Прости и неоспорни од Бога доказ да су сви они који исповеднике Никејског календара називају „расколницима“ и „секташима“ сами сатанисти, и хулитељи на Духа Светога

Када се 1924. у Грчкој догодио новокалендарски раскол, и када су масонске црквене власти уз помоћ државне присиле увеле папски календар у грчку Цркву, свештеник Спиридон Иконому (1845-1927.) био је сеоски свештеник који је служио у храму Рождества Пресвете Богородице у селу Кертезис, у калавритској области. Његова попадија, благочестива мати Ангелики, отишла је Господу много година пре тога и стари свештеник удовац живео је са породицом свога сина. У истом селу живеле су и три његове удате кћери, са својим породицама.

У марту 1924. свештеници су добили енциклику од свог епископа (калавритског), којом је он заповедао да се из богослужбеног круга избаци 13 дана, и да се наредна недеља 10. марта, слави као 23. март.

„Ја то не примам“, рекао је без размишљања благочестиви старац, о. Спиридон, свом саслужитељу, младом о. Димитрију.

„И не бојиш се владике?“, питао га је о. Димитрије.

„Не, не бојим се“.

О. Димитрије се потчинио наредби епископа и почео да служи по новом календару. Отац Спиридон је прешао у гробљанску цркву Успења и наставио да служи тамо, по отачком календару Цркве.

Старчев пример херојског православног противљења расколничкој новотарији одушевио је благочестиве сељане, и црква на гробљу је ускоро постала препуњена хришћанима који су остали верни светоотачком Предању.

О. Димитрије, незадовољан јер код њега у храму готово да није остало верника, написао је и послао тужбу епископу у којој се жали да „о. Спиридон изазива раздељење у селу“. Епископ је одмах позвао свештеника Спиридона да се јави у епископију у Калаврити. Тамо је епископ почео да објашњава о. Спиридону какав је „криви пут“ изабрао, а затим да сурово и претећи захтева од њега да се потчини „одлукама Цркве“. Док је владика говорио, благочестиви старац је стајао пред њим мирно, кротко и ћутећи. Када је владика завршио своју реч, старац је одговорио лаконски: „Преосвећени владико, ја под старе дане нећу постати латин“.

И наставио је да служи у црквици на гробљу, по отачком календару. Православној ревности и исповедничкој смелости о. Спиридона и житеља његовог села после тога су почели да подражавају и благочестиви мештани околних села у округу. На празнике је на службу код о. Спиридона долазило мноштво народа, и ту су се исповедали и причешћивали. Многи од свештеника су такође одобравали исповедничку позицију о. Спиридона и само због страха од владике нису се решавали да поступе исто. Ситуација у селу Кертезис је страшно узнемирила епископа. Он се бојао да примером о. Спиридона не следују и други свештеници. Осим тога, сличан проблем је настао и са неким монахињама у два манастира у његовој епархији. Решењем епархијалног суда епископ је ставио о. Спиридона под забрану свештенослужења.

Отац Спиридон је наставио да служи, по отачком календару, и да проповеда верност Предању Цркве.

После тога, епископ се обратио синодалном суду у Атини. И отац Спиридон, старац од 81 године, био је приморан да се упути на далеки и у то време врло тешки и мукотрпни пут до Атине.

Архиепископ Хризостом Пападопулос (који је увео папски календар) и његов Синод су на своме суду позвали старца да се повинује одлукама Цркве и да „не штети својој души“.

Отац Спиридон је на то поново лаконски одговорио: „Али управо због тога, да душу своју не оштетим, свештени синоде, ја се не одричем од Светоотачког календара“.

Пресуда Синодског суда је била: „Лишити чина, и послати у изгнанство у егијалијски манастир Светих Архангела“.

То је била награда за педесетогодишњи јубилеј верног служења Цркви. Осамдесетогодишњег старца одвојили су од деце, од парохије и духовне деце, и, оно што је главно – лишили права да служи Литургију.

У место прогонства старца је, као и сличне опасне криминалце, Јована Златоустог и Максима Исповедника, спроводила жандармерија. Његова жалост била је велика, и није јео готово ништа. Често су га налазили како плаче, с молитвеником у рукама. Игуман манастира, сажаливши се над старцем, измолио је код владике одобрење да промене место прогонства и да га пребаце у други манастир, Лавру Калавритску, који се налазио недалеко од старчевог села.

Али и тамо је било исто. Монаси су често виђали старца како одлази на једну литицу поред манастира која гледа на страну његовог села, и тамо пребива сатима. Јео је све мање и мање, и сасвим је изгубио снагу. Игуман, убојавши се зла, позвао је старчеву децу да га воде да умре кући.

Вративши се у родно село отац Спиридон је легао у постељу, будући већ тешко болестан. Парохијани су долазили његовој постељи а он им је проповедао и заповедао да остану верни Светоотачком календару. Оставио је аманет да га опоје и сахрани старокалендарски свештеник.

У мартовско вече 1927, окружен својом децом и духовним чедима, осамдесетдвогодишњи старац Спиридон предао је душу у руке Сладчајшег Исуса Којем је верно служио пред Његовим Жртвеником дуже од 50 година.

Зазвонила су звона саборног сеоског храма, и сабрала све житеље села, и био је плач велики. Опело су одслужили седам свештеника, који су били пријатељи и духовна чеда старца Спиридона. Сахрањен је као свештеник, поред Успенске црквице на гробљу која је последње три године његовог живота била неосвојива тврђава Православља у борби са новокалендарском шизмом. Село Кертезис је и после његовог упокојења остало упориште ревнитеља Никејског календара.

Свети исповедниче, преподобни оче Спиридоне, моли Бога за нас!

+++

Ко нема ум и срце да разуме ово житије, тај није човек.

Овај старац је старим „синодским мудрацима“ из Боградске патријаршије, предвођеним највећим теологом међу Ромима и највећим Ромом међу теолозима, Атанасијем Јефтићем („Заблуде расколника тзв. 'старокалендараца'“), и „новим исповедницима“ - слуга сатанин, проклети погинули расколник, хулитељ на Духа Светога, чији грех ни крв мученичка не би могла опрати.

И они су тако научили жалосне Србе.

Њима говори Господ: „Тешко вама законицима, што узесте кључ од знања: сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте“ (Лука 11:52).

И Дух Свети: „Тешко њима, јер путем Каиновим пођоше“ (Јуда 1:11).

И опет: „Тешко онима који зло добрим а добро злим зову, који од таме светлост чине а од светлости таму!”  (Исаија 5:20)

Назвати Добро злом, зло Добром, Светлост тамом а таму Светлошћу - хула је на Духа Светога.

А „Хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем“ (Матеј 12:31-32)

То је хула сатанина. И ако сатани има опроста, тада има и онима који с њим лажу и хуле на Духа Истине.

Евсевије П.