header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ж. Которанин: Старокалендарци у областима СПЦ| Штампај Е-пошта
субота, 15 август 2009

Жељко Которанин

Старокалендарци у областима и градовима

Српске Православне Цркве

           Српска Православна Црква време рачуна по Јулијанском, тзв. старом календару. Стога, на први поглед, појава припадника старокалендарског Сведочења Истине у њеним областима и градовима, те њихова мисијска делатност међу православним српским народом, а све то без благослова епископа, којима је поверено старање о том народу, у њиховим областима и градовима, изгледа беспредметна. Тако би и било када би наша браћа старокалендарци сведочили једино о нужности поштовања старог календара освештаног црквеном употребом, заштићеним Сигилионом - нарочитим саборским наређењем, издатим од патријарха Јеремије Цариградског, Силвестера Александријског, Софронија Јерусалимскога и мноштва других Отаца.

 

Љубљена браћа наша, старокалендарци, немају потребу да нашему народу проповедају о календарском питању. Главна њихова проповед се односи на зло екуменизма. „Кратко исповедање православне вере Истинских Православних Хришћана Србије" састављена од схимонаха Акакија, на почетку истиче: „...И баш тако пошто су учесници /у овом случају епископи/ ућутали, теран својом савешћу говорим о ономе што је већ давно ваљало рећи, а речено није, због гашења православне свести наших епископа /овде се у фусноти од свих Српских епископа издваја епископ рашкопризренски г. Артемије, као једини борац против екуменизма, Ж.К./. Велика Црква Христова, тј. Цариградска патријаршија, скренула је са пута Светих Отаца и проповеда отворене главе скверну јерес екуменизма... Због тако бесрамног и јавног проповедања јереси од стране Константинопоља, због његовог отпадништва следимо пример који су нам Оци оставили: прекидамо свако општење и одвајамо се од цркве Константинопоља, „пре саборске одлуке /15. канон I и II Цариградског сабора/ и у потпуности усвајамо текст АНАТЕМЕ против екуменизма донет од Руске Заграничне Цркве,

Прекидамо општење са свима онима који молитвено опште са горепоменутим јеретицима и свима онима који бране јерес екуменизма..."    .

Непосредни наставак исповедања вере Истинитих Православних Хришћана Србије казује откуда жеља браће наше старокалендараца да у областима и градовима наш Помесне Цркве спроводе мисију, рекли бисмо, потпуног антиекуменизма.

„...Српска Православна Црква није ништа званично предузела да одбрани верни народ од погубне јереси Екуменизма, и још јавно следи јеретике на њиховом лажном путу ка јединству ,,на једнаким основама", чланица је горе споменуте сатанске зборнице /ССЦ/; без гриже савести саслужује са цариградским јеретицима и са непокајаним наследницима бољшевичке цркве злогласног митрополита Сергија, а да не говоримо о „екуменским успесима" неких наших епископа, међу њима екстремног латинофила и екуменисте Иринеја Буловића..."

Старокалендарци својој мисији виде повод у пасивности паше Помесне Цркве, која све до састављања овога „исповедања вере" није ништа званично предузела да одбрани верни народ од екуменизма, а потом и у њеној активности у подржавању јереси, израженој кроз чланство у ССЦ, кроз њено општење са Цариградском Патријаршијом, кроз екуменске успехе неких епископа наше Цркве. Свему се додаје и општење са Московском Патријаршијом. И ово није све. У чланку „Црква Православна у предантихристовом времену свеотпадништва" схимонах Акакије додаје и општење наше Цркве са новокалендарским црквама и са Финцима, који су напустили Светоотачку Пасхалију.

Уочавамо две групе питања која дају повод старокалендарскоме сведочењу међу нама. Активно и пасивно учествовање Српске Цркве у екуменском покрету, тј. јереси, те још општење њено са оним Црквама које су на путу напуштања Светоотачких установа вере и живота у Цркви.

Ова питања код браће наше старокалендараца, чине утисак да наша Црква није више Црква, да није ризница сваковрсних благодати Светога Духа, да је она „обичан дом".

У своме „Кратком исповедању вере" схимонах Акакије у духу схимонаха Данила Светогорца /в. нпр. Последња звер – ЕКУМЕНИЗАМ/ пише:

„... Због тога се ми , Истинити Православни Хришћани одвајамо од „државне цркве", /.../

Литургија се слуша, храмови су пуни људи, али то не мора да значи да је у питању и даље Црква Православна. Црква је тамо где је истина, прави свештеници су они који мисле, живе и уче онако као Свети Оци Цркве, не одбацујући ни један делић онога што су нам они предали. Где такав продужетак мисли и живота не постоји, илузорно је говорити о Цркви, чак ако се она свим спољашњим средствима представља као таква..." Допуњујући ово, схимонах Акакије у чланку „Православни пазите" пише:

...Поуздани знак да је у једној помесној цркви /нпр. СПЦ/ ангео цркве попустио /у фусноти се на овом месту објашњава следеће : ,,Тај се ангео /епископ/ одмах уклања , губи свој светњак са места његова, т.ј. губи освештање, губи власт и благодат од Бога, којој је вера основ. Стога такозвана црква којој такав човек стоји и даље на престолу, постаје обичан дом /али не сасвим обичан него постаје дом - „црква злих људи "/. У храм такве псевдоцркве не треба ићи ради молитве и појања светих песама" - /Прим. Ж.К./ и да је јерес уведена у Цркву јесте канонско општење са Цариградском Патријаршијом и чланство у ССЦ. То су довољно сигурни путокази /иако их има још/ који показују вернима пут ка истинској православној Цркви..."

Надаље браћа старокалендарци вапајем упозоравају на погубност општења са епископима - екуменистима /активним или пасивним/ наводећи речи Светога Атанасија Великога: „Боље се без њих сабирати у молитвеноме храму, него се са њима наћи као са Аном и Кајафом у геени огњеној". Превиђајући сопствену констатацију о епископу рашкопризренском г. Артемију схимонах Акакије у своме „исповедању вере" каже:

...У Србији на жалост изгледа да нема ни једног истинског епископа око кога би се верни могли окупити. / ... / Зато до неких бољих времена прилазимо под пастирски жезал преосвећеног Хризостома II архиепископа Г.О.Х.1 Грчке ..."

Дакле, старокалендарци, иначе врло одани канонском предању, врше мисију и организују Цркву изван граница свог Сабора, у областима и градовима Српске Православне Цркве, а све то без знања епископа којима су дотичне области и градови поверени, и тиме се огрешују о бројне каноне.

„Епископи да не простиру своје власти преко своје дијецезе на Цркве ван својих граница, и да не заметају Цркава; /.../ Ако нијесу позвани, нека не прелазе граница своје дијецезе ради рукополагања, или других каквих послова управе црквене ...'72. канон II Вас. Сабора/

Канон говори о простирању епископске власти преко њених граница на Цркве којима управља друга епископска власт, а без позива те друге епископске власти. У простирању своје власти епископи могу делати лично, или путем својих клирика, или својих монаха. Схимонах Акакије, за кога дочусмо /да ли је истина?/ да је у међувремену постао јеромонах, мора бити у вези са својим епископом, било да је схимонах, или да је јеромонах. Као јеромонах он је потчињен своме епископу, у подвигу у оном манастиру у коме је постављен.

„...И монаси свакога града и свакога места нека буду потчињени епископу, нека тишину љубе, нека само у посту и молитви бораве и нека остају увек у оним местима у којима су постављени; нити се имају мешати или учествовати у црквеним или светским пословима ... осим случаја да им то по неопходној потреби буде допуштено од епископа града ..." 14. канон IV Вас. Сабора/

Канон одређује да монаси буду потчињени свом епископу, да остају увек у оним местима у којима су постављени, те да изузетно, по благослову свога епископа могу узети учешћа у црквеној управи или световним пословима.

Свакако схимонах /или јеромонах/ Акакије предузимајући послове црквене управе - учење, издавање часописа, сабирање верних и њихово прибројавање народу најбогољубазнијег архиепископа Г.О.Х. Хрзостома II и његовој пастирској бризи - сходно 4. канону IV Вас. Саб. мора за то имати благослов свога епископа, иначе се може сматрати као осуде достојан монах - запуститељ свога манастира. Но, будући да брат наш, схимонах Акакије, обавља речене послове црквене управе у областима и градовима, у црквеноуправном смислу стране му Српске Православне Цркве и њених епископа, Акакијев епископ није могао да да такав благослов, а да се не огреши о каноне.

Епископ када даје власт своме монаху или клирику, даје му власт своју да је у његово име врши. Дајући му своју власт, епископ не може да му да власт коју сам нема. Сва ограничења његове власти јесу и ограничења за оне /монахе или клирике/ који његовом влашћу стоје у чину и степену своме. Епископ не може пренети на свога монаха или клирика више права него што сам поседује. Он не може дати благослов да се учини оно што не може да учини.

Власт Акакијевог епископа индивидуално се протеже на његову епархију и подручна места /"... сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних мјеста..." 34. канон Ап./, а саборно са осталим епископима његова власт се ограничава на управљање својом дијецезом /в. 2. канон II Вас. саб./

Оно што ограничава власт епископа на његову епархију, јесте једнака његовој власти власт другог епископа.

„Епископ нека се не усуди ван својих граница рукополагати у градовима и мјестима, која му нијесу подчињена; ако се докаже да је то учинио без приволе оних којима припадају ти градови и мјеста, нека се свргне и он, и они, које је рукоположио." /35. канон Ап./

Исто тако и власт Сабора дијецезе, ограничава власт Сабора друте дијецезе.

„... Ако нијесу позвани, нека не прелазе границе /своје/ дијецезе ради рукополагаша, или других каквих послова управе црквене ..." 12. канон II Вас. Саб/

Изгубљени брат наш Акакије није могао добити ваљану приволу од свога епископа да врши послове црквене управе у областима наше Помесне Цркве без приволе или позива наших епископа, јер ни тај епископ не може вршити у нашој Цркви послове црквене управе без приволе или позива наших епископа.

Ако погледамо послове, које предузима брат наш Акакије, видећемо да су то послови спољне црквене мисије, која се састоји у ширењу вере и стварању црквених заједница међу „варварима" /канонски израз за народ који нема цркву/. Спољашња мисија црквена је заснована на заповести Господњој: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа ..." /Матеј 28.19./

Испуњење ове заповести не задире у ограничавање власти епископа на његову епископију, односно дијецезу, јер су та ограничења, ограничена влашћу другог епископа, тј. Сабора, дакле, друге Цркве. Где Цркве нема, не важе ограничења за епископа. Канони осуђују рукополагање ван својих области, али само ако су без приволе оних епископа, који управљају местима, у којима се обавило рукополагање. То значи да уколико се рукополагање обави са приволом истих, нема осуде, али значи и то да осуде нема и ако место у коме се обавило рукополагање не припада ни једном епископу. Исто важи и за обављање осталих послова црквене управе. Спољашња мисија цркве има канонско оправдање само кад се води у областима, која нису подручна другој Цркви, која су ван сваке Цркве.

По преимућуству, у спољашњој мисији цркве, главна је проповед. Није довољно да проповедник учи православну веру, па да не буде осуђен. Православна, једина спасоносна вера мора бити проповедана на богоподобан начин, а то значи у складу са канонима. Добро сведочење мора се сведочити на добар начин!

,,Не може се допустити епископу да јавно учи у другоме граду, који њему не припада, а који се затекне да то чини, нека се уклони од епископства..." /20. канон Трул. Саб./

Овај канон се односи на епископа који учи православној вери. Ако би учио јерес тад би подлегао анатеми, а не само уклањању са епископства, нити би било важно у коме граду учи. Али, како он учећи, то чини у туђем граду, који припада другом епископу без његове приволе / упореди Валсамоново тумачење 20. канона Трул. саб. - Ат. Синт. II 350 /, тиме вређа канонске установе. То је разлог за његову осуду. Омаловажавајући првопроповедничку власт епископа у чијим градовима проповеда, показује тиме да није достојан епископства, тј. првопроповедничке власти ни у својим градовима. Он добро учи али на лош начин!

Обзиром да епископ не сме јавно учити у туђем граду без приволе оног епископа, коме тај град припада, он не може на то овластити ни свог монаха или клирика. Али учити у граду који не припада ни једном епископу не подлеже осуди, него части. /в. 119. канон Карт. саб./

Изгубљени брат наш Акакије учи јавно /чак издаје часопис / без знања наших епископа. Не може му се уважити привола његовог епископа, јер није ваљана. Он учи у градовима и областима у црквеноправном смислу туђе му Српске Православне Цркве. Из мере љубави према браћи нашој старокалендарцима нећемо приводити још и неке друге каноне. Тек да закључимо да прегнуће схимонаха Акакија међу нама није основано на ваљаном благослову његовог епископа, и да је само по себи, као спољашња мисија његове Цркве у областима Српске Православне Цркве, противканонска.

Браћа старокалендарци веома поштују канонско предање, и ништа од наведеног није им непознато. И верујемо да се о каноне не би грешили. А опет...

Изгледа да они немају утисак да преко изгубљеног брата схимонаха Акакија врше спољну мисију у градовима и областима који су у власти својих епископа, где, дакле, постоји већ одавно своја самостална Црква. Јер, они сматрају да је наша, Српска Црква из наведених разлога постала безблагодатна, а тиме и и безвласна, те да схимонах Акакије не вређа ничију канонску власт. Питање благодатности Цркве је врло озбиљно. Оно пре свега занима и нас саме, не стога да бисмо се уверили у кривицу браће старокалендараца, него да схватимо наш положај, тј. да ли имамо печат спаса у Господу Исусу Христу Сину Божијем.

 

Да ли је Српска Православна Црква безблагодатна?

„Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље." /Дела 1, 8./

Сила Светога Духа надахњује ученике Христове да сведоче, али не сведоче они сами, него Христос потврђује њихове речи.

„Јер онај који помаже Петру у апостолству међу обрезанима помаже и мени међу незнабошцима." /Гал. 2. 8./

Христос потврђује проповед и веру дајући Светога Духа благовољељем Оца.

„Онај, дакле, који вам даје Духа и чини чудеса међу вама, чини ли то због дјела закона или због слушања вјере? /Гал. 3. 5./ Тако се и они који су од вјере благосиљају са вјерним Аврамом,"  /Гал. 3. 9./

Благодат Светога Духа је печат истине, проповеди и вере. Ко би слушао „саблазан и лудост" греховном свету, да исту Свети Дух не потврђује за „Божију премудрост". Зато, по благодати Светога Духа знамо да ли је проповед и вера, тј. сведочење Христа истинито или лажно. Али исто тако знамо и да је Светим Духом потврђено сведочење - мера присуства благодати Светога Духа.

Наше истраживање благодати Светога Духа у Српској Православној Цркви поделићемо у два правца. Прво, испитаћемо да ли данас у нашој Цркви постоји пример непосредног дејства благодати Светога Духа. Друго, испитаћемо да ли актуелна догађања у нашој цркви потврђују оно што је Свети Дух потврдио кроз историју и каноне.

 

1. Очигледно присуство Благодати Светога Духа у нашој Цркви данас

Вером видимо невидљиво као видљиво. Вером видимо тело и крв Христову у путиру. Али нисмо у могућности да сумњајућем покажемо шта видимо. Он ће видети тек вино и хлеб. Због тога, да би таквима показао себе, да би и они били верујући, Господ чини чудеса. И то је баш као када је апостолу Томи показао ране и рекао: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него веран" /Јован 21. 27.1

Мироточиве мошти су се увек у Цркви сматрале знаком благодати Светога Духа. И последњих месеци на Превлаци откривене су мошти 70 монаха отрованих арсеном половином XIV века. Само неке од њих мироточе. А храм Свете Тројице, где су мошти положене, испуњава се красним мирисом. Мироточење ових моштију је веома обилно. Али није непрестано. И мирис и мироточење се јављају при службама, особито при светој Литургији. О осталим чудима, везаним за ове мошти, нећемо писати. Оне се не крију, него свако може бити удеоничар ових чуда.

Мироточење пет векова старих моштију свакако је знак да су људи, чије су то мошти, посведочени од Светога Духа. Али ово посведочавање се даје нама, и то данас. Да ли је то истовремено и својеврсно посведочавање и нас, у ова за Цркву, тешка времена? Да ли се и ми мироточивим моштима као знаку присуства благодати Светога Духа, прибројавамо овим мученицима - сведоцима Христовим /грч. Мартирија/? Укратко, да ли смо у Светоме Духу још Црква заједно са старим мученицима?

Одговор се налази у очигледној повезаности мириса и мироточења моштију са службама, а нарочито са светом Литургијом. Наиме, мошти мирис шире и мироточе особитим интензитетом кад се служи Литургија. То превазилази значење да мошти мироточе због особености њих самих /ако је то у Цркви уопште могуће/ него је јасно да оне мироточе дејством Светога Духа на светој Литургији, уводећи у свету Литургију особеност и богопотврђеност људи чије су мошти. Овим се потврђује на свима видљив начин присуство саборне благодати Светога Духа при литургији коју служи отац Иларион, на којој се спомиње митрополит цетињски Амфилохије, који помиње патријарха српског Павла.

У нашој цркви се дешавају и многа друга чуда. Посебну пажњу народа изазивају благодатна исцељења. Она се дешавају махом у нашим манастирима, који су у канонској власти наших епископа. Дешавају се молитвама монаха, као и заступништвом Светитеља и Богородице. Али нико нека не каже - То је учинила Богородица, то нема везе са манастиром или Црквом. Манастири су света места -светиње. Таквима их чини Свети Дух молитвама епископа и подвижништвом монаха. Исцељења која се у њима дешавају потврђују присуство благодати у њима, и у молитвама епископа, и у Цркви. Такође, заступништво Богородице и Светитеља, доказују исто. Нема Богородице, нема Светитеља изван Цркве. Ако они молитвама наших јеромонаха и других заступају убоге пред Господом и ови добију исцељење, то је знак да је наша Црква благодатна.

Исто је и са чудотворним иконама, моштима ... Нема иконе, нема моштију, изван благодатне Цркве.

И све је то дато народу у Цркви, да верује сведочењу, које потврђује Свети Дух.

 

2. Актуелна догађања у нашој Цркви у светлу Канона и историје потврђене Духом Светим

Све што љубљена браћа наша старокалендарци налазе као повод својој мисији међу нама, у областима и градовима Српске Православне Цркве, суштински се односи на екуменизам и на однос наше Цркве према њему. Чланство наше Цркве у ССЦ, екуменистички иступи неких наших владика, ћутање о томе неких других наших владика, те општење које наша Црква има са онима који су на путу напуштања светоотачких установа вере и живота у цркви /Царигадски патријарх, новокалендарци, новопасхалци/ јесу питања односа наше Црквс према и суштини и појавним облицима екуменизма.

Суштина екуменизма се налази у анатеми, коју је против екуменизма донео Синод Руске Заграничне Цркве:

„Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на тзв. гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности када се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће довољни за њихово спасење, и онима који опште са горе поменутим јеретицима, или помажу и бране њихову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана -АНАТЕМА !"

Суштина екуменизма је у учењу да је Црква подељена на огранке, који имају различита учења и различите начине живота; и да ће се Црква у видљивом облику појавити тек онда када се ова гране уједине /или чак постоји варијанта да се требају ујединити сви облици веровања - секте, религије/ уједно; при чему се бришу разлике између Цркве и јереси, између свештенства и светих тајни Цркве и лажног свештенства и њихових злословља и оскврнућа јеретичких /в. 47. канон Ап. и 32. канон Лаод. Саб/ и на крају у признавању благодати јеретичком тзв. крштењу и тзв. причешћу. Краће речено, екуменизам је јересоидна идеологија изједначавања Цркве и јереси, Истине и лажи, уједињења Цркве и јереси, чиме Црква губи благодат Светога Духа.

Овој суштини одговарају једнако погубни појавни облици, иначе сви осуђени од Светих Отаца. Ради се о свим облицима молитвеног и литургијског општења са неправославним, те о напуштању календара и пасхалије утврђене Светим Оцима. На овом месту треба истаћи напомену. Не мора свако, нпр. молитвено општење једнога епископа да буде израз екуменизма. Може да се ради о простом канонском преступу, за који следи канонска казна.

„Клирик или свјетовњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли нека буде свргнут или одлучен." /64. канон Ап/

Када је доношен овај канон / и сви остали / екуменизам као јересоидна идеологија није постојао. Али је било преступа које канон осуђује, а који су вређали веру и Цркву. Сакупивши скоро све начине вређања вере и Цркве, канони су уобличили светоотачко изобличење појавних облика екуменизма. Тако све ставове наведене анатеме против екуменизма затичемо у канонима.

„Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на тзв. гране које се разликују учењем и начином живота."

Овај став брани догмат о једној Цркви и једној вери: „Један Господ, једна вјера, једно крштење" /Ефес. 4. 5./, а исто Црква исповеда у Никеоцариградском Символу: „Верујемо ... у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву." Исти догмат штите и канони. На пример:

„Кад је било ово прочитано, Свети је Сабор установио да нико не мора не сме /Ж.К./ изнашати или писати, или састављати другу веру осим оне7 коју установише Свети Оци сабрани са Духом Светим у Никеји граду. Који се пак усуде састављати другу вјеру те пронашати је ... такови ако су епископи или клирици, епископи се лишавају епископства, а клирици припадања клиру, ако су световњаци бивају анатемисани ... "/7. канон III Вас. Саб./

 

„А ако који не чува и не прима све споменуте догмате благочестија, не мисли и не проповеда тако, него хоће да их пориче, нека буде анатема ... и из именика христијанскога, као туђин нека буде искључен и избачен ... "/1. канон Трул . Саб/

Дакле из текста канона, који осуђују измишљање различите вере оној православној, и не примање такве вере у целини, може се закључити да нема у Цркви других грана са различитим верама, особито што канон изричито избацује из именика христијанскога све оне који не примају све догмате вере, Такође нема у Цркви ни другог „начина живота" различитог од оног поретка црквеног и канонског.

„И нико не мора /не сме Ж. К./ горепоменута правила мијењати или укидати или осим изложених правила имати друга која су под лажним насловом измишљена од неких, који су истином хтели да тргују ... " /2. канон Трулског Саб./

На основу ових канона могуће је донети изобличење и осуду као у првом ставу анатеме против екуменизма Руске Заграничне Цркве. Канони који осуђују црквене преступе изобличују лажно учење о Светој Цркви.

„...и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности када се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело...“

Апостол Павле каже: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? / 1 Кор. 10.16./ Да ли је апостол ово рекао за времена будућег уједињења правоверних и јеретика и секташа и иноверних? Рекао је речи у презенту, без уважавања јеретика /Види Гал. 1.1.6. -9./

„Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос са велијаром или какав дијел има вјерни са невјерником?" „Никакав Христијанин не мора /не сме Ж. К./ остављати мученике Христове и обраћати се лажпим мученицима, т.ј. јеретичким, или који су прије јеретици били; јер су сви далеко од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају" /34. канон Лаод. Саб./

Свети канони одбијају да признају црквеност /саборну благодат Христа/ жртве јеретика. Разлог? „Или какав део има вјерни са невјерником?" /2 Кор. 6.15/. А о стварању једног тијела са јеретицима не може бити ни речи јер су они далеки од Бога чак и када су пострадали за своју јерес, када су како оци кажу, лажни мученици.

„Не треба празновати заједно са незнабошцима, нити опћити у њиховом безбожју" /39. канон Лаод. Саб/

Дакле на основу ових канона могуће је донети изобличење и осуду као у другоме ставу анатеме против екуменизма Руске Заграничне Цркве.

„... и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење".

Овај, трећи став је монструозно човекоубилачки. Спасење човека, дело Божије, које се даје преко истинског /правоверног/ свештенства путем светих тајни хоће се приписати јеретицима, и мирне савести гледати народе, који се наводно крсте, и наводно причешћују, и наводно спасавају, а заправо гину.

„Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога, који у истини има крштење, или ако не крсти онога, који је од нечастивих био оскврњен, нека се свргне; јер се наругао крсту и смрти Господњој и није разликовао праве свештенике од лажних свештеника." /47. канон Ап/

Који су од јеретика рукоположени не могу бити клирици. Који су од јеретика крштени не могу бити вјерни. Стога 47. канон Ап. јеретике и назива нечестивима, јер преко тих лажних свештеника човек не само да се не крсти, него се насупрот - скрнави. И уместо да се причешћују тела и крви Христа, они се причешћују велијара /в. 46. канон Ап./. Канони недвосмислено осуђују признање јеретичкога свештенства /68. и 47. канон Ап/, крштења /47. и 68. канон Ап/ и причешћа /46. канон Ап/. Они осуђују свакога који ко призна за свете тајне оно што чине јеретици. Далеки од Бога /в. 34. канон Лаод. Саб./, јеретици не само што немају светих тајни, него не могу раздавати освећење народу, који гине пред очима Цркве.

„...а благосиљање је давање освећења ... /27. канон Вас. Вел/ „Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља, него ли благослови." 132. канон Лаод. Саб./

 

На основу ових канона могуће је донети изобличење и осуду као у трећем ставу анатеме против екуменизма Руске Заграничне Цркве.

„... и онима који опште са горе поменутим јеретицима, или помажу или бране њихову јерес екуменизма под изговором братске љубави шга као пут сједињења одељених Хришћана - АНАТЕМА!"

Да јеретици нису Хришћани /дакле, не постоје у екуменском смислу одељени Хришћани/, и да нису никаква љубљена у Господу браћа правовернима, јасно каже 1. канон Трул. Саб./.

„... и из именика христијанскога, као туђин, нека буде искључен и избачен ..." //. канон Трул. Саб/

Јеретик, зато што не чува и не прима све догмате благочестија, не мисли и не проповеда по њима, него насупрот, хоће да их пориче, јесте анатема, јесте избачен из именика Хришћана, и стога јесте туђин. То „сједињење одељених Хришћана" и та „братска љубав" не могу бити апологија екуменизма, ни као суштине, ни као појавних облика. Зато је анатемисан од стране Руске Заграничне Цркве, и онај, који је екумениста, и онај, који с овим општи помажући или правдајући га, а да при томе не мора и сам бити учесник екуменског покрета, или учења.

„Ако се ко заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се такав одлучи./10. канон Ап/

„Ако се који клирик буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он./11 канон Ап/

Са општењем са анатемисанима /јеретицима, напр./ канони не следе овај редослед , који видимо у 10. и 11. канону Ап.

„Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде нека се свргне." /45. канон Ап/

Обична молитва правоверног клирика са јеретиком /дакле, анатемисаним/ излаже га одлучењу, а црквено саслуживање његово ма и у најмањем са јеретиком/ при чему јеретик ради оно што је у власти клирика - као да није јеретик - по допуштењу управо правоверног клирика/ овога излаже свргнућу.

Општење са јеретицим /анатемисанима/, које овај канон подразумева, има узрок /види тумачење архим. Јоанн - Општи курс црквенога законодавства/ у индиферентизму у вери, а не у повлађивању јеретицима. Тек, ово општење са антемисанима не излаже клирика анатеми.

Али са друге стране, 34. канон Лаод. Саб. излаже анатеми све који се остављајући Христове мученике, обраћају лажним, јеретичким мученицима /анатемисанима/ - јер то дело већ сасвим значи подржавање јереси.

На основу ових примера /а има их још/ видимо да општење са јеретицима /анатемисанима/ правовернога који не следи дотичну јерес, али јој повлађује и њега излаже анатеми. Општење правоверног са јеретиком /анатемисаним/, које не повлађује дотичну јерес, излаже правоверног осуди и другим казнама, а не анатеми.

Дакле, могуће је на основу канона донети изобличење и осуду као у последњем ставу анатеме против екуменизма Руске Заграничне Цркве.

 

а. Несагласност форме и садржаја не значи губитак благодати Христове Цркве

Православне Цркве, па и Српска Православна Црква, у односу према екуменизму, и као суштини /учењу/ и као појавним облицима екуменизма, се налазе у периоду несагласности својих формалних аката и садржаја вере изражене у догматима и канонима Светих Отаца. То значи да у највећем делу Цркве постоји криза.

Канони формално нису осуда екуменизма. Они нису донети поводом ове јересоидне идеологије. Канони, које смо као пример навели, тек јесу сведочење Отаца да је свака тачка учења, и свако дело испољавања екуменизма лажно, те да је достојно жигосања као јерес, и да је сваки екумениста као јеретик достојан анатеме. Али, иако канони то јасно сведоче /стога екуменисти каноне проглашавају мртвим, превазиђеним/ они нису осуда екуменизма. То се види и по врсти казне коју предвиђају.

На пример, 45, 46. и 47. канон Апостолски за екуменско испољавање: молитвено, богослужбено, светотајинско заједничарење с јеретицима не предвиђају анатему, него одлучење или свргнуће. Јер, Оци су канонима осудили преступ вере, а не уништавање вере јересју. Наиме, потпуно /формално и суштински/ је различито одлучити некога клирика који се из малодушја моли са јеретиком, и анатемисати некога клирика који заједничком молитвом с јеретицима исказује веру да њихово лажно учење није лажно.

Иако нас канони остављају без осуде екуменизма, они као потврђени Духом Светим свакој савести људској допуштају да осуди екуменизам и екуменисте, а да при томе не присвоји себи власт коју иначе не би имао, а коју има Епископски Сабор. тј. да осуди јерес. При осуђивању екуменизма, нико не поступа својеумно, него поступа у складу са већ осведоченим канонским и светоотачким предањем, као што се надамо да смо у претходној краткој анализи анатеме против екуменизма РЗЦ показали.

Када се појави јерес, лажно учење, које оспорава догмате благочестија, тада је важно да Црква епископском влашћу изобличи учење као лажно и осуди изумитеље и следбенике те, нове јереси.

„Два пута у години нека бива Сабор епископа и нека међу собом испитују догмате благочестија и разрешују и црквене спорове , који се истакну ..." /37. канон Ап/

„Епископи сваког појединог народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његове приволе /.../ Али и тај први нека не чини ништа без приволе свију..." /34. канон Ап./

Најважнија делатност Епископског Сабора је испитивање догмата благочестија. То испитивање се врши „међу собом“, тј. саборно, јер нема епископа над епископом. И зато изобличење и осуда јереси као највжнији посао / Јер суштину наше јерархије састављају богопредане ријечи - 2. канон VII Вас, Саб./ црквенога сведочења, обављају се на Сабору, а никако појединачно. Епископ појединац може својом богомудреношћу и ученошћу изборити саборско изобличење и осуду јеретика, али он сам без Сабора не може изрећи осуду нове јереси, њених изумитеља и следбеника.

Свети Атанасије Велики је велику борбу водио против аријана, али без Сабора „многих епископа" и њиховог изобличења не би успео. Свети Василије Велики, упитан о крштењу неких јеретика, излаже о томе свој суд, али пак завршава овим речима:

„...Према томе, ако је ово повољито, треба сакупити заједно многе епископе, и тада издати правило, да и онај који то чини, буде ван опасности, а исто и онај који одговара, да буде заслужан вјере кад о томе одговара."/47. канон Вас. Вел./

Свети Василије Велики после изложеног свог мишљења, упозорава да правило не издаје он сам, већ да би то требало да уради Сабор „многих епископа". И заиста II Вас, Сабор је 7. каноном решио ово питање две године након упокојења Светитеља.

Данас поуздано знамо да је екуменизам јерес, лажно учење. Али његове саборске /формалне/ осуде немамо. Постоји анатема Руске Заграничне Цркве, али она је сведочење Синода те Цркве и важи само за њену јурисдикцију, и за оне још које су прихватиле ову анатему. Важност недостатка изобличења и осуде екуменизма као јереси од стране Епископског Сабора Српске Православне Цркве за нас се огледа у одредби 15. канона IX Пом. Саб.:

„Што је наређено у погледу презвитера, и епископа, и митрололита? то још више значаја мора имати у погледу патријарха. Према томе презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути опћење са својим патријархом, и не буде спомињао, као што је уређено и установљено, име његово на божанственој служби, него, прије саборне одлуке и коначне одлуке његове, произведе раскол, у погледу таковога Свети Сабор наређује, да буде са свијем уклоњен од свакога свештеничкога ступња ако се само доказима одостовјери његов безаконити поступак.

Уосталом ово се наређује и потврђује у погледу оних који само под изговором неких пријеступа одступају од својих предстојника, и расколе производе, и руше јединство Цркве. Јер они који се одјељују од опћења са својим предстојником због какве јереси која је од Светих Сабора или Отаца осуђена, тј. кад он јавно проповиједа јерес и открито њој у Цркви учи, такови не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора одијелили се од таковог епископа, него ће напротив бити заслужни части, која православнима пристоји. Јер они нијесу осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве , него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздијељења." //5. канон IX Пом. Саб/

Канон одређује да нико без претходне осуде епископа, или митрополита, или патријарха, не сме са истим прекидати општење, и тиме заводити раскол у Цркви. Ово се одређује за оне који прекидају општење са својим предстојником због неких преступа.

Главни смисао канона је у настојању Отаца да одреде принцип по коме никакав правоверни клирик „не смије да буде у власти /општењу/ јертичког епископа /види 3. канон III Вас . Саб/, а са настојањем да се борба против јереси не претвори у раскол. У том правцу канон одређује да раскол не постоји ако презвитер, или епископ, или митрополит прекину општење са својим предстојником, уз два услова.

Први услов је тај да дотични предстојник јавно проповеда јерес и отворено њој у Цркви учи. Садржај његовог учења познат је свима у Цркви, и представља општепознату чињеницу. Надаље, јавно учење показује да се не ради о каквој интимној сумњи дотичнога у неки догмат, него да се ради о јеретичкој настројености и упорности којом руши Цркву.

Други услов је да садржај проповеди тога предстојника јесте лажно учење, које је веће од Светих Отаца саборно изобличено као јерес. Смисао овога услова јесте: заштита принципа по коме само Сабор епископа има власт да изобличи и осуди јерес, чему се придружује заштита ауторитета власти Епископског Сабора и његових одлука потврђених Светим Духом; те спречавање својеумног процењивања појединаца да ли је неко ново учење јерес, или није. У том погледу можемо закључити да је постојање раније свечане саборске осуде јереси формална страна овога услова, док је поуздано црквено осведочење о томе да је садржина учења које предстојник проповеда лажна, тј. да је јерес, те да је он јеретик назови предстојник - суштинска страна овог услова.

У Српској Православној Цркви још увек смо у стању да у погледу екуменизма имамо црквено - канонско а не својеумно осведочење да је екуменизам јерес, али немамо форму, немамо саборску осуду ове јереси. Немајући пуноћу услова које тражи  15. канон IX Пом. Саб. по слову истога не бисмо могли прекинути општење са екуменистима у нашој Цркви, а да не потпаднемо осуду за раскол.

Наведени канон осим што спомиње и похваљује оне, који при испуњењу услова, прекидају општење са својим назови предстојником, не помиње оне који у том случају остају у општењу са истим, али исповедају и уче правоверну науку у Цркви. За оне које похваљује, канон каже да су похитали, тиме као да оправдава и ове друге, који до осуде свога назовипредстојника остају с њим у општењу чувајући народ.

Такође, канон постављењем услова да учење предстојника мора бити већ осуђено као такво, имплицитно забрањују прекидање општења, ако предстојник учи новој још неосуђеној јереси, т.ј. под претњом осуде за раскол, приморава све да до саборске осуде, остану у општењу са дотичним предстојником. Ово има своје утемељење у 19. канону Карт. Саб. по коме епископ остаје у пуној власти све до коначне осуде, ако се сам не уклања од Сабора.

Смисао ових одредби у светлу општег канонског принципа, по коме јеретик не може држати у власти никаквог правоверног клирика, јесте да Епископски Сабор на појаву јереси регује одмах. Сабор који савесно разматра појаву јереси /нове или старе/, тј, поступајући одмах по њеној појави, тиме већ потврђује и оправдава све оне који остају у општењу исповедајући и учећи правој науци, чекајући одлуку епископа на Сабору. Јер су епископи они који се имају старати о народу Господњем, и који имају давати рачуна о њиховим душама /р. 39. канон Ап. Саб./ Сабор у Цркви о свему одлучује у погледу јереси.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на појаву екуменизма дуго времена није реаговао, а анатему против екуменизма ни до данас није донео. Овим се правоверни клирици и народ доводе у ситуацију да немају у раду свога Сабора ни потврду, ни оправдање, свога веровања и учења наспрам наших епископа екумениста.

По слову 15. канона IX Пом. Саб. морали би остати у општењу са поменутим епископима екуменистима.

Ипак, канони одређују и понашање правовернога клира на појаву јереси, а при Сабору који не реагује на нојаву јереси.

„Ако су који клирици у каквоме граду, или селу, били лишени свештенства од Несторија, или од његових сљедбеника због тога, што су право учили, правично налазимо, да исти опет заузму свој степен. Уопће пак наређујемо, да никакав клирик, који једнако мисли са православним и Васељенским Сабором, не смије ни под каквим начином потчињен бити епископима, који су се одметнули или који се одметну."/3. канон III Вас. Саб./

Првим ставом канон оправдава клирике, које је јеретик Несторије или његови следбеници лишили свештенства због њихове правоверности, и поново их успоставља на њихов степен. Оци рекоше: - Правично налазимо, да исти опет заузму свој степен. Заправо, ради се о клирицима, који су суочени са новом јересју /још неосуђеном/ и својим Сабором који није одмах осудио ту јерес /него се у поларизацији паралисао/, остали у општењу са таквим епископима. и јеретицима, не потпавши сами под јерес, већ су у Цркви учили право.

Да бисмо још јасније изложили ово питање, привешћемо 3. канон Светог Атанасија Великог:

,,... у погледу оних пак, који нијесу први били у нечастивој овој науци, него су невољом и насилно заведени били, установљено је не само да им се опроштај удијели, него да могу имати мјеста и у клиру, тим прије, што су они поднијели веродостојно оправдање, и ово је свакако учињено било по особитој некој провидности; јер су чисто доказали, да се они нијесу никада обратили били нечастивој науци. Да какви нечастивци не буду постављени, који би могли истровати Цркве, они се сагласише радије уступити пред насиљем и подлећи јарму, само да народ не пропадне..."

Светитељ излаже одлуку Александријскога Сабора из 362. године коме је лично присуствовао. Аријани, јеретици - осуђени на I Васељенском Сабору - силом су заузели Цркве, у којима је било клирика, који су поднели насиље због своје правоверности, и остали у својим Црквама, истовремено привидно општећи са аријанима, и опет проповедајући праву веру, да не би ако се не уклоне са свога места на исто дошли аријани, и потровали народ својим лажним учењем. Сабор у Александрији је таквима опростио остајање у власти, т.ј. у општењу са раније анатемисаним аријанима, и оставио их у клиру. Светитељ истиче да је њихово „подлегање јарму" било по промислу Божијем, спасења народа и Цркве ради.

Другим ставом 3. канона III Васељенског Сабора узакоњује општу норму да никакав клирик, који једнако мисли са православним и Васељенским Сабором /тиме са свим православним и Васељенским Саборима, а не само са Трећим - види 1. канон VII Вас. Саб./ не сме ни под каквим начином бити подчињеи, тј. бити у општењу са епископима који су се одметнули, или се одметну, од тога православнога једномишљења.

Канон супротставља једномишљењу клирика са Црквом - одметништво епископа од истога. Стога нема раније осуде јереси као услова за прекид општења са јеретиком. Довољно је црквено-канонско осведочење да је учење епископа лажно, и он никако не може држати у власти правоверног клирика. Екуменисти су се сасвим одметнули од црквено-канонског једномишљења са православним и Васељенским Саборима. Зато ни под каквим начином не би могли да нас приморају да останемо са њима у општењу.

Канон одређује да никакав клирик, који једнако мисли са православним и Васељенским Сабором, не сме ни под каквим начином бити потчињен епископима, који су се одметнули, или који се убудуће одметну.2„Не сме ни под каквим начином" значи ни добровољно!3 Каквим начином ми остајемо у општењу и власти епископа екумениста?

Какав разлог, какво оправдање налазимо за њихов поступак?

Свакако у императивним одредбама канона не налазимо оправдање. Али се надамо да ће нас оправдати Епископски Сабор, када буде донео анатему против екуменизма. Ми добровољно подлежемо јарму неких наших екуменистичких епископа, јер видимо да ће народ пропасти ако уступимо место јеретицима.

Дакле као што је Александријски сабор из 362. године оправдао оне клирике, или Трећи Васељенски Сабор оне, који су сви остали на својим местима у општењу са јеретицима, и учећи и исповедајући и учећи правоверју, кад се излаз из кризе аријанске, или несторијанске није видео, тако и ми остајемо на својим местима до доношења анатеме против екуменизма. Наше оправдање је питање будуће победе над екуменизмом, питање будућег дана.

Са становишта васколиког православља постоје два пута. Пут одвајања од екумениста који је канонски у најстрожем смислу. И пут остајања у општењу са нашим екуменистичким епископима, али сведочећи при томе праву веру и вршећи притисак на Сабор да се одреди према екуменизму као јереси и да примени каноне према малодушним епископима. Овај други пут није противканонски, већ је оправдан свештеном историјом и одлукама Епископских Сабора Цркве, што је оставило трага и у канонима.

То, са дозом ултимативности, излаже и изгубљени наш брат схимонах Акакије у чланку ,,Црква православна у предантихристовском времену свеотпадништва":

„...Докле год у „светском православљу" буду постојале јеретичке саблазни и архијереји саблазнитељи, дотле нас никакве речи и дела неће навести да општимо са њима. Нека се одстрани са пута камен спотицања и „светско православље" пође глатким путем Јевангелија, очишћеним од сваке јереси и новачења! И када будемо видели да је Црква православна онаква каква је била раније , тада ћемо и ми према њој бити онакви кави смо раније били ... "

„Нека се одстрани са пута камен спотицања." Ко би био тај ко ће одстранити камен спотицања /екуменизам и сва његова испољаваља и све што нам замерају браћа наша старокалендарци/ благодаћу Светога Духа, ако не ми који остајемо у „светском православљу" сведочећи истину?

 

б. Благодатност Српске Православне Цркве

Благодатност Цркве уско је повезана са епископом који јој предстоји:

„Без епископа не може не само бити него ни назвати се ни Црква Црквом, ни хришћанин хришћанином; јер епископ ... јесте жива слика Бога на земљи, и по освештавајућој сили Духа Светога он је преобилан извор свију тајни Васељенске Цркве, кроз који се добија спасење..." /10. члан Посланице источних патријарха/

У својој епископији, епископ је једини преобилни извор и извор уопште свих светих тајни, кроз које се добија спасење. Овај положај у цркви епископ дугује свом правоверју и правоучењу.

„... Јер суштину наше јерархије састављају богопредане ријечи, то јест, право познавање божанствених књига, као што је велики Дионисије казао. Пак, ако се он колеба, и није вољан тако поступати и учити, нека се не поставља, јер је кроз пророке рекао Бог: Ти си одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити, да ми не вршиш службе свештеничке." 12. канон VII Вас.Саб/

Одбацивањем знања, т.ј. вере у догмате православља, губи се суштина епископства - пресахњује преобилан извор свих Светих Тајни кроз које се добија спасење.

„... чим је уведена јерес уклонио се одмах и предстојник дотичнога мјеста анђео ... /Василије Велики посланица 191./

Ако се падом у јерес одмах уклања благодат од епископа, какав је положај мјеста, тј. епископије, којој је он био предстојник? Да ли је она Црква или „обичан дом"? Да ли она има спасоносне тајне или нема?

При разматрању овога проблема, треба уочити да он постоји од момента појављивања јеретичке науке, до епископове коначне осуде од стране његовог Сабора. У том интервалу се појављује у суштини безводни извор, лажни епископ, лажни извор светих тајни. На први поглед, народ места коме је тај назови-епископ предстојао не може имати светих тајни, јер нема ни извора тих тајни - епископа. Али и удова Црква /којој умре предстојник/ све до постављања новог епископа на упражљену катедру, остаје Црквом. Ово није аргумент /јер удова епархија редовно добија администратора / него асоцијација, која нас наводи на дубље разматрање.

„...Ако је који епископ оптужен, тужилац има представити посао епископима, који првенствују у области оптуженога; оптужени међу тијем нека се не лишава опћења, осим случаја, ако је он позван граматом на суд да одговара пред онима који су изабрани да му суде, пак се не јави у одређени дан, тј. у течају мјесеца од дана кад се зна да је примио грамату ... Не захтијели се приказати ни на свеопћем годишњем сабору, да се бар ту ријеши његов посао, у таквоме случају сматраће се као да је сам противу себе осуду изрекао. И за све ово вријеме, док је он ван опћења, нека тог опћења нема ни у свој Цркви, ни уопће у епархији... " /19. канон Карт. Саб/

Када неко ко једнако мисли са православним и Васељенским Саборима оптужи епископа да проповеда јерес у Цркви, Сабор Епископа, тога оптуженога епископа, све до коначне осуде његове држи се претпоставке, да оптужени није крив, да није јеретик. Без обзира на очигледност јереси, оптужени епископ је у општењу, како у својој епископији, где се напр. крштава народ, тако и у самом Сабору. Једино што га може лишити општења, и у његовој епископији, па не може да крштава, и у односу са осталим епископима у области, јесте његово уклањање од суда и поред уредно урученог му позива. Ова одредба је процесног карактера, али отвара једно питање,

Ако епископ за сво време судског процеса јесте јеретик, а опет по канону као такав јесте у пуном општењу у својој епископији, па дакле и крштава, да ли ће се то крштавање сматрати ваљаним, јер је вршено у складу са каноном, или ће бити „поновљено", као оно из јеретика?

Одговор даје Епископски Сабор, који доноси коначну одлуку. Тај сабор мора да да одговор на четири питања.

Да ли је учење дотичнога епископа јерес?

Да ли је дотичан епископ достојан осуде?

Да ли су достојни осуде клирици који су са њим били у општењу?

И да ли се свештенорадње, чињене у епископији за његово време сматрају ваљаним?

Последњи одговор. јесте заправо одговор на питаље благодатности Цркве, чији је предстојник пао у јерес, за то време. Поновимо, даје га Епископски Сабор, и то према својој власти да управља свим црквеним пословима који се истакну /в. 37. канон Ап. или 2. канон II Вас. Саб. напр./ у његовој области.

Ценећи тежину јереси, коју би предстојник проповедао, у прошлости, Епископски Сабори су доносили различите одговоре. Понекад су признавали радње, а понекад не па су се нпр. људи „изнова" крштавали. Екуменизам јесте јерес, тј. лажно учење. Али се испољава кроз поједине акте који сами по себи, без лажног учења, јесу само канонски преступи, који иако озбиљни, ипак не доводе у питање благодатност Цркве. Зато 15. канон IХ Пом. Саб. забрањује прекидање општења са својим предстојником „под изговором неких пријеступа".

„Клирик или свјетовњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли нека буде свргнут и одлучен"/64 каноп Ап/

Епископ који пође у храм јеретика да се моли бива свргнут. Ако уз то дело, који је учинио он не учи јереси, нити доводи у питање или оспорава догмате благочестија, он није јеретик. Он јесте епископ који је подлегао верској слабости или малодушју. Али, ако он полази у јеретички храм из вере да и јеретици јесу део Цркве, да је и њихово сведочење истинито, и томе учи у Цркви, тада је тај јеретик. Он у суштини оставља мученике - сведоке Христове, и признаје, тј. обраћа се лажним сведоцима - мученицима јеретика, зашта бива аиатемисан.

„Никакав Христијанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажиим мученицима, тј. јеретичким, или који су прије јеретици били; јер су ови далеко од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају."/34. канон Лаод. Саб./

Видимо како се у основи сличан акт може различито оцењивати. Није довољно видети неког епископа да се моли са јеретицима, да би се закључило да је јеретик, Да би он био јеретик мора /канони захтевају лажно учење/ учити о исправности „теорије грана" или „теорије сестринских Цркава", или којој другој екуменској теорији.

Да ли је епископ само малодушан, или је екумениста, одлучује Епископски Сабор, јер није суштински једнако /заборавимо различите казне/ осудити правоверног а малодушног епископа као јеретика - екуменисту; и осудити јеретика - екуменисту по канонима као правоверног а малодушног епископа. Наиме, епископи на Сабору морају првенствено да чисте Цркву од јереси, и да решавају црквене спорове.

/ „...и нека међу собом испитују догмате благочестија и разрешују црквене спорове, који се истакну ..." /37. каноп Ап/

Све речено у вези благодатности епископије када је њен предстојник јеретик, по себи важи и за аутокефалну Цркву, којој је епископски сабор лажан.

Међутим, који је Сабор лажан? Да ли онај који не испитује догмате благочестија, т.ј. не води уредно бригу о појави јереси, и не решава уредно неке црквене послове, тј. не штити каноне од прекршилаца истих. Или је лажан онај Сабор који не прима и не мисли и не проповеда све догмате благочестија, него напротив хоће да их пориче?

Да би епископ био лажан, мора лажно да учи. Да би Сабор био лажан мора лажно да учи. Као што епископ може бити подложан слабости, малодушју, и преступати каноне, уместо да их штити, а да не буде јеретик, и да не доведе у питање ваљаност својих свештенорадњи, тако и Сабор може бити у стању слабости, када се не бави догматима, и не уништава јереси, али и не оспорава ни један догмат благочестија, нити лажном догмату учи, нити кажњава преступнике канона, али све каноне прима, и друге не уводи, а да не доведе у питање благодат Светога Духа у себи. Али ко је тај ко процењује да ли сабор не уништава јереси уредно, или им следи својим поступцима? Да ли је неуредан или лажан?

Свети Архијерејски Сабор Српске Правослвне Цркве не доноси анатему против екуменизма, и не кажњава преступнике канона који се односе на општење правоверних и јеретика. Такође, овај Сабор деценијама држи Српску Цркву у органском чланству екуменистичке организације „Светски Савет Цркава..."

 Дакле он нити даје заштиту или оправдање вере правоверних у оним својим епископијама, којима предстојавају екуменисти, нити води бригу о ваљаности свештенорадњи, које се у таквим епископијама обављају. Овај Сабор се по питању екуменизма налази у својеврсном вакууму. Јер како схватити да држи целу Српску Цркву /осим Новозеландске епископије, која је мимо Сабора иступила/ преко три деценије у чланству ССЦ?

Лако би се закључило да је Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве лажан, али је он на редовном, мајско - јунском заседању 1997. године усвојио докуменат о иступању Српске Цркве из ССЦ, које представља суштинску /не и формалну/ осуду екуменизма. Дакле, тешко је оптужити Сабор, да је усвојио лажно учење екуменизма. А то усвајање било би conditio sine qua non лажности Сабора.

У недостатку Васељенскога Сабора, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, обремењен наведеним недостацима, јесте једини који у складу са својом влашћу да разабира јереси, и својом влашћу да решава црквене послове који се истакну у његовим областима / в. 37. канон Ап./ може и треба меродавно да одговори на питање властите благодаткости,4 а потом и на остала питања која смо раније истакли, осим Васељенског Сабора, ниједан други Сабор не може о томе да суди, а још мање Епископ појединац. 

„Епископи да не простиру своје власти преко своје дијецезе на Цркве ван својих граница ... /2. канон II Вас. Саб.

Да би одговори Сабора Српске Цркве били меродавни, тај Сабор своје утемељење мора наћи у православним и Васељенским Саборима, тј. мора исто да мисли са њима.

....Свети оци сабрани у Цариграду, одређују да се не смије укидати него мора остати једино ваљаним символ вјере изложен од три стотине и осамдесет Отаца, сакупљених у Никеји Витинској, - и мора бити предана анатеми свака јерес," / I канон II Вас. Сабора/

Да би Сабор Српске Цркве био једномислен са православним и Васељенским Саборима, није довољно да се држи Символа Вере Православне и да исповеда православно учење и да изобличује лажна учења, него он мора да анатемише и сваку јерес.

Није стога довољно нашем Сабору да је у одлуци о иступању из ССЦ, у образложењу исте изобличио екуменизам, али га није анатемисао. А свака јерес мора бити анатемисана! Сада верни у свим епископијама СПЦ у своме Сабору имају потврду своје правоверности, али они, у оним епископијама, којима предстоје екуменисти, у своме Сабору немају оправдање, тј. одбрану своје правоверности, од екумениста.

Како је докуменат о иступању усвојен недавно, треба се надати да ће Сабор у будућности усвојити и анатему против екуменизма. Да ће оне, за које нађе да су екуменисти, анатемисати, те да ће наћи начина да малодушне утврди, и спречи даље молитвено и литургијско општење са неправославнима. Тек када се ово испуни, Свети Архијерејски Сабор ће наћи своје утемељење у православним и Васељенским Саборима, и стећи ће нужну меродавност да пружи одговоре на истакнута питања.

Утемељење је када наш Сабор изјави :

„...ми радосно примамо и у свој цјелини и као непомично потврђујемо оно, што установљују она божанствена правила, која су издата од Светих Трубаља Духа, који су се помјесно сакупљали ради издавања такових установа, и најпослије од Светих Отаца наших. Јер сви они просвећени једним и истим Духом, установише што је корисно било и које они анатеми предају, исте анатемизирамо и ми; а које свргнућу исте и ми свргавамо; које пак одлучењу, исте и ми одлучујемо; које најпослије они подвргавају епитимији, исте такође подвргавамо и ми..." / I канон VII  Вас.Саб./

Меродавности нема без утемељења. Али меродавност није тек у функцији задовољења радозналости. Меродавност јесте просвећење Светим Духом, истим који је просветио Оце, ради доношења и уређења онога што је корисно. Другим речима, то је просијавање благодати Светога Духа у Сабору.

Не може се доћи до меродавности без утемељења, а то је питање победе над екуменизмом, питање будућег дана.

 

И на крају 

И на крају да ли је наша Црква благодатна? Нисмо власни да пружимо одговор. Једино је Сабор властан да да свечани одговор. Наше промишљање овог проблема потврђује, како смо показали, благодатност СПЦ. Но чак ако би се то теоретски, и довело у питање, границе СПЦ морају остати неповређене.

Епископија против чијег се епископа води спор, зар није суверена у својим областима и градовима, све до постављања новог епископа?

За време суђења, макар био јеретик, епископ је у власти у својој епископији према другим епископима /види 19. канон Карт. Саб. и 20. кан. Трул. Саб./

У свакој епархији парохије које су по селима и засеоцима, морају непроменљиво припадати оним епископима у чијој су оне власти, особито, ако су за тридесет година њима без опријеке управљали." /17. канон IV Вас. Саб./

Нико не сме презирати границе"5 епископије особито ако је њом без сметњи тридесет година управљала једна катедра, једна епископска власт, ма уколико личности оличена. И ако је један епископ јеретик, замениће га правоверни на тој катедри, у тој епископији. А тако је и са Сабором.

„Епископ, који немајући своје Цркве, пође у другу, у којој је пријестол упражњен и присвоји га без приволе потпунога Сабора мора бити сметнут, ма да је изабран био од свега народа, који је он себи присвојио ..." /6. канон Ант. Саб/

Епископ не сме ни вољом народа, ако је остао без своје епископије, заузети катедру туђе му епископије, која је остала без свога епископа /16. канон Ант. Саб./. Епископија и без епископа траје у виду упражњене катедре, и влашћу Сабора.

И област митрополије је заштићена влашћу свог Сабора све док он не прими лажне догмате и не напусти Светоотачке. Па и тад ако постоји могућност његовога исправљања границе му се поштују. Сетимо се стања Сабора у време Светог Марка Ефеског или у време Светог Максима Исповедника.

Границе Српске Православне Цркве поготову морају остати неповређене, јер Сабор њених Епископа није лажан, премда је неуредан. Зато браћа наша сгарокалендарци морају обуставити своју мисију у областима и градовима Српске Цркве.

Када ово кажемо, не говоримо то због тога што смо екуменисти /напротив/, него зато што морамо да очувамо црквени поредак, посведочен Светим Духом, да је управа црквена, и проповед црквена. У једној црквеној области - једна, јер је Црква једна. /8. канон I Вас. Саб., 2. канон II Вас. Саб. и др./. Самим канонима смо позвани да спречимо у управном смислу туђе нам клирике да никим позвани управљају црквеним пословима у области наше Цркве, који се њих не тичу /в. 13. канон Ант. Саб., нпр./

Са овим у вези стоји ничим оправдана пракса браће старокалендараца да крштавају људе, који већ имају крштење у истини од епископа или презвитера Српске Православне Цркве. Та пракса је запрећена 47. каноном Апостолским, претњом свргнућем ко тако чини, јер не разликује свештенике Христове, од лажних јеретика.

И баш у нашем случају, разлог овој пракси и лежи у неразликовању свештенства, тј. у одрицању благодатности Српске Православне Цркве.

Поновимо, Српска Православна Црква је благодатна, што ће се јасно видети у дан њене победе над екуменизмом, кад то свечано утврди меродавни Сабор њених Епископа. Данас се њена благодатност огледа кроз живо сведочење Истине, кроз борбу против екуменизма и осталих јереси /плод чега је и „Докуменат о иступању..."/, те у изобличавању и противљењу екуменистичким иницијативама и поступцима патријарха Вартоломеја и других. Управо ово сведочење даје нам слободу да останемо са њима у општењу а да се не сјединимо да њиховим поступцима,6 а све то ради борбе против екуменизма у целом православљу, уз поштовање црквених граница и области. Конкретно, да смо прекинули општење са, нпр. Цариградском Патријаршијом, да ли бисмо били у могућности да јој предложимо свеправославно саветовање о питању заједничкога иступања из чланства ССЦ? И не само њој него и другим сестринским Црквама.

Наша борба, даше сведочеље Истине, потврђује Бог чудима о којима смо писали, да имамо осведочење њега у тој борби да не малакшемо. Па, ако је Бог који свему даје дисање, с нама, ко ће против нас, ко ће нас осудити?

Наша браћа старокалендарци /Г.О.Х./ су изабрали по својој духовној процени и одговорности свој пут сведочења против екуменизма. Али то није једини пут. Зашто они мисле да јесте? Ако не верују нама нека погледају историју. Да су Свети Оци тако мислили Цркве не би било одавно.

Зар Свети Максим Исповедник није сачувао кроз своје сведочење благодат Цркве, кад су сви епископи пали? Ако је благодат Цркве могуће и у тим условима сачувати, постоје и други путеви до победе. Зато браћа наша старокалендарци нису судија свима - нису над-Црква. Где је год борба за Истину, тамо је и Истина. Ово треба да буде мерило.

Нека, дакле, одступе браћа наша старокалендарци из наших области и градова, нека не крштавају већ крштене, и нека не презиру нашу борбу за Истину.

И нека не оспоравају благодат Српској Православној Цркви.

У противном сами себе лишавају исте, јер се показују као попиратељи светих канона и Светих Отаца.

 

Текст преузет из часописа „Свети Кнез Лазар“,

гласила епархије рашко-призренске,

излази са благословом Његовог Преосвештенства

Епископа рашко-призренског др Артемија

број 21, 1998. година

стр. 21-46

 

велику захвалност дугујемо брату Г. Ж.

Нека га Господ помене у Царству Своме

 
         ___________

1Г.О.Х. – грчки назив – „истински православни хришћани“

         2Одредба се изреком односи на клирике, али се суштииом протеже и на правоверне световњаке као на „Царско Свештенство".

         3Иако императивна, одредба ие предвиђа казну за онога, који добровољно остане у општењу са јеретичким епископима учећи народ правој вери. Њена императивност је више окренута ка оспоравању сваке власти јеретика кад правовернима. 

           4У првом реду то де питање ваљаности епископских постављања у протеклом периоду. 

          5Границе епископија су познате /признате/ од свих епископа у Сабору, а границе аутокефалних Цркава су познате свим аутокефалним Црквама. 

          6Цариградског патријарха Вартоломеја на Литургији помиње и јерусалимски патријарх Диодор, па би сходно логици наше браће старокалендараца, и он био лишен Божје благодати, Међутим, о Васкрсу, благодатни огањ силази управо њему /а преко њега и благоверном народу/, премда је као што знамо у прошлости благодатни огањ одбио да сиђе јеретичком монофизитском поглавару, него је избивши из стуба са спољне стране храма, сишао Православном патријарху и благоверном народу.

 

           Извор: www. pravoslavni odgovor. com

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 18 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.