УМЕСТО УВОДА

Половином октобра 2020, пред Вишим судом у Београду потписник ових редова треба поново да се појави, као оптуженик кога је тужила НВО политичких хомосексуалаца, „Да се зна“, из Београда. (1)

Циљ је, наравно, да се судским прогоном ућуткају сви они који се не мире са наметањем ове наказне идеологије либерал – канибализма (пардон, капитализма ), која жели да разори све традиционалне породичне вредности и себе да наметне као меру и проверу стварности у којој живимо. Као прави нови бољшевици, политички хомосексуалци не дозвољавају ником да мисли другачије, у складу са оном титоистичком:“Ко друкчије каже, тај клевећ и лаже, и нашу ће осетит пест`“. Па ипак, и даље сам, без обзира на притисак коме сам подвргнут, уверен да се православни хришћанин мора борити против лудила које нам намећу. А то је џендер лудило, драги читаоче!

Суочимо се са тиме!                                                          

То чека и јадну Србију под НАТО окупацијом!                         

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ЏЕНДЕР ЛУДИЛО

„Џендерски неутралан“ однос према деци који подстиче родитеље да сопствено дете не одгајају као дечака и девојчицу, како би касније само одредило своју полну припадност, као и „промена пола“ као решење за психолошке проблеме обичне деце све више се пропагира у западном свету на примерима познатих личности о којима говоре модни часописи, телевизија и медији на интернету.

По мишљењу Митрополита волоколамског Илариона ( десне руке руског опатријарха Кирила ) овакву ситуацију би било боље окарактерисати као епидемију него као моду. „То је епидемија безумља која је преплавила западни свет због губитка духовно-моралних оријентира,“(2) истакао је он у програму „Црква и свет“.

Он је подсетио да припадност овом или оном полу човеку даје Бог: „Ако људи престају да верују у Бога, почињу да верују у разноразне фантоме, на пример, у то да човек може имати један биолошки, а други психолошки пол. Ако неки човек у детињству, младости или зрелим годинама постане свестан да припада супротном полу, с наше тачке гледишта то може бити неки духовни или психички поремећај који се можда може излечити уз помоћ психолога. Међутим, данас је на Западу стасала читава генерација психолога који, напротив, кажу да треба кориговати биолошки пол.“(2)

Као што је истакао митрополит Иларион, психолози који за такве консултације добијају велики новац понекад су у завери с представницима још једне моћне и врло скупе индустрије – индустрије операција за „промену пола“. Притом, иако су ове хируршке интервенције још увек прилично скупе, оне су постале приступачне лицима која припадају средњој класи, и на Западу је настала читава епидемија операција за промену пола.

Ова идеологија није само безбожничка – она је антиљудска. Митрополит је рекао:„Треба рећи да се многи људи који су извршили овакву операцију кају због онога што су учинили. Међутим, њихове приче се на сваки начин заташкавају, јер представљају ударац за ову индустрију и идеологију која иза ње стоји“(2)

Он је подсетио да такозвана операција за промену пола није ништа друго до сакаћење и унакажавање човека, којом се просто ствара привид претварања мушкарца у жену или обрнуто:„Већ сам говорио и сад понављам: операција за промену пола је превара и самообмана“.(2)

Православни хришћанин је, дакле, свим својим бићем дужан да укаже на превару и обману која нам се намеће. И потписник ових редова од тога не одустаје. Ако Бог да, и неће.

Зар да дозволимо да нам сакате најмлађе?

 ФРАНКЕНШТАЈНОВА ДЕЦА

У свом тексту „Франкенштајнова деца или све оно што не знате о промени пола“, Роберт Бриџ истиче:“Супстанце за блокирање пубертета, мастектомије, вагинална хирургија и лажни пениси – све потпуно иреверзибилни захвати – само су неки од радикалних експерименталних метода које се користе над децом. Ово лудило мора да престане.

Замислите да сте родитељ петогодишњег дечака који вам, једног дана, невино саопштава да је девојчица. Наравно, природна реакција би било да праснете у смех, не да окренете телефон најближе клинике за промену пола. Немате представу како је вашем дечаку оваква идеја пала на памет; можда због нечега што је чуо у забавишту, или можда путем програма који је видео на телевизији. У сваком случају, он инсистира да се „идентификује“ као женско.

Најзад, можда охрабрени у месној школи, плаћате посету лекару. Надате се да ће овај медицински стручњак моћи да вама и вашем дете пружи неки разложан савет како да разрешите синовљеву пометњу. Будите спремни на разочарање. Ваш лекар биће принуђен, на основу државног и медицинског налога, да прати стручне смернице познате под именом „афирмативна нега“. Звучи безбедно и безопасно, зар не? У ствари, програм би најбоље могао да се опише као, ништа друго до дијаболичан.

Пратећи приступ који налаже „афирмативна нега“, од доктора се захтева да прати дететове смернице, а не обратно, као што многи људи верују да би био прикладан однос између лекара и пацијента у овом случају. Другим речима, уколико дете каже доктору да оно верује како је девојчица, доктор мора да прихвати „реалност“ без обзира шта биологија каже да је заправо случај. Али ово је тек почетак лудила.

Као дететов родитељ, бићете охрабривани да почнете да се свом сину обраћате као вашој „кћерки“ и чак да му дозволите да одабере женско име, као и одговарајућу одећу. Учитељи ће добити упутство да допусте вашем сину употребу женског тоалета док је у школи. Питање друштвене стигме, која је повезана са оваквом променом животног стила, заједно са злостављањем, ретко се узима у разматрање. Терапеути ће ретко расправљати са родитељима о друштвеним последицама овакве менталне и физичке промене; заправо, многи ће инсистирати на томе како су промене „реверзибилне“ уколико се дете једнога дана предомисли. Камо среће да су ствари тако лаке.

Застанимо на тренутак и запитајмо оно што би требало да буде најочигледније питање, посебно међу медицинским стручњацима: „Зар није крајње наивно да се подржи нестално уверење детета, које још увек верује у Деда Мраза, како је он/она супротног пола? Зар не постоји велика вероватноћа како се дете просто збунило и да ће ова идеја ишчилети? Штавише, зашто никада нисмо чули за оваква дешавања пре десет година, док смо данас наведени да верујемо да је реч о некаквој епидемији? Уместо да се ради са дететом и његовом новопронађеном идентитету приступи са овако очигледних позиција, у већини случајева дете ће бити смештено на брзи колосек промене пола. Одавде почиње хорор прича.                                                       

Један родитељ, „Елејн“, члан активистичке групе Келси Коалишен (Kelsey Coalition), чија је кћер прошла кроз „медицинске интервенције које мењају живот“ схватила је да је промена изузетно штетна по будуће здравље у укупну добробит њеног детета.

„Једном када дођу тинејџерске године, афирмативна нега значи давање младим људима хормона супротног пола“, рекла је Елејн на панел дискусији коју је организовала Херитеџ Фондација. „Девојчицама које имају само дванаест година преписује се доживотно узимање тестостерона, док се дечацима даје естроген. Ово су озбиљни хормонални третмани који утичу на развој мозга, здравље кардио-васкуларног система и могу да повећају ризик за добијање рака“.

Ово води до операционог стола, на коме су адолесценти, који нису довољно ментално зрели колико је неопходно да би донели одлуку која толико мења живот, стављени под нож иреверзибилне хируршке промене. Двострука мастектомија код девојчица, на пример, као и обликовање лажних пениса од ткива узетог са других делова тела, су само неке од процедура без преседана које су сада доступне. 

Елејн је споменула познати случај извесног Џеза Џенингса (Jazz Jennings) коме је дијагностификована „родна дисфорија“ (gender dysphoria) и који је одгајан као девојчица од своје пете године. Он је добијао хормонски третман од једанаесте године и, у седамнаестој години, Џез је оперисан како би био одстрањен његов пенис и направљена вештачка вагина од желуца. 

„Након операције, Џезови шавови на ранама су почели да се одвајају и формиран је крвни угрушак. Обављена је хитна операција. Према Џезовом доктору ‘Када сам је ставио на кревет, чуо сам нешто као ‘пуп’. Када сам погледао, видео сам да се све отворило“. 

Елејн је назвала Џезов случај „медицинским експериментом на детету“ који се „приказује на телевизији последњих дванаест година“. Треба напоменути да је сличан драматичан сценарио запосео нацију када је обављена изузетно позната „полна транзиција“ Кејтлин Џенер преношена на телевизији. У питању је особа рођена као Брус Џенер, некада освајач златне медаље на Олимпијским играма који је можда највећи амерички атлетичар свих времена. Очигледно питање је „колико поводљиве деце, која ионако доживљавају промене на свом телу током пубертета, је убеђено да донесе одлуку о промени пола (нечему што је дете могло да чује само од неког спољног медија или извора, осим ако родитељи не воде тако уврнуте дискусије за трпезаријским столом) након што је гледало ову славну личност?“ Сада би свега неколицина људи доводила у сумњу моћан утицај који ТВ звезде имају на људе и посебно адолесценте. У ствари, то је читава идеја иза концепта „позитивног узора“. Нисам сигуран да се Кејтлин Џенер квалификује за ову улогу. 

Према наводима доктора Мајкла Лејдлоуа (Michael Laidlaw) ова деца, која су доживела нешто што медицинска струка означава као „родну дисфорију“ превазишла би ово стање или спонтано или уз помоћ терапеута. Међутим, према Лејдлоу који се позива на истраживања, многе девојчице и дечаци који показује симптоме имају неуропсихијатријска стања или аутизам. „Друштвене мреже и Јутјуб, такве ствари, дуготрајно гледање. Јутјуб видеа оних који су променили пол изгледа да игра извесну улогу… у смислу ширења заразе“ популаризовањем ове идеје међу масама.                                 

Покрет је заснован на модерној либералној идеји „родног идентитета“ који се дефинише као „темељни унутрашњи осећај особе о њеном сопственом роду“ без обзира на то шта биолошке чињенице о њеном полу показују. Доктор Лејдлоу је представио можда најбољи случај против исхитреног одлучивања родитеља и њихове деце да су [деци] потребни блокатори пубертета, на пример, или екстремно високе дозе хормона, када је дискутовао шта се чини када је особи дијагностификован рак.

„Уколико дете или неко кога познајете има рак, да ли желите резултате патолошке анализе, да ли желите скенирање како би се утврдило [стање] пре него што дате мучну хемотерапију“, упитао је. Ипак дозвољавамо деци и адолесцентима да предузму неповратне хемијске и хируршке процедуре, без било каквог доказа који показује присуство „супротног пола“ у пацијенту.

Другим речима, медицинска заједница се поиграва не само са Мајком Природом] већ и са животима деце, вршећи радикалне експерименте са неповратним исходом за које није показано да обезбеђују срећу и добробит оних који су им подвргнути.

„Ми дајемо врло шкодљиве терапије на основу дијагнозе без објективних показатеља“, рекао је доктор Лејдлоу. Лејдлоу је принуђен да понавља оно што је познато миленијумима.                                              

„Постоје само два пола“, каже. „Пол је одређен на рођењу, нико га не одређује. Доктори не додељују арбитрарно некој особи да буде дечак и некој другој да буде девојчица. Сви знамо како се то одређује.“ 

„Рекао бих ‘питајте своје бабе које не читају научне часописе, и оне ће вам тачно рећи како се разликују дечаци у односу на девојчице.““(2)

Какав је злочин операција промене пола код деце, која се врши на основу срамне медијске пропаганде и квазинаучних лажи што се намећу! Хоћемо ли се ми, потомци Светога Саве, са тиме мирити или ћемо устати у одбрану Истине и Светиње? Нека свако сам одлучи! Али, нека зна да ће нас Бог питати на Суду Своме јесмо ли дигли глас против вог антихристовског ругла!

Бог је благословио мушко и женско; Он је саздао мушко и женско. То је једно од темељних учења наше вере. А џендеристи устају против Богом сазданог света у име својих демоноумних фантазија!

ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О ПОЛУ                                  

Како су Свети Оци разумели тајну пола?

Отац Владимир Шмалиј каже: “Полни дуализам св. Григорије Нисијски разматра као символ онога што човека приближава животињском свету, фактички као космичност човекову. При томе, човек се не може изводити из животињског начела нити се сводити на њега, а животињско начело је такође животно начело, свештени дар живота, и као такав представља тварни динамички одраз божанског живота. Међутим, с друге стране, полни дуализам представља не само знак блискости човека са другим живим бићима, него и начело другачијости када је у питању лик Божији у човеку, и као такав представља, по св. Григорију Нисијском, карактеристику изменљивости, динамичности творевине. У свом корену полна дуалност, двојственост, представља дубински метафизички маркер тварности, несамобитности, непотпуности. Али та непотпуност није нерешива, она не треба и не може да се поима негативно. За разлику од античке мисли, у којој се претпостављало да настанак било чега ставља на њега неизбежни жиг рђаве изменљивости и према томе га неминовно чини неспособним да се приближи Апсолуту и Добру, хришћанска мисао оптимистички тврди да тварност, па према томе и свака насталост није рђава, него добра, јер садржи у себи могућност динамичког уподобљења, управо због тога што је човек створен по лику Божијем. При томе, актуелна бескрајност Божанства задаје потенцијалну бесконачност пута према Богу, на коме је све што је достигнуто бескрајно мање од онога што тек треба достићи.

По својој природи човек је стремљење према пуноти, “двојица који стреми ка Тројици”. Пол је символ актуелне непотпуности и раздељења и у том смислу може имати негативан значај. Позитиван садржај пола јесте тежња ка животу, ка добру изражена као тежња ка својој другој половини, ка оном другом. Али и то је стицање самога себе као истоветности другога у себи и себе у другоме. На тај начин, пол је и раздељујућа и сједињујућа реалност.“(4,599-600)

Како су Адам и Ева блиски једно другом?

По оцу Владимиру:“У Еви Адам види себе самога, он постаје свестан себе у односу са новом личношћу која са њим дели општење у његовој природи до те мере да су они две личности (двоје) заправо природно једно, “једно тело” (l Мојс. 2,23-24). Женственост није нешто ново у односу на Адама и истовремено не представља раздељење Адама као првобитног андрогина на мушкарца и жену. Када би женско начело било туђе мушкарцу, он не би био у стању да разуме и цени жену. И насупрот томе, када би мушко начело било потпуно туђе и неразумљиво жени, она га једноставно не би ни препознавала у мушкарцу. Заједничење мушкарца и жене могуће је сразмерно њиховој општости и услед привлачности оног другог у његовој другачијости. Привлачност другачијости и заједница у њему могућа је само у случају да постоји макар неки момент идентичности те другачијости, како у мушкарцу тако и у жени. Та другачијост узета у њеној идентичности и јесте пол као такав (без мушко-женске спецификације), дат као непотпуност и као трагање за пунотом, као тежња ка заједничењу. Природно је та другачијост дата као дуалност мушког и женског, иако се њен извор не састоји у самој чињеници дуализма полова, него у Адаму, у његовој тварности.

Позната парола о једнакости полова има хришћанске корене у смислу афирмисања универзалног јединства људске природе. Али у исто време једнакост полова подразумева хијерархију и поредак који је задат самом чињеницом да Ева потиче од Адама, а не обрнуто. То не значи да је Ева неки непотпуни Адам. Ева поседује исто такву пуноту човештва као и Адам, али пунота човештва остварује се само у њиховом живом јединству. Као што јединоначалије Оца у Пресветој Тројици не умањује јединосуштност Сина и Светога Духа, исто тако јединоначалије мушкарца не умањује достојанство жене. Али колико би било безумно претпоставити тежњу Сина да се „надмеће“ са Оцем толико је чудно наметати жени да у свему постане једнака мушкарцу. Разлике у служењима мушкарца и жене у Цркви везане су управо за ту јерархију, која је одраз другачијости полова.“(4, 600-601)                                                      

На питање – да ли је Бог саздао мушко и женско знајући да ће човек пасти у грех, свештеник Владимир одговара:“Адам је сагрешио и то је чињеница коју је Бог знао док га је стварао, при томе не предодређујући то сагрешење. Такође је апсолутно неумесно питање: да ли би човеку био потребан пол да он није сагрешио? Бог, стварајући човека, не врши експеримент: сагрешиће – неће сагрешити. Ово недопустиво хипотетичко “ако”, које је присутно у пуким људским конструкцијама, и јесте корен неразумног празнословља. Овде је присутна, иначе разумом неразрешива, апорија сапостојања свезнања Божијег и људске слободе. Предзнање Божије не нарушава људску слободу. Ова констатација не може се рационално потврдити, али то је парадокс вере. Међутим, тај парадокс се може делимично схватити с позиције динамичког разумевања човека као личности. Промисао не треба разумети само као покушај конструктора да скрпи и пусти у погон неуспешан модел. У њему треба видети божанску педагогију. Нема ничега рђавог самог по себи и у себи. Зло је неодговарајућа употреба слободе и своеј сопствене природе. Чак и сама смрт је добра, јер управо она даје наду на живот, и смрт се показује као лек. Такође и људско размножавање, које личи на размножавање бесловесних животиња, ипак није само зло него и добро, јер омогућава да се очува континуитет живота.“(4,601-602)  

Наравно, брак као заједница мушкарца и жене није идеалн, јер је човек, после губљења заједнице са Богом, престао да буде идеалан. Па шта да се ради са чињеницом да је живот пола скоро увек повезан са страстима?

Отац Владимир истиче:“Услед грехопада човек је постао страсно биће. Страсност се у најопштијем смислу у светоотачкој мисли поима као пасивност, то јест као оно што у човеку делује изван његове личне контроле, изван контроле ума. Човек је страстан онда када се показује као пасиван према природним процесима који се у њему одвијају и који самим тим преузимају власт над њиме.

Човек је по својој природи хијерархијски устројено биће. Читав његов сложени састав мора бити словесан, логосан, мора се налазити под контролом ума који управља вољом и делатношћу. Премда у грађи људске природе постоји темељна сличност са целим космосом, а нарочито са животињама, јер човек овенчава и истовремено „резимира“ космос (он је “свеживотиња”, по оцу Сергију Булгакову), за разлику од животиња у човеку првобитно нема страсности, то јест пасивности, јер све што он чини, чини у складу са својом разумном вољом. То и јесте природно стање човеково. За човека је природно да тежи Богу, том бесконачном Добру, испуњавајући Његове заповести, налазећи се у стваралачком додиру са светом и управљајући њиме. Грехопад се састоји у грешци ума који се одвратио од онога што је истински добро да би пригрлио сенку, илузију добра. Резултат тога јесте ремећење целокупног састава човековог и рушење хијерархије његовог природног састава. Ум, који се код Отаца не поистовећује са целином личности, али је у највећем степену изражава, окреће се од Бога ка ништавности творевине, губи (премда не у потпуности) улогу владајућег начела у човеку и показује се сразмерно губљењу својих првобитних способности као пасиван и страстан. Човек који се одвратио од вишег да би се приближио нижем самим тим постаје уистину сличан животињама, јер се попут њих руководи бесловесним, тј. ирационалним природним импулсима. Исконско добро животно начело у човеку, које је заједничко за човека и сва жива бића, услед нарушавања хијерархијског устројства његове природе, излази из потчињавања логосном начелу и почиње да господари над човеком. Међутим, оно што је за животиње, због начина на који су створене, нешто природно, за човека постаје противприродно и греховно. Човек у значајној мери губи своју царску улогу у космосу, од мудрог владара постаје тиранин и насилник.

У животу човековом после греховног пада пројављује се трагични дуализам. Човекова природа, првобитно добра, због свог рђавог коришћења доспева у греховно стање, стање палости. То исто може се рећи и о дуализму полног начела у човеку. Пад се тиче свих аспеката људског бића, па и пола. Грех доводи не само до ремећења људске природе као такве, јер је она првобитно добра, него се пре свега негативно одражава на њену грађу, хијерархију и битине основе, на оно како се личност природно реализује. Општењско, сарадничко, стваралачко начело у човеку је изопачено, преокренута је хијерархија вредности, услед чега друштво, држава, култура, цивилизација постају прожети отуђењем. Једини очигледни универзални облик међуљудског општења који се може репродуовати своди се брачне односе, који, без обзира на превласт индивидуализма и спољашњих норми у њима, чувају значајан потенцијал љубави, човечности, самопожртвованости. Човеково биће постаје двосмислено и трагично. Богом установљени продужетак људске врсте показује се као оштећен грехом кад је у питању његово место и улоге у човековој природи; он је праћен ирационалношћу, афектима, страдањима.“(4,602-603) 

Па ипак, чак и у стању палости, човек је способан да воли. Отац Владимир каже:“Брак је установљење и личносно остварење љубавног потенцијала мушкарца и жене, без обзира на мноштво промашаја током целокупне људске историје након греховног пада; он је установа која чува и обнавља људски живот, која непроменљиво даје искуство и срећу љубави, радост рађања деце. При томе, он представља спону између поколења, канал преношења основних моралних и духовних вредности.

Смисао људске историје после греховног пада са људске тачке гледишта састоји се у очекивању спасења, а с тачке гледишта божанске педагогије у неговању и очишћењу оног остатка који ће бити способан да прими Бога. Вектор историје у тој перспективи креће се од старе Еве ка новој Еви, Пречистој Дјеви, Мајци Божијој. Та историјска линија пролази кроз низ избрања и отпадија, низ испреплетен мноштвом благословених бракова који даје континуитет покољења (родослов Исуса Христа)“.(4, 602-603)

Дакле, Бог је благословио брак мушкарца и жене као темељну вредност Њиме сазданог света. Покушај покрета политичких хомосексуалаца да наметну редефиницију брака и породице са коначним циљем њиховог укидања ( о чему је, својевремено, писала радикална лезбо – феминисткиња Шуламит Фајерстон) непосредно је антихришћански подухват, усмерен против Бога и човека.

Зар православни хришћанин сме да ћути пред том чињеницом?                                                                             

ПОЛИТИЧКИ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ И ОКУЛТИЗАМ 

Постоје, сасвим јасно одређене, квазирелигиозне основе савременог политичког хомосексуализма, које се корене у древним гностичким учењима, што их, између осталог, усвајају окултистичке праксе, попут кабале и савременог Њу Ејџа. Руска научница Олга Четверикова о томе пише:“Бог (Ен-Соф), по учењу кабале, представља бесконачно ништа, које у себи садржи дух и материју, односно и женски и мушки принцип. Мушки принцип произилази из  његове десне стране, а женски – из леве. Први човек, Адам, такође је био духовно двополно биће – андрогин. Али, будући да је био саблажњен земним стварима, добио је  физичко тело и, пошто је из себе издвојио женски принцип, поделио се на полове. Заједно са Адамом створен је велики број  душа, које су на небу такође биле андрогини, али се при рођењу   њихова целина цепа и они губе савршенство и хармонију. Тако кабала интерпретира падање у грех, а обзиром да је циљ живота ослобођење оод физичког тела и повратак у некадашње целовито стање и сливање са божанством, онда се и подела на полове разматра као  привремена појава дисхармоније која води у космички хаос./…/ „Њу ејџ“, који сасвим обнавља учење кабале о првом човеку као о богу сличном духовном андрогину, са целовитошћу која се распада на две половине због његове материјализације. Тако објашњен пол представља ограниченост коју треба магијски савладати. Да би се спасао, човек треба да се врати у претходно духовно стање целовитости и да се споји са божанством. Он почиње потрагу за том целовитошћу већ у садашњем животу. Пошто се Адам спојио са Евом преко брака, он не може да се са њом на прави начин споји у целину и зато остаје  непотпуни мушкарац, као што она остаје непотпуна жена. Односно: док мушкарац тежи мушкости – он не може да стекне хармонију,  баш као и жена која тежи женствености. Зато и божански поредак брака постаје омрзнут. Како би се обновило андрогино јединство мушкарац мора да врати себи женске принципе, а жена – мушке. Та „целовитост“, како учи „Њу ејџ“, формира се излажењем ван  граница пола у коме јеособа рођена, а то се  постиже хомосексуалним и лезбијским везама.“(5)  

Четверикова додаје: “То у ствари представља „теологију обнове“ коју проповеда „њу ејџ“: да бисмо се вратили у стање првоствореног хармоничног андрогина неопходно је да се постане мушко-женско – преко хомосексуалности и лезбејства. Шта више – андрогинизација ће довести  до стварања једне нове врсте, сличне анђелу, баш оне „седме расе“  Блавацке ( основатељка теософије, из које се развио Њу Еј покрет, нап.В.Д.), која ће се састојати само из духова. Зато за „пророке“ „њу ејџа“  хермафродит представља једино нормално, и његов симбол је нераскидиво сливање супротности – јина и јанга. А подела на полове ја аномалија и све што је повезано са породицом,  што намеће културна ограничења за самоизражавање људи мора да буде укинуто.

Тако хомосексуалност, према тумачењу „Њу ејџа“ , није само изазов савременом друштву и његовом традиционалном моралу, то је припрема за проглашавање и консолидацију  „религије содомизма“ која као нова, екуменска религија трећег миленјума треба да замени хришћанство. Смртни грех „Њу ејџ“ проглашава  за највишу, божанску, обнављајућу љубав, иако се на тај начин човеку  заувек затвара пут према истинском спасењу.“(5)

Четверикова показује и како су се ствари развијале кроз лажну науку:“Сакривајући прави,  духовни смисао свог програма, њуејџери су искористили могућности нових праваца у социологији и психологији, који су у време   формирања „њу ејџа“ тек јачали, њихове идеје су представили уоблику научних концепција и теорија које су потпуно у складу са духом времена. Међу њима је најзначајнија била концепција рода (gender),  која је разрађена крајем шездесетих година прошлог столећа од стране америчких психолога. Концепцију рода је први формулисао сексолог Џон Мани,  специјалиста за интерсексуалност  и транссексуалност. Он је био тај, који је увео појам „род“ и „родна улога“ како би означио „социјални пол“  човека који се схвата као социјално одређујући идентитет, и који он разликује у односу на „биолошки пол“ који човеку даје природа.“(5) 

Окултизам је, на тај начин, проглашен за „науку“!      

Руски стручњаци за Њу Ејџ, Вјачеслав Алексејев и Андреј Григорјев, истичу да се хомосексуализам у Њу Ејџу раширио као још једна „духовно – телесна пракса“, с циљем постизања магијских моћи. Пошто је у Њу Ејџу уобичајена пракса тзв. „ченелинга“, препуштања „духовима – водичима“ који улазе у нечије тело и говоре из њега, занимљиво је нагласити да су сви ти „водичи“ њуејџерима говорили да је „нестандардна сексуална оријентација“ нешто сасвим „нормално“. Ево шта о томе кажу Алексејев и Григорјев:“У оријенталној пракси су сексуалне манипулације барем ограничене природним односима међу половима. Што се тиче њуејџера, они предлажу да се не задржавамо у тако уским оквирима.

По њиховом мишљењу, ми треба да се одрекнемо свих ограничења у сексуалном експериментисању. Дух Сет је преко „пророчице” Џејн Робертс изјавио, на пример, да је за човека уопште природно да буде бисексуалан, а Вера Адлер у књизи „Када човечанство уђе у Ново доба” (1981) тврди да ће у будућности бити озакоњена сва сексуална изопачења. Са хришћанске тачке гледишта постоји одређени, од Бога освештани ред који везује мушкарца и жену, родитеље и децу. Представа о реинкарнацији душа чини све те односе релативним и условним – у прошлим животима мушкарац је могао да буде жена, син и мајка су могли да буду љубавници, зато је све дозвољено. Ево шта је, на пример, изјавио дух Золи:„Секс и сексуално сједињење, при чему је небитно да ли између мушкарца и мушкарца, жене и жене или мушкарца и жене – све је то општење… Ако постоји поштовање између оца и кћери, оца и сина, мајке и кћерке, мајке и сина и сви они су у тим годинама које им омогућују да уживају у сексуалном сједињавању, са висине нашег схватања у томе нема апсолутно ничег за осуду… Када се ради о деци која још нису дошла у те године када су психички способна за сексуално сједињење, тешко је говорити о поштовању. Али у тим односима постоји сагласност. Дете и друга индивидуа која га „злоставља” су се договорили да стекну то искуство… То је узајамни акт, узајамно дејство карме и енергија”.

Осећај стида или гађења који се може појавити после инцеста или хомосексуалног чина, по мишљењу Золи, је резултат изопачујућег утицаја хришћанске религиозне традиције; дух саветује:„Ако је дошло до инцеста, пре свега се потрудите да се ослободите осећаја кривице… Систем ставова који је прихваћен у друштву – ето шта прави од тога проблем. Проблем ствара не сам чин, већ осећај кривице који га прати.”“(6,213) 

Мерилин Фергусон и Вера Адлер предлажу да се превазиђе традиционална породица као превише егоистична и сепаратистичка структура. По мишљењу њуејџера, мушкарци треба да постану женственији, а жене – мужевније. У схватању „Њу ејџа” је, како смо видели, постала широко распрострањена гностичка представа о хармоничном човеку–андрогину који садржи и мушке и женске особине. Зато њуејџери подржавају политичке хомосексуалце.

Дакле, као православни хришћанин, вишедеценијски апологета вере, борећи се против политичког хомосексуализма, знам о том покрету много више него што би они који ме на суду гоне то хтели. Политички хомосексуалци пречесто нису пуки „људскоправаши“ – иза многих од њихових организација и идеолога (не свих, наравно!) стоји окултизам препун христофобије.                            

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА                                                     

Наравно да одбрану о Богом откривеној истини о тајни пола сматрам својом религиозном дужношћу. Наравно да сам се због тога нашао на удару оних који ратују против те истине, и који желе да своје измислице наметну као меру и проверу стварности. Наравно да иза њих стоје творци Новог светског поретка, чија је слика, по Орвелу, чизма на људском лицу – заувек. Наравно да, из земне перспективе, мој случај пре може да се заврши поразом него победом. Они који хоће да нас учине робљем имају сву моћ и новац овога света. Али, какве то има везе? Зар Шарл Пеги није дефинисао хришћанску етику као „етику херојског песимизма“?              

Па ипак, као што, у драми „Бој на Косову“ Љубомира Симовића, цар Лазар каже Бајазиту да је он, Бајазит, победио у свом боју, а он, Лазар, у свом ( јер су то две различите битке – једна за земно, а друга за небеско ), тако и потписник ових редова може, по ко зна који пут, да понови оно што је један руски калуђер рекао бољшевицима:“Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“.

1.                http://www.vladimirdimitrijevic.com/i

2.                http://www.spc.rs/

3.                https://stanjestvari.com/

4.                Свештеник Владимир Шмалиј: Православна антрополгија пола“, Да двоје једно буду/ Православни брак и породица у савременом свету, Београд, 2006.

5.                http://www.ceopom-istina.rs/

6.                Чувајте се да вас ко не превари/ Православље на међи миленијума, Београд, 2007.

Извор: "Српски став"