Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

Идентитет аутентичне хришћанске Цркве

Увод

            Хришћани такође верују да је хришћанство права вера. Међутим, хришћанство није једна јединствена хомогена заједница. Њега представљају православна Црква, римокатоличка црква, главне протестанске групе као што су Лутерани, Англикаци, Методисти, Презбитеријанци, и стотине протестантских секти. Свака од ових група верује да она представља аутентично хришћанство.  Православљ е то тврди и самим својим називом.  Реч православље произилази из две грчке речи, ортос= правилно и доксео= славити, прослављати.

            Иако се може очекивати да ће свака хришћанска верска заједница веровати и тврдити да је баш  она права хришћанска вера, чињеница је да заправо  само једна може бити  истинска хришћанска Црква која је сачувала аутентично хришћанство.

            Како се може одлучити која хришћанска група је аутентична хришћанска Црква која јε сачувала целокупно хришћанство? Историја хришћанства и његовог развоја од почетка до данас помаже у налажењу правог одговора.

            Аутентична хришћанска Црква може бити само она коју је основао сам Гоаспод Исус Христос. До 1054 године и римокатоличка и православна Црква сачињавале су Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.  Обе могу тврдити да су део Цркве коју је основао Исус Хритос.  Да би се одлучило која од ове две Цркве је Аутентична хришћанска Црква мора се знати шта је било у почетку,  шта, када је промењено и ко је промену извршио, и која од њих две је сачувала више од  оригиналног учења, догми и канона Једне, Неподељене, Хришћанске Цркве.

            Ни галвне протестанске верске групе ни стотине протестантских секти нису постојале до шеснаестог века. Њих није основао Христос већ разни појединци, људска бића. А и у овој земљ и и свуда у свету, наши верници су изложени веома агресивном секташком прозелитизму, пре свега Баптиста, Назарени, Јеховиних сведока  и Мормона. Недовољно упознати са својом  вером и са историјом хришћанства, православни верници су лаки плен сектешке пропаганде. Сврха овога чланка није да расправља са неправославним хришћанима, већ да православним верницима пружи историјске  доказе који ће им помоћи да себе заштите од секташких мисионара и остану верни  православљу.

Први део: Римокатоличка Црква

            Православни и римокатолици још увеки мају  нечег заједничког.  Обе Цркве верују у једнога Бога у три Лица, то јест Оца, Сина и Светога Духа. Друго што им је заједничко је:  поштовање за Мајку Божију, култ светаца, седам светих тајни, иако се не обављ ају на исти начин, коришћење и Светога Писма и Светог Предања  као изворе хришћанске истине и учења, монаштво, исти светитељ и канонизовани до деветог века, апостолско пријемство.¹

            Међутим, постоје и многе разлике између Православне и Римокатоличке цркве које су настале изменама које је завела римокатоличка црква. Овде ће само главне разлике бити дискутоване у детаљима, а остале ће бити само поменуте.

Папско првенство

Римокатолички теолози тврде да је папско првенство засновано на библијском тексту  у јеванђељу по  светоме Матеју  16:15-19. Када је Господ Исус Христос питао своје апостоле шта мисле ко је Он, апостол Петар је одговорио Ти си Христос, Син Бога живога (св. Матеј 16:16).  Онда је Исус Хистос рекао њему: ...благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тијело и крв нијесу теби то јавили, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати (Св. Матеј 16:17-18)

Православна теологија инсистира да је вера да је Христос Син Бога живога камен на коме је саграђена хришћанска Црква. Цркве не могу бити зидане на људским бићима него на вери. Кадгод православни хришћани прилазе путиру да приме свето причешће, они изговарају или читају гласно молитву која почиње речима: Верујем, Господе, и исповедам да си ти Христос, Син Бога живога. Без вере да је Христос Син Бога живога  не би било хришћанства!

Исус Христос је такође рекао апостолу Петру: И даћу ти кључеве од царства  небескога: и што свежеш на земљи  биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима (св. Матеј 15:19).  Овај стих је основа на којој римокатолички богослови граде теорију да је сам Господ Исус Христос дао првенство апостолу Петру.  Оно што они превиђају је да је Христос ове исте речи упутио свима Његовим апостолима: Јер вам кажем заиста: штогод свежете на земљи  биће свезано на небу, и штогод раздријешите на земљи биће раздријешено на небу (св. Матеј 18:18) У јеванђељу по светоме Јовану 20:22-23 пише да је Господ Исус Христос рекао свим својим апостолима: И ово рекавши дуну, и рече им: примите Дух свети. Којима опростите гријехе,  опростиће им се; и којима задржите, задржаће се.

Свето Писмо не пружа фактичко оправдање за постојање папског првенства, а историја открива стварне изворе из кога потиче та теорија.  Рим је био престоница велике и моћне римске империје која се простирала преко великог дела света.  Ту у том граду стотине или чак хиљ аде хришћана, доведених из свих делова империје, претрпели су мучеништво и смрт. Апостол Петар је био један од њих. Хришћани из тога града одржавали су богослужења у подземним богомољ ама познатим као катакомбе. Ове чињенице објашњавају зашто је римски епископ био веома поштован од стране осталих хришћанских патријараха  и свих хришћана.

Римокатолички теолози такође заснивају учење о папском примату на тврдњи да је апостол Петар био први епископ Рима. То само по себи - чак и ако је тачно – не оправдава учење о папском примату.  Од пет првих патријараха папа је био први у рангу, а одмах за њим Цариград, који је био последњи по постанку патријарха. После тога су следовали  патријархати Александрије, Јерусалима и Антиохије. Да политички фактори нису утицали на одређивање ранга  Јерусалим би био први у рангу.  Наш Господ Исус Христос је рођен у Витлејему, обављао је своју спаситељску мисију у Јудеји, Самарији и Галилеји, разапет је и васкрсао је у Јерусалиму, а Он је свакако био значајнији од апостола Петра. Христови апостоли су рођени и одрасли у Јудеји, Самарији и Галилеји. Први хришћански мученици, почев од архиђакона Стефана, пострадали су у Јерусалиму. Први апостолски сабор одржан је у Јерусалиму а не у Риму (Дела апостолска 15:6-21). Председавао је Апостол Јаков, патријарх Јерусалима а не апостол Петар. Апостол Петар је поднео извештај о покрштавању незнабожаца. На сабору се претресало питање да ли незнабошци који приме хришћанство и крсте се  треба да буду и обрезани. Апостол Јаков је предложио  ово решење које је прихватио цео сабор: Зато ја велим да се не дира у незнабшце који се обраћају к Богу, него да им се  заповједи да се чувају од прилога идолскијех и од курварства и од удављенога и од крви, и што њима није мило другима да не чине (Дела апостолска  15:19-20)

Римокатолици такође тврде да је папа уживао првенство од почетка хришћанства. То није тачно. Био је сматран да је први међу једнакима (примус унтер парес) али никада као апсолутно први. Седам  васељенских сабора  од 325 до 787 године  одржани су на терирторији Истока, у Никеји, Цариграду, Ефесу и Халкидону а не на територији Запада. Васељенски сабори су доносили одлуке, а не папа. Сабору су присуствовали представници Неподељене хришћанске из свих крајева света, стотине њих, укључујући и делегате из Рима, и они су, а не папа  формулисали догме и каноне, доносили одлуке које су поштоване и прихватане од стране целокупне Неподељене Хришћанске Цркве.

Ко је Глава Цркве?

Римокатолички верници морају да  верују да је папа, а не Христос глава хришћанске Цркве. Ми православни хришћани, као и протестанти верујемо да је Христос а не папа, ни апостол Петар или икоје људско биће глава хришћанске Цркве.

У Светом Писму је јасно казано да је Христос Глава Цркве. У посланици  Ефесцима  апостол  Павле пише за Христа:  И све покори под ноге Његове, и Њега даде за главу цркви, над свима, која је тијело Његово, пунина онога који све испуни у свему (1:22-23). Исти апостол пише Колошанима: И Он је глава тијелу Цркве, који је почетак и прворођени из мртвијех, да буде Он у свему први (Колошанима 1:18) Има још много места у Светоме Писму у којима се указује да је Христос а не папа глава Цркве.

Папска непогрешивост

Веровање римокатолика да је папа непогрешив када говори ex cathedra, то јест када званично проглашава догме римокатоличке цркве, прихваћена је  1870. године, а важи и за ранија доба. Као потпору за римокатоличку догму о папској непогрешивости, римокатолички теолози  цитирају библијске стихове из јеванђеља по св. Матеју  16:18; 28:18-20; из јеванђеља по св. Јовану 14, 15 и 16 главе;  Прва посланица Тимотеју 1:14-15; и Дела апостолска 15:28 и даље.  Ови стихови и главе се уопште не односе на непогрешивост папе!

Један од примера који показују да је папа Пије IX грешио када је изговорио ex-cathedra догму Ineffabilis Deus 1854 о безгрешном зачећу Богородичине мајке.

Ми православни верујемо да ниједно љ удско биће није безгрешно, а то важи и за папе било да говоре ex-cathedra или не.

Безгрешно зачеће Богородице

Безгрешно зачеће Христа је догма формулисана и прокламована на Првом васељенском сабору 325. године у Никеји. То је догма Неподељене Хришћанске Цркве, заједничка православној и римокатоличкој цркви, али не и протестантима.

Догма по којој је и Богородичина мајка  Ана зачела Богородицу безгрешно  је  формулисана на Првом Ватиканском сабору одржаном 1854 годин, а званичнио ју је прогласио  ex-cathedra папа Пије IX децембра месеца 1854 године.

Догме  формулисане и проглашене на провинцијским саборима или само од стране папе  нису обавезне за све хришћане, већ само за вернике те провинцијске цркве која их је прогласила. Ова догма је неприхватљива за православне и за протестанте јер о њој нема помена у Библији и није била и није ни сада догма Неподељене Цркве, и зато што својства Христа приписује Његовој Мајци.

Filioque

Догма која се односи на Светога Духа формулисана је и проглашена на Другом васељенском сабору одржаном у Цариграду 381. године. Ту догму садржи осми члан никејско-цариградког Символа вере: И у Духа Светога, Господа живототворног, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином поштује и  заједно прославља, који је говорио кроз пророке. Четврти васељенски сабор, одржан у Ефесу 441 године, анатемисао је свако додавање,  мењање или одузимање макар једне јоте  од  текста никејско-цариградског Символа вере.

На провинцијском сабору у Персии  реченици у тексту осмог члана Символа исходи од Оца додатоје и Сина (на латинском filioque).  Године 587 је Символ вере са додатком filioque употребљен први пут у Толеду, Шпанија без одобрења све петорице патријараха (Рим, Цариград, Александриа, Јерусалим, Антиохија).

Из Шпаније Символ вере са додатком filioque се проширио у Француској, али је та пракса осуђена на сабору у \ентили одржаном 787 године. Папа Лав III (795-816) забранио је  употребу  Вјерују са додатком filioque. Наредиоје да се оригинална верзија никејско-цариградског Символа вере угравира на серебрним плочама које су стајале испред базилике светога Петра у Риму. Поред тога био је и натпис на латинском који је гласио: Haec Leo posui per amore et cautela Orthodoxae fidei (Ја, Лео, поставио сам ово из љубави и за  заштиту православне вере).

Сматра се да је под утицајем и притиском франачких владара Пипина и Карла Великог на крају IX  века,  додатак  filioque постао званичан део Символа вере у Римакатоличкој цркви, а касније и код Протестаната. Православна Црква је задржала оригинални никејско-цариградски Символ вере  који је интегрални део већег броја православних богослужења.

Целибат свештенства

Целибат као обавеза за свештенство је први пут завео провинцијални сабор одржану Етинији. Епископ Осориус, који је учествовао на томе сабору, а присуствовао је и на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године,  покушавао је да утиче на Сабор да усвоји правило о целибату свештенства и учини га обавезним за целокупно хришћанско свештенство. Сабор је одбио да усвоји ову новину. 

Године 1075, папа Григорије VII учинио је  целибат  обавезним за свештенство, а Први латерански сабор, провинцијски сабор одржан 1123 године, одобрио је и усвојио је правило о целибату као обавези за целокупно свештенство римокатоличке цркве. 

Целибат свештенства није био обавезан за свештенослужитеље Неподељ ене Хришћанске Цркве.  То није била обавеза ни  за апостоле. У Првој посланици Коринћанима, апостол Павле поставља ово питање: Еда ли немамо власти сестру жену водити, као и остали апостоли, и браћа Господња и Кифа?²  Ово показује да су полубраћа Исуса Христа, Јаков и Јован, као и апостол Петар и други апостоли били жењени.

Патријарси, а и папа је патријарх, као и  епископи су некада били жењени.  Познато је да је папа Феликс III (483-493)  био жењен и да је имао двоје  деце. Папа Хормидас (514-523) – једног  сина. Папа Силверија  (536-537)  је имао ћерку Антонију. Адријан II (867-872)  имао је једну ћерку. Папа Климент IV (1265-1268) имао је две ћерке, а папа Феликс V  (1439-1445) једног сина.

Било је папа који су били синови папа. Имена неких папа који су били синови папа или католичких свештеника су: Дамаскус (336-348), Инокентије I (401-417) Бонифације (418-422),  Феликс (483-492), Анастасије II (496-498), Агапије (535-537), Силверус (536-537), Деусдедиције (882-884), Бонифације VI (696), Јован XI (931-935) и Јован XV (889-906).

У историји је познато да је било и папа који нису били жењени, али су имали љубавнице са којима су имали децу.  Папа Инокентије VIII (1484-1493), и Александар  VI (1492-1503) су и један и други имали већи број деце.  Јулије (1503-1513) је мао три ћерке. Павле III (1559-1568) је имао три сина и једну ћерку; Пије IV  (1559-1568) имао је три сина, а Григорије XIII (1572-1583) је имао једног сина.

Целибат није природно стање за свакога. Целибат римокатоличког свештенства, који је на њих наметнула римокатоличка црква, довела је до неморала код римокатоличког  свештенства. То је узрок скандалозних сексуалних иживљавања не само код нижег већ и код вишег свештенства.  Недавно су средства за обавештавање у овој земљи објављивале о проблемима римокатоличке цркве у Америци са великим бројем свештеника оптужених и осуђених за сексуални криминал и педофилију.

 Православна Црква се придржава правила донетих на Првом васељенском сабору која се односе на овај предмет. За епископе, који  се  по  правилу бирају из редова монаха,   целибат је обавезан. Ђакони и свештеници могу да се ожене, само једном, пре рукоположења, а не после  рукоположења чак и у случају да остану удовци.

Пургаторијум

Овај назив долази од латинског глагола  purgare који значи чистити, очистити. Римокатоличка црква учи да је пургаторијум једно место или стање привремене казне за оне који су овај свет напустили у Божијој милости али нису били сасвим слободни од грехова који се могу опростити, или нису довољ но искупили своје грехове. Ово учење је проглашено на Сабору у Флоренци и одобрено је на Сабору у Тренту. Оба ова сабора су били провинцијски, те отуда ово учење није обавезно за све хришћане.

Индулгенције (Опроштајнице)

У Светом Писму постоје места у којима се препоручује давање милостиње и чињење добрих дела, али нема помена о опроштајницама. Опроштајнице, односно индулгенције представљају практично куповање опроштаја грехова. Римокатоличка црква учи о вишку спасоносних заслуга  светих које могу у извесном смислу бити позајмљене у корист некога другог. Папа Бенедикт IX (1380-1404) завео је продају индулгенција само за живе. Од половине XV века, папе су завеле  куповање индулгенција за мртве. Живе особе су могле куповати индулгенције за своје преминуле рођаке.

Злоупотребе повезане са продајом индулгенција биле су запрепашћујуће. Перауди, изасланик Сикста IV (1471-1484), продавац индулгенција тврдио је да могу са сигурношћу учинити ефективним  за сваку душу у пургаторијуму, чак и ако је особа починила смртни грех, само ако је индулгенција важећа, то јест  да је новчана трансанкција обављена.²

Године 1617, папа Лав X (1513-1517) повећао је продају  индулгенција да би прикупио фондове потребне за изградњу катедрале светога Петра у Риму, коју је оригинално започео папа Јулије II (1503-1527) . Продавац индулгенција у Немачкој у то време је био Ј. Тецел. Он је трговину водио на тако недостојан начин да је шокирао Мартина Лутера и тако га подстакао да се побуни противу злоупотреба у Римокатоличкој цркви и отпочне лутеранску реформацију.

Грегоријански календар

Календар којије био у употреби у Неподељеној Хришћанској Цркви  све до 1852  гдине, био је Јулијански. Те године папа Грегорије XIII је прихватио календар познат као Грегоријански који је припремио и предложио Алојзије Лилиус из Напуља. На дан 5 октобра 1582 године (по Јулијанском календару) папа је додао десет дана томе датуму, променивши га на 15 октобар. Од тада један дан се морао додавати сваком столећу, сем ономе чији број се може поделити са четири. 

Ни Јулијански ни Грегоријански календар нису тачни у мерењу времена. Грегоријански календар не води рачуна о правилу донетом на Првом васељенском сабору које се односи на  прослављање васкрсења Христовог. Сабор је донео правило да прослава васкрсења Христова не сме да претходи или се подудара са даном празновања јеврејске Пасхе. То се догађа употребом Грегоријанског календара. Осим тога, употребом Грегоријанског календара ствара се  хаос у црквеном календару.

Грегоријанског каленара се држе западни хришћани, римокатолици и протестанти. До недавно сви православни су се држали Јулијанског календара. Онда је око 1924 године грчка Православна Црква усвојила Грегоријански календар, сем што Васкрсење Христово прославља по Јулијанском. Усвајање Грегоријанског календара је довело до  поделе грчке Православне Цркве на старо-календарску и ново-календарску. Касније, Грегоријански календар је усвојла финска  Православна Црква. У Америци Православна Црква у Америци је усвојила Грегоријански календар, а са њоме и све некада провинцијалне цркве које су постале део Православне Цркве у Америци.  Све Православне цркве које су усвојиле Грегоријански календар, сем Финске, Васкрсење Христово празнују по Јулијанском календару,  како је одлучено на Првом васељенском сабору. 

Друге разлике

Римокатоличка црква употребљава за причешће верних  обланде, то јест бесквасни хлеб уместо квасног који употребљава Православна Црква и како је чинила Неподељена Хришћанска Црква.

Римокатоличка црква учи да се претварање хлеба и вина догађа у моменту када свештеник изговара  речи Узмите, једите... и пијте од ње сви...  Православна Црква верује и учи да се претварање догађа пошто је свештеник (или епископ, ако он служи) призвао Светога Духа и када изговара Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин. Амин. Амин.

Од недавно неки српски православни епискпи инсистирају да се претварање догађа пре тога, односно када свештенослужитељ, епископ или свештеник,  чита молитву и изговара речи ниспошљи  Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове.  Та мала група српских епископа је веома активна на завођењу промена у служењу свете литургије, уклањању царских двери па и целих иконостаса.

Иако је Хрсистос на  Тајној вечери рекао Пијте од ње сви, римокатолички верници су, бар до недавно, примали само хостију, а причешће вином (крвљу Христовом) је била привилегија само свештенства.

У прошлости, па и сада у Православној Цркви услов за примање светога причешћа је припрема која се састоји од поста, исповсти и уздржавања од јела и пића од поноћи пре примања светога причешћа па док се причешће не прими. Код римокатолика се припрема за пријем светога причешћа састоји од уздржавања од јела и пића два сата пре пријема причешћа. По угледу на римокатолике, неки наши епископи и свештеници су завели причешћивање без поста и без исповсти.

У Неподељеној Хришћанаској Цркви, а тако исто у Православној Цркви свето причешће могу да верницима дају само епископи и свештеници, а не ђакони, а поготову не мирјани.  Присуствовао сам у  Калеxвилу, Минесота римокатоличкој маси, где је у сали олтар био као боксерски ринг,  а  неколико судената су разносили хостије по сали и делили их, или су неки присутни сами узимали хостије са послужавника и стављ али их у своја уста.  Недавно сам, обилазећи једног православног верника у градској болници са којим је у соби био један римокатолик, видео  како жена, римокатолкиња, причешћује болесника.

Миропомазање

И Православна и Римкатоличка црква имају свету тајну миропомазања. У Православној Цркви она се обавља непосредно после крштења, истом приликом. У Римокатоличкој цркви она се обавља када крштена особа напуни дванаест година као конфирмција (потврђење)  припадања хришћанству те особе. Обред те свете тајне код римокатолика може само бискуп да обавља.

У Православној Цркви обе свете тајне, крштење и миропомазање се обављају истом приликом једна за другом, у сагласности са речима Господа Iсуса Христа: Заиста, заиста вам кажем, ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије (Јеванђеље по св. Јовану 3:5).  Особе које се крштавају у Православној Цркви добијају и крштење  водом,  и  крштење  Духом   Светим,  то  јест  миропомазање   истом приликом.

Јелеосвећење

            И Православна и Римокатоличка црква имају ову свету тајну али не и протестанти.  Она је заснована на речима светога апостола Јакова у његовој посланици 5:14-15: Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вјере помоћиће болеснику, и подигнуће га Господ; и ако је гријех учинио, опростиће му се.

            Очевидно је да је ова света тајна установљена за исцелење и за опроштај грехова, а не  за припрему за смрт.  Назив последи обред који римокатолици употребљавају за ову свету тајну сугерира да је иста припремање за смрт. Треба још напоменути да се у Римокатоличкој цркви овај обред јелеосвећења обавља не само над живима већ и над упокојенима. У Православној Цркви сви обреди се обављају само над живимо собама.

Утицај неких историјских догађаја

            Има православних особа које можда не знају шта значе речи папско првенство, непогрешивост, филиокве, безгрешно зачеће, али који су читали или и сами искусили насиља, прогоне и свирепост које су над њима чинили римокатолици. Ово је списак само неких од њих:

1.       Папини изасланици које је послао у Цариград 1054. године да раде на измирењу између римокатолика и православних, понашали су се бахато као освајачи.  На свети престо у цркви Свете Софије најпре су ставили  докуменат на коме је писана екскомуникација,  а касније су свети олтар обесветили тиме што  су неке голе проститутке ставили да седе на њему.

2.        Крсташи из Четвртог крсташког похода 1204-1261, које је организовао папа Iнокентије III (1198-1216) уместо да оду да ослободе Јерусалим од Турака, 12 априла 1204  освојили су Цариград и опљачкали су цркве и домове православних верника. Осим тога, Балдвин, један од вођа Крсташа прогласио је себе за Византијског цара и крунисао се   у цркви Свете Софије.  Неколико других вођа крсташа су заузели поседе у Византијској империји које су они присвојили и прогласили их за латинске државе. Томас Морозос, венецијански принц, био је постављен за Цариградског Патријарха. Света Гора, Атос је била опљачкана и велики број манастира су били разорени.  Грчки православни манастири у Солуну  су били претворени у римикатоличке цистерцинске манастире. На Кипру, хиљаде православних хришћана, људи, жена и деце билису погажени копитама крсташких коња.

3.       Инквизија у Шпанији је свирепо мучила и побила велики број невиних особа.

4.       Римокатоличка црква је организовала лов на вештице, па је велики  број невиних жена мучен и погубљен.

5.       Црквене римокатоличке  власти спалиле  су Савонаролу  (1453-1498) и његове сараднике Фра Силвестра и Фра Доминика од Пиеше.  Њих тројица су били обешени   23. маја 1493 године, а кривица њихова је била да су критиковали злоупотребе Римокатоличке цркве. Мртви, везани заједно једним ланцем, они су висили са једнога крста, испод њих је наложена ватра , а пеопео њихових спаљ ених тела је бачен у реку Арно.

6.       Галилео (1564-1642) је био прогањан и затваран зато што је  прихватао Коперникову теорију да се земља окреће око сунца, а не сунце око земље.

7.       У временском периоду 1941-1945, Усташе, ватрени римокатолици  су поклали и бестијално поубијали  стотине хиљада православних Срба  и хиљаде Јевреја и Цигана. Међу кољачима и убицама су били и неколико римокатоличких свештеника.  Неки од тих свештеника су вршили масовно покрштавање Срба, наводно да би их спасили од смрти. Када су покрштавања обављена, онда  су, са њиховим одобрењем усташки злочинци убијали ново-покрштене да се не би опет вратили у православље и тако изгубили тек задобијено спасење. Папа Пије XII (+1958) је био обавештен о овим злочинима али ни прстом није мрднуо да их спречи

8.       Године 1995, када су Хрвати, уз помоћ Америке поубијали хиљаде Српских православних верника а принудили 250,000 да напусте своје домове и имања у Крајини и склоне се у Србију, папа Павле Јован није нашао за сходно да  макар покуша да спасе хришћане Србе јер нису били римокатолички хришћани.

9.       Западњачка средства за обавештавање, којима диригује наша америчка штампа, радио и телевизија објавиле су масу лажи о ситуацији на Косову, колевци српске нације и српске Православне Цркве.  Обични смртници могу да буду залуђени том пропагандом, али не  и садашњи   папа Бенедикт XVI. Он је неоспорно врло добро обавештен шта се стварно догађа.  И поред тога, он није ништа учинио да се заштите и спасу православни хришћани на Косову, и да се заштите древни српски манастири и цркве од рушења, јер су му, изгледа, Косовари муслимани ближи срцу него православни Срби.  

Идентитет аутентичне хришћанске Цркве

Други део: Православна Црква и протестантизам

Увод

Протестантизам није једна хомогена целина, већ се састоји од неколико  главних  протестантских  заједница, то  јест Лутерана, Англиканаца, Методиста и Презбитеријанаца, и стотине радикалних протестантских секти. Веће и пореклом старије протестанске заједнице имају међу собом извесна заједничка веровања и учења и сачувале су нешто од првобитног хришћанства. Што се тиче радикалних, фундаменталистичких секти, оне тешко да су имале и очувале ишта од догматских и канонских принципа аутентичне, Неподељене хришћанске Цркве.

Протестантизам није првобитна, аутентична форма хришћанства. И главне протестанске заједнице и секте које су из њих произашле, није основао Господ Исус Христос већ људи или жене, нити су биле део Неподељене Хришћанске Цркве. Постале су вековима после Христа, а неке такорећи јуче, и још увек се цепкају на све више секти. Протестанти тврде да они обнављају првобитно хришћанство, а у великом броју случајева они васпостављају и настављају јеретичка учења осуђена од седам Всељенских сабора, или сами стварају нове јереси.

Протестантизам је поникао као побуна и опозиција злоупотребама које су изобиловале у римокатоличкој цркви. Дегенерација духовности и рапрострањеност неморала међу нижим и вишим свештенством римокатоличке цркве, а посебно трговина индулгенцијама коју је у Немачкој обављао Терцел, разјарила је Мартина Лутера и он је у шеснаестом веку почео Реформацију. То је био почетак протестантизма.

Протестанти деле са православнима непризнавање папског првенства и непогрешивости и неодобравање продаје индулгенција. Ни они не верују да је папа Глава Цркве.

Са римокатолицима им је заједничка употреба филиокве и Григоријанског календара.

Најраније протестантске верске заједнице су настале почетком шеснаестог века. Друге су се појавиле много касније, а неке од њих датирају од недавних дана. Процес цепкања и раздробљавања некада интегралних, мањих или већих протестантских заједница је непрекидан и нове секте се појављују забрињавајућом брзином и у забрињавајућем броју.

Протестанска одступања од првобитног хришћанства у фундаменталистичким, радикалним сектама иду много даље него у главним протестантским заједницама, мада ни оне нису слободне од погрешних и јеретичких учења. Одступања постоје у области христологије, пневматологије, еклесиологије и есхатологије.

Суштина протестантске, нарочито лутеранске доктрине која је заједничка свим протестантима, се заснива на два главна принципа: формални и материјални.

                           Материјални принцип (Sola Scriptura)

Протестански секташи, а и главне протестанске заједнице, тврде да се управљају према Библији (Bible-oriented Christians). Нажалост, ако не њихово целокупно учење, онда његов велики део није заснован на Библији, већ на погрешном и јеретичком тумачењу Библије, наслеђеном од раних хришћанских јеретика, или од оснивача њихових секти, или од њихових самопрокламованих а неквалификованих тумача Библије.

У Цркви, тумачење Светога писма је право и дужност Цркве. У протестантизму, а особито у радикалним сектама, то је свачије право а ничија одговорност.

Поред горе наведена два суштинска принципа, формалног и материјалног, Баптисти су формулисли, а све остале секте прихватиле и држе се четири такозвана принципа слободе. Ти принципи слободе су: 1. Слобода душе - која захтева да нико не може и не сме да утиче на душин избор религије. 2) Црквена слобода – нико не треба да утиче на ичији избор цркве, односно секте којој ће припадати. 3) Библијска слобода – свакоме је дозвољ ено да тумачи Библију. 4) Верска слобода – свако да одлучи сам шта и колико ће веровати.

Ови принципи слободе, а особито последња два су и трагедија и извор расула протестантизма. У питању је неодговорна слобода, чије су последице катастрофалне и за протестантизам, а донекле и за хришћанство. Они су темељ  секташке расцепканости. Ти принципи су дали размах секташком плурализму, секуларизму, индивидуализму, главним болестима савременог протестанског секташтва.

Тенденција да се погледима и каприцима појединаца даје већи ауторитет него колективном учењу и одлукама Цркве, у православљу а и у римокатолицизму је спутана, док је у протестантизму охрабрена и распрострањена. Протестантизам тиме што пренаглашава индивидуализам упућује на изолацију и верски анархизам. Код протестаната теологија је поверена свакоме или узурпирана од свакога који то хоће. Право тумачења Светог писма је такође свачије право. Захваљујући анархији у тумачењу Светога писма протестантизам, а особито секташтво је све даље од Христа, и све веће је и дубље отпадање од хришћанске Цркве.

Православна црква сматра да се Свето писмо и Свето предање међусобно допуњавају. Протестанти одбацују Свето предање, а при томе не узимају у обзир важност Светога предања. Сергеј Булгаков пише:

Црква Новог Завета у првим данима процвата свога постојања је живела сасвим без књига чак и без јеванђеља; иста  су поникла тек у току првог века, и постала су саставни део  канона, заједно са посланицама, много касније да би коначни облик добила почетком четвртог века. (Sergius Bulgakov, The Orthodox Church, Maitlad, Florida, str. 22

Одбацујући  Свето  предање  које  сачињавају  одлуке седам Васељенских сабора и учења Светих отаца, који су најпре себе постом, молитвама и аскезом припремали, а тек онда се усуђивали да тумаче Свето писмо и да друге уче, протестанти се држе учења неких неквалификованих, па и недостојних тумача.

Тумачење Светога писма није мање важно од библијског текста. Постоји за све хришћане само једна Библија али постоје стотине протестантских секти које тврде да се управљају по Библији. Библија није узрок подела и цепкања у протестантизму, већ њено неодговорно тумачење.

Протестанти по правилу не прихватају и погрешно схватају и потцењују суштину Светога предања и његове виталне важности за православље. Као оправдање за то, они наводе библијске стихове Посланице Колошанима 2:8, јеванђеља по светоме Матеју 15:3-8, по светоме Марку 7:8-9, Посланице Галатима 1:8-9, Посланице Титу 1:14, и Посланице Тимотеју 1:18. А онај ко прочита наведена места, лако ће увидети да се она односе на лажно а не на Свето предање.

На другој страни, у Библији има доста места која снажно подржавају Свето предање као извор хришћанског учења. Протестанти не наводе та места, а онај ко жели може их прочитати па ће увидети да се у Светом писму даје важно место и улога Светом предању. Препоручујемо читање Прве посланице Солуњанима 11:2,  Друге посланице Солуњанима 2:15; 3:6, Филипљанима 4:9 и Друге посланице Тимотеју 2:2.

Логично је претпоставити, а Библија то потврђује, да нису све речи и дела Господа Исуса Христа прибележена у Светом писму. То потврђује јеванђеље по светом Јовану 20:30-31. У Светом писму пише да је Господ Iсус Христос после свога васкрсења провео четрдесет дана са својим апостолима (Дела апостолска 1:3) и говорио им о царству Божијем. Где у Светом писму можемо наћи записан текст тога што им је говорио? На другом месту, у јеванђељу по светоме Марку 4:34, пише да када је Христос био насамо са својим апостолима, Он им је објашњавао значење својих говора, односно није им говорио кроз приче као народу. А где су у Светоме писму та објашњења?

Формални принцип

По формалном приниципу, спасење се постиже само вером (sola fide). Он је у самој сржи протестантизма и темељ  је целокупне структуре протестантске доктрине. Овај принцип је тобоже заснован на материјалном принципу, према коме се Библија (тачније: делови Библије који се не супротстављ ају протестанском учењу) сматра јединственим извором хришћанске науке (sola scriptura).

Протестанти заснивају формални принцип на Посланици Ефецима 2:8 где пише: Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас, дар је Божији. Ту не пише само вером, већ кроз веру.

Протестанти запостављају или поричу аутентичност местима у Библији која не подржавају њихово учење. Шта сам Господ Исус Христос каже о спасењу је записано у јеванђељу по светом Матеју 7:13-14 и по светом Луки 13:24. Код светога Матеја пише да је Христос ово рекао: Уђите на уска врата; јер широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Као што су уска врата и тијесни пут што воде у живот, мало их је који га налазе.

Добија се утисак да протестанти, а нарочито радикалне секте, дају предност квантитету над квалитетом. Да би привукли што већи број припадника, они су хришћанске догматске и етичке стандарде спустили на апсолутни минимум. Уместо уских врата и тесног пута они нуде аутопут.

Баптистчки пастори, проповедају у њиховим зборницама и преко телевизије, да све што је потребно за спасење је дизање руке и изјава да се Христос прима као лични спаситељ  и, наравно, ступање у њихову секту.

Баптисти, а и остали протестанти, верују да је спасење искључиво акт Божији, али спасење третирају као личну прћију и деле га веома лако и јефтино.

Апостол Јаков учи да је вера без дробрих дела мртва (Посланица Јаковљева 2:17-20). Протестанти тој посланици одричу аутентичност. Спасење, иако је неоспорно божански акт, претпоставља и укључује и људску активност. Православна црква верује и учи да смо заиста спашени по милости Божијој и помоћу вере, али да је наша вера потврђена нашим делима. Вера је семе, а дела су плод. Ако семе не даје никакве плодове, онда нешто није у реду са њим. Спасење се не може ничим купити, оно нема цене, али наша добра дела су наше ДА Господу који жели да се сва људска бића спасу, али неће да икога примора да се спасе.

Ако протестанти одричу аутентичност посланици светога Јакова, не могу одрећи аутентичност и јеванђељу по светом Матеју. А човек се мора питати да ли они знају да у том јеванђељу постоји петнаеста глава и да ли су је икада читали. Ту се износи садржај приче Исуса Христа о Страшном суду. Све који су пред њим, Христос је ставио или на десну или на леву страну. Онима на десној страни, што значи спашенима, је рекао зашто су спашени, а онима на левој зашто нису. Спашенима је набројао добра дела која су учинили и ради којих су спашени, а онима који нису је набројао добра дела која нису учинили и ради тога нису спашени. Ни за спашене ни за осуђене вера, или недостатак вере се уопште ниједном речју не помиње.

Предестинација

Православна црква верује и учи да је Бог људским бићима дао слободну вољу, да они сами одлучују шта ће мислити, говорити и чинити. Зато су они одговорни за своје мисли, речи и дела. Протестанско учење о предестинацији ту одговорност љ удских бића уклања и ставља је на терет Бога. Ако је Бог предодредио људско спасење или осуду, онда нема значаја како људи мисле, говоре и делују. Грешници, убице, прељубочинци, лопови, и криминалци свих врста су учењем о предстинацији разрешени својих грехова и злих дела, јер су по предестинацији морали да чине оно што су чинили. Онда ни вера не помаже за спасење јер је и оно предодређено.

Православље учи, а ми православни верујемо да Бог предвиђа али не предодређује шта ћемо радити и како ћемо живети. Ако је предестинација једини фактор који одлучује ко ће бити спашен а ко не, онда је то порицање формалног принципа (sola fide) који је тако важан за протестанте.

Унитаријанизам

Православна црква учи и верује у једнога Бога у три Лица, Оца, Сина и Светога Духа. Неке од протестантских секти негирају божанство Исуа Христа, а неке божанство Светога Духа. То су секте које су познате као унитаристичке или фундаменталистичке. Припадници секте Хришћанска наука (Christian science) не верују у Свету Тројицу и толико су далеко од хришћанства да не могу бити сматрани хришћанима, и име њихове секте не би смело да садржи реч хришћанска.

Известан број протестантских секти које себе сматрају хришћанским су заправо савремени аријевци, несторијанци, монофизити, монотелити и иконоборци, следбеници тих јереси осуђених на седам Васељенских сабора. Неки протестантски секташи и сами кажу за себе да су следбеници и настављачи старих јереси.

Негирање божанства Исуса Хриса није и не може бити засновано на Светом писму, нити га оно подржава. Не постоји један једини стих у Светом писму у коме се експлицитно тврди да Исус Христос није Син Божији. Са друге стране, има толико места у Светом писму у којима се тврди да је Исус Христос Син Божији и Бог. У јеванђељу по светоме Јовану 10:31, Он сам изјављује да су Он и Отац једно. То је део Светога писма, па је чудно како секташи који тврде да је њихово учење засновано на Светом писму то одбацују.

Да се наведу сва места у Светом писму која се односе на Божанство Исуса Христа захтевало би много већи простор у овом чланку. Поменућемо само још неколико: Друга посланица Коринћанима 4:4; Посланица Колошанима 1:15; Прва посланица Тимотеју 3:16; јеванђеље по светом Јовану 8:16; 10:30; 38; 12:14, 45; 14:7-9; 10:11, 20; 17:11,20; 17:11; 23:31, Друга посланица Коринћанима 5:10.

Безгрешно зачеће Христа

Ова хришћанска догма заснована је на библијском тексту у јеванђељу по светом Матеју 1:18 и на неколико стихова у првој глави јеванђеља по светоме Луки.

У јеванђељу по светоме Луки, архиђакон Гаврило обавештава Девојку Марију да ће затруднети и родити сина коме ће наденути име Исус (1:31). Дјева Марија га зачуђено пита како је то могуће када она није познала човека. И одговарајући анђео јој рече: дух свети доћиће на тебе, и сила највишега осјениће те; за то и оно што ће се родити биће свето, и називаће се Син Божији (1:35). Зашто онда неки секташи у то не верују иако је записано у Светом писму?

Безгрешно зачеће Исуса Христа је догма формулисанана на првом Васељ енском сабору 325. године у Никеји. Томе сабору су присуствали 318. представника свих пет патријаршија Неподељене Хришћанске Цркве. Међутим, ако секташи не уважавају оно што је записано у Библији, за очекивање је да неће поштовати ни одлуку Васељенског сабра, јер је то део Светога предања које они не признају.

Поштовање Богородице

Протестанти нити практикују нити одобравају поштовање Мајке Божије. Она је за њих једноставно само Марија.

У јеванђељу по светоме Луки, анђео поздравља Богородицу речима: радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (1:28) Богородицу су поштовали и поштују и Бог и анђели, па зашто не би била поштована и од хришћана? Зашто је неправилно православно поштовање за њу, коју је сам Бог одабрао да се кроз њу оваплоти Син Божији? У нашем друштву указују се поштовање и одају се велике почасти разним атлетичаркама, певачицама, позоришним и филмским глумицама међу којима и безбожних и неморалних.

Култ светитеља

Узевши у обзир да протестанти не признају Свето предање и не поштују чак ни Богородицу, није чудо да не признају ни светитеље и не одобравају њихов култ који постоји код православних, а и код римокатолика. Православнима је култ светитеља и разумнији и прихватљивији него култ глумаца, атлета, певача и свирача чије су слике савремене иконе у домовима одраслих и младих.

Култ светитеља даје подстрек православним верницима да се труде да достигну највише хришћанске духовне и моралне стандарде, а светитељ и су доказ да су ти стандарди, наизглед недостижни, ипак достижни. Сви хришћани се називају светима - како напомињу протестанти - јер су припадници хришћанства, свете вере. Питање је да ли су сви хришћани својом вером и делима свети. А светитељ и које поштују православни су хероји хришћанства који су својом вером и делима, својим животом, а многи од њих и својим мучеништвом заслужили светост. Сигуран сам да ће се многи од нас сложити да би било боље за свет ако бисмо ми и наша деца следовали примеру светитеља а не савремених идола у нашем друштву.

Протестански иконоклазам

Већ је напоменуто да су протестантски секташи прихватили и наставили јереси осуђене на Васељенским саборима. Прихватили су и иконоборствао, нетрпељивост и одбацивање поштовање икона, а та јерес је осуђена на седмом Васељенском сабору одржаном 787. године у Никеји, и коначно побеђена и одбачена 843. године.

Иконе нису фотографије или портрети који показују физичку сличност са онима које изображавају. Садржина  иконе  је  увек стриктно теолошка. Приказивање ликова светитеља на иконама је симболично.

Икона је нека врста Богојављења и представља видљиво православно богословље. Функција иконе је првенствено поучна и инспиративна. Конастантин Калокирис указује на то да штогод учи божанска литургја и речима са предикаонице, је изванредно прокоментарисано ћутањем иконографије (Constantine D. Kalokyris, Oertrhodox Iconography, Brooklyn, Mass: 13).

Сергеј Булгаков пише да је икона: …верско размишљање обучено у ликове, боје и облике. Она је откровење у уметничкој форми; она није апстрактна деја, већ конкретна форма (Булгаков, цитирано дело:165)

Протестанско учење о Цркви

Христос је основао Цркву како видимо из јеванђеља по  Светом Матеју 18:18. Протестанске секте,  а  и главне протестанске заједнице није основао Христос већ људска бића.

Лутеранска реформација, почетак протестантизма, је првобитно настала као побуна против распрострањених злоуптреба и неморала у римокатоликој цркви, али је скоро од самог почетка постала одрицање и одступање од Цркве као такве.

Ни једна једина секта, а ни главне протестанске заједнице нису припадале Неподељеној Хришћанској Цркви и не могу се калификовати за аутентичну хришћанску Цркву. Ни једна једина секта, нити главне протестанске заједнице, немају апостолско пријемство.

У православљу Црква је и извор и предмет вере. Она је духовно искуство исто толико као и верска институција. Као што је природа Господа Исуса Христа божанска и човечанска, тако исто, по речима Владимира Лоског, и Црква има teandric (божанску и човечанску) природу. Она је видљива и невидљва, небеска и земаљ ска. То није и протестантско веровање.

Протестанска богослужења

Православна богослужења се одликују свечаношћу, достојанством, лепотом, духовном атмосфером и верским реализмом. Ово последње значи да богослужења у православној цркви представљају актуелизацију а не комеморацију религиозне стварности. У њима се разликовање између прошлог, садашњег и будућег губи; све се догађа у тренутку када се и шта се на богослужењу помене. Претварање хлеба и вина учињено на Тајној вечери, догађа се и на свакој литургији. Све што је било, бива и биће.

Та актуелизација је присутна и у црквеним химнама у великом броју. Примера ради да наведемо само почетак кондака на празник Рођења Христовог: Дјева данас рађа Онога који је од почетка постојао…

Православно богослужење није забављање присутних верника, већ прослављање и обожавање Бога. То је запазио и истакао и римокатолички свештеник Гулиу: Целокупни духовни живот у православној цркви је везан за крупне идеолошке теме доба светих Отаца. Њена литургија је једноставно преузела теолгију коју су разрадили оци и сабори до деветог века, и чврсто је уткала у литургијски живот (Гулиу, цитирано дело:39).

Што се тиче богослужења главних протестанских заједница, њихова бослужења су сачувала достојанство и свечаност и нешто од традиционалног хришћанског богослужења. То није случај са радикалним сектама. Њихова богослужења су првенствено и у највећој мери забављање присутних. Не њима се виче, вришти, пљеска, цупка, лупа и ногама и рукама, те је атмосфера циркуска а не богослужбена.

О светим тајнама

Начелно говорећи, пошто протестантизам нема апостолско пријемство, може се поставити питање да ли свете тајне, које обављају њихови пастори, могу бити признате од православне и римокатоличке цркве као свете тајне. Но обзиром да и они обављају крштење, венчање и евхаристију, које су хришћанске свете тајне, да размотримо како се код  њих обазвљају.

Крштење

Ову свету тајну је установио сам Господ Iсус Христос. Њега је крстио свети Јован Крститељ. Христос је послао своје апостоле у мисију да иду и науче све народе, крстећи их у има Оца, и Сина, и Светога Духа (Св. Матеј 28:19).

У православној цркви крштење је приступање хришћанству, увођење у православну цркву. У православној цркви онај који није крштен не може бити члан цркве, нити примити иједну другу свету тајну.

Неке протестанске секте не обављају крштење деце. Они то правдају оним што је написано у јеванђељу по светоме Марку 16:16: Који узверује и крсти се, спашће се; а ко не вјерује осудиће се. Ту не пише ко верује, тај се може крстити, већ ко верује и крсти се. Ако је крштење услов за спасење, како пише у том стиху, онда се мора поставити питање шта бива са некрштеном децом ако умру у детињству, а којима у неким сектама није дозвољено да буду крштена? И да ли се не смеју крштавати ментално оболели који нису у стању да исповеде да верују и шта верују?

У целом Светом писму нема једног јединог места где пише да је крштавање деце изричито забрањено. Међутим, има већи број места у Светом писму у којима пише о кршатвању целих домаћинстава. Помињу се домаћинства Лидије (Дела апостолска 16:14-15), Стефана (Прва посланица Коринћанима 1:16;)  тамничара (Дела апостолска 16:13), старешине јеврејске синагоге (Дела апостолска 18:18). Треба ли и може ли се претпоставити да ни у једном од споменутих домаћинстава није било ни једног јединог детета?

Сем у Светоме писму, потврду да су деца била крштавана у најранијем добу хришћанства, налазимо и у неким рукописима из тога доба. Један од њих је путопис Itinerarium Budigaleno анонимног поклоника из Бордоа, Француска, који је године 333. отишао на поклоничко путовање у Јерусалим. Описујући цркву коју је у Јерусалиму подигао Константин Велики, поклоник помиње да су при цркви постојале цистерне за крштење одраслих, а иза њих базени за крштавање деце.

Друго обавештење о крштавању деце у раним вековима хришћанства налази се у Егеријином путопису из четвртог века. Она пише да су у Јерусалиму на богослужењима одговарања певали дечији хорови. Да та деца нису била крштена, не би им било дозвољено ни да присуствују богослужењима, а камоли да у њима учествују.

Егерија такође пише да се на извесне празнике народ скупљао да прослави те празнике, а да су и деца тамо ношена, те треба претпоставити да су била крштена.

У јеванђељу по светоме Марку 28:19, пише да је Господ Исус Христос захтевао да се кршетње обавља у име Свете Тројице, Оца, Сина и Светога Духа. У чије име обављ ају крштења – ако их обављају – унитаријанци и универзалисти који не верују у Свету Тројицу?

Једини обред, односно света тајна коју могу да изврше и мирјани, чак и женске особе, је крштење новорођеног детета за које постоји могућност да ће умрети. У таквим случајевима, ако свештеник није доступан, мирјанин може да крсти дете у име Оца, и Сина и Светога Духа. Ако дете преживи, крштење се не понавља, јер у Символу вере стоји да верујемо у једно крштење ради опроштаја грехова, па се касније само изврши миропомазање, које се нормално врши одмах по крштењу, истом приликом.

Миропомазање

Ова света тајна се заснива на речима Господа Исуса Христа прибележених у јеванђељу по светоме Јовану 3:5 Исус Христос је рекао Никодиму: ….заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије.

Крштење водом је крштење, а миропомазање крштење Духом Светим. Када свештеник врши миропомазање делова тела крштенога, он понавља речи печат дара Духа Светога. У православној цркви особа прима истовремено оба крштења, водом и Духом Светим. Код протестаната се ова света тајна не обавља.

Исповест

Свети Јован Кртитељ , последњи старозаветни пророк, завршио је Стари завет позивом Покајте се, јер се приближи царство небеско. Тим речима је Господ Iсус Христос отпочео своју спаситељ ну мисију на земљи (Св. Матеј 4:17).

Исповест је повезана са покајањем. Практикована је у најранијем добу хришћанства. Исус Христос је дао власт својим апостолима да праштају или не прашају грхове. Они су ту власт предали епископима, а епископи је делегирају свештеницима. Али како ико може опростити или не опростити грехове ако нису исповеђени?

Исповест је одувек била прилика за свакога да постане свестан својих грехова. Исповедањем и добијањем опроштаја, верник са себе скида велики терет. Преоптерећен гресима и погрешкама, човек је као претоварен чамац који тоне све дубље и дубље. Исповест пружа могућност растерећивања и спасења.

Епископи и свештеници не опраштају грехове својом влашћу, већ влашћу која им је дата од Христа. Тако исповедник, пошто се верник исповедио, чита молитву разрешења грехова која гласи: Господ и Бог наш Исус Христос, благодаћу и својим човекољубљем, да опрости ти чедо духовно (изговара име онога који се исповедио) све твоје грехове, и ја, недостојни (назива свој свештенички чин), влашћу која ми је дата, опраштам ти и разрешавам те свих грехова, у име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин.

Господу није потребна наша исповест. Он и без ње зна наше мисли, речи и дела. Исповест је потребна нама, да бисмо открили свој истински духовни идентитет помоћу самоиспитивања пре одласка на исповест, искреним исповедањем грехова и молбом за опроштај.

Протестанти немају ову свету тајну. Они одричу власт епископа и свештеника да праштају грехове, иако у Светом писму пише да им је Исус Христос ту власт дао.

Евхаристија

Ову свету тајну је Господ Iсус Христос установио на Тајној вечери, како је записано у свим јеванђелима. Код светог Матеја у 26:26-28; код светога Марка у 4:22-24; код светога Луке у 12:17, а код светог Јована у 6:53-56. Записано је и у Првој посланици Коринаћанима  апостола Павла 11:23-26.

На Тајној вечери Христос је обзнанио аостолима да је хлеб који је благословио Тело Његово, а вино које је благословио – Крв његова. Протестанти, бар главне њихове заједнице, врше евхаристију, али не верују у претварање хлеба и вина у Тело и Крв његову. И они као и римокатолици деле вернима хостије а не хлеб од квасног теста. Евхаристију врше не да се освете и претворе хлеб и вино, већ само Христу у спомен. То заснивају на речима Исуса Хрста како су записане у јеванђељу по светоме Луки 22:17. И тамо су речи Христове приликом благосиљања и претварања хлеба и вина истоветне као у другим јеванђелима, само код њега на крају постоји додатак: Ово чините мени у спомен. Од свега што је Господ Исус Христос рекао приликом установљења евхаристије, протестанти прихватају само тај део, да се евхаристија врши у спомен Христа.

Венчање (Тајна брака)

У правосланој цркви венчање је света тајна приликом које Бог благосиља склапање брака. На обреду венчања, који садржи већи број јектенија и молитава и читање из јевађеља и посланице Апостола Павла, тајна којом двоје постају једно се догађа у моменту када свештенослужитељ који врши обред три пута изговори речи: Господе, Боже наш, чашћу и славом их венчај.

Својим присуствим на свадби у Кани Гаилејској (јеванђеље по светоме Јовану, 2:1-11), где је учинио своје прво чудо, Христос је благословио и осветио институцију брака.

Светост брака се помиње и у Посланици Ефесцима 5:31-32 као и у Посланици Јеврејима 13:5.

Нећемо да улазмо у то колико је код протестаната, нарочито радикалних секташа венчање света тајна, а колико само обична церемонија.

Тајна свештенства

Код православних постоји рукоположење свештеника и ђакона, и хиротонија епископа. Хиротонија је непреведени грчки термин за рукоположење. И рукоположење и хиротонију могу обављати само епископи.

У Светом писму читамо да је Господ Исус Христос рукоположио своје апостоле (Св. Матеј 10:11; Св. Марко 3-1-15). Христови апостоли су рукоположили епископе, своје наследнике, а рукополагали су и свештенике и ђаконе (Дела апостолска 5:6). Рукополагање које се врши од Христа преко апостола и њихових наследника је апостолско пријемство које протестанти немају.

Нажалост, код протестаната има неквалифкованих и недостојних и међу онима који рукополажу, и међу онима који се рукоположени. Не постоји нигде у Библији одобрење да се могу рукополагати жене, хомосексуалци и лезбијанке, а то код протестаната постоји. Постоје код њих и епископи који не крију да су хомосексуалци.

Молитве за друге и за мртве

 Протестанти, а нарочито радикални секташи, не одобравају, иако донекле практикују, молитве за друге, а специјално молитве за мртве. Не треба заборавити да они имају пасторе од којих очекују и траже да се за њих моле. Молитве за друге, а не само за себе, био је обичај од самог почетка хришћанства, као одраз љубави за ближње која је једна од две најглавније Христове заповести. Индивидуализам, карактеристика протестантизма, подржава себичност. Православље наглашава љубав за Бога која се у извесном смислу  показује и доказује љубављ у за ближње.

У Библији има више места у којима се пише о исцелењима болесних па и васкрсавањима мртвих по вери и на молбу њихових сродника или пријатеља. О томе можемо читати у јеванђељу по светом Луки 5:18-25; 9:38-43; по светом Матеју 8:5-13, по светом Марку 5:22-23; 35-43. Апостол Павле пише о потреби молитве за друге у посланицама: Колошанима 1:9; Првој Солуњанима 5:23; Другој Солуњанима 1:11, а тражи и да се други моле за њега: Прва Солуњанима 5:25; Друга Солуњанима 3:1; Јеврејима 13:18. Апостол Јаков такође тражи од хришћана да се моле за друге (Јаков 5:16). Протестанти који не одобравају обичај православних да моле Богородицу и светитељ е да се моле за њих или за њихове сроднике и пријатеље, не устручавају се да моле да то за њих или њихове сроднике и пријатеље чине пастори, обични људи. А на погребима које обављају њихови пастори свакако има и молитава за преминуле.

Мошти мученика и свтитеља

Имајући у виду да протестанти одбацују Свето предање, не прихватају поштовање Богородице и светитеља, може се очекивати да им је неприхватљиво поштовање моштију светитељ а и мученика, иако је то древни обичај од самог почетка хришћанства. У почетку хришћанства, нису постојали хришћански храмови и богомоље. За богослужења хришћани су се окупљали код гробова мученика, или у приватним домовима или у катакомбама. Остатак традиције окупљања код гробова мученика за обављање богослужења сачувао се у православљу тиме што је правило да је антиминс, у коме је ушивена честица неког светитеља или мученика, неопходан за служење свете литургије. У најновије време има српских православних епископа који одбацују потребу да се у антиминс ушивају честице мученика или светитеља јер, кажу, довољан је њихов потпис на антиминсу. Да ли су до тог закључка дошли под утицајем протестантизма или је то њихива идеја, није јасно.

Треба нагласити да православни не обожавају ни Богородицу, ни светитеље, ни мошти светих и мученика, ни иконе, већ им само указују поштовање које заслужују. За протестанте је у реду да указују велико поштовање за гробове и споменике Линколна, Вашингтона, Мартина Лутера Кинга и других знаменитих личности, али не и за поштовање много знаменитијих хришћанских светитеља и мученика.

Закључак

Баптисти и други секташи говоре да је свако ко подигне руку и каже да прихвата Исуса Христа као личног спаситеља – спашен. Православна црква учи да припадање православљу пружа могућност спасења, али само формално припадање православљу не гарантује спасење. Од православних се очекује да верују и живе православно, а не само да му формално припадају. Није довољно да само говоре о узвишености православља, већ да га доказују својим богоугодним животом који ће бити доказ да је њихова вера искрена. Од њих се очекује да практикују хришћанске врлине, не само ради свог личног спасења, већ да би на тај начин допринели остварењу једног бољег и срећнијег живота овде на земљи.

Није потребно за верност православљу говорити да је оно боље од других вера, али је неопходно веровати да није ни горе. Ако други хришћани могу да верују и тврде да је њихова црква или секта аутентично хришћанство, то исто право треба дати и православнима.

Назив Аутентичне Православне Цркве је: Једна, света, саборна и апостолска Црква. Можда би се називу могло додати и мученичка, јер је хришћаска Црква од свог постања била изложена прогону и мучењу. А тај пуни назив неоспорно припада православној Цркви која је од постанка па све до данас изложена прогонима и мучењима.

Све помесне православне цркве, које сачињавају Једну, свету, саборну и мученичку Цркву, наследиле су и сачувале догме, каноне, али и мучеништво у већој мери него Западна црква и секте. То важи и за Српску Православну Цркву. Од њеног постанка, кроз векове, православни Срби, њени верници, били су изложени терору, прогонима, покољима и убијањима. Радије су давали своје животе, него да се одрекну своје вере.

Од нас, православних Срба који живимо у диаспори, не тражи се да давањем живота потврђујемо оданост својој вери. Све што се од нас тражи је да је сачувамо онакву какву су нам је наши преци предали и да је својој деци предамо онакву како смо је ми примили.

___________

¹ Господ Исус Христос је рукоположио своје апостоле  као епископе. Апостол Христови су рукоположили своје наследнике, а ови своје. То траје непрекидно од Христа до данас. Протстанти су прекинули ово пријемство у 16.веку и изгубили га од онда до данас.

2 Кифа је име Симона на арамејском језику. Iме Петар му је дао  Iсус Христос.

  Апостоли Јаков и Јован су били братанци Iсуса Хрста.  ( на енглеском би требало да се користи реч цоусинс. Српски језик има називекоји  рођачке односе указују   веома прецизно.

               ³ Karl Adams,  Una  Sancta in Katolischen Sicht., 1948:154