Ми смо народ који умире, при чему председник Србије тврди да живимо у „златном добу“.^[2]           

Наравно, сиромаштво које се претвара у беду један је од кључних узрока нашег демографског слома.

Па ипак, постоје и дубљи, унутрашњи узроци тог слома. Они су духовни. Архимандрит Рафаил Карелин о тим узроцима каже: „Шта ће савременом човеку деца? Она за њега постају сметња. У деци човек не види свој лик, понављање сопственог живота, он не доживљава с њима поново детињство, већ је толико испрљао свој живот развратом да су му постала недоступна осећања детета. Некада је човек волео још нерођено дете, и као да га је грејао и ушушкивао топлином своје душе. Сад човек подсвесно гледа на дете као на тешко бреме, као на непријатеља, размишља о проблемима и бригама, о сувишном труду који ће дете захтевати, а у замену за то, чини му се, неће му дати ништа. И зато је савремени човек већ потенцијални убица сопствене деце.

Још један фактор је безнадежност. Деца асоцирају на будућност. А човек нема сопствену будућност, она као да је за њега затворена. Раније су људи имали наду – нећемо говорити о томе да ли је била истинита или лажна. Будућност им је изгледала као светлост која светлуца у даљини, а сад ју је покрила магла. Зато човек живи само дан за даном, иако му ни овај дан ништа не даје.

У човеку постоји инстинкт размножавања, односно преношење живота другом бићу. Кад се из њега издвојио и рафинирао секс, овај инстинкт се деформисао. Испоставило се да је похота за човека циљ по себи, који се може задовољавати мимо рађања деце, зато је само рађање деце постало реакција на похоту. Човек не само да је изабрао гнусну похоту, више од тога, он је постао гурман похоте, а гурмани губе здрав укус. Зато сексологија води у психопатологију.“

Дакле, корен нерађања је у слому породице и породичних вредности. Отац Рафаил то објашњава: „Породица решава неколико задатака: 1) рађање деце; 2) задовољење нагона који су код човека спојени с читавом гамом осећања; 3) међусобна помоћ. Хришћанска породица такође решава духовне задатке: то је међусобна помоћ у делу спасења, заједништво у пролазном и вечном, у материјалном и духовном, заједништво у молитвама, које породицу чине малом домаћом црквом. Данас је све ово разрушено. Секс убија рађање деце; гордост – међусобну љубав; егоизам – међусобну бригу. Породица је пре свега створена ради рађања деце. Да ли она може бити саграђена на лешевима и крви деце? Нож лекара–убице, који расеца тело плода у духовном смислу расеца тело породице.“ 

Господ нас је створио као породичне људе: израстамо из породице, излазимо из недара свог рода. Затим кроз брак свом поколењу придружујемо ново поколење, рађамо децу и на тај начин стварамо нове породице. Наша свакодневица живи лепотама породичног живота. 

Још у првој половини прошлог века, енглески хришћански писац Честертон је рекао: „Ако не успемо да човека вратимо уживању у свакодневици, коју наши савременици зову досадним животом, цела наша цивилизација ће се срушити за мање од петнаест година“. 

И то се дешава. Рушимо се. 

Ако се хитно не вратимо породичном животу, траг нам се неће познавати. Отац, мајка, деца – једина нада.

О томе, на данашњи дан, дан Рођења Пресвете Богородице, Мајке свих мајки. Наш народ каже:„И Бог има Мајку“. Немојмо то заборавити! 

_______________

^[1]1.http://www.nspm.rs/hronika/goran-penev-pocetkom-2020.-svaki-peti-stanovnik-srbije-bio-je-stariji-od-65-godina-a-tek-svaki-sedmi-mladji-od-15-godina-prosecna-starost-dostigla-rekordnu-vrednost-od-434-godine.html

^[2]  2. http://rs.n1info.com/Vesti/a390055/comments/Vucic-u-Azerbejdzanu-o-zlatnom-dobu-za-Srbiju.html

Извор: https://www.ifamnews.com/sr/izumiremo-zashto-/