Ако неко зна ову причу и у њој пронађе неке грешчице, молим да ми опрости јер сам је ја чула пре петнаест година и не из прве руке.

Прича иде овако: један свештеник из Северне Калифорније је служио на парохији која се састојала од бивших евангелиста који су се обратили у Православље. Када њихова парохија још није била православна, различити људи су долазили код њих да слушају Благу вест.

Једанпут је до црквене зграде дошао један младић на мотору Харли Дејвидсон. По спољашњем изгледу личио је на особењака, но он је са искреним интересовањем желео да чује нешто о Исусу.  Био је у добрим односима са пастором (који је касније постао православни свештеник и који је испричао овај догађај) и овај младић је постепено мењао свој начин живота. Одбацивао је један порок за другим, док му пастор није рекао да ако истински жели да следи за Христом да је потребно његово прошло „бајкерство“ оставити иза себе.

Младом евангелисту је било превише тешко то да прихвати и он је напустио парохију и пастора који се бринуо о њему и више никада није пожелео тамо да се врати.  Отпутовао је на свом „Харли Дејвидсону“, али је ускоро имао страшан удес, услед чега је остао без ногу. На крају, младић се вратио својим „старим друговима“, нашавши се у полу срушеној кући. Та кућа се налазила у неразвијеном делу града, где се посебно развијао криминал. Једно вече када су се он и његово друштво посебно предали алкохолу и наркотицима, наш младић се наједном оклизнуо, пао и изгубио свест. Његови пријатељи који такође нису били у трезном стању су мислили да је он умро. Не схватајући шта би требало да раде, и као и обично, избегавајући било какве контакте са полицијом, они су просто извукли његово безного тело на улицу и бацили га у први контејнер на који су наишли. У том контејнеру се младић следеће јутро и пробудио. То је стварно било ужасно буђење, када схватиш да си остављен од свих и да се ваљаш у контејнеру. Измигољивши се запрепаштен из контејнера, који му готово да није постао гроб, младић је сео на тротоар, испуњен најцрњим мислима: „Ево до чега сам дошао. Бескорисни људски отпадак. Одбачен као непотребно. Погружен у те мисли, изненада је приметио присуство старије жене која је била обучена у дроњке, а које називају „бескућницама“. Она му је пришла. Њен изглед је био веома строг и разобличавајући. „Ти знаш куда би требао да идеш, – рекла је она, показујући на младића. – Па, иди тамо“. Тог тренутка младић се сетио свог бившег пастора и цркве у којој се он готово преобразио. Чврсто решивши да је поново пронађе, вратио се назад у град у ком се она налазила. 

Када је дошао до храма којег је некад познавао видео је да се он променио. Кров су украшавале златне куполе и крстови, а сав ентеријер је у потпуности био измењен. Није било више никаквих столица, а испред се налазило нешто у виду преграде са чудним представама светитеља. Он је са чуђењем посматрао око себе и његов поглед је пао на лик жене, оне исте „бескућнице“ која му је рекла куда треба да иде у том часу страшне депресије. То је била Блажена Ксенија Петроградска, Христа ради јуродива. Тамо је младић срео свог старог друга који је тада већ био православни свештеник у раси и са крстом. Мушкарац је примио свето крштење и почео је да води живот искреног парохијанина овај пут се истински преобративши. 

Није ми познато шта је од тада било са тим човеком. Немам разлога да не верујем да он сада није на тој парохији него негде друго. Но, мени су овај догађај испричали пре петнаест година. Али без обзира, чињенице остају чињенице. Ово чудо блажене Ксеније се догодило са човеком који до тада ништа о њој није знао и који је живео далеко од Русије и то баш у оном моменту када је њему то било најнеопходније. 

Извор: http://www.pravoslav…u/put/62024.htm

Преузето са: Парохија кравичка