Техника нас је убрзала

Техника је, авај, победила.

Трајно нас је убрзала.

И лишила нас морала, који је Жарко Видовић звао завичајном обичајношћу.

Мој живот под сенком технике: рођен сам 1969. Кад сам био гимназијалац, појавио се први персонални рачунар, комодор 64; игрице су биле на нивоу пакмена; видео – рикордер је коштао преко хиљаду марака… Моју прву књигу, штампану 1989, радио је словослагач… А прву везу између више рачунара видео сам негде почетком деведесетих година прошлог века, у чачанској фирми „Марко Флекс“, чијег сам власника знао – касније се формира Интернет. Са одушевљењем сам буљио у први лап топ, у канцеларији код ђакона Нешка при Вазенсењском храму у родном граду. Деци сам узимао цртиће и филмове из видеотека, којих је у Чачку било, ако се не варам, пет… Редовно сам ишао у Интернет клуб близу Гимназије… Каквом се брзином све угасило – нема, одавно, никаквих словослагача, видеотека, Интернет клуба, а и књиге се ређе читају на хартији – све је на Мрежи… Лап топ је смешан у односу на ајфон… Већ говоре о победи вештачке интелигенције и трансхуманизма…

На Мећавнику, где техници није дато више од онога што јој припада, заборављам и на вештачку интелигенцију и на трансхуманизам…

И сећам се предратног нашег философа технике, Владимира Вујића, који, у огледу „Етика и техника“, јасно пише: “Постоји једна теза добронамерних људи, по којој ваља технику етизирати. Унети етос y техничкоекономске односе људи. Не треба заустављати технички напредак (ни привремено ни коначно) него уносити етос, правичне односе, водећи рачуна да су y питању односи човека а не мртвих ствари, предмета, стројева.

Међутим, немогуће је етизирати технику. Десило се y европској цивилизацији обрнуто: етос се технизирао. Машина је убила дух, машинизам је изагнао потпуно из глава људских мисао да су они људи. Десило се то y европској култури.

И кад се говори о етизирању технике, говори се о једној немогућности. Говори се о томе да ће дух људског, човечанског, осећања своје етичке природе уноси y дух машинизирања y коме нема слободних етичких бића. Две савршено супротне тезе, две савршено супротне мисли. Нема етизирања технике сем тако ако етос технику уништи, технику која је етос изагнала из људских односа. Наивно је говорити о уношењу етичности y људске односе онде где те односе регулише једино мисао о томе да је човек машина за производњу, а производња и потрошња врховни облици живота. Данашњи претставници економског поретка (који је y љуљању несумњивом) желе производњу као врховно начело човековог живота: јер се производи да се троши тј. купује а они су произвођачи. Сутрашњи представници економског поретка пуног машинизма и колективизације прокламују производњу као врховно начело живота: јер ништа сем производње и потрошње и нема на свету: људи производе да би трошили и друго живљење и нема смисла; y том мравињаку, колективном, материјално влада правичност y питањима произвођача и потрошача. Али — да ли је човек само једно од та два лица материјалног бића?

Како да се замисли уношење етоса y техничкоекономски поредак социјалног живљења људи? Сам систем собом потпуно је ван етоса. Да етос уноси једна мањина људи, која би била санкционисана,, озго”, искључиво етичка каста? То би било опет владање мањине — ако не материјално а оно духовно. /…/ Етичко идеалистичко схватање живота по суштини својој опречно је механистичком схватању света. Мирења ту нема. „Уношења” етоса нема; има само борба, разарање и нове основе живота.“

Да се, опет и опет, зна: нема мирења етике и технике. Или ће победити живот, са својом етичношћу завичаја, или ће победити техника, у рукама бестидних кривотворитеља стварности.

Враћамо се

Не иде ми се са Мећавника. (Циник би могао рећи: “Ни мени се не би ишло, уз такву клопу и смештај“ ). Осећам да не бих у свет коронократије, у коме се све мења на начин о коме нисмо ни мислили. Јер у том свету чека нас оно што је, у најновијем броју „Геополитике“, описао најпрецизнији антиглобалиста, Виљем Енгдал: “Људи на западној хемисфери понашају се као јагањци, преплашени да ће их инфицирати неки невероватно опасан нови вирус од кога им прети страшна смрт. Тим триком глобалисти планирају да доврше посао укидања националних држава, да укину кеш и уведу дигитални новац који називају крипто-валутама и слично, које ће бити под тоталном контролом кабале централних банака. План је и да људи остану без могућности да се слободно крећу“.

Под маском медицине, праве свет у коме се никад нећемо моћи да сакријемо.

Ко то чини?

Како каже Никола Маловић, оних 0,666% најмоћнијих. За њих смо мрави које треба погазити на путу у светлу будућност „златне милијарде“.

Шта ћу морати да читам (а не чита ми се баш то)

Кад сиђем са Мећавника, треба да читам о банкстерским злотворима, чији је, донедавно најстарији, а однедавно најмртвији, члан насликан као шибицар у Андрићграду: “Улога породице Рокфелер у трансформацији медицине датира из времена када је Џон Д. Рокфелер оснивао Рокфелерову фондацију богатством компаније Стандард оил, 1913. године, дакле пре више од 100 година. Један од њених првих пројеката из 1940-их био је потпуна реорганизација америчког медицинског система. Они су купили Америчко медицинско удружење и научни часопис овог удружења. Главни уредник је био Рокфелеров човек који је промовисао фармацеутске компаније у које су Рокфелерови уложили новац од нафте, како би поседовали све водеће фармацеутске компаније у свету, а потом и глобално. Њихова улога у стандардизацији медицине је огромна и о томе би се могла написати посебна студија. Неопходно је знати да се Рокфелери после Другог светског рата основали су ново поље биологије – молекуларну биологију, засновану на редукционизму, која своди комплексност природе на ген којим се може манипулисати. Ово ново поље директно се надовезивало на еугеничке пројекте које је финансирала породица Рокфелер.“
И још, по Енгдалу: “До 1939. и током Другог светског рата, Рокфелерова фондација финансирала је биолошка истраживања на Институту Кајзер Вилхелм у Берлину. Била је то нацистичка еугеника која се бавила разматрањем проблема како узгајати супериорну расу и како убити или стерилисати оне које су сматрали „инфериорнијима“. Рокфелер је био водећи финансијер нацистичке еугенике. Рокфелерова нафтна компанија Стандард оил такође је прекршила амерички закон како би потајно снабдевала нацистичке ваздухопловне снаге током рата дефицитарним горивом. Након рата, браћа Рокфелер договорили су да водећи нацистички научници, укључени у језиве експерименте на људима, буду доведени у САД и Канаду под опраним идентитетима како би наставили своја еугеничка истраживања. Многи су радили у тајном пројекту ЦИА – МК Ултра. Педесетих година прошлог века, браћа Рокфелер основали су „Популациони савет“ за унапређивање еугенике, прерушен у истраживање популације у контексту контроле рађања. Браћа Рокфелер била су 1970-их одговорна за строго поверљив пројекат америчке владе, НССМ- 200, који је израдио Рокфелеров саветник за националну безбедност Кисинџер, под називом Импликације пораста броја становништва широм света за америчку безбедност и прекоморске интересе.“

Енгдал додаје:“Можете ли да замислите! НССМ-200 је направио програме у свету за смањење становништва и прихватање тих програма је било предуслов за добијање америчке помоћи. Фондација Дејвида Рокфелера 1970-их такође је заједно са СЗО финансирала израду посебне вакцине против тетануса која је имала за циљ ограничавање раста становништва чинећи жену неспособном да одржи трудноћу, дакле буквално се устремила на људски репродуктивни процес. Рокфелерова фондација створила је целокупно поље генетичке манипулације својим власништвом над корпорацијом Монсанто и финансирањем универзитетског истраживања биологије ради стварања „генског топа“ и других техника за вештачко мењање експресије гена дате биљке.“

Опет све то знати, и опет живети са идиотизмом глобалистичког сатанизма.

Брана Петровић о Новом поретку

Али, не очајавати. Сетити се песника Бране Петровића и његовог записа „Нови светски поредак“:“Ако је историја учитељица живота (а није) онда су Срби без конкуренције њени најгори ђаци. Историјско знање свих Срба једва је за прелазну. И тзв. Нови светски поредак за Србе је као нека историјска сензација, никад виђено. Кроз миленијуме људске историје силници се свим силама упињу да га успоставе „палећи, робећи и уништавајући народе изокола“, али Срби за тако нешто никада нису чули.

Срби нису чули за Александра Македонског (тог парадигматичног лудака, парадигме лудила) који је за свог кратког адолесцентног живота покорио цео тада познати свет успостављајући Нови светски поредак. Како је покоравао: правдом, добротом, љубављу?

Историја Римског царства за Србе је прескочена лекција. Шта је било Римско царство до Нови светски поредак оног времена?

Зар би Наполеон одвео Француску у загрљај руске зиме и у погибију која је и Русима тешко пала, да у својој тврдој корзиканској главурди није имао Нови светски поредак?

Зар преко грбаче српског народа није прешао Нови светски поредак турске силе и неправде? Зар то није она једина лекција из историје коју сваки Србин зна напамет? Или му је и та лекција промакла?

Мало ли је искуство Хитлеровог Новог светског поретка?

Искуство које су Срби, после оног Марта 1941. својски искусили. Зар су Лењин, вожд рабочих и крестјан, и Стаљин, баћушка наш, прикривали амбицију Новог (бољшевичког) светског поретка? Нови светски поредак је историјска извесност.“

Брана је ово писао уочи НАТО бомби 1999, и веровао да Срби морају да уђу у интеграционе процесе. И да их, можда, неће бомбардовати. Ако се интегришу.

Силазећи са Мећавника

Ми знамо да нема ништа од интеграција, него нас, поново, чека неки НСП „атомски здесна“, који су одавно смислили; рецимо, „сега мега гига“ компјутерски вирус, који ће срушити Интернет, и бацити нас у мрак без информација, да би оних 0,666% правили свој „златномилијардерски“ поредак. Док не сломе човечанство, или док Бог њима не поломи рогове.

Бранине речи се, међутим, могу читати и као јасна порука: свака сила за времена. Од Македонског до Хитлера.

На нама је да се поклонимо сили која, како рече Харолд Пинтер, сву своју премудрост сажима у реченицу:“Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.

Силазећи са Мећавника у мрчаву постисторије, да не заборавимо ону нашу:“Жари, пали, удбински диздаре, ред ће доћи и на твоју кулу“.

И да се не поклонимо моћним ништаријама.

Јер су ништа. А ми служимо Ономе Који је Све.

И жмиркамо и грејемо се на Његовом Сунцу, космичкој икони Сунца Правде, Коме пева српска химна.

Извор: "Искра"