Из Првог светског рата, највећег глобалног сукоба у дотадашњој  европској историји , српски народ је изашао као победник. Србија је постала окосница нове Краљевине СХС, скоро сви Срби су живели у једној држави, а Српска православна црква је уједињена и поново уздигнута у ранг Патријаршије.

Управо ових дана, прослављамо Стогодишњицу Уједињења СПЦ, на жалост у условима корона диктатуре, али ми Православни треба да се подсетимо тих славних дана из историје наше Свете Цркве.

Лице Европе од 1914. до 1918. трајно је и темељно промењено, побеђена је  Хабсбуршка монархија, Отоманско царство, Руска царевина династије Романових , а на сцену је ступила нова идеологија Комунистичка интернационала, као први глобални пројект владавине на светском нивоу. Васпостављен је Версајски поредак, учвршћена је англосаксонска светска супремација а као  важан фактор у овим европским просторима  била је Српска православна  црква.

Обједињавање српског народа у једну земљу и под једну династију омогућило је обједињавање православних црквених области и обнову Пећке патријаршије.

Први корак направљен је свега месец по проглашењу државног уједињења, које је озваничено 1. децембра 1918. године. Последњег дана те године у Сремским Карловцима, под председништвом митрополита Србије и архиепископа београдског Димитрија (Павловића), одржана је прва конференција српских православних епископа обласних цркава. Том приликом је исказана чврста намера свих присутних архијереја за уједињењем. Црквено уједињење прокламовано је маја следеће године у Београду, а ову одлуку потврдио је указом регент Александар 17. јуна наредне године.

На дан Сабора српских светитеља 12. септембра 1920. године, свечано је проглашена  уједињена Српска патријаршија.

Свети архијерејски сабор уједињене СПЦ две недеље касније изабрао је митрополита Димитрија за првог патријарха обновљене Српске патријаршије.

Сенку на сјај овог историјског догађаја, међутим, бацила је Влада, која није признала начин избора црквеног поглавара. Убрзо је донета уредба о избору првог српског патријарха, која је октроисала услове његовог бирања. Дефинисан је Изборни сабор, који је сазивао краљ и коме су осим архијереја придодата и световна лица , највиши државни функционери без обзира на њихову конфесионалну припадност. Ово тело први пут се састало 12. новембра 1920. са задатком да изабере већ изабраног патријарха. Према новој процедури, краљ је актом од 13. новембра прихватио овај избор.

Историчар Ђока Слијепчевић указује да је држава већ првих дана показала снажну тежњу да се пита у црквеним пословима.

"Јасно је наглашено да држава не жели да се лиши свога утицаја на Цркву. То се посебно односи на краља, затим министра вера, као и носиоце државних функција по којима су улазили у састав Изборног сабора који је бирао црквеног поглавара. СПЦ у новој краљевини нашла се одмах под снажном контролом државне власти, која је оживела прописе који су пре уједињења уређивали црквене послове у Краљевини Србији", бележи Слијепчевић.

Свечано проглашење обновљене патријаршије 1920. године одржано је у саборној дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, која је за ту прилику била посебно украшена сликама из новозаветне и националне историје. Било је ту и оригинално Мирослављево јеванђеље, као и сребрни пехар кнеза Лазара и кнегиње Милице. На столу, за којим је седело петнаест архијереја, стајао је крст цара Душана из Високих Дечана. Саборску одлуку о васпостављању Српске патријаршије саопштио је митрополит Димитрије, а прочитао је тузлански митрополит Иларион. Свечаност је завршена благодарењем у патријаршијској цркви, Саборном Храму Светог Николаја у Сремским Карловцима.

Тиме је Српска православна црква постала једна од првих великих црквених организација која је прилагодила своју унутарњу световну организацију новоуспостављеном светском поретку након Првог светског рата.

Римокатоличка црква је морала да пређе дужи и тежи пут, држава Ватикан је основана тек 1929. године Латеранским уговором прихватајући суверенитет над маленим делом некада моћне Папске државе која је постојала од 756 до 1870. године.

Наиме, након уједињења Италије 1861. године, статус папинства и његове световне власти је оспорен од италијанске државе, тај међународни проблем се називао „Римско питање“, подручје Ватикана је све до 1929.године било под управом тадашњег римског дистрикта Борго, док је ткзв.“Гарантним законом“ италијанска државна администрација јамчила папама одређена привилегијарна права и почасти.

Папе су током тог периода одбијале да признају италијанског краља као поглавара Рима и одбијали су да напусте Ватикан, последњи владар Папинске државе папа Пије IX познат је као „Ватикански заробљеник“.

Латеранским споразумом 11.фебруара 1929. године статус Ватикана је решен као и односи са Краљевином Италијом. У име краљевине уговор је потписао Бенито Мусолини, у име Ватикана кардинал Пиетро Гаспари. Тиме је Римокатоличка црква успела, девет година након Српске православне цркве, да заокружи своју световну организацију, која опстаје успешно до данашњих дана.

Први светски рат је затекао Руско православље у сред реформи устројства световне црквене организације и васпостављање Патријаршије. Активности су започете првих година двадесетог века, да би на Сабору који отпочиње са радом 15.августа 1917. године уз учешће 564 члана, од тога 265 чланова јерархије и 299 лаика, коначно Руска црква раскинула чврсту државну контролу и кренула ка организовању црквене световне организације независне од  државе.

Обнова Патријаршије је објављена 28.октобра, избор и интронизација Патријарха Тихона 21.новембра 1917. године.

Сабор је донео низ одлука о реорганизацији највише црквене и епархијске управе, устројству и статусу црквене општине и парохије, спољашњој и унутрашњој мисији , осудили су револуционарни преврат и декрет Совјета народних комесара „О одвајању Цркве од  државе и школе од Цркве“, квалификујући га као отворени прогон Цркве.

Убрзо почињу масовни бољшевички прогони и ликвидације свештенства и монаштва, масовне репресалије, разарање и затварање храмова, до 1938. године ликвидирано је 95% храмова , скрнављење су  мошти светаца и чинила невероватна зверства.

Руском црквом управља Тихон ( Беллавин ) пружајући отпор совјетској власти суочавајући се са расколницима , бива хапшен те измучен умире 1925. године. Митрополит Сергије Старогородски као мјестобљуститељ 29.јула 1927. године објављује Декларацију о легализацији Цркве и њеној лојалности постојећим грађанским властима. Напад нацистичке Немачке на Совјетски савез, руска црква дочекује са мање од стотину активних храмова и са само  четири архијереја на слободи. Тек сусретом Ј.В.Стаљина са тројицом архијереја септембра 1943. године, постигнут је договор, дозвољава се поновно отварање храмова и просветних институција као и интронизација патријарха  и образовање Светог архијерејског синода, који је принудно распуштен 1935. године. То значи да је Руско православље успоставило услове за свој физички опстанак и развој световне организације двадесет и три године после Српске православне цркве, да би тек доласком председника Путина на чело Руске федерације доживело велики успон и почело да убрзано обнавља своју улогу у руском друштву.

Руска црква у дијаспори, названа Руска загранична црква, конституисана 1920. године, 1928. године доноси одлуку „о принудном привременом административном одвајању од московске црквене власти“, чиме је означен раскид у канонском општењу. Та црквена организација је исписала славне странице своје историје у Сремским Карловцима, где је имала административно седиште све до пред почетак Другог светског рата када пребацује своје седиште преко Атлантика.

Што се тиче Васељенске патријаршије, након Првог светског рата и укидања Отоманске империје, њена улога је сведена на Православну цркву грчке националне мањине у световној Републици Турској, а њена јурисдикција се сужавала и пре тога, формирањем помесних аутокефалних цркава. Године 1928., четрдесет и девет епископија је предато Грчкој православној цркви, тиме је заокружена њена световна јурисдикција осам година након уједињења СПЦ. Неки аутори констатују да је управо великодушна помоћ династије Карађорђевић и Светосавске цркве, спасило Фанар од потпуног уништења, пошто је и од самог грчког народа био презрен због вековне сарадње са османлијама.

У новоствореном версајском религијском поретку након Првог светског рата, значајну улогу су играле старокатоличке националне цркве и њихове асоцијације, које су створене широм европских држава . Старокатолици су били признати већ за време аустроугарске власти на просторима словеначке земље, Истре и Далмације. Након стварања Краљевине СХС/Југославије, скупина римокатоличких свештеника иступила је из Римокатоличке цркве и формирала је Хрватску старокатоличку цркву 1923. године, три године након Уједињења СПЦ. Први бискуп, Марко Калођера, бивши сплитски каноник,  је изабран 1924. године.  Власт краљевине, следећи тадашњу европску политику  је снажно подржавала ову верску организацију која се проширила по целој земљи.

По речима загребачког надбискупа Алојзија Степинца да су старокатолици „трулеж на нашем народном организму“ мислећи при том на хрвате, одређена је судбина те верске организације , која је за време усташке власти преживела крвави терор , многи верници и свештеници су страдали у логорима, међу њима и њихов бискуп Анте Донковић, који је зверски убијен у концентрационом логору Јасеновац.

Насеља са старокатоличким становништвом, посебно у Славонији и Босанској посавини су разорена од усташа, народ побијен, цркве срушене. Хрватске усташе су учиниле геноцид над сопственим народом, хрватима старокатолицима, о коме се није много бавила југославенска историографија. Након ослобођења Југославије, та религијска организација није успела обновити свој рад, мада постоје мале заједнице у Хрватској .

Традиционално добри односи између Српске православне цркве и Утрехтске уније старокатоличких цркава који су изграђени почетком двадесетог века су настављени до данашњих дана кроз разне видове међуцрквене сарадње.

У историји односа Српске православне цркве и државе, једна од највећих криза која је наступила, а која је променила ток историје ових простора је такозвана Конкордатска криза. Сукоби су почели 1937.године, због намере закључења конкордата између Краљевине Југославије и Ватикана. Црква на чијем је челу био Патријарх Варнава ( Росић ) се оштро успротивила привилегисању римокатолицизма у краљевини, који је конкордатом требао добити много шира права и овлаштења него Православље. Односи су се толико заоштрили да је у Београду код Саборне цркве, 19.јула 1937. године, пала крв. Четири дана касније, под сумњивим околностима преминуо је Патријарх србски Варнава. Гласине које су се прошириле престоницом да је отрован, остале су актуелне до данашњих дана.

И ако је конкордат влада Милана Стојадиновића уз сагласност са Намесништвом потписала 25. јула 1935. године са Ватиканом, смена Владе је одложила његову ратификацију у Народној Скупштини и Сенату.

Док је коначно у јулу 1937. године заседала Скупштина усвајајући конкордат , свештенство је извело народ на улице Београда, у Литију која је кренула од саборне цркве преко Кнез Михаилове улице.

Министар полиције, словеначки римокатолички свештеник Антон Корошец је извео  полицију на улице која се жестоко обрушила на мноштво народа и свештенство.

Посебно сурова је била чињеница да је том приликом држан и Молебан за здравље отрованог патријарха, који је такође зверски онемогућен.

Тај догађај је у историји познат као „Крвава Литија“, треба овде напоменути да су демонстрације тада држане и широм Србије, Црне Горе, Босне , Крајине .

Исте вечери преминуо је патријарх Варнава, Црква је након тога бацила анатему на све министре и посланике који су гласали за конкордат, а огорчење народа достигло је врхунац.

Посланици нису смели излазити на улицу, народно огорчење је било огромно, тровање патријарха је прелило чашу, те је Влада била приморана повући Конкордат са дневног реда и није га више подржавала нити изнела пред Сенат.

Са ове историјске дистанце можемо устврдити да је погрешан однос краљевине према Српској православној цркви  допринео рушењу кохезионог народног ткива, које је једино могло  бити  Светосавље, те је то можда био и основни узрок њеног нестанка са историјске сцене и тадашњег губитка народног поверења у династију.  Служење мондијалистичким интересима, крупном капиталу, лоша спољна политика, жртвовање Православља и Светосавља, недемократски облик владавине није могао наићи на подршку Српске православне цркве, која је стала на страну народних интереса.

Стеван Зивлак