По историји Срби су крштени у раном средњем веку. Византијски цар Kонстантин VII Порфирогенит у свом делу De administrando imperio наводи крштење Срба у 7. веку у доба цара Ираклија. Међутим, ово крштење је било само делимично те потпуно крштење бива у доба Ћирила и Методија у 9. веку. Свети Сава је још више утврдио Србе у ортодоксији и избацио лоше обичаје код Срба у 13. веку (нпр. несклапање хришћанског брака и друго).

Мишљење да су Срби први пут крштени у 7. веку одбацивао је археолог др. Ђорђе Јанковић који је успоређујући археолошка хришћанска налазишта у селу, локалитету Жидовар сматрао да су Срби крштени у првом веку нове ере од стране апостола Павла. Међутим, ово крштење је засигурно било делимично, јер каснија крштења не би била ни потребна.

Тако су Срби постепено христијанизовани и ушли у групу хришћанских цивилизиваних народа. Догађај христијанизације је од кључне важности. Срби су измењени и постали верни Христу и Цркви. Чак Срби остају ортодоксни и у доба петсто година турског ропства у тешкој патњи и сиромаштини. Након борби за независност Срби и даље остају Хришћани. Тако све бива чак и у доба НДХ.

Међутим, у доба социјализма, у доба Тита све се мења. Срби одбацују Бога и Хришћанство и долази до дехристијанизације. Практички прихваћају Тита као Бога. На дан младости 25. маја певају Титу називајући га такорећи духовним Сунцем, путом, куну се да неће скренити са Титовог пута, насупрот Христовог пута (који је сам Пут). Тако ето Срби у лагодностима социјалистичког марксизма Југославије се полако дехристијанизују. Нису се дехристијанизовали у петсто година ропства, а у тих педесетак година социјализма су се увелико дехристијанизовали. Тако Тито постаје неки анти-апостол, апостол нове религије, апостол дехристијанизације. Ако су Срби заиста први пут крштени од стране апостола Павла, онда је Тито анти-Павле за Србе. Тако то беше те и дан данас видимо последице дехристијанизације Срба и нису се Срби уопште вратили са Титовог пута на Христов пут. Kако су се кунели Титу тако су и одржали. Kако су прије били верни Христу и Православљу онда су затим постали верни Титу и комунизму. Та нека вековима одгајана верност до смрти Православљу, која се одржала чак и у доба турског ропства, па чак и на колцу, је замењена у само неколико деценија лагодности истом верношћу, али Титу и комунизму. И дан данас верност остаје. Дехристијанизација Срба је права супротност христијанизацији Срба. Српско биће је променило свог господара код многих Срба. Верност је остала, али је заменила господара тј. коме су верни. Дехристијанизација бива кључни догађај као и што је кључни догађај христијанизација. Међутим, многи то не виде, не виде колико је то дехристијанизација суштински догађај и односе се ка томе као да је ништа. Навикли на менталитет равнине, равнице схваћања тј. на схваћање свакидашњице као досадни пут равно и равно као да се ништа не дешава.

Хипнотисани телевизијом и савременим моралом, изманипулисани образовањем и комунистичким менталитетом, несхваћајући ко су и шта су те је тако то остало, то несхваћање до данас (част неким изузецима). И тако у тој неосетности Срби иду негде, не знају ни где, постају као нека маса подложна сваком манипулисању. Постају као маса подложна сваком спремном скулптору да је обликује у њему жељену форму. Сад је ту нови скулптор запад, Европска унија и САД што се тиче државно-политичког гледишта, што се тиче моралног, религијског, филозофског ту је исто Запад. Kосово под утицајем западних улизица од историчара постаје неки мит, а историјска личност Милош Обилић кажу „историчари“ не знају да ли је и постојао. Тако је Србија управо постала шака пиринча да је баца ко је стигне. Србија је подложна као прима материа неком новом свом „демијургу“. Ево нови комуниста, титоиста да је обликују, прихваћање свега без критичког размишљања са Запада је у току. Србија баш иде у земљу недођију како је писао владика Николај. Ако се Срби не пробуде тако ће и бити.

Зато пробуди се Србијо како каже и песма „устани Србијо,“ мало „си заспала, у мраку си лежала, сад се пробуди“.

Сад се пробуди. 

 Ж.