Филип Родић

Велика верница (то истиче у првој реченици свог писменог задатка) зна да “има она једна молитва која се зове Симбол вере и у њој се нижу речи”. Наводи нам Сара у наставку отприлике како иде та молитва, чиме доказује да је током летњег распуста макар то прочитала. Све јој се свидело у Симболу вере, осим једног дела – оног у којем се исказује вера “у једину свету, саборну и апостолску Цркву” – јер јој ту “онако добрано нека кост застане у грлу” пошто, каже, у ову садашњу српску цркву не верује. “Да, имам своје скривено место за литургију, јер је заједништво важно у православљу и имам заиста, ту једну једину цркву у Београду где се осећам океј, али у ову цркву као институцију пуну остарелих Гандалфа али без чистог срца и неких посебних моћи, е у то не верујем”, додаје она доказујући да је прочитала још барем и Господара прстенова. Иако “скривено место за литургију” звучи пре као нешто у стилу “кућице на дрвету” у коју се ушуња с другарицама па се играју цркве до миле воље, делује као да се ради о некој правој цркви, “једној јединој у Београду” у којој се осећа “океј” (вероватно их је све обишла па зна да је та њена једина таква).

Дакле, одмах на почетку овог писменог задатка јасно нам је да Сара верује у православље, али не верује у православље. У ствари, верује у “низ речи”, али без неких речи. Сари би, ако има основног појма о религији, одмах требало да буде јасно да она православна није. Баш као што се не може бити “мало трудан”, тако исто се не може бити ни “мало православан”. Разлика између православног и католичког Симбола вере много је мања од ове коју би Сара увела. Непомирљивост око “филиокве”, тј. питања исходи ли Свети дух само од Оца (православци), или и од Сина (католици) довела је до раскола и стварања две потпуно одвојене цркве. Сарин предлог да се из Симбола вере избаци “у једину свету, саборну и апостолску Цркву”, пошто она у ту Цркву не верује, још је озбиљније одступање од православне догме него “филиокве”, јер је Црква тело Христово подједнако као и причешће. Не веровати у Цркву значи не веровати ни у Христа и тачка. Драга Саро, или верујеш, или не верујеш.

Може се, наравно, веровати у неку другу цркву, али онда се не може рећи за себе да си православне вере. А види се да је Сари на њеном ступњу развоја потребно нешто мало другачије од православне цркве. Њој су потребни свештеници који немају само изглед Гандалфа него и неке “посебне моћи”. Дакле, потребно је да су чаробњаци. А које би то “посебне моћи” требало да буду? У овом домену Сарин писмени задатак прелази из верске аналитике у тинејџерску еротику: “Зато хоћу младог патријарха. Хоћу да има поглед од којег се леди крв у жилама. Хоћу да је достојан титуле, хоћу да кад хода земљом ја верујем да лебди. Хоћу да кажњава грешнике молитвом коју спроводи на необичним местима. Хоћу да се цела земља обавије тишином и црнином када га изда срце, а затим хоћу да васкрсне тако да за то нико не сазна. Хоћу да његово дисање ослушкују верници преко радио-линије уместо свих других звукова који су могли чути са радија тог дана. Хоћу да пуца од снаге и да се са њега слива света вода док излази из базена спреман за нови дан. Хоћу да га се послушници боје, али да их умирује његова љубав. Хоћу да промени ову нашу цркву из корена.” Да ли ико нормалан старији од 15 година овако размишља и замишља једног верског великодостојника? Да! И у овом тренутку сазнајемо да је Сара током распуста не само читала већ и гледала. Гледала је серију “Млади папа” Паола Сорентина и помислила да се ради о документарцу, а не о фикцији.

Суштина овог писменог задатка ученика који не зна разлику између “преписивати” и “приписивати” (“своје прљаве мисли не преписујте мени, у ствари, препишите их, слободно”), или уредника који не види проблем са интерпункцијом, стилом и садржином па га објављује, нису те маштарије. Суштина, и због тога је и објављен на дотичном информативном порталу, јесте у томе што се расплињује идеја “корените промене у цркви” и неопходност разрачунавања са “поповима лоповима, силоватељима, ратним злочинцима…” Суштина је још један напад на СПЦ из угла некога ко се представља као верник, а то очито није. Баш као што се и професор Кубат представља за професора Богословског факултета, а да то суштински није. Или Милићевић за свештеника, а да његови ставови нису баш православни. Суштина је и промовисати нам за “младог папу” човека који се много допада најразличитијим профилима другосрбијанске јавности, али који би по свом понашању много пре могао бити “млади папа” него “млади патријарх”. Ако ћете цркву бирати по њеном предводнику, будите слободни. Оснујте своју цркву и бирајте себи патријарха. Али нас остале оставите више на миру.

Извор: "Вечерње новости"