Септембра месеца  2020. године, уместо да величанствено прослави стогодишњицу од почетка рада ПБФ, СА Синод наставља да вештачки производи афере на ПБФ, и на тај начин прави велику штету Српској православној цркви.

Одмах након уједињења у СПЦ дотадањих србских црквених области, паралелно се пришло оснивањем јединствене високошколске установе Православног богословског факултета, у оквиру Универзитета у Београду.

Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета у Београду одржана је 6. септембра 1920. у Ректорату Београдског универзитета. Председавао је др Александар Доброклонски, контрактуални редовни професор Опште црквене историје .

За првог декана Факултета изабран је прота Стеван М. Димитријевић, први редовни професор Историје Српске цркве. У својој свечаној беседи новоизабрани декан Факултета истакао је значај отварања ове високошколске институције за будућност наше Цркве и за развој богословске мисли у Срба, посебно нагласивши оправданост њеног деловања у окриљу Универзитета са становишта општег интелектуалног образовања и моралног усавршавања студената, као и напретка научно-наставног рада у области теологије у креативном дијалогу са свим релевантним контактним и комплементарним дисциплинама. Сећајући се мотива оснивања највише просветно-научне богословске установе у Срба десет година после отпочињања њеног деловања, декан Факултета писао је: "Српској цркви, која никад није била клерикална у сталешком смислу речи, требало је васпитавати службенике и сараднике под кровом дома опште науке, дати могућност слушаоцима предавања на Богословском факултету да се користе сродним или помоћним наукама које се предају на другим факултетима. И чисти обзири пастирске службе будућих свештенослужилаца, којима ће се занављати и виша црквена јерархија, захтевали су да се они духовно одгајају и расту под општим лучама просвете, у друштву са подмлатком осталих будућих јавних служби, са којима ће се и иначе у грађанском животу срести на заједничком пољу службе отаџбини“.

 Овакав концепт теолошких студија поздравио је 1921. године у својој светосавској беседи, посвећеној оснивању нових факултета, тадашњи ректор Универзитета Слободан Јовановић, нагласивши значај теолошких знања за студенте историјско-филолошке групе Философског факултета, за будуће психологе, социологе и „све оне који се баве духовним наукама“.

За конституисање професорског колегијума Православног богословског факултета сарадња са другим факултетима Универзитета у Београду показала се као изузетно плодотворна: тако, већ 30. октобра 1920. године одлучено је да се за потребе извођења наставе на студијама теологије ангажују корифеји српске науке, професори Философског факултета Веселин Чајкановић и Александар Белић, а месец дана касније донета је одлука и о ангажовању Драгутина Н. Анастасијевића и академика Љубе Стојановића. Преузимањем са других високошколских установа или хонорарно за наставнике Богословског факултета у периоду између два светска рата биће изабрани и еминентни универзитетски професори, у својим областима увелико афирмисани научници попут Радована Кошутића, Ђорђа Мано-Зисија, Чедомиља Митровића, Димитрија Ђуровића, Владимира Петковића, Стјепана Куљбакина, Филарета Гранића, Петра Ђорђића, Радослава Грујића, Сергија Тројицког и Николе Радојчића.

Отпочињању наставе теологије на Универзитету пресудно је допринео долазак руских доктора теологије, међу којима је било и професора духовних академија, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца у првом таласу емиграције након бољшевичког револуционарног преврата (Александар Доброклонски, Теодор Титов, Михаил Георгијевски, Александар Рождественски, Николај Глубоковски). Такође, стварањем заједничке државе формирали су се услови за ангажовање високообразованог теолошког кадра из Сремских Карловаца  (Иринеј Ћирић, Иларион Зеремски, Димитрије Стефановић, Лазар Мирковић).

У међуратном периоду, поред напред поменутих руских и сремскокарловачких доктора теологије, наставу основних студијских дисциплина на Факултету изводили су Радивој Јосић, Симеон Станковић, Иринеј Ђорђевић, Дамаскин Грданички, Душан Јакшић, Јустин Поповић, Викентије Вујић (преузети из Богословије), Борислав Лоренц, Сретен Вујичић, Војислав Јанић, Марко Микијељ, Коста Манојловић, Тихомир Радовановић, Никола Ђорђевић, Миливоје Башић, Атанасије Поповић, Милош Ердељан, Бранко Цвејић, Ђоко Слијепчевић (раније професори гимназије), Јордан Илић, прота Гаврило Милошевић, Душан Глумац, Викентије Фрадински. Сви су они својим знањем, залагањем и ентузијазмом у предавачкој и научној делатности поставили темеље српском високошколском теолошком образовању и уградили себе у развој свештеничког, катихетског и научно-богословског подмлатка.

Неколико година после Другог светског рата, комунистичке власти су донеле одлуке о ригидној секуларизацији , укидања наставе веронауке, уништавања богословија, сузбијања религије у друштву и избацивања Богословског факултета са Универзитета.

Православни богословски факултет од 1. јула 1952. године је био под старањем Цркве.

Одлуком Владе Републике Србије којом је решење о ликвидацији Православног богословског факултета проглашено нелегитимним и анулирано, од 1. јануара 2004. године Факултет је поново враћен у састав Београдског универзитета, с тим што је Факултет остао у духовном и канонском окриљу Српске православне цркве.

Његова Светост Патријарх српски је ex officio врховни покровитељ Факултета.

Шта су узроци кризе Православног богословског факултета  последњих година?

Генерално узевши у окупираној Србији у којој данас србски народ преживљава своје најтеже дане , насилно се уводе религије Новог Доба, са појачаним акцентом на хомосексуализам, а Православље, посебно Светосавље се има сматрати реметилачким фактором у савременом србском друштву, реликтом прошлости итсл.  Пројектни задатак добијен од Четвртог Рајха који се ствара на рушевинама ЕУ, је да се Српско Православље уништи а да се остаци србског народа приведу разним религијским концептима Новог Доба ( хомосексуализам, анимизам, прагматизам, релативизам, егзистенцијализам, масовна употреба наркотика итд ). Ако погледамо дешавања око СПЦ последњих година, почев од наводне ревизије Устава СПЦ  ( читај : разбијања ) , па преко намере Венецијанске комисије да у Црној Гори уведе принцип конфискације имовине СПЦ, опорезивање, попис верника и друга достигнућа европског религијског колонијалног права, па до упорне вануставне „Синодализације“ СПЦ, и смањење ингеренција Патријарха србског, па до измишљања разних афера, планског одгајања глобалистичких млађих епископа итд, јасни су правци напада на нашу Свету Апостолску Цркву, која никада у историји није имала против себе моћнијег противника.

Високо школство је основни инструмент контроле окупираног становништва, врше се реформе школства, брише се све хришћанско, морално, уводе се мере за контролу деце, разбијања породица, а врхунац друштвеног колективног лудила је наступио корона диктатуром, којом се глобални процеси желе убрзати.

Контрола Православног Богословља је императив, до мере да Председник Владе Србије, госпођа Ана Брнабић, декларисана лезбејка, припадница геј популације, поставља Епископа СПЦ, за владиног представника на ПБФ.

Религија Новога Доба, је ушла у православно високо школство, на начин да представница геј популације има право издавати инструкције, смернице за деловање итсл, у име власти једном српском епископу. Нико не може служити два Господара, каже хришћанско учење, о томе се мора водити рачуна , као и о одредбама о општењу са јеретицима.

Генерисање непостојећих наводних проблема, па њихово погрешно решавање, од стране ненадлежних органа, је директни пут постепеног разарања унутрашње црквене хијерархијске организације. При томе се користе Енгелсови принципи Дијалектике природе да се производећи низ ситних и средњих квантитативних промена, доводи до промене квалитета, у овом случају до урушавања СПЦ.

Очекује се да ће Патријарх србски г.Иринеј вратити ПБФ из ингеренције ненадлежног СА Синода, под свој Врховни Патронат, те да ће пре свега одклонити из Архиепископије београдске и са ПБФ, све друге епископе који су узели за право да на туђој епархији врше неканонски Право подучавања.

Срамота је да ПБФ , који је у светским релацијама мања висошколска институција не може бити узорно организована и да се са Универзитетом Београдским генеришу намерно проблеми који руше аутономију тог Универзитета.

У Карловачкој митрополији је постојало чврсто правило : ако село устане против свештеника, епископ обавезно склања свештеника из тог села, не утврђујући кривицу, полазећи од принципа, да се свештеник може склонити, а село не може.

Склонити два неспособна епископа који генеришу проблеме на ПБФ, решиће се сви нагомилани проблеми, у супротном та институција ће бити потпуно институционално  разрушена и са правом избачена са Универзитета.

Патријарх србски, има ингеренције а и обавезу да као Врховни поглавар СПЦ  начини неопходни рез , врати ПБФ из неканонске ингеренције СА Синода под своје Врховно Поглаварство, и уклонити све оне који генеришу проблеме на тој изузетно важној високошколској установи.

Стеван Зивлак