У многотематској садржини Светога писма, тема покајања се истиче доследношћу и непрекидношћу. Она протиче кроз цео Стари и Нови завет и видно је присутна  у  учењу Светих отаца и у нашим литургијским молитвама и песмама.

Ово није случајност.  Како нам историја показује, грех је, нажалост, био одувек садруг људи у свим географским областима и у свим историјским добима. У националним, друштвеним и личним невољама, грех је био макар фактор који их је изазивао, ако им није био и једини узрок. У жељи да помогне човечанству, Свето Писмо, Црква и Свети оци су указивали и указују на покајање као лек за националне, друштвене и личне невоље.

Необично велики број  библијских места у којима се помиње покајање указује на значај покајања. Упоран призив на покајање, присутан у Светом писму, упућиван је народима и појединцима који су живели у далекој прошлости. Међутим, он је упућен и  народима и појединцима који сада живе и који ће живети у будућности.  Грех је био срозавање човечанства кроз целокупну људску историју, а покајање је било средство за препород и уздизање људских бића и за побољшање животних услова у овом, и спасење у загробном животу. Када читамо или слушамо библијске наводе о покајању, важно је да их сматрамо не само као позив на покајање  народима и појединцима у прошлости, већ као позив упућен нама. Шта је у прошлости било говорено Израиљцима, односи се и на све нас сада. Не само хришћани, већ сви народи света треба да примене на себе библијски и литургијски позив на покајање.

У време када су Израиљци били удаљени од своје земље и расејани по разним народима, њима је био дат овај савет:

Кад дође на тебе све ово, благослов и клета  коју изнесох преда те, ако их се опоменеш у срцу свом, гдје би год био међу народима, у које те загна Господ Бог твој, и обратиш  се ка Господу Богу својему и послушаш глас његов у свему што ти ја заповједам данас,  ти и синови твоји. из  свега срца својега и из све душе своје, тада ће Господ Бог твој повратити робље твоје и смиловаће се на тебе, и опет ће те сабрати  између свијех народа, по којима те буде расејао Господ Бог Твој.(Књига поновљених закона 30:1-3)

Као што су Израиљци били расејани у прошлости, тако су сада расејани милиони људских бића разних народности. Сетимо се само колико стотина хиљада Срба су расејани у току Другог светског рата и после најновијих ратних догађаја у Југославији. Горенаведена порука Израиљцима се односи исто толико и на њих колико се односила на Израиљце.  Треба да мисле на то да стотине хиљада других Срба нису имали срећу да преживе рат, грађански рат и  покоље. Они који су имали срећу да преживе и, ма да расејани широм целога света, нашли су уточиште у разним земљама далеко од своје родне груде, не треба да забораве опомену светога апостола Павла: Јер жалост која је по Богу доноси за спасеније покајање, за које се нигда не каје, а жалост овога свијета смрт доноси. (Друга посланица Коринћанима 7:10)

Важност покајања се такође потврђује континуитетом позива на покајаље присутном у Светом писму. Израиљци су грешили противу Бога:

И Господ опомињаше Израиља и Јуду преко свијех пророка и свијех видјелаца  говорећи: “Врати те се са злијех путева својих и држите  заповијести моје и уредбе моје по свему закону који сам заповједио оцима вашим и који сам вам послао по слугама својим пророцима. (Јеремија 17:13)

Пророк Јеремија им преноси следећу поруку од Бога:

И слах к вама све слуге своје пророке за рана једнако говорећи: вратите се сваки са пута свога злога, и поправите дјела своја и не идите за другим боговима служећи им, пак ћете стати у земљи коју сам дао вама и оцима вашим, али не пригнусте уха својега нити ме послушасте. (Јеремија 35:15)

Ако помислимо на то колико много разних “богова” служе савремени  људи, онда ће се човек сложити да се ова порука пророка Јеремије односи и на нас.

Пророци су за покајање употребљавали изразе повратак Богу, одвратити се, и исправљати путеве. Тако је пророк Јеремија објављивао: Ако ћеш се вратити, Израиљу, вели Господ, к мени се врати, и ако уклониш гадости своје испред мене, нећеш се скитати. И клећеш се истинито, вјерно и право: “Тако да је жив Господ.” и народи ће се благосиљати Њим, и Њим ће се хвалити.” (Јеремија 4:1-2)

У сличном тону и сличним речима и други пророци су призивали Израиљце да се покају. То се може видети читајући пророштва пророка Језекиља 14:6; 18:21-22 и 18:30-31, и пророка Исаије 55:7.

Пророк Јеремија наводи конкретно дела покајања:

Него доиста поправите своје путове и дела своја, и судите право између човјека и ближњега његова.

Иностранцу, сироти и удовици не чините криво, и крви праве не прољевајте на овом мјесту, и не идите за другим боговима на своје зло. Тада ћу учинити да станујете од вијека до вијека на овом мјесту, у земљи коју сам дао оцима вашим. (Јеремија 7:5-7)

Последњи старозаветни пророк, свети Јован Крститељ, тај “анђео у људском телу,” и мост између Старог и Новог завета, завршава доба Старог завета позивом на покајање: У оно доба дође Јован крститељ и учаше у пустињи Јудејској. и говораше: “покајте се, јер се приближи царство небеско.” (Св. Матеј  3:1-2)

Свети Марко и свети Лука у својим јеванђељима наводе да је свети Јован проповедао крштење покајања за опроштење гријеха.  (Св. Марко 4:1; св. Лука 3:3). Апостол Петар (Дела апостолска 13:24) и апостол Павле (Дела апостолска 19:4) су такође наводили овај важни део мисионарске активности светога Јована Крститеља.

Стари завет се завршио позивом светога Јована на покајање. Нови завет је почео истим тим позивом Господа нашега Исуса Христа: Од тада поче Исус учити и говорити: “Покајте се, јер се приближи царство небеско.”  (Св. Матеј 4:17)

Апостоли Господа Исуса Христа су били такође послани да проповедају покајање ради опроштаја грехова:

Тада им отвори ум да разумију писма. и рече им: тако је писано, и тако требало да Христос пострада и да устане из мртвијех трећи дан;  и да се проповиједа покајање у име његово и опроштење гријеха по свијем народима почевши од Јерусалима. (Св. Лука 24:45-47)

Задатак који је Господ Исус Христос поставио својим апостолима, они су вршили: И отишавши проповиједаху да се треба кајати.” (Св. Марко 6:12) Изванредно важни позив на кајање, који је вековима упућиван само Израиљцима, сада је, у Новом завету,  упућен свим људима у целом свету.

Апостоли су призивали на покајање како групе људи, тако и појединце, како су то чинили и пророци. Свети Петар се обратио групи људи позивајући их да се покају, како је забележено у Делима апостолским 3:19: Покајте се дакле, и обратите се да се очистите од гријеха својијех. Да дођу времена одмарања од  лица Господњега.

Као пример призивања појединаца на покајања, наводимо обраћање светога апостола Петра Симону мађионичару:

Покај се дакле од ове своје пакости, и моли се Богу  да би ти се опростила помисао срца твога. Јер те видим да си у горкој жучи и у свези неправде. (Дела апостоска 8:22-23)

Апостол Павле није био са осталим апостолима када им је Господ Исус Христос отворио ум да разумеју писма. (Св. Лука 24:45) и послао их да проповедају покајање и да крштавају. У то време он је још увек био Савле, немилосрдни гонилац хришћана. На путу за Дамаск, где је пошао да хапси и гони хришћане, јавио му се Господ Исус Христос и тада му је “отворио ум” и обратио га, рекавши му:

Него устани и стани на ноге своје; јер ти  се за то јавих да те учиним слугом и свједоком  овоме што си видио и што ћу ти показати, избављајући те од народа Јеврејскога, и од незнабожаца, којима ћу те послати да им отвориш очи и да се обрате од таме к видјелу и од области сотонине к Богу, да приме опроштење гријеха и достојање међу освећенима вером мојом. (Дела апостолска 26:16-18)

После свога обраћања у хришћанство, свети апостол Павле је постао неуморни мисионар и  Христов “сосуд изабрани”. Његово мисионарење је изазвало гњев и мржњу његових савременика не-хришћана. Оптужили су га да крши закон, те је био изведен пред краља Агрипу да му се суди. Бранећи се, свети апостол Павле је изјавио да је био послушан “небеској визији”, то јест Христу:

За то, царе Агрипа, не бих непокоран небеској утвари; него најприје онима који су у Дамаску и у Јерусалиму, па потом и по свој земљи Јеврејској и незнабошцима проповиједах да се покају, и да се обрате к Богу чинећи дјела достојна покајања. (Дела апостолска 26:19-20)

Као што су апостол Петар и остали апостоли призивали групе људи и појединце да се покају, тако је чинио и апостол Павле. Он своје мисионарење није ограничио само на Израиљце, већ га је проширио и на грађане других народа, у сагласности са својим убеђењем : Не гледајући дакле Бог на времена незнања, сад заповиједа свима људима свуда да се покају.” (Дела апостолска 17:30)

Покајање као акт и као процес

Покајање је и акт и процес. Најбоље је приказано и као акт и као процес у Христовој  алегорији  о блудном сину (Св. Лука 15:11-32). Алегорија је наративна структура у којој се описује догађај који се не ограничава на време, место нити на лица или лице које се у њој јавља. Ради тога је и метафорична и универзална: блудни син из алегорије Исуса Христа може бити, како би Италијани рекли  “uomo ljualunljue“, односно “сваки човек”.

Претпостављам да смо сви упознати са садржином алегорије о Блудном сину. Због тога је нећу навести у целини, али морам да наведем неколико стихова да бих илустровао примедбе које имам намеру да учиним.

Од два брата, млађи је тражио од оца да му да део имања који му припада (15:12);

Покупи млађи син све своје и отиде у даљну земљу (15:13);

Просу имање своје живећи беспутно (15:13);

“А кад потроши све, постаде велика глад у овој земљи. И он се нађе у невољи; (15:14);

 постаде слуга једног грађанина те земље (15:15);

“И он га посла у поље да чува свиње,” (15:15;

“И жељаше напунити трбух свој рошћићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше,” (15:16);

“А када дође к себи,” (15:17) увидео је да и слуге његовог оца боље живе него он;

одлучио је да се врати своме оцу (15:18), да призна да је погрешио (15:18) и да га моли за опроштај (15:189);

учинио је све што је рекао да ће учинити: вратио се своме оцу признао да је погрешио и молио га за опроштај (15:20-21);

отац  га је примио са радошћу (15:22-24)

Символични, метафорични ниво ове алегорије је заправо наша људска стварност. Не само сваки појединац, већ и сваки народ може бити “блудни син”. Отац блудног сина у алегорији је наш небески Отац кога понекад напуштамо и одлазимо у “делеку земљу”. Ту “далеку земљу” је врло добро препознао и овако   Xорx Бароис:

Далека земља у коју је блудни син одлутао је слика света у коме су људске делатности, па чак и њихове дужности, у супротности једна са другом и нису усмерене ка једном циљу, једном телос; свет небулозних трагања, илузорних настојања, жудње за храном која не чини ситим и пићем које не утољава жеђ, свет у коме све у свему ништа нема смисла,  који је преплављен неистинама, преваром и грехом; савршено супротан свету који је Бог створио а Син и Дух потецијално обновили. /Библијска читања у православном богослужењу, стр. 25/

Није тешко увидети да је “далека земља” како ју је описао Бароис, заправо наш свет.

   Ако и када народи и појединци напусте Небеског Оца, и они се нађу у “далекој земљи,“ духовној пустињи где трпе духовну глад и жеђ. У недостатку духовне хране, хране се свакојаким ђубретом, чији је један пример порнографија.

Први корак покајања је “долазак себи”, увиђање своје погрешке и недела. Међутим, бојим се, у  нашој средини, као и у другим савременим друштвима, веома је тешко “доћи себи,” јер гранична линија између добра и зла, правде и кривде, или је потпуно избрисана  или је веома замрачена. Када се мисли и делује према принципу “циљ оправдава средство”, зло се често сматра добрим, а погрешно се сматра исправним. Као илустрација те перверзности је бомбардовање градова и села, разарање болница, школа,  мостова и кућа, убијање недужних грађана ради “хуманитарних разлога”.

 Многи се понашају према првом делу реченице коју је написао апостол

 Павле: “Све ми је слободно” (Прва посланица Коринћанима 6:12) али заборављају други део те реченице у којој стоји: “…али није све на корист.” (6:12). Не схватају да је неодговорна слобода уствари ропство. На то је указао апостол Павле у том истом стиху: “…све ми је слободно али нећу да што облада мноме.” (6:12) Није онда чудо што су оговарање, лагање, обмањивање, крађа, вршење прељубе и других неморалних дела толико раширени у нашем друштву од врха до дна.

Други корак у покајању је доношење одлуке да се вратимо Оцу. И пророци и апостоли су употребљавали реч вратити се, да означе покајање. Пророк Јеремија је пророковао:

Ако ћеш се вратити, Израиљу, вели Господ, к мени се врати, и ако уклониш гадости своје испред мене, нећеш се скитати, и клећеш се истинито, вјерно и право: тако да је жив Господ. И народи ће се благосиљати њим, и њим ће се хвалити. (Јеремија 4:1-2)

Исти пророк призива: “…вратите се дакле сваки са својега пута злога, и поправите путове своје и дјела своја.” (Јеремија 18:11)

Пророци су такође називали покајање одвратити се, и исправљати путеве своје. Пророк Језекиљ, објављујући Господњи захтев Израиљцима, говорио им је: “… одвратите се и одступите од гаднијех богова својих, одвратите лице своје од свијех гадости својих.”  /Језекиљ 14:6/

Пророк Исаија за покајање користи реч оставити пут свој. “Нека безбожник остави свој пут и неправедник мисли своје; и нека се врати ка Господу, и смиловаћу се на њ, и к Богу нашему, јер прашта много.” (Исаија 55:7)

Трећи корак у процесу покајања је извршавање  намере враћања Оцу, признавање грешака и недела, и молба за опроштај. За православне хришћане овај  се корак остварује кроз свету  тајну  исповести.  

Нажалост, Протестанти су укинули ову свету тајну и лишили своје вернике ове могућности. Зато није чудо да је света тајна исповести замењена саветовањем психијатора, групним терапијама и сличним сурогатима. Можда је то од неке користи за оне који осећају потребу да растерете своју савест, али то ниуком случају није повратак Оцу.

Чак и неки православни хришћани сумњају у потребу исповести и избегавају је. Неки од њих оправдавају своје одбацивање исповести говорећи да Господ зна њихове грехове и погрешке чак и ако их они не исповеде и пре него што их исповеде. То је тачно. Међутим, припремајући се за исповест, и док се исповедамо, ми понекад сазанајемо веома много о самима себи, а то је веома важно ако желимо да исправимо путеве своје.

Не могу никада да заборавим разговор са једном драгом пријатељицом неколико дана пре њене смрти. Када сам је посетио у болници, она је већ знала да ће ускоро умрети и то ми је рекла, додајући: “Али ја се не бојим, јер сам се помирила са Богом и са самом собом.” Пре него што сам имао прилике да нешто кажем у вези са тим, она је наставила:

Оче,  ја сам престала да се молим Богу… “Шта?”, ја сам је прекинуо уплашено. Да, оче, ја му се не молим, али ја му говорим целога дана и скоро целе ноћи. Знаш,  не могу да спавам, присећам се свих својих срдитих и неприличних мисли и речи, свих мојих лоших дела, и ја му све то кажем. Знам да је Он  знао све то и пре него што сам му, а и да му  нисам  казала. Али, слушајући саму себе док Њему говорим, увидела сам по први пут у животу каква сам особа била. И, оче, жао ми је, толикоми је жао што нисам била боља.

Бог да благослови њену душу! Верујем да је Господ опростио њене грехове и њену душу примио као што је отац примио блуднога сина из Христове алегорије. Њену жалост што није била боља особа је, рекао бих, осећао и пророк Јеремија који каже: “Јер пошто се обратих,  покајах се; … јер се посрамих и стидим се што  носим срамоту младости моје.” (Јеремија 31:19)

Право, истинско покајање прати и молитва. У Другој књизи дневника забележена је Господња порука народу:

Ако затворим небо да не буде дажда, или ако заповедим скакавацима да попасу земљу, или ако пустим помор на народ свој, и понизи се народ мој, на који је призвано име моје, и помоли се, и потражи лице моје и поврати се од злијех путова својих, и ја ћу тада услишати с неба и опроситићу им гријех њихов, и исцјелићу земљу њихову. (Друга књига дневника 7:13-14)

Наша молитва је разховор са Оцем Небеским. Није важно да ли изговарамо традиционалне молитве које су саставили Свети оци или своје личне. Молитве које су саставили Свети оци су као железничке шине које нас воде у правцу Оца Небеског. Они су били способнији од нас да формулишу  разговоре са Богом, а молитве које су они саставили обично изражавају оно што бисмо и ми желели да изразимо.

   Пророк Јоиљ помиње још два пратиоца покајања: “За то, још говори Господ: обратите се к мени свијем срцем својим и постећи и плачући и  тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу својему, јер је милостив и сажаљив,  спор на гњев и обилан милосрђем и каје се ода зла.(Јоиљ 2:12-13)

   Речи плачући и тужећи које пророк употребљава, синоними су за кајати се и жалити. Онај ко се не каје и не осећа жалост због својих недела неће налазити никакву потребу да се каје.

   Да би се схватио однос између поста и покајања, треба имати на уму да је пост упражњавање самоконтроле и самодисциплине не само што се тиче ограничења у исхрани, већ и у односу на мисли, речи и дела. Пост који се сведе само на ограничења која се односе на исхрану је само “привремени вегетаријанизам”. Он може бити користан за наше тело и здравље, али то није “повратак Оцу”.

Истински пост није само уздржавање од мрсне хране, већ и уздржавање од чињења зла и повећани напор у чињењу онога што је право и добро. Само такав пост јесте заиста саставни део покајања.

Не могу да одолим а да не наведем подужи текст из проповеди пророка Исаије забележене у педесет и осмој глави. Тамо је дата веома јасна дефиниција истинског поста. Своју поруку је пророк упутио његовим савременицима који су питали Бога: “За што да постимо, веле, а ти не погледа, мучисмо душе своје,  а ти не хтје знати?”  (Исаија 58:3), али Божији одговор, који пророк преноси, је истовремено и одговор нашим савременицима који мисле и говоре да је пост непотребан.  Ово је одговор, који пророк пружа као одговор Господњи:

Гле, кад постите чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан.

Ето постите да се препирете и свађате и да бијете и  да бијте песницом безбожно.  Немојте постити тако као данас,  да би се чуо горе глас ваш.

Таки ли је пост који изабрах да човјек мучи  душу своју један дан;  да савија главу своју као сита и да стере  пода се костријет и пепео? То ли  ћеш  звати пост и дан угодан  Господу?

А није ли ово пост што изабрах: да развежеш  свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам?

Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу;  кад видиш  гола да га одјенеш, и да се не кријеш од својега рода?

Тада ће синути видјело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти  задња стража.

Тада ћеш  призвати, и Господ ће те чути; викаћеш, и рећиће: ево ме. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло;

И ако отвориш  душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видјело твоје и тама ће твоја бити као подне. (Исаија 58:3-10)

 Да закључим: покајање није луксуз, већ неопходна потреба. Покајање не само што ће нам помоћи да ми будемо бољи, него ће и свет у коме живети бити бољи такође.  Јер, како је Xорx Бароис нагласио: Нема лека за зла нашега времена ако се не вратимо Богу, јер свет у коме живимо није нормалан свет, него пустиња.” (Библијска читања у православнојм богослужењу, 25).