и требало да ми се суди, Египћани ће, а не ти...“ (М. Петровић, „Студенички типик и самосталност Српске цркве", Београд 1986. стр. 98, нап. 84).

Тако, и само тако, одговарам на произвољности, паушалне оцене и неистине бив. еп. Атанасија, чијој злоби и кривотворењу нема граница.

А што се тиче његовог коментара у вези са Св. Кипријаном, није потребно да му ја одговорим, иако ми и то трпа у уста. Верујем да ће му одговор дати стварни састављач „Отвореног писма Православној јавности" у име „Удружења грађана Законоправило“ - Чачак. Оно што ми у том коментару бив. еп. Атанасија смета, јесте његова опседнутост „епископоцентризмом" до мере да су верници апсолутно обавезни да слепо слушају свог епископа, не испитујући да ли их он, можда, води у јерес, не дај Боже. А из историје Цркве се сазнаје да није био мали број патријараха, митрополита и епископа који су своје стадо одвели у јерес, или у раскол. Можда га је састављач „Отвореног писма" међу такве сврстао, па зато и назвао онако како га је назвао (Сатанасије), што мени није падало на памет.

Д) Основна оптужба, упућена мени од стране бив. еп. Атанасија у наведеном бр. „Православља" (стављена под бр. 1) односи се управо на то што га представљам као „бившег епископа".

Одговор:

Он је заиста бивши; био па није. Јер је поднео оставку на управљање одређеном црквеном облашћу. А хиротонисан је ради управљања одређеном епархијом која му се као невеста даје од Бога. За развод епископа од „невесте", подношењем некакве „оставке", никаквог оправдања нема у црквеним правилима. „Оставком" је срозао, омаловажио епископско достојанство. Да ли би било Цркве и како би она уопште изгледала ако би епископи, попут министара или директора, подносили оставке?! Сем тога, пре те своје „оставке“ променио је „невесту" (епархију), а после „оставке“ везао се за трећу „невесту" (код живог њеног женика - Стефана) иако је као разлог „оставке“ навео болест. Блаженоупокојени еп. жички Стефан није само мени, него многима, рекао: „Послали су ми Атанасија као испомоћ наводно зато што сам болестан, а он је болеснији од мене". На жалост, иако Жичка епархија данас има свог епископа, бив. еп. Атанасије Јевтић неканонски остаје у свези са том „невестом“ тако што упада по ћефу, проповеда, говори на телевизији „Логос" у Трстенику, штампа књиге у Врњачкој Бањи; уз то, што је најгоре, агитује и намеће своје новотарије, срачунате на подвајање, односно разбијање свештенства и верника. Проповеда по Жичкој епархији, убеђен да му се сви тамо диве као „ученом", а, у ствари, сеје неистине, смутње и раздоре. Основна преокупација му је да остави утисак како је, тобоже, учитељнији (израз Светога Саве) од других епископа, које на тај начин настоји да подјарми. Ето у коме лежи прави узрок секташења, које он неосновано приписује другима.

Ђ) Даље бив. еп. Атанасије каже да сам „секташио и против Владике Жичког + Стефана", а да данас са својим, како каже, „трабантима (мисли на „Удружење грађана Законоправило") забијамо клин између Жичког епископа и његовог свештенства...“

Одговори:

а) Епископ жички Стефан ми је 23. септембра 1991. године упутио писмо у којем, између осталог, каже: „Посебно сам обрадован Твојом моралном и материјалном помоћи коју указујеш у подизању нове цркве у Ратини" (в. слику 1). Исти ми је издао (7. јула 2002. године) и ктиторску грамату коју је лично потписао (в. слику 2), а не бив. еп. Атанасије

Слика 1. Писмо – благослов епископа жичког Стефана у вези са подизањем нове цркве у Ратини*

Слика 2. Ктиторска грамата  

Слика 3. Храм, посвећен Рођењу Светог Јована Претече у Ратини, метоху манастира Жиче из времена Светога Саве

Јевтић који је у то време управљао (неканонски) Жичком епархијом; не канонскијер је, као трисепископос, под осудом црквених Отаца васељенских и помесних сабора. Као такав, одбио је, слава Богу, да изврши освећење цркве (7. јула 2002. године) у Ратини - мом родном месту, посвећену Роћењу Светог Јована Претече. Није имао храбрости, савладан злобом, да се суочимо. Тада смо увелико водили полемику преко штампе око имена Христос и Христ. . У тој полемици толико је застрањивао да је и цркву коју сам подигао (в. слику 3) доводио у везу са маузолејем на Ловћену. Огавно подсмевање је чак и њему самом засметало, па је покушао да се правда: „Ово последње је свакако претерано речено односно г. М. Петровића (јер он је у свом родном селу подигао... цркву, а не маузолеј)".... (в. М. Петровић, Христос и Христ. , стр. 49). Због свега тога, освећење храма у Ратини извршио је, по промислу Божјем, епископ нишки Иринеј.

Тачно је да је између еп. Стефана и мене једно време дошло било до разлаза. Разлог је био тај што под утицајем „ласкаваца" ако себе (тако их назива Свети Симеон Солунски) толерисао парохијском свештенику у Ратини, о. Драгану Туби, недопустиво понашање. Тврдио је, наиме, овај свештеник, да је све прилоге верника за храм „појела инфлација“ (и девизе), а да је књига приложника „нестала“! У то време објављен је био чланак у „Дуги“ о продаји Хрватима, и о рушењу, православне цркве на острву Вис. (Тада је еп. далматински био управо Стефан). Потписник тог чланка је познати новинар г. Милослав Рајковић. Сумње су, међутим, пале на мене, због чега су тадашњи „ласкавци" око еп. Стефана издејствовали да се забрани даља градња цркве у Ратини, а била је озидана до пола.

Поменутог парохијског свештеника сам разумео у томе што се повиновао таквој наредби надлежног епископа, али га нисам разумео у томе што је одвраћао народ од градње, ширећи неистине, за шта је касније имао подршку од стране бив. еп. Атанасија Јевтића. На жалост, ни данас није другачији. Нека верници бар сада, после толико година, знају да њихови прилози дати свештенику нису употребљени за градњу храма. Чак је и мој новац злоупотребио. Служи се и фалсификатима. Са жаљењем запажам да се број мештана у Ратини, који су у почетку похађали Богослужења, драстично смањио. Виде верници да поменути свештеник служи супротно одлуци Светог архијерејског сабора; да се при изговарању заамвоне молитве окреће западу, што ће рећи папи, а не како је увек било - Истоку, Сунцу Правде Христу. Живимо, изгледа, у времену кад се као основна квалификација свештеника сматра његово „новотарско" Богослужење. Зато овим путем са дубоким жаљењем изјављујем да:

- Одустајем од намере да за цркву у Ратини купим полијелеј и наручим израду фресака (још ни иконостас није живописан, јер свештеника то не занима, као што га не занима ни то што црква прокишњава).

- Одустајем, такође, да оградим црквену порту и изградим парохијски дом са библиотеком, која селу недостаје и др.

Ову изјаву ћу преиначити уколико Ратинчани добију свештеника који их неће обмањивати.

На жалост, о. Драган Туба ни данас није другачији, код еп. Хризостома, кога сам молио, али узалуд, да се из сеоске болнице у Ратини уклони кутија прилога за храм, јер сматрам да је грех обмањивање чак и болесника, пошто прилози завршавају негде другде. Нов вид обмане парохијана, кад је реч о прилозима наводно за „довршетак радова на храму" исказан је неискреним обавештењем парохијског свештеника Драгана у вези са продајом календара (в. слику 4).

Слика 4. Обавештење парохијанима Ратине о начину како додатно да дају прилоге

Молио сам еп. Хризостома, такође, да осујети изградњу некаквог прилепка (изливена бетонска плоча за бараку) уз цркву, као и копање преко порте, ради незаконитог повезивања комшије на водоводни шахт, чију сам изградњу, и прикључак на водоводну мрежу, ја платио (в. слику 5).

Слика 5. Писмо епископу жичком Хризостому од 14. јуна 2008. године

Слика 6. Допис, по наређењу епископа жичког Хризостома, од 20. јуна 2008. године

На све то, испољена је епископска немоћ над поменутим свештеником Драганом, јер ме, у одговору, еп. Хризостом упућује да се обратим граћанском суду (в. слику 6), што ћу, наравно, и учинити ако свештеник није свестан фалсификата које је прибављао, и ако ствари не врати у првобитно стање.

Утеха за свештеника Драгана неће бити то што је цркву у Ратини препустио туторству Зорана Вукадиновића, негдашњег и садашњег председника Месне заједнице - Ратина. Овај је политички био веома моћан, али и несхватљиво равнодушан наспрам неколицине људи из Ратине, који су 1992. године пресекли (била је њедеља око 9 сати) локалну водоводну мрежу на штету градње цркве. У последње време наумио је био (свакако у договору са свештеником) да на штету црквене порте и погледа према храму наручи изградњу пасареле, чему сам се енергично супротставио.

Од помоћи свештенику не могу бити ни људи за које на хору храма држи пиво и др. (в. слику 7).

Слика 7. Отпад и пиће на хору новосаграђеног храма у Ратини

Има ли икаквог оправдања за такав однос према новосаграђеном храму Рођења Светог Јована Претече у Ратини?

Али да се вратим и завршим оно казивање у вези са блаженоупокојеним еп. Стефаном. Пошто сам ја плаћао грађевински материјал и раднике, нисам се повиновао наредби да се обуставе радови, већ сам наставио градњу цркве у Ратини. На крају, Бог је дао да еп. Стефан благослови труд и изрази радост што је храм завршен, и што велелепно изгледа. Зажалио је што физички није у могућности да изврши чин освећења, али ми је потписао, како рекох, ктиторску грамату.

б) Није право питање бив. еп. Атанасија Јевтића - ко данас, како каже, „забија клин измећу Жичког епископа и његовог свештенства", јер свештенство, хтело не хтело, мора да извршава наредбе надлежног епископа, уколико су оне саображене одлукама виших црквених установа. Јер, ове (установе) спречавају било чију и било какву злоупотребу или самовољу.

Слика црквеног живота намеће да се поставе права и правилнија питања: Ко „забија клин" између свештенства и верујућег народа?; или: Ко омогућава шаренило и разбијање јединствености у богослужбеном поретку, што збуњује и саме епископе или свештенике кад саслужују?! или: Зашто поједини духовни пастири упорно, произвољно и импровизовано намећу новотарије које разумно стадо Божије не прихвата?

Е управо ради наметања новотарија у нашој Светој цркви, бив. еп. Атанасије Јевтић себе ставља у улогу пропагатора и бранитеља еп. жичког Хризостома. Исцрпљујући се у таквој служби, спреман је и са непријатељима Цркве да сарађује, не би ли поразио и понизио савесне правоверне хришћане, какви су ови око „Удружења грађана Законоправило“ - Чачак. Да су ови, не дај Боже, постали адвентисти, он би се радовао, па и ликовао, јер дотле му сеже притворна приврженост Цркви Христовој, у којој само себе и своје истомишљенике хоће да велича.

Никада као данас свештенство Српске православне цркве није призивало полицију ради обезбеђивања новотарског служења по црквама. Нисам био у Душковцима где се тако нешто догодило, а догодило се, пошто се видело да правоверни хришћани не прихватају новотарско богослужење. Према томе, о збивањима у Душковцима могао је да пише неко од очевидаца, а не ја, како ми и то приписује неистинољубиви бив. еп. Атанасије.

Да, нисам био у Душковцима, али сам на дан Рођења Светог Јована Претече био у Ратини, на црквеној слави (7. јула 2008). Присуствовао сам Богослужењу, на којем су новотарије изражено демонстриране од стране саслужујућих:

Тог јутра стигао сам из Београда у Ратину сат времена пре почетка Богослужења. Са мном су били: пуковник Стеван Стојисављевић, његова жена, и моја жена. Убрзо по нашем доласку појавили су се униформисани полицајци, затим и свештеници. Пред почетак Богослужења питао сам парохијског свештеника, о. Драгана Тубу, да ли ће се служити у складу са одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, тј. по устаљеном, једнообразном поретку? Његов одговор је гласио: „Како они буду служили, тако ћемо ми и да певамо". Јасно ми је било како ће даље ствари да се одвијају. И заиста, приликом гласног изговарања молитава у олтару, свештенослужитељи су се надвикивали. Сасецана су устаљена одговарања, односно појања. Заамвону молитву су прочитали окренути западу, као у Душковцима, где је народ захтевао да се, као увек до сада, окрену Истоку - Христу. Нескривено је било иживљавање, пропраћено гримасама. Као да су поручивали: Ово демонстрирамо упркос схватањима присутног ктитора храма. Мислили су да ће ме изазвати на испаде, због чега су и позвали полицију. Био сам спокојан.

Беседу је одржао протођакон Радош Младеновић. Рекао сам му да је говорио „од Ноја до АВНОЈ-а". У осуди „Удружења грађана Законоправило" није се задржао на ономе што говори бив. еп. Атанасије Јевтић, тј. да су „секта". У својој заслепљености отишао је много даље. Наглашено је говорио да су „јеретици"; да су „масалијани", чиме је показао да појма нема - ни шта је јерес, ни ко су масалијани. Све те квалификације употребио је ради одбране, тобоже, жичког еп. Хризостома. Један млади теолог је у црквеној порти пришао таквом беседнику и рекао: „Срамнију беседу у цркви нисам чуо". А пуковник је мени неколико пута рекао: „Нека ми Бог опрости, али ово данас нисам доживео као литургију".

Због импровизованих јектенија, морао сам да питам протођакона Радоша шта му значи кад се моли „за пострадале на вери"?. Не зна да предлог „на" има многа различита значења, зависно од падежа уз који стоји. Не знам да ли се, и где, учио богословљу, али знам да властољубља ради носи црвену камилавку, на шта правоверни Срби нису навикли. Тако обојеном камилавком заразио је неколицину још свештенослужитеља; видео сам их тог дана у Ратини. Тенденциозно су се појавили зато што сам се недавно у писму еп. жичком Хризостому дотакао „црвене камилавке". Такође, знам и то, да протођакон Радош обилато користи, боље рећи злоупотребљава епископску власт. Успео је и код еп. Хризостома да чини оно што је чинио раније, повлашћен од стране бив. еп. Атанасија Јевтића, са којим је и данас у сталном дослуху. Рекао бих да су пре њих двојица, а не еп. Хризостом, изрежирали онакво Богослужење у Ратини. Ово кажем зато што сам чуо да је еп. Хризостом у писаној форми наредио да се богослужи у складу са одлуком Светог архијерејског сабора, што је за сваку похвалу. И уколико је то тачно, а по свему судећи јесте, онда долазимо до правог питања:

Ко, и између кога, по речима бив. еп. Атанасија, „забија клин"?. „Клин забијају" поменути бивши епископ, протођакон Радош Младеновић и слични њима, али не „између Жичког епископа и његовог свештенства", него између свештенства (част изузецима) и правоверног народа. Ти разбијачи јединства у Цркви више брину о сопственом утицају, и о сопственој власти, а науштрб црквеног јединства и недељиве епископске власти. Епископска власт се не дели; њу су Свети оци промишљено заштитили од било каквог дељења, преотимања, узурпирања, срозавања. Зато су мудро, а строго, ограничили и могућност проповедања епископа са стране, како се народ у епархији не би подвајао, говорећи - овај је учитељнији од нашег епископа.

Какво је то епископовање ако се дозволи парчање и развлачење неприкосновеног архипастирског управљања епархијом? На шта личи власт једног епископа, ако поред себе у епархији држи и друге који епископују? А управо то раде бив. еп. Атанасије и некакви епископчићи, попут протођакона Радоша. Па на беспоредак личи; на ово што данас имамо у Жичкој епархији.

Ти и такви су кумовали недопустивом шаренилу у начину служења Божаствене литургије, што наравно, иде у прилог непријатељима Цркве. Узмимо као пример Врњачку Бању, где бив. еп. Атанасије често залази, и где адвентисти, на жалост и срамоту свих нас, цветају. Разговарао сам, не тако давно, са једним парохијским свештеником тамо. Питао сам га зашто служе супротно одлуци Светог архијерејског сабора? Одговорио ми је да се то од њих тако захтева, на шта сам приговорио: „Ако је заиста тачно то што кажете, да ли уопште можете да видите Бога поред онога који од вас тако нешто захтева"?! Слегао је раменима и додао: „Тако морамо“. А ја сам наставио да размишљам о заклетви коју епископи и свештеници јавно полажу при рукоположењу, јер се њој супротставља противљење одлуци Светог архијерејског сабора о Богослужењу.

Због неспособности или нехата да се боре против стварних непријатеља Цркве, умишљени „заштитници" епископа изумевају, и неосновано пришивају недоличне етикете правоверним хришћанима око „Удружења грађана Законоправило". Уплашили су се ти самозвани „заштитници" епископа себе ради, а не епископа ради. Свесни неистине коју шире; свесни неправде која им је за срце срасла; свесни злобе која их храни и одржава; свесни да им недостају прави аргументи и, надасве, страх Божији - свесни, дакле, свега тога, прибегли су неконтролисаним нападима како би правоверне хришћане називали „секташима" и „јеретицима". Али ови који су нападнути - више, боље и искреније од њих умеју да поштују епископа, не притворно, него на прави и по Цркву благотворан начин.

Јасно је „Удружењу грађана Законоправило“ да се бив. еп. Атанасије Јевтић, протођакон Радош Младеновић и њима слични неће смирити све док оно постоји. А постојаће, уз помоћ Божју, све док за то буде потребе. Ако се у Жичкој епархији они лише епископовања, што зависи искључиво од надлежног еп. Хризостома, показаће се да је „Удружење грађана Законоправило“ на прави начин схватило, схвата и схватаће недељивост епископске власти, као основног предуслова за миран и богоугодан црквени поредак у епархији.

Јасно је, такође, „Удружењу грађана Законоправило“ да онакви „заштитници" епископа неће да признају нешто што је разумно уткано у природу епископске власти управљања Црквом, а то је ово: Не постоји пастир ради пастира, него ради стада. Није потребно, дакле, да пастир брани пастира од стада, него да брани стадо од вукова, односно од лажних пастира који се намећу, попут њих, као непогрешивих, тобоже, учитеља у Цркви. Зато треба поновити да ће у свести правоверних хришћана „Удружење грађана Законоправило" постојати, по вољи Божјој, и онда кад неко буде мислио да га је ућуткао.

На крају, после разоткривања мноштва неистина и лоших чињења бив. еп. Атанасија Јевтића, ипак, и овом приликом јавно му захваљујем што ме је покренуо да га из монолога доведем у раван дијалога. Јер, без дијалога је теже сагледати истину. Дај Боже да овај дијалог помогне у васпостављању поретка и јединомислија у Жичкој епархији. Ако се то постигне, онда неће бити потребе за призивање полиције ради раздвајања народа од свештенства, нити ћемо имати појаву да се свештеници жички физички обрачунавају са верницима. До сада се показало да говори и писања бив. еп. Атанасија, па агитаторство протођакона Радоша Младеновића, али и савети из Новог Сада и Београда, нису добра донели Жичкој епархији. Зашто? Зато што нису у складу са учењима и праксом светитеља који су красили Жички трон од Светога Саве до Светога Николаја Српског. Не треба, дакле, слушати оне који умишљају да су надрасли те светитеље, јер светитељство Саве, Николаја и свих оних који их подражавају, засновано је на сталном труду да постигну нераскидиву свезу истине и љубави између свештенства и верујућег народа. Управо таквим својим трудом успевали су да душе верника подигну на ниво до мере да црквени живот на земљи сличи оном на небу.

__________________

* Због величине текста др Миодрага Петровића „Опет се жести бивши епископ Атанасије“, који смо објавили  у PDF формату, текст објављујемо у Wordu изостављајући слике које се налазе у оригиналном тексту – нап. уредништва сајта borbazaveru.com.