Марко С. Марковић

 МЕМЕНТО

или подсетник о косовским чињеницама

 Поводом недавних препада арбанашких терориста на Косову и српске војне реакције, међународне установе су извршиле притисак на Београд, а већина западних mass-media се одмах ставила у службу албанске пропаганде против Срба. Али на Западу несумњиво постоје и људи вољни да се претходно упознају са чињеницама, како би о данашњој ситуацији могли да донесу објективан суд, па се стога првенствено њима обраћамо.

СТАРОСЕДЕОЦИ

Основна теза Арбанаса је да су њихови „српски окупатори" на Косову не само мањина, него да су дошљаци који су се ту населили неколико векова после арбанашких староседелаца. У прилог томе, они наводе чињеницу да је само име „Албан" илирског порекла. Но, међу именима места у Албанији може се наћи много више назива словенског порекла: „Елбасан је добио тек у турско време ово име. Првобитно се звао Коњух. Корча претставља турски изговор новогрчког облика Коριτζα, а то је опет грчки изговор једног од најстаријих словенских топонима Горица. Берат ја арбанашки изговор за Белград. Порадес на Охридском Језеру је Подградец итд. Брдо код Скадра зове се „Облик", „обло брдо"¹. Уосталом до нас је дошло врло мало трагова илирског језика, тако да нам је данас практично непознат. А дијалекти албанског језика су толико различити да је Библијско друштво у прошлом веку било принуђено да за Арбанасе преведе Свето Писмо на пет језика: „Један превод за Арнауте у Калабрији, други за оне у Сицилији, а трећи за Геге,² четврти за скадарске Геге, а пети за Тоске".³

Нема сумње да су, у том случају, обичаји и начин производње поузданија мерила за степен сродности између Илира и Арбанаса него језик. С те тачке гледишта, пада у очи да су Арбанаси, од како се за њих зна, показивали особине потпуно различите од оних које су имали Илири из античког доба. Ови се беху прославили као морепловци. Њихови гусари су угрожавали поморску силу Рима и Римљани ће с муком успети да савладају илирску краљицу Теуту која је нападала јадранска острва и градове у III. веку пре Христа. Арбанаси, међутим, су одувек били познати као номадски сточари, пре но што ће почети да се баве и земљорадњом. Исти је случај и са риболовом: „Брђани Арнаути врло ретко иду у риболов, а тако исто ретко и у лов, иако им је пушка вазда при руци"⁴.

Нажалост, ваља признати да је порекло Арбанаса, упркос многим теоријама, остало загонетно и да се у историји први пут помињу у XI веку. Једино се може потврдити да су њихови претци у Албанију дошли са истока, преко територије илирско-трачког племена Дарданаца. Али чак ни у Албанију нису стигли пре Словена који су ту први допрли до Драча већ 547. године. Словени нису тада нашли „албанске староседеоце" ни у Превалитани ни у Епиру (данашња северна и јужна Албанија) него су се тамо, нешто касније, истовремено населили са арбанашким претцима из Дарданије. А на Косово Словени долазе већ у VII веку. Мада нема доказа да су то били Срби, познато је да се, крајем истог века, први пут помиње српско име: један град у Малој Азији, где су Византинци преселили део словенског становништва са Балкана, носи назив Гордосевран.⁵

Арбанаси се на Косову први пут појављују у XVI веку, мада су Срби у то доба и на том тлу још у апсолутној већини. У међувремену, то јест током читавог Средњег века, српско-арбанашко суседство није изазивало никакву етничку нетрпељивост.

Та појава се може објаснити двема арбанашким особинама. Они су били углавном сточари насељени по брдима, док су Словени, земљорадници, живели у равници.⁶ Други разлог је одсуство државе и сваке националне концепције код Албанаца који су задржали своју племенску организацију не само у доба словенске инвазије но и дуго после тога. Ако се прва српска држава јавља већ у IX веку, прва кнежевина чисто албанског карактера се појављује тек крајем XII века, па и она је у сродству са српском династијом Немањића. Многи српски кнежеви и краљеви Рашке и Зете (Дукље) су вековима владали над Србима и Арбанасима, поштујући њихов идентитет али не сматрајући их странцима. Све до Првог светског рата, Арбанаси су, заједно са Србима, сматрали српског краља Владимира као свеца, а варош Драч га је славила као свог заштитника.⁷ У XI веку, српски краљ Константин Бодин имао је своју престоницу у Скадру на Бојани. У XIV веку, српски краљ Милутин Немањић додао је својој титули „краљ Албаније", а српски цар Стефан Душан је био, по својој царској титули, „самодржац Срба, Грка, Бугара и Арбанаса".

КОСОВО - СВЕТА ЗЕМЉА

Косово је српска духовна и национална колевка. О томе сведоче 1300 светих места - цркава и споменика на територији Косова и Метохије. Мада су те светиње већином спаљене или порушене, данас се ту још увек уздижу 14 манастира и преко шездесет цркава.

По признању аутокефалије Српске Цркве (1219), свети Сава је задржао три раније епархије под грчком јурисдикцијом (рашку, липљанску и призренску), а основао седам нових: жичку, топличку, моравичку, Хвосно, будимљанску, зетску и хумску. На тој структури ће се изградити читав црквени живот у Средњем веку и косовска област ће постати културно средиште српског народа. Владари династије Немањића ће на том простору подићи своје славне задужбине: манастире Пећ, Бањску, Градац, Грачаницу, Дечане и Свете Арханђеле. 1357. године, Пећки манастир постаје седиште Српске патријаршије. Укинута почетком XV века, она ће бити обновљена 1557. године у истом манастиру.

Косовска битка, 1389, је централни догађај српске историје. Пораз који су Турци Србима том приликом нанели означавао је пропаст српског средњовековног царства, али Срби су Косову убрзо дали голготски и христолошки смисао. По српској философији историје, Косово означава смрт, али је уједно и обећање Васкрсења, зато што су Срби ту положили живот за Христа. Отуда нераскидна веза са тим светим местом и символом. Косово је душа српског народа. Чешки државник Томаш Масарик сведочи да су 1912. г., у ослободилачком рату против Турака, српски војници, дошавши на Косово, заплакали и скинули капе „као по команди".

АУТОНОМИЈА КОСОВСКИХ АРБАНАСА

Гласањем једне импровизоване скупштине коју су сачињавали „народи" са територије Косова и Метохије „одлучују" 1945. године да се прикључе Федералној Републици Србији и, самим тим, постану саставни део Југословенске федерације. Крајем исте године, Космет (Косово и Метохија) добија своју аутономију, да би 1963. постао „аутономна област", а 1969-те био прекрштан у „аутономну социјалистичкуобласт Косова". Та припадност републици Србији је годинама бивала све лабавија, да би постала само номинална. Почев од промене устава, 1974. године, Косово, поред новог статуса „аутономне покрајине" се уствари већ претворило у седму југословенску републику која је крила своје име. Не само да су арбанашки комунисти отворено захтевали да им се призна „национална сувереност", него је Косовска покрајина практично добила све законодавне, извршне и правне атрибуте других република. Та покрајина је могла да закључи и међународне уговоре у име организације коју представља. У случају сукоба између закона покрајине и закона Републике Србије, ови последњи су суспендовани до одлуке Државног савета. Све се то сводило на чињеницу да је Србија остала једина југословенска република неспособна да брани своје становнике и сународнике који се налазе на њеној територији, уколико живе на тлу аутономне покрајине. А Република Србија је била немоћна да то исправи уставном променом без сагласности аутономне покрајине Косова. И тако су Срби са Косова, без ичије заштите, били препуштени Арбанасима на милост и немилост.

У међувремену је Миодраг Јовичић, у једној врло запаженој студији, указао на чињеницу да је југословенски „октроисани устав" од 1974, уствари многострука правна аномалија. Мада је Југославија у уставном погледу једна федерација, права која ужива аутономна покрајина Косово су својствена једној конфедерацији, јер се никаква промена устава није могла извршити без њеног пристанка. Аутор се ту ослањао на многе познате стручњаке и, између осталих, на енглеског, професора Ливингстона који вели: „Када би у федерацијама био постављен захтев за једногласношћу федералних јединица у циљу промене савезног устава, то би представљало брисање разлике која постоји између федерације и конфедерације" (W. S. Livingston, Federalism and Change, Oxford, 1952, стр. 310). A то ce баш десило ca југословенским уставом од 1974. године. И шта се тиме постигло? „Уведен је такав систем промене устава - одговара Јовичић - којим је, да би била избегнута опасност „мајоризације", односно „тираније већине", створена могућност опструкције, односно тираније мањине. Једна једина федерална јединица, па чак - противно свакој логици - и једна једина аутономна покрајина, могу спречити промену устава са којом су сагласне све остале федералне јединице". Укратко, аутономна покрајина Косово „може да обезвреди јединствено изражавану вољу седам осталих учесница у поступку промена устава - другим речима, наметне она своју вољу". Јовичић предвиђа да се због „продужавања стања које већина не прихвата... Југославија може наћи у правој уставној кризи" и опомиње: „Оно што су данас само зле слутње, сутра може постати неумитна стварност". Догађаји ће убрзо потврдити његове слутње. Сматрајући да је Југославија ослабљена Титовом смрћу (1980), косовски Арбанаси су већ идуће године покушали да силом створе своју републику са правом отцепљења. Промена устава од 1989- године је имала искључиво за циљ да амандманима исправи аномалије и противречности устава од 1974. Али аутономна Косовска покрајина је остала нетакнута и она је по-тврђена уставом Републике Србије од 1990. По том уставу, Арбанаси на Косову уживају већа права од било које мањине на европском континенту.

САВРЕМЕНИ АРБАНАШКИ ТЕРОРИЗАМ

Терористичка акција на Косову је почела пре појаве „Ослободилачке армије Косова", у пролеће 1996. Од 1991 до 1995, забележено је око четрдесет атентата извршених од стране арбанашких националиста. Међу њима су се налазили милиционари који ће се наћи у редовима будуће „Ослободилачке армије". То је баш био случај са Адемом Јашари, шефом терористичке групе у Дреници, погинулим у последњим крвавим окршајима са српским снагама.

Са ступањем мистериозне терористичке организације на сцену, тероризам, до тада диваљ и латентан, мења своју природу. Он се повећава и умножава. Јавља се нарочито као производ једне савршено извежбане и опремљене организације, са прецизном и планском стратегијом. Од 1996 до 5. марта 1998, та организација сноси одговорност за 152 атентата: 31 У 1996, 55 у 1997. и 66 у току прва два месеца 1998. У том периоду, пало је 34 Срба (10 полицајаца и 24 цивила), са истим бројем жртава на арбанашкој страни, после 44 атентата извршена против припадника те етније, које су убице жигосале као „колабораторе српског режима". Јер „Ослободилачка армија" није устремљена само против српских снага него и против грађана сопствене заједнице, тероришући их да би их боље потчинили борби за независност. Она се служи не само убиством, него претњом и насиљем. Тако су Арбанаси католичке вероисповести, у општини Клина, стално нападани и злостављани због њиховог одбијања да се јавно ангажују на страни „ослободилаца" и да им пруже помоћ. Терористичка организација се јавно манифестовала у пролеће 1996, када је у своме прогласу (првом у једној дугој серији) објавила да је 22. априла 1996. атентате извршила симултано у Пећи, Дечанима, Штимљу и Косовској Митровици, којом приликом је 5 Срба убијено, а 5 других рањено. У истом прогласу, она изјављује да је одговорна за атентате експлозивом извршене 11. фебруара 1996. против пет логора српских избеглица из Босне и Албаније. Она је своју акцију подузела сутрадан после споразума у Дејтону, са врло прецизном намером: запалити пожар на Косову, како би се интернационализовао проблем његове независности.

Пошто је тако припремила терен, она поставља заседу полицији крај моста Ликошане, 28. фебруара 1998, и наставља борбу до 4. марта. Одлучна фаза њене акције је планула мање од месец дана уочи избора организованих противно југословенској легалности, у крилу паралелног друштва које су створили иредентисти. Терористички акт је замишљен да би послужио као пропаганда политичком акту и једном импресивном провокацијом привукао пажњу света на нужност интервенције. Судећи по оштрој интернационалној реакцији, у томе је скоро успела."

(Превод са француског: чланак Косте Христића у „BALKANS-INFOS", Paris, бр. 22, април 1998).

ИСЛАМСКА ИНВАЗИЈА КОСОВА

До првих судара између Срба и Арбанаса долази у XVI веку, као последице турске најезде на Србију и Балкан. Исламизација и потурчивање поробљеног становништва били су крајња сврха турске политике. Али с обзиром да се она није могла одмах остварити, до исламизације Срба се у први мах могло доћи посредством Арбанаса. И тако су исламизирани Арбанаси већ од XVI века Турцима послужили као полуга њихове владавине. Притисак је био тако снажан, да је исламизиран један део српског становништва, што је било од велике важности за слабљење српског отпора. На дужи рок, турски план је предвиђао насељавање муслиманског становништва по српским крајевима, које ће трајати од XVII до почетка XX века.⁸ Па ипак, масовни долазак Албанаца на Косово забележен је тек у XVIII веку.⁹ Та исламска поплава се протеже на исток све до Ниша, са циљем да забоде „клин" између јужне и северне Србије.¹⁰ Насељавање муслимана било је редовно праћено исељавањем православних Срба.

У току векова, Срби су били принуђени да се масовно повлаче углавном за време или после ратова, када су се придруживали турским непријатељима. Крајем XVII века, после неуспелог аустријског похода против Турске, дошло је до „велике сеобе Срба" под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем (1690), којом приликом је у Аустро-Угарску прешло 185.000 Срба, добрим делом из косовске области. Сеоба се наставља почетком XVIII века (1737). Од руско-турског и српско-турског рата 1876, па до балканског рата 1912, избегло је из Турске 400.000 Срба, од којих 150.000 са Косова. У току Другог светског рата, Мусолини је подржавао политику „Велике Албаније", што су косовски Арбанаси искористили да у Србију протерају 100.000 косовских Срба. Под изговором да су то били „колонизатори" које је Краљевина Југославија у косовску област населила између два светска рата, Арбанаси су такође изгнали 40.000 Срба који с том „колонизацијом" нису имали везе. Најзад, под Титом, који се одликовао као противник „великосрбизма", захваљујући његовим уставима који су широкогрудо штитили арбанашка права на штету Срба, у Србију је, од 1945. до краја 1988. године, са Косова избегло 220.000 Срба.¹¹ По другим подацима „само у периоду од 1941. до краја 1987. године, са Косова и Метохије је исељено преко 500.000 Срба и Цpногораца".¹² А зна се да је то расељавање косовских Срба трајало све до данас. Значи да је за последња три века из косовске области расељено између 600.000 и 800.000 Срба. Томе треба додати Србе који су, у току разних окупација, били погубљени на лицу места, али њихов број ће заувек остати непознат. Мора да није био незнатан, јер се поуздано зна да су, само од 1941. до 1945. године, Арбанаси у косовској области побили 60.000 Срба.¹³ Вредно је помена и то, да је од 1865. до 1871. од куге помрло 237.000 Срба.¹⁴ За то се, наравно, не могу окривити Арбанаси него општи хигијенски услови, али тај факт се ипак мора узети у обзир као негативан демографски чинилац.

На ове податке Арбанаси ће одговорити да миграџије нису биле једносмерне, да је на Косову долазило и до исељавања Арбанаса и до насељавања Срба. Рецимо, за владе Милана Обреновића, у другој половини XIX века, 30.000 Арбанаса су били приморани да се врате у Турску... али Турци су их населили у косовској области!¹⁵ Између два светска рата, по договору са Кемал-Ататурком, Југославија је иселила у Турску 45.000 косовских Арбанаса.¹⁶ У истом периоду, на необрађеним земљама косовске области насељено је или „колонизовано" 60.000 Срба, Хрвата и Словенаца. Но они су били прогнани у Србију за време Другог светског рата, заједно са 40.000 косовских Срба.¹⁷ Укратко, 45.000 исељених Арбанаса против 600.000 или 800.000 исељених Срба. Али то није све. Тито је, 1945, забранио свим Србима прогнаним са Косова у току Другог светског рата да се у свој завичај врате и ти мање-више закулисни законски прописи нису били укинути све до данас.¹⁸

Поводом досељавања на Косово, Арбанаси нерадо помињу „политичке избеглице" који су, у доба Титове владавине, из Албаније деценијама долазили у косовску област.¹⁹ Албански комунистички режим их је, по своме добро смишљеном плану, у Југославију слао ради колонизације Косова, не заборављајући да им прикључи и терористичке банде. А на југословенској страни су им арбанашки полицајци допуштали слободан прелаз границе. Тито је пред том колонизацијом Косова затворио очи зато што је тиме слабио српску позицију у Југославији. Колико десетина или стотина хиљада лажних избеглица је на тај начин дошио на Косово је данас тешко утврдити, јер су помесне власти о томе избрисале сваки траг. Имајући у виду све те податке, мора се признати да се српски епископ Атанасије Јевтић није преварио када је својевремено изјавио да је српски народ на Косову изложен мирном геноциду.²⁰

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА - ЖРТВА АРБАНАШКИХ ПРОГОНА

Званична „верска толеранција" није могла сакрити крајњи циљ турске политике на Балкану: уништење православља. Тај план је било утолико лакше остварити, што су исламизирани Арбанаси увек служили Турцима као полуга. Вековима су се Арбанаси истицали својим злоделима против Православне цркве. Тако је турски Синан-паша, Арбанас преобраћен у ислам, спалио 1594, у Београду, мошти светог Саве - оснивача Српске Цркве. 1778 г., једна албанска разбојничка банда подузела је праву експедицију да би опљачкала и спалила чувени манастир Рилу, у Бугарској. А 1821., Ал-банци су преко Грчке21 извршили препад на српски манастир Хиландар, на Светој Гори и потпуно га опљачкали.

По себи се разуме да Црква и свештенство нису били поштеђени ни у свакодневном животу. Српске православне цркве биле су већином порушене, претворене у џамије, оштећене или употребљене као штале, док је њихова обнова била или спречена или ограничена. Приликом масовних прогона, свештенство је страдало на првом месту. У „мирним" временима, ниједан православни свештеник није могао проћи улицом, а да не буде било вређан било нападнут од муслиманске светине. Верници су такође били узнемиравани. Често су им, пред црквеним вратима, арбанашки „заштитници" спречавали пролаз и захтевали од њих да плате право уласка у цркву.

Потписници „Апела за одбрану српског народа и његових светиња на Косову и Метохији" наводе два сведочанства о прогону Цркве на том тлу под турском окупацијом. Средином XIX века, о. Серафим Ристић, игуман манастира Дечана, се жали султану на српска страдања у области Пећи „Арбанашки преступи и насиља су превршили сваку меру. Ако нико неће томе да стане на пут, не остаје нам други избор осим да одемо у збег, да напустимо своја спаљена огњишта и своју земљу натопљену крвљу наших предака... Чак ни наша светилишта нису поштеђена. Нема хришћанске куће која није била опљачкана. Нема села, града, цркве или манастира који нису били жртве непрекидног насиља... Кривци за ове злочине су добро познати, али коме се пожалити, и зашто, кад све наше досадашње жалбе нису ничему служиле!" А 4. марта 1872, српски свештеник Петар, који се узалуд залагао за обнову једне порушене цркве у Неродимљу, пише: „Овде једна једина крава арбанашка више вреди но сви хришћани заједно и све хришћанске цркве. Наш положај је безнадежан и не може се описати... Већ два пута у року од две године запаљени су злочиначки пожари праћени обавезном пљачком. Старе цркве се руше и немогуће их је обновити... Нико не слуша наша ридања, напротив, кажу нам: „Закон, то смо ми...". Жалимо се, али нам нико не признаје право. Још нам говоре: „Твоје право на Косову је сахрањено с твојим кнезом Лазаром". Ми се ипак још увек надамо бољим временима, али ситуација ја све гора!?²²

Нажалост, оно што Турци и њихови арбанашки колабо-ратери нису успели да доврше за пет векова окупације, заједнички напори Мусолинијеве фашистичке Италије и Титове комунистичке Југославије ће скоро привести крају у току неколико деценија.

За време Другог светског рата, Косово и Метохију су окупирале италијанске трупе. С обзиром да је Мусолини, на штету Срба, подржавао идеју Велике Албаније, Арбанаси су искористили прилику да Србе подвргну нечувеном угњетавању и мучењу. Арбанашка злодела против српског свештенства у том периоду по грозоти превазилазе језиве успомене из турског ропства. У октобру 1941, оца Дамаскина Бошковића, игумана манастира Девича, Арбанаси су вукли по земљи, да би га живог одрали пре но што ће га убити. Свештенике Луку, Уроша и Слободана Поповића су убили за време литургије. Арбанашка мржња је била толика, да нису оклевали да убију старог свештеника Андрију Поповића и монахињу Пелагију из манастира Сопоћана. Укупно четрнаест свештеника и једна монахиња су били убијени у току ових прогона. Рашко-призренски епископ Серафим је био ухапшен под италијанском окупацијом и изгнан у Тирану, где је умро почетком 1945- Може се замислити под каквим условима. Већ током Првог светског рата, српски епископ исте епархије био је такође изгнан у Тирану, одакле се није вратио.²³

Под влашћу Јосипа Броза - Тита, Арбанаси су са убиствима српског свештенства у СФР Југославији престали, али су своја насиља наставили. О томе сведочи писмо које је Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве упутио председнику Титу, 19. маја 1969, уз примедбу да су све раније црквене жалбе против арбанашког насиља остале без дејства. У писму се, између осталог, вели: „Донекле ово насиље попусти, да би се јавило на другом крају у још озбиљнијем виду. За последњу годину дана она узима све теже облике. Не само да је у питању уништавање усева у пољима, уништавање шума (манастир Девич, Дечани, Гориоч код Пећи), рушење надгробних споменика (Косовска Витина и др.) него и физички напади чак и на жене и монахиње (прошле године у манастиру Бинчу код Косовске Витине, у Мушутишту код Призрена, тако и овог пролећа у манастиру Девичу, где је нанета тешка телесна повреда игуманији истог манастира, секиром рањен један искушеник манастира Дечана, каменом ударен у главу јеромонах манастира Гориоча, камењем напа-ани свештеници у околини Косовске Митровице итд., што је довело до исељавања наших верника из тих крајева".²⁴

И поред Титовог обећања да ће предузети потребне мере, ситуација се није побољшала ни до краја његове владавине ни после његове смрти (1980). Већ идуће године, 16. марта 1981, косовски Арбанаси спаљују конак Пећке патријаршије. Друга сведочанства потврђују да им је Православна црква још увек на нишану. „Посебна мета напада су српски манастири на Косову. У Пећкој патријаршији, Грачаници, Девичу, Светој Тројици, као и многим црквама, остале су само жене. Оне се моле свом Богу, али при том копају, ору, музу, сеју, жању, перу, кувају, зидају, граде и изнад свега чувају као рођену децу, коју немају и неће имати, најправеднија наследства свог народа. Шта би било од манастира и цркава да није тих мајки? И није претерано и незаслужено ако те жене узмемо у одбрану, као што бисмо бранили рођене мајке и сестре. Наша мушка, државна и политичка част тиме не би била оштећена".²⁵ А Параскева, игуманија манастира Девича, овако казује: „Пуштају псе на наше овце, а стоку у нашу летину. Секу шуме, руше ограде. Подмећу децу да нас гађају камењем. Пљују. Пред монахињама се раскопчавају. А милиција? Милиција дође и оде. Они што су нам палили стогове сена, на суду су отворено рекли да ће паљевину да понове. Један ме претукао, остала сам инвалид, али су га огласили неурачунљивим. После неколико дана, тај, тако неурачунљив, отишао је у војску. Нисам знала да и такве примају... ".

„Свети Арханђели, задужбина цара Душана, били су прави царски споменик раскошно декорисан скупоценим материјалима. Турци су тај манастир најпре опљачкали па срушили. Али оно што се са целим комплексом, на ком су после Другог светског рата (седма деценија) обављени обимни конзерваторски радови, данас догађа, много је ружније и тужније од некадашње пљачке и рушења: чобани Албанци ту напасају своју стоку и туристи, једнако у цркви и око ње, морају најпре да пазе да не нагазе на сточни измет".²⁶

Очигледно је да се Арбанаси, ако им се нико не одупре, неће смирити све док не сатру и последње трагове православља на Косову.

ТЕРОР НАД СРПСКИМ СТАНОВНИШТВОМ

Под турском окупацијом, на просторима где је беснео над Србима, арбанашки терор је често био гори од безакоња која су вршили Турци. С једне стране, Арбанаси, скоро исламизирани, могли су доћи до приватних поседа само на штету Срба, а с друге, „качацима" - арбанашким пљачкашима ван закона - било је у интересу да нападну углавном српско становништво, избегавајући тако прогон турских власти, које су српске несреће ретко могле да трону.

Начелно, Срби, као припадници „раје"- робова, нису имали право на земљопоседништво. Они су само могли обрађивати туђу земљу или је узимати у најам и плаћати намет локалним тиранима, околним качацима, „пољским чуварима" -скоро увек Арбанасима - и другим „заштитницима", не рачунајући кулук на који су били повремено позивани. Поред те редовне експлоатације, Срби су били главне жртве крађе и отимачине: Арбанаси су одувек сматрали јуначким подвигом крађу стоке и дивљу сечу шума. Временом су многи Срби успели да добију мале приватне поседе , као привилегију потврђену указом - „ферманом" - коју су им указивали утицајни месни или покрајински Турци. Али други моћни турски господари могли су им ту повластицу одузети: било је довољно убити или прогнати српског власника, па затим приграбити „напуштену земљу". А дешавало се и да суседи, из обести или зависти, напросто Србима спале имања или униште винограде.

Срби су ипак имали могућност да раде извесне занате или да се баве трговином. Али они су, као и земљорадници, могли рачунати само на зеленашке зајмове од најмање 50 од сто камате. У обратном случају, кад би Србин дао позајмицу муслиману, не само да је интерес био забрањен него зајмодавац није имао никаква права да од дужника изнуди исплату дуга: господар, по правилу, није могао ништа дуговати робу. И тако је продаја на вересију упропастила велики број српских трговаца. А уколико би ипак успели да се обогате, њихов напредак, схваћен као изазивање, могао је бити повод „погрому" или изазвати спаљивање читавог кварта.

Али оно што је најдубље вређало Србе, то су била силовања, отмице или наредбе родитељима да муслиманима изруче ћерку или сина који су имали несрећу да се овима допадну. Родитељима је остајало да бирају: да претрпе срамоту, да пруже отпор и буду заклани са целом породицом или да са свима својима побегну преко границе, немајући времена ни да продају своја непокретна добра.²⁷

У XIX веку, српско становништво је претрпело најстрашније гоњење после српског „нишког устанка" 1841. године и Кримског рата (1853-1856), када се држање власти према православним народима у отоманском царству знатно погоршало. Из писма већ поменутог о. Серафима Ристића, архимандрита дечанског, султану Абдулу-Азизу, види се да су Пећ и Пећка нахија живели под напрекидним арбанашким терором. Реч је о пљачки, силовањима, отмицама, убиствима, сакаћењима, уништавању усева, летине, стоке и ратарских алатки, продаји отетих имања. У селу Злокучани, пећки Суљ-паша је убио једно српско дете, пошто га је изгазио својим ногама. И све то су Турци посматрали не кажњавајући кривце. Срби су живели у сталном страху од погрома.²⁸

Научник Селишчев наводи сведоџбе руских конзула у Призрену и Битољу о терору приликом насељавања Албанаца. Тимајев, руски конзул у Призрену, бележи 1866: „Пишу ми из Пећи да су злочини Арнаута безбројни, да су страдања хришћана неизмерна и неизрецива, а овдашње турске власти уверавају да је све мирно и ничега необичног нема. Овим уверавањима ни у ком случају није могућно веровати, јер имам позитивне доказе о нередовном и немирном стању земље... Албански народ све више осваја земље на које се насељава и можда ће се ускоро десити да он игра неку улогу у судбини Европе, без обзира на то што је већи део његов сада у необразованом и скоро дивљем стању... Масовно насељавање призренског санџака од стране Арнаута не наилази ни на какве препреке. Турска влада би, изгледа, била веома задовољна да у тој провинцији не буде хришћана".²⁹ На основу дипломатских података, Селишчев додаје: „Само у Пећком округу од септембра 1876. до септембра 1879. убијено је 126 хришћана, а ниједан убица није не само кажњен него ни ухапшен".³⁰ Присуство страних конзула у области Косова није представљало велику заштиту за Србе, али су то ипак били сведоџи терора који су о томе обавештавали своје државе. После стварања српске државе у XIX веку, на Косово су дошли и српеки конзули. Ти дипломати су с тешком муком успевали да учврсте свој ауторитет и први српски конзул, Лука Маринковић, био је убијен 1890. године. Руски конзули су такође увек давали примере храбрости и пожртвовања у одбрани српског народа у Турској. Због тога су и они имали своје мученике: на тој дужности је погинуо и конзул Шчербин, кога је 1903- убио један Арбанас.

Разбивши Турке 1912. године, у Балканском рату, Србија је ослободила велики део Албаније од турске окупације и 1913, уз помоћ црногорских трупа заузела Скадар, али је била лишена плодова своје победе: западне силе су јој отеле албанску територију без икакве накнаде и прогласили Албанију независном државом. Иронијом судбине, та иста Албанија би данас хтела да ампутира не само Југославију, отимајући од Срба Косово и један део Црне Горе, него и Македонију.

Чињеница да Срби нису своје победе искористили да би извршили освету над албанским становништвом им није помогла да са својим суседима успоставе мир. Напротив, Арбанаси су то протумачили као српску слабост и, уз подршку Мусолинијеве Италије, у Другом светском рату на окупираном Косову починили невиђена дивљаштва: поред 100.000 изгна-них и 60.000 побијених Срба, спалили су 10.000 српских кућа иразграбили 15.000 српских имања.³¹ Отац Атанасије Јевтић, ректор Теолошког факултета у Београду, који је у међувремену посвећен за епископа, објавио је у својој књизи „Од Косова до Јадовна" детаљну листу арбанашких злочина почињених у сваком косовском срезу за време Другог светског рата, као и спискове озлоглашених Арбанаса - разбојника и ратних злочинаца - који су учествовали у геноциду над Србима.³²

На основу опширног излагања Димитрија Богдановића,³³ види се да су, уз помоћ Тита, албански партизани ушли у борбу тек 1943. године, а да су арбанашке јединице на територији Југославије коначно формиране тек 1944. године. Све те иницијативе је Тито предузео да би од Арбанаса направио „ослободилачке трупе" тобож равне српским, и тако ослабио позиције Срба. Као што произлази из његовог разговора са Енвер Хоџом, Тито је одувек сматрао да Косово треба припојити Албанији³⁴, али је то решење тренутно одложио, да не би изазвао српско незадовољство. У прво време, руководећи се начелом „Слаба Србија, јака Југославија", Тито је допустио постепен распад Косова, уверен да ће на крају доћи до интернационализације косовског проблема. По једном званичном извештају од 1962. године,³⁵ постаје јасно да је исељавање српског и црногорског становништва под Титом било извршено под „класичним" и вековима опробаним притисцима:

„Заузеће земље; причињавање материјалне штете или уништавање усева; сеча шума, засада воћа и винограда; убијање стоке; паљење имовине; тровање и загађивање бунара; спречавање коришћења воде за наводњавање; експропријација земљишта итд.;

претње, малтретирања, вређања, напади (посебно на жене и децу), силовања, смишљено изазивање свађа, туче, убиства, крвна освета и сл.;

скрнављење гробља и споменика и ометање свечаности и верских обреда;

стварање атмосфере изолованости и несигурности, разни облици психолошких притисака, стварање психозе исељавања, бојкот на разне начине итд.

причињавање тешкоћа у остваривању свакодневних животних потреба (коришћење продавница, пијаца, превоза и слично);

тешкоће у остваривању права грађана пред надлежним властима (дуго чекање, отезање поступка, неизвршавање пресуда и решења итд.);

недостатак заштите од стране надлежних органа (правосудни органи, органи унутрашњих послова и други органи управе, инспекције итд.);

одсуство благовремене и одговарајуће друштвено-политичке и друштвене активности на сузбијању појаве притисака, деловања непријатеља и решавању спорова и сукоба;

дискриминација у остваривању права (издавање дозвола за изградњу куће; непоштовање равноправности језика; непоштовање права из радног односа и сл.);

притисци на продају имовине и ненормални услови продаје (продаја имовине унапред одређеном лицу албанске народности; продаја по неповољној цени; делимично плаћање продате имовине; одуговлачење са извршавањем преноса имовине), експропријација имовине без адекватне накнаде итд".³⁶

Богдановић наводи конкретне случајеве: „На територији општине Вучитрн убијен је Србин зато што није хтео да изврши наређење суседа Албанца да уништи своје свиње; на територији општине Титова Митровица убијен је Србин који је истерао са своје њиве намерно пуштена говеда једног Албанца која су уништавала његове усеве; на територији општине Подујево убијен је Србин на прагу своје куће зато што није хтео своје имање да прода у бесцење; на територији општине Приштина, убијен је Србин гвозденом шипком, наочиглед жене и деце, зато што са своје стране пута није склонио запрегу по захтеву Албанца... Том списку треба додати и сурово убиство двадесетдвогодишњег Данила Милинчића у наручју његове мајке Данице, које је јуна 1982. године извршио Албанац Муса Ферати, на Даничиној њиви код цркве Самодреже. Убиство, у коме су учествовала и двојица малолетника, Ферати је пропратио речима: „Ово не може да буде српска земља". Самодрежа има само осам српских кућа, од којих је шест без наследника... Због наношења штете на имању, разноврсног малтретирања и убиства мужа 1968. године усред дворишта, жена је морала да прода имовину и да се са петоро малолетне деце исели са Косова; једном досељенику који живи на територији општине Звездара у Београду, док је обрађивао земљу малолетници су каменовали зета, затим га ранили из пиштоља, да би га, у бекству, на кућном прагу и на очиглед трогодишњег детета, убио просветни радник албанске народности; жена убијеног морала је да напусти кућу и имање, које после тога обрађују и користе суседи албанске националности, док она и даље плаћа порез на приход од пољопривреде. Жена из Клине, чијег је мужа 1944. године убио комшија Албанац због имања, морала је после његове смрти да прода земљу том истом лицу, убици свог мужа, и да се затим са породицом исели у Србију. Имовина је продавана у бесцење, а цену су одређивали Албанци из села колективно, као у случају једног исељеника из општине Тјаковица".³⁷

Закључак је био неизбежан: „Све су то случајеви који припадају већ давно познатом репертоару злочина у геноциду над српским народом, који се на овом подручју изводи већ више стотина година. Потпуно истоветни случајеви наћи ће се у било ком списку зулума, Ракићевом из 1910, или у званичном списку српске владе из 1899, или у списку руских конзула из 1875, аустријских повереника из 1900, или пећких Срба из 1864 итд.³⁸

Шта би рекао Богдановић да је присуствовао данашњем арбанашком терору који ужива међународну подршку?

УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ КОСОВСКОГ СУКОБА

Данашњи немир на Косову има многе узроке, али се вреди задржати на два главна. Први од њих је освајачки нагон Албанаца или „глад за земљом".³⁹ Сишавши са планина, они су вековима покушавали да се, на све могуће начине, докопају косовско-метохијских равница и одатле истисну српске староседеоце. Стога Шиптари, како је недавно рекао један српски научник, „не желе мир, него хоће самосталност".⁴⁰ Други узрок је инострана подршка коју је одувек уживала албанска инвазија на Србију, да би данас дошла до врхунца. Када су изгубили петвековну помоћ Турске, Албанци су у XX веку знали да се ослањају на Аустрију, фашистичку Италију, Коминтерну и Тита. Али та подршка је најчешће била релативна или ограничена на једну силу. Међутим, после Титове смрти, она је постала интернационална и апсолутна. По први пут у историји, Арбанаси на Косову могу данас рачунати на подршку великих сила и међународних организација, што представља изузетно охрабрење за њихов иредентизам. И нема народа у свету који ту драгоцену прилику не би искористио.

Кад је реч о страној подршци, треба имати у виду да је она била посредна и непосредна.

Као посредна морална подршка, није се могла наћи боља од дислокације Југославије. Арбанасима на Косову је било довољно да, почев од 1990. године, посматрају политику коју су западне силе и међународне установе на челу са Америком примењивале против Југославије. Под изговором „права мешања", изиграно је начело суверености. Наиме, све се збило као да се „право мешања" може примењивати искључиво на мање државе, док не долази у обзир у односу на велике силе. Јер ниједној међународној установи не би пало на ум да се меша у ирски проблем Велике Британије или да, употребом војне силе, решава корзиканско и баскијско питање у Француској, па чак ни у Шпанији. Иза такве пародије међународног права могло се назрети „право јачега", што је само копија Брежњевљеве доктрине о „ограниченој суверености" измишље-ној поводом упада држава Варшавског пакта у Чехословачку 1966. године.⁴¹ Гажењем принципа суверености, отворен је пут другим безакоњима. Принцип неприкосновености међународних граница једне федералне државе пренет је на унутрашње границе федералних република,⁴² а право самоопредељења је пренето на територије.⁴³ Цепањем Југославије на независне државе, најбројнији и конститутивни српски народ претворен је у бесправне мањине. Срби у Босни су потчињени муслиманима, исфабрикованим у „народ" тек 1970. године под Титовом влашћу.⁴⁴ У тобожњој одбрани од „великосрпске хегемоније", створене су Велика Хрватска и Велика Босна. Оптужени од почетка да спроводе „етничко чишћење", Срби су потпуно очишћени из Крајине, једног дела Босне и Славоније, где су живели од X, XV и XVII века. За цело време рата, војне силе НАТО-а су подржавале непријатеље Срба, да би, крајем 1995. године, у Босни коначно уништили све српске стратешке објекте. Против „ратних злочинаца", у огромној већини српских, створен је Хашки суд који потпуно игнорише листу од преко 50 лица које Срби оптужују за ратне злочине.⁴⁵ Напротив, Срби, проглашени за „ратне злочинце" скоро у истом броју, гоњени су као такви без суђења, а неки су ухапшени као „сумњиви", мада се не налазе ни на једној листи. Председника Караџића и генерала Младића лове као дивље звери, док председника Туђмана и Изетбеговића нико не позива на одговорност због злочина почињених над Србима. По тзв. Дејтонском споразуму, и сама влада Југославије је приморана да екстрадира своје „ратне злочинце". Осим тога, она је обавезна да допусти трупама НАТО-а „слободан транзит копном, жељезничким пругама, путевима, кроз водени и ваздушни простор и територијалне воде СРЈугославије".⁴⁶ При том ће Северноатлантском пакту бити дозвољено да користи аеродроме, путеве и луке без плаћања царине, као и сав електромагнетски спектар. Да би била потпуно лишена суверенитета, СР Југославија се одрекла права да суди особљу Северноатлантског пакта за евентуалне злочине и преступе извршене на њеној територији.⁴⁷

На основу тих примера, свакоме је морало бити јасно да је, после Титове смрти и пада берлинског зида, Југославија изгубила разлог постојања у очима Америке и западних сила. Њену територију треба сада посматрати као полигон нових политичких комбинација са Исламом, Немачком и Ватиканом. Албанија и југословенски Арбанаси су, пре свих осталих, морали разумети ту поруку: „Југославија се распада и један део њене лешине ће припасти вама. Србе можете некажњено убијати. Подигните устанак и ако се Срби одупру, ми ћемо ударити по њима".

Али Арбанаси нису морали да нагађају смисао те поруке. Они су одавно почели да добијају непосредну подршку. Амерички председник Буш је 1988. - међу првима, ако не и први - бацио варницу у косовску барутану. На позив Џозефа Диогвардија, шефа албанског „лоби"-ја у Америци, Буш му је одговорио: „Словеначки покрет у правцу либералније политичке и економске климе је добродошао. Међутим, остајем забринут због етничких Албанаца на Косову. Албанци су поносан и храбар народ, чија права морају бити заштићена".⁴⁸ Нешто касније, организација „Amnesty International" се забринула за осморицу затворених Арбанаса у Кичеву, не бринући се уопште за стотине хиљада Срба насилно изгнаних са Косова.⁴⁹ Неки угледни српски професори су запамтили да је амерички министар спољних послова, Џемс Бекер, још 1991. године духовито изјавио да Србију „треба свести на предкумановску Србију".⁵⁰ А то је било у потпуном складу са планом о „новој архитектури Европе" који је председник Буш објавио исте године. Уосталом, закључак Комитета за спољне послове Конгреса САД из 1992. године недвосмислено потврђује да је пожар на Косову био један од циљева америчке политике: „Активирати Косово, кад год треба издејствовати уступак Београда".⁵¹ Да тај програм није остао мртво слово на хартији, могло се видети већ на православни Бадњидан, јануара 1993, када су Американци послали Србима ултиматум: „Не дирајте Косово", тако да је Југословенска армија морала прогласити максималну узбуну.⁵²

Напоредо са америчком званичном политиком, организована је медијска анти-српска пропаганда светских размера. Њен главни рефрен поводом Косова ја свима познат: „90% становника те области је албанског порекла". Тиме се подразумева оправданост аутономашких и сепаратистичких тежњи косовских Арбанаса. Разуме се да је неумесно поставити питање како је до те арбанашке већине дошло. Још мање се сме довести у сумњу тврдња да на Косову и Метохији има 90% Арбанаса. Па ипак њу би требало проверити, а то ја за сада немогуће, јер су Арбанаси двапут бојкотовали попис становништва: 1881. и 1991. године.53 Уколико би до поузданог пописа једног дана дошло, вредело би узгред испитати ко од. присутних Арбанаса има југословенско држављанство, па онда преко катастра утврдити ко је легалан поседник свога имања.⁵⁴ Додајмо томе да је брига западних политичких и хуманистичких установа за арбанашку већину на Косову потпуно потисла у позадину ситуацију српске мањине у Албанији. Према процени Др Радослава Стојановића, професора Правног факултета у Београду, у Албанији је осамдесетих година овога века живело најмање 120.000 лица словенског порекла. А по тиранском партијском листу „Зери и популит" из тог времена, „у Албанији живи само 4.160 лица словенског порекла".⁵⁵ Шта је било са осталима? Врло мали број Срба је пребегао из Албаније на Косово. Њихова склоништа су већ нападали косовски терористи.

Но све и кад би се једном утврдило да су Срби у Албанији напросто „нестали", а да на Косову заиста има 90% Арбанаса, пада у очи различит став Американаца и њихових савезника према њима и према Србима у Крајини. Српска већина у Крајини је превазилазила 90%, па ипак се у свету није нашао ниједан политичар да тражи аутономију те области. Наместо тога, Американци су формирали Хрватску армију, снаб-дели је модерним оружјем и послали своје стручњаке на терен, како би ова, у једном „Blitz-Krieg"-y, могла да Крајину „етнички очисти" од Срба за неколико дана. А на Косову, одмах после одлуке Београда да се одупре арбанашком тероризму, међународне установе под америчком палицом су затражиле да се против С.Р. Југославије успостави ембарго. И није тешко замислити како би Американци реаговали кад би се Срби усудили да сутра протерају Арбанасе са Косова. По свој прилици, сви српски градови би били збрисани са лица земље. Заиста, у историји није била позната већа дискриминација од ове коју је озаконио Нови светски поредак.

После дугогодишњих подстицаја, Арбанаси на Косову су повели терористичку акцију, знајући да је ризик мали у поређењу са плодовима који ће уследити. Од 1991. до 1995, арбанашки националисти су извршили око четрдесет атентата. Али то још није била права терористичка организација која ће се појавити тек у пролеће 1996., под именом „Ослободилачка армија Косова". Њој ће се придружити милиционари, чланови ранијих терористичких група, међу којима и Адем Јашари, будући шеф терористичке групе у Дреници, погинуо у борби против српске полиције. Нова терористичка организација се одликује својим наоружањем, планским акцијама и професионализмом својих бораца, што је доказ да је „била одлично истренирана и опремљена. Од 1996. до 5. марта 1998 - по информацијама париског BALKANS-INFOS - та организација сноси одговорност за 152 атентата: 31 у 1996, 55 у 1997 и 66 у току прва два месеца 1998. У том периоду, пало је 34 Срба (10 полицајаца и 24 цивила) са истим бројем жртава на арбанашкој страни, после 44 атентата извршена против припадника те етније, које су убице жигосале као „колаборатере српскогрежима".⁵⁶ Организација поставља заседу полицији код места Ликошане, 28. фебруара 1998, а 22. априла објављује да је симултано извршила атентате у Пећи, Дечанима, Штимљу и Косовској Митровици (којом приликом је 5 Срба погинуло, а 5 рањено) и хвали се експлозијама изазваним 28. фебруара о.г., у логорима српских избеглица из Босне и Албаније. Има ли државе која би остала скрштених руку пред тим и таквим провокацијама? Кад би таква држава постојала, она више не би била држава. Али с обзиром да су ти атентати били организовани месец дана уочи арбанашких незаконитих избора, енергична реакција полиције је допринела амплификацији и интернационализацији сукоба.

Светски медији су се потрудили да, по обичају, опет оцрне Србе, а арбанашке терористе представе као хероје у борби за ослобођење од српског ропства. Редовно се покрива ћутањем чињеница да „Ослободилачка армија Косова" врши такође уцене и притисак на арбанашко становништво и да је до сада убила скоро исто толико Арбанаса који неће да им се покоре и придруже, колико и Срба. А обичај да се српске породице заробе као таоци се понекад случајно помене. Ваљда зато што Срби ту казну заслужују? Такав закључак би се морао извести по писању светске штампе, јер Срби, наводно, опет убијају невине цивиле, гуше слободу грађана и доводе у питање Човекова права. Они су такође оптужени да тврдоглаво одбијају преговоре са Арбанасима, мада телевизија снима српске представнике у сали за разговоре на које Арбанаси нису дошли. Најзад, Срби врше изазивачке покрете трупа близу албанске границе... где је Албанска армија већ пре тога заузела своје позиције. У тој пропагандној акцији учествује информативни центар САД за Косово поље.

По правилу да „кризе изазивају они који њима желе да управљају",⁵⁷ Американци и међународне установе - што су за Србе синоними - су похитали да се у сукоб умешају. Али не да би осудили арбанашки тероризам и на Арбанасе утицали да прихвате разумне преговоре.⁵⁸ Без оклевања, на Србе је извршен вишеструки притисак који се засада своди на забрану увожења оружја из иностранства (мада је свима познато да се Арбанаси снабдевају оружјем из Албаније преко Македоније), блокирање југословенске финансијске имовине у иностранству (као да Србија није довољно ослабљена милионским приливом избеглица), захтев да страни представници узму учешће у преговорима са Арбанасима на Косову којима треба дати максималну аутономију,⁵⁹ уз слабо прекривену претњу војном интервенцијом.

Ако се изузме „право јачега", по коме Американци и светске силе имају несумњиву предност над Србима, очигледно је да су ти предлози - или укази правно неосновани и логично бесмислени. Истакнути српски правник Коста Чавошки је указао на две основне и непобитне чињенице, управо на двоструку необјективност међународног става према Србима. Пре свега, посреди је противречност између решења које се предлаже за арбанашко питање у Македонији и онога које се намеће С.Р. Југославији: „Тако се дошло до изненађујућег парадокса да се за Арбанасе у Југославији који чине 16,5 од сто становништва (према процени из 1991. коју је Савезни завод за статистику извршио због тога што су Арбанаси бојкотовали попис) ултимативно захтева барем статус федералне јединице (Аутономија 1974. плус), док положај Арбанаса у Македонији, који чине 22,9 од сто становништва треба решавати у складу с „визијом плуралистичког друштва", које припадницима етничких мањина обезбеђује само индивидуална права без икакве територијалне аутономије".⁶⁰ И не само то. Чавошки подвлачи да се оно што се намеће С.Р. Југославији у односу на косовске Арбанасе не захтева ни од једне државе у свету: „...Територијална аутономија која има битне државне атрибуте - своје законодавство, судство и полицију - није засновано ни на каквом обавезујућем европском стандарду о правима верских или језичких мањина, нити је обавеза било које државе".⁶¹

Страни предлози за решење косовског питања иду од „повећана аутономија" до конфедерације и недефинисаног „специјалног статуса" који се може протумачити и као могућност и као немогућност отџепљења. У сваком случају, од С.Р. Југославије се захтева да повуче своје трупе из градова и заузме искључиво положаје на државним границама. Срби знају шта их очекује на Косову уколико остану без заштите: избор који је својевремено француски генерал Башле (Bachelet) дефинисао као „путна торба или мртвачки сандук". Другим речима, крај „етничког чишћења" и дефинитивно напуштање Косова. Али то није све. Кад би Косово ипак остало у оквирима Југославије држава би морала да из свога буџета финансира арбанашку просвету, иако Арбанаси одбијају заједнички наставни програм и учење српског језика. Осим тога, имајући у виду да је арбанашка настава на врло ниском ступњу - као што је показало дугогодишње искуство - југословенској држави би, поред осталог, пали на терет и небројени дипломирани беспосличари који би преплавили Србију.⁶² Када се после милионских жртава палих у ослободилачким ратовима од Срба тражи да издржавају своје гробаре и гониоце, тај цинизам изгледа помало претеран. Наравно, Срби су свесни да би и та „аутономија 1974. плус" била само привремена, јер се југословенске границе засада поштују једино из бојазни да се не доведе у питање неприкосновеност граница Македоније,⁶³ због „лошег примера" који би следили њени Арбанаси. Али, раније или касније, аутономија Косова коју Србији буду наметнуле стране силе, уценама или оружјем , биће последња етапа и „одскочна даска" за стварања Велике Албаније. Под изговором да тим решењем спасавају мир на Балкану, Американци систематски крче пут новом балканском рату. Паралелно са разбуктавањем пожара на Косову, већ се ради на отцепљењу Црне Горе, како би се Србима спречио излаз на Јадранско море, а затим ће доћи ред на проблем Мађара у Војводини. Тешко је замислити да те промене неће изазвати нове и бројне сукобе.

Који је циљ те политике? И зашто највеће светске силе сложно распарчавају Југославију? Та питања треба поставити онима који ту политику воде, а не жртвама те политике. Али с обзиром да је јавна исповест у политици ретка појава и да од одговорних никада нећемо сазнати истину, много је реалније размислити о последицама него о циљевима. Крајња последица је снажеље Ислама у Европи и повратак Турске на Балкан. Будућност ће показати да ли ће то бити само пораст турског утицаја или физичко и политичко присуство Турске. На тај начин, Америка се искупљује пред Исламом, а преко муслимана на челу са Турском држи у шаху Европу и Русију. Америчка игра је провидна, али је то Србима слаба утеха. Да ли ће други народи благовремено сагледати куда и чему их води Нови светски поредак?

НАПОМЕНЕ:

1. „Историја народа Југославије", Т. I. - до почетка XVI века, Београд, Просвета, 1953- стр. 93-94.

2. Геге су Арбанаси насељени у северној Албанији, а Тоске у јужној.

3. Владан Тјорђевић, „Арнаути и велике силе", Београд, Штампарија Доситије Обрадовић, 1913, стр. 10, по сведочењу Charles Woods, „La Turquie et ses voisins", Paris, Guilmot, стр. 114.

4. Владан Ђорђевић, поменуто дело, стр. 77, по Др Либерту.

5. Енциклопедија лексикографског завода, т. 7, Загреб, 1964, стр. 133.

6.  „Историја народа Југославије", пом. дело, стр. 94.

7.  Владан Ђорђевић, пом. дело, стр. 31.

8.  В. Чубриловић, Политички узроци сеоба на Балкану од 1860-1880 год. - Навод по књизи: Димитрије Богдановић, Књига о Косову, САНУ, Београд, 1986, стр. 124.

9. Димитрије Богдановић, исто, стр. 263.

10. Исто, стр. 125.

11. Предраг Живанчевић, Насељавање Косова из Албаније, београдски недељни часопис НИН, 30.Х.1988.

12. Витомир Поповић, Прошлост Косова и Метохије - упозорење за будућност. - Зборник Института за геополитичке студије: „Косово и Метохија - изазови и одговори", Београд, 1998, стр. 404.

13. Предраг Живанчевић, пом. чланак, НИН од 2.Х, 23.X. и 30.Х.1988.

14.  Димитрије Богдановић, пом. дело, стр. 138.

15. Исто, стр. 138.

16. Исто, стр. 193.

17.  Исто, стр. 202-203.

18. Kosta Christiteh, En 1945, on a interdit aux Serbes de retourner au Kosovo, (1945, Србима je забрањено да ce врате на Косово), Balkans-Infos, Paris, бр. 21,1998

19. Предраг Живанчевић, НИН, 2.Х, 23.Х, 30.Х.1988.

20. Атанасије Јевтић, „Од Косова до Јадовна", Просвета, Београд, 1987. НАПОМЕНА: За Србе Албанци су становници Албаније, а Шиптари или Арбанаси су становници Косова.

21. Из Јерисоса

22.Архив Синода, Син. бр. 1101/1982. - Објављено у „Православљу", Београд, 15.V.82.

23. Види о томе „Споменицу православног свештенства - жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби", Београд, 1960.

24. „Гласник С.П.Ц.", Београд, од јула 1982. Навод по Димитрију Богдановићу, Књига о Косову, стр. 256.

25. Арсеније Јовановић, у листу „Политика", Београд, 20.IX.1983.

26. Петар Шарић, „Срби - обесправљена и угрожена национална мањина на Косову", часопис „Књижевна реч", Београд, 25.V.1988.

27. Др Ђоко Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Минхен, 1974.

28. Серафим Ристић, Плач старе Србије, Земун, 1864. Навод по Димитрију Богдановићу, пом. дело, стр. 132-133.

29. А. М. Селишчев, Славјанское население в Албании, Софија, 1931. Навод по Д. Богдановићу, исто, стр. 135. м Исто, стр. 136.

30. Исто,стр.136

31.Предраг Живанчевић, Насељавање Косова из Албаније, београдски недељни часопис НИН, бројеви од 2.Х, 23.Х. и 30.Х.1988.

32. Атанасије Јевтић, Од Косова до Јадовна (седмо издање), Просвета, Београд, 1987, стр. 104- 183.

33.  Д. Богдановић, пом. дело, стр. 231-236.

34.  Енвер Хоџа, Avec Staline, Souvenirs, Тирана, 1979. Навод по Д. Богдановићу, пом. дело, стр. 235.

35. Комисија Републичког и Савезног већа, Извештај о исељавању Срба и Црногораца са Косова, лист „Политика", Београд, од 30. септембра до 4. октобра 1982.

36.  Навод по Д. Богдановићу, пом. дело, стр. 253-254.

37. Исто, стр. 255.

38. Исто, стр. 255.

39.Милош Кнежевић, Косово и Метохија - сценарији будућности, у књизи „Косово и Метохија - изазови и одговори", Институт за геополитичке студије, Београд, 1997, стр. 102.

40. Бојан Јовановић, Судбина Срба на Косову и Метохији, у пом. књизи, стр. 453.

41. Коста Чавошки, Сувереност и национално питање, у књизи „Геополитичка стварност Срба", Институт за геополитичке студије, Београд, 1997, стр. 403.

42. Maurice Duverger, Reconstituer une Bosnie?, LE MONDE, Paris, juni 1993 i La paix en ex-Yougoslavie, LE FIGARO, Париз, 6. октобар 1994.

45. Слободан Самарџић, Европска унија, распад Југославије и српски национални интерес, у књизи „Геополитичка стварност Срба", Београд, 1997, стр. 118-119.

44. Henri Fesquet, Les religions en Yougoslavie, I Quand un Etat athee invente la nationalite musulmane, LE MONDE, Париз, 19,2.1980.

45. Ревија ИНТЕРВЈУ, Београд, бр. 373 од 26.12.1995/5.1.1996.

46. Коста Чавошки, Сувереност и национално питање, у књизи „Геополитичка стварност Срба", Београд, 1997, стр. 403.

47. Исто, стр. 404.

48.  Превод Бушове изјаве наведен по Томи Џиџићу, Српски лоби у Америци, НИН, Београд, 8.11,1989.

49. Билтен, EXTERNAL ВACKGROUND ТО ТНЕ CASE OF 8 ALBENIANS IMPRISONED IN KIČEVO, April; 1989.

50. Смиља Аврамов, Преструктурирање Европе после хладног рата. - Манипулације Косовом и Метохијом, у књизи „Косово и Метохија -изазови и одговори, Београд, 1997, стр. 205.

51.Исто, стр. 205.

       52.Jacques Merlino, Les verites vougoslaves ne sont pas toutes bonnes a dire, Albin Michel, Paris, 1993, стр. 97.

53.Јован Илић, Биодинамика, биовиталност и етничка структура становништва Косова и Метохије, Србије и СР Југославије, у књизи „Косово и Метохија - изазови и одговори", Београд, 1997, стр. 259.

54. Славољуб Лакић, Стратешки значај простора и природних ресурса Косова и Метохије, у књизи „Косово и Метохија - изазови и одговори, стр. 311-313.

55. Гордан Ранитовић, Избрисани и заборављени, НИН, Београд, 8.III 1989.

56. Сви подаци о арбанашком терору на Косову су овде изнети на основу чланка Косте Христића, „En 1945 on а interdit aux Serbes de retourner au Kosovo", објављеном у париском листу, BALKANS-INFOS, бр. 22, април 1998.

57. Ратибор Грујић, Косово и Метохија - средиште дестабилизације С-рбије, у књизи „Косово и Метохија - изазови и одговори", Београд, 1997, стр. 216-217.

58. Поред уставом обезбеђене арбанашке аутономије, академик Миодраг Јовичић и правник Драгољуб Поповић предлажу регионализацију Косова и Србије, пом. дело, стр. 71 и 87.

59. Чавошки помиње изјаве америчке владе од 25. априла 1997. и Ричарда Мајлса, америчког отправника послова у Београду, који се слажу у томе да се косовским Арбанасима да „аутономија или специјални статус", исто, стр. 50.

60. Коста Чавошки, Наметање решења косовско-метохијског питања противно обавезујућим европским стандардима, у књизи „Косово и Метохија - изазови и одговори", Београд, 1997, стр. 56.

61. Исто, стр. 49.

62.  Светослав Спасојевић, Живот у хармонији супротности, НИН, Београд, 16.IV. 1989. и "ђоко Слијепчевић, „Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време", Минхен, 1974.

63.  Коста Чавошки, пом. дело, стр. 55.

Из књиге: „Косово у ранама“, Хришћанска мисао, Београд 2005.

Приређивач: „Борба за веру“