Почиње нова школска година!  Бринући о својој духовној деци Црква је установила молитвени чин на почетку Нове школске године за све ученике и студенте, који би требало да присуствују у светом храму том светом и свечаном чину али се генерално моли  за све њих, без обзира да ли су присутни том свечаном чину или нису!

  Део молитве који се чита док деца и народ треба да клече, овако гласи: "Избави Господе децу од сваког непријатељског напада, сачувај их у православној вери, у свакој побожности и чистоти у све дане њихова живота да напредују у разуму и испуњавању Твојих светих заповести, да напредују у мудрости, разуму и свим врлинама. Подари им здравље да дуго поживе на назидање и славу Твоје Цркве, подари им силу и крепост да брзо приме и науче поуку твога Божанског закона и сваку добру и корисну науку"... Дакле, не да прочитају молитву пред спавање па да ставе књигу под јастук и тако "науче" што им је задато!

  Као што се види, наша Црква се моли да учењем добијемо образовану омладину, да она буде правилно усмерена у духу јеванђелских начела богољубља и човекољубља. Не вреди много велико образовање ако се у тој личности не види, или бар не назире, човечност и богобојажљивост. Ако је икада на овом пољу била потребна Божија помоћ, онда је сигурно да је данас веома потребна, да душе наших младих узданица правилно управи и сачува од странпутица, којима данас обилује свет. Свакако да сами увиђамо колико је много искушења и изазова за нашу децу, и зато им је потребан како родитељски тако и још више Божији благослов!

  Међутим и нажалост, није увек образован човек и мудар и племенит човек и није увек учен човек и праведан човек! Наш народ има добру изреку за то: "Где су једна кола мудрости, често су тамо троја кола лудости"! Има ту доста истине у коју се свакодневно уверавамо и не бих сада набрајао какво су нам зло нанели ти: образовани, паметни лидери неких великих земаља и њихови помагачи.

Црква и ми свештеници смо, због свега реченог,  забринути за нашу децу, и као духовни пастири али и као родитељи, те ми делимо заједничку бригу са свим нашим родитељима. Сви знамо да наша деца имају и друге обавезе или задовољства на спортском или уметничком плану, и нико нема ништа против тога, али шта је са духовним и националним образовањем? Искрено, колико наша деца и унучад знају молитава и да ли се уопоште моле, колико познају своју историју, културу и обичаје? Одговор знате и сами.

  Не кажем да је све ово набројано гаранција да ће деца која то знају испунити сва наша очекивања, јер није то ни једноставно у свету и условима у којима живимо, али су шансе далеко веће у односу на децу која ништа не знају о својој: вери, нацији и култури.

Има једна интересантна књижица о српској деци у изгнанству после овог  задњег срамног рата и протеривања са вековних огњишта из Српске Крајине и других српских територија. Насловљена је са "Тамо далеко". Аутор је др. Исидор Граорац, педагог из Ковиља код Новог Сада,  и написана је у виду анкете. Ево неких извода како су ову несрећу доживљавала верујућа, а како неверујућа деца!

  "Људи се моле Богу да престане рат зато што Бог чува Србе, зато што знају да ће им Бог помоћи", Милан, ученик шестог разреда из Пачетина.

  "Људи се моле, а Бог није у могућности да им помогне". Тања из Пакраца, пети разред.

  "Ако постоји Бог, зашто нам ово ради?" пита Далиборка из Борова Села.

  БОРОВО СЕЛО! направићу малу дигресију јер је веома важно:  Из Борова Села, чији је храм посвећен Св. Архиђакону и првомучениуку Стрефану је  херој Вукашин Шошкоћанин (1958-1991) ратни командант Срба у Хрватској, командант одбране Борова Села током рата у Хрватској, прва жртва тога срамног рата! Имао браћу Радована и Душана. Убијен 1991. године у чамцу на Дунаву! Након његове смрти основна школа у Борову Селу добила његово име. Одликован је постхумно звањем "Народног хероја" у Белом Манастиру!

  "Да ли сам крива што нисам крштена?" пита Габријела из Борова Насеља, стара 15. година.

  "Нисам крштен, нећу се ни крстити", каже пркосно Милан из Осијека,стар 14. година.

  "Ја верујем у Бога, Боже помози нам!" узвикује Драженка из Борова Села, ученица петог разреда.

  "У овом нашем времену као да нема Бога", вели Данијела из Борова Села.

  "Кад буде мир у Боровом Селу, знаћемо да има Бога.  Да је у мом селу било више вере у Бога, можда се не би догодило то што се догодило". Ђорђе ученик осмог разреда из Борова Села.

  "Ако има Бога, нека чува Србе", Снежана, стара 15. година из Цетинграда.

  "Понекад ми дође да одем у цркву и молим Бога да моји остану живи",  Марија, стара 18. година, из Огулина-Плашки.

  "У задње време често мислим о цркви... да ли Бог може зауставити рат и зашто то не учини? Да ли је Бог рођењем Хрватима одредио рај а нама пакао?" Драгана, стара 17. година Вуковар.

  "У последње време, кадгод одем у Тењу, идем у цркву. Почињем да верујем да ништа не може спречити рат него вера у Бога и људе", Милан 16. година.

  "Зашто говоре о Богу кад га нема?" срдито ће Драгана из Двора на Уни, стара 16. година.

  "Докажите ми да Бог постоји",  дрско ће Јован из Ђакова, стар 15. година.

  "Укинула бих све цркве а свештенике бих запослила у фабрикама да не завађају људе" каже Слађана из Осијека, стара 14. година.

  "Често идем у цркву и увек помислим да ће ме Бог одвести на прави пут", каже Милена из Пуле, стара 15. година.

   То су само нека од размишљања и одговора за прогнану српску децу, која су се налазила у разним стационарима широм Србије.

  Страдање и изгнанство наше деце у Отаџбини највеће су и најтеже оптужбе на човечанство, на европску горду цивилизацију "новог поретка", у којем су не само измишљене него и спроведене гасне коморе код Хитлера и Павелића, у Старој Градишки и Јасеновцу, над српском, јеврејском и циганској деци. Када год Бог шаље једно ново дете на свет, Он тиме испољава своју веру у човека. Зато је Бог и постао дете.

   На крају, и због свега реченог, било би добро да бар с времена на време видимо нашу децу и унучад у светом храму на богослужењима. До данас, нико у нашим храмовима није учио децу да мрзе, да пакосте, да оговарају, да убијају, да лажу, да краду, да се дрогирају! Учимо и њих и  све нас да будемо вредни и поштени, да саосећамо са онима који страдају и да их помажемо и да се радујемо и веселимо и са онима који се радују и да саосећамо са онима који су у жалости. Учимо их да: туђе поштујемо а својим се дичимо, а све то у  славу Божију!

Прота Лазар Вукојев