Поводом одржавања  концерта Лујзе Чиконе - Антимадоне на Ушћу 24.8.2009.г, а у циљу упозоравања српске омладине на духовну пустош и мрак који собом носи кабалисткиња Лујза Чиконе,  ових дана изаћи ће из штампе књига професора Владимира  Димитријевића под насловом "Ништародица у Црнограду". "Борба за веру" ће у наредним данима у неколико наставака објавити поменуту књигу у целости.

+++

 Владимир Димитријевић

НИШТАРОДИЦА У ЦРНОГРАДУ

(Лујза Чиконе у Београду као повод за размишљање)

       Црноград дочекује Ништародицу

Београд...

„Образ Београда, наше престонице, мора остати светао”, рекао је мајор Драгутин Гавриловић, комадант последње одбране Београда, у јесен те, 1915. године, када су здружене аустро-немачке трупе хаубицама преоравале улице града на ушћу Саве у Дунав. Узвикујући „Живео краљ!”, Гавриловић је узвикнуо и „Живео Београд!” Пошто је искликтао своје наређење, пао је тешко рањен у грло. (Умреће 1945. године, по повратку из немачког ропства, јер су га претукли скојевци, као краљевог официра.)

И образ Београда, наше престонице био је светао, светао, светао: од када га је Свети Стефан Високи посветио Пресветој Богородици, Која је родила Бога у људском телу, па све до времена србског слома, када смо окренули леђа Рођеном од Дјеве, а лице богоодступничком Западу, и када су почели да нас иницирају у несвете просторе духовне лажи и смрти.

Ко год се озбиљно бавио религиологијом, зна шта је иницијација. Да, тако је: иницијација је посвећење у нешто што надилази („Трансцедира”) човека. У Православљу, учешће у Светим Тајнама јесте најдубље посвећење у Божански живот: крштење човека уводи у Цркву, као еонотопос спасења; миропомазање га облагодаћује светодуховском силом у борби за надилажење себе; исповест и покајање му дају могућност да се подигне из греха и наставе ка Христу; венчање биолошку заједницу мужа и жене иконизује по обрасцу односа Христа и Цркве; свештена тајна рукоположења актуализује присуство Христа Архијереја и апостолског збора у новом човечанству Цркве. Али кључна Света Тајна јесте причешће Телом и Крвљу Господњом, којом се посвећујемо у свецелу благодат спасења. И у Царству Божјем ће Причешће бити све и сва; али, не више од Хлеба и Вина, него непосредно: „О Христе, о Мудрости, и Речи Божја, и Сило, удостој нас да се присније причешћујемо Тобом, у невечерњем дану Царства Твога”, изговара свештеник на свакој Светој Литургији; и ми се томе, надамо, то чекамо, томе се радујемо.

         Као што постоји иницијација у светлост, тако постоји и иницијација у таму. Божји противник, Ђаво, који је својом гордошћу и побуном, извршио метафизичко самоубиство пред Оцем Небеским (постао непојајив) иницира људе у несвете тајне своје пакости.

Он људима приказује паклено злобитије као ватромет уживања, славе, моћи; нуди  им забрањено воће по цену вечнога живота; прави мађионичар и циркузант, из вештичијег кола, као из шешира стално призива привиде који лете у лажно небо попут голубова. То се зове pompa diaboli; или како рече Виљем Текери, вашар таштине. Својевремено је Данијел Дефо, писац „Робинсон Крусоа”, саставио епитаф који говори о реакцији палог човечанства на Божји позив и ђавоље мамљење (јер, Господ увек ЗОВЕ човека, а сатана га МАМИ; а мамац је како рече Његош, увек на удици):

Где год да Господ цркву сазда,

ту ђаво црквицу подигне вазда.

Ако се по том изблиза суди,

у црквици је више људи.

И Срби се, барем од 1918. године, отпадајући од своје заветности (светосавље и светолазарство као мера и провера наше историје), иницирају у несвете тајне pompa diaboli, клањајући се Белој Демонији, како је Свети Николај Жички звао, од Христа отпалу, Европу (и Запад у целини). Пагански „видовдански месијанизам”, масонско „интегрално југословенство”, мештровићевски култ хероизма не као мучеништва, него као античке облажености самодовољног човека: све нас је то завело за Голеш планину, иза које нас је чекао покољ 1941-1945. А комунизам, који нас је најдубље иницирао у каиновско братоубилаштво и у доба „мрака са пет крака” (М. Арсенијевић), кад смо певали, претећи небу: „Ми дижемо чело, ми крочимо смело, и чврсто ми стиснусмо пест” и тврдили: „Уз маршала Тита, јуначкога сина, / нас неће ни пакао смест”.  Човек који је убио преко 150 хиљада Срба, када је „ослободио Србију”, оснивач Голог отока, господар УДБЕ која је пратила сваки корак сваког слободног човека, у средишту Београда има своје култно место - Кућу цвећа, и на поклоњењње му долазе безумници који тврде да се у његово време „добро живело”.  У славу „највећег сина наших народа и народности”,  Јосипа Броза Тита, на Видовдан 2007. године, „Бијело дугме” се ругало Св. кнезу Лазару и Косовском завету  - на свом концерту чији је једини циљ био новац, и само новац.

Наравно, Београд је имао и свој концерт „Стоунса”, који је помпезно најављиван још од доласка ДОС-а на власт. У Београду су свирали пријатељи сатанисте  Кенета Ангера, редитеља филма „Луциферов успон” и следбеника Алистера Кроулија. Певали су и химну свог бенда „Наклоност ђаволу” (Simpathy for the Devil”), чији текст у преводу гласи:

>>НАКЛОНОСТ ЂАВОЛУ

Дозволите ми да вам се представим

Ја сам човек од богатства и укуса

„Ту сам много година

Украо сам многима душу и веру

Био сам близу кад је Исус Христос

Имао тренутак сумње и бола

Учинио сам да Пилат сигурно

Спере своје руке и запечати му судбину

Мувао сам се по Санкт Петербургу

Кад сам видео да је време за промену

Убио цара и његове министре

Анастасија је узалуд вриштала

Возио сам тенк

Носио генералски чин

Док је беснео блицкриг

И заударала тела

Гледао сам са радошћу

Ваше краљеве и краљице

Како се десет деценија боре

За Богове које су створили

Викао сам:

„Ко је убио Кенедијеве?”

А после свега

То смо били ви и ја

Дозволите ми да вам се представим

Ја сам човек од богатства и укуса

И постављам замке за трубадуре

Који гину пре него што стигну у Бомбај

Као што је сваки пандур криминалац

И сви грешници свеци

Као што су главе репови

Зови ме једноставно Луцифер

Јер ми је потребно ограничење

Зато ако ме сретнете

Будите опрезни

Покажите наклоност и укус

Употребите научене љубазности

Или ћу вам упропастити душу<<

На крају, после свега, mr. Devil хоће да нас иницира у тајну ништавила. Саздан Богом из небитија, човек је, без Бога, копија ништавила; човек против Бога - ништа на две ноге. Највећа од свих игда рођених, Пресвета Богородица, којој је Свети Стефан Високи посветио Београд, Својим Телом и Крвљу, у Духу Светом, родила је Сина Божјег, Бога Који је постао Човек. Лујза Чиконе, шарена маска медијског ништавила постхришћанског доба, узела је „уметничко име” Мадона да би се наругала Пресветој Богородици. Свети Оци су говорили да је „безопасније”  увредити Господа Исуса Христа него Пресвету Богородицу - јер, ако увредиш Христа, па се покајеш, Мајка Његова може да Га умоли да ти опрости. Али, ако увредиш Мајку Божју, нема ко да се моли за тебе.

Ево шта Свети Јустин Ћелијски каже о прослављању Пресвете Богородице (беседа на Рођење Богородице 1964. године):

>> Овај данашњи велики Свети Празник носи радост целе васељене, како се вели у дивној песми: „Данас Пресвета Богомајка уводи Господа у васељену!”.  Као да је Бог протеран са земље - и јесте протеран са земље! Бог је протеран са земље од нас људи, од прве прамајке наше Еве. Пресвета Дјева враћа Бога у свет. То је велика радост. Данашњи тропар њен говори нам о тој великој радости и о тој великој истини.

Рођење Пресвете Богомајке, вели се у тропару, „објави радост васељени”, целоме свету. Зашто? Зато што је са Њом, уствари дошао Господ Христос у овај свет! Он је због Ње и кроз Њу постао човек и дао нам свг што нам је Он као Богочовек могао дати: дао нам све радости Раја у земљи и на земљи, која је постала пакао због грехова наших, због људских грехова; не због неких других, не због греха ђавола и његових црних анђела, него због човека, јер је човек пао неисказаним падом.

И Пресвета Богомајка, рађајући Господа Христа, родила је спасење свету. Отуда у Православној Цркви толико молитава, толико песама Пресветој Богородици.

Никада краја и нигде краја песмама у славу Њену, њеног великог подвига, Њеног безгрешног живота. Заиста, Она нам је донела лек од смрти, а то је најважнија потреба и највећа Благовест за сва људска бића. Смрт, ужас над ужасима, а Богомајка родила Бога! Данас се у тропару вели да је „радост засијала целоме свету”, јер се родила Она Која је родила Победитеља над смрћу - Господа Христа! Да, само Она безгрешна, само она сва „Пречистаја”, сва чиста, „чистија од Херувима и Серафима”, донела је ту велику радост нама људима на земљи, људима који су протерали Бога са земље. У овоме свету много је болести, али најстрашнија болест је смрт. Пресвета Богомајка, ето, јавља се као први истински лекар који лечи од смрти, јер лечи од греха, лечи од свега демонског и враћа човека Богу. Заиста, Она је уселила, увела Бога у овај свет и у човека, у обоје.

Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је бескрајна радост... Свето Причешће - то је увођење Господа Христа у наше душе грешне и пале, увођење Њега у овај свет. Кроз Свето Причешће ми примамо Господа Христа Васкрслог. Зато је Пресвета Богомајка заиста „славнија од свих Херувима и Серафима”.

Без Ње не би било нашег спасења, без Ње нема ни Раја ни Неба. Без Ње нема лека од смрти, а Она нам даје најсигурнији лек од смрти, родивши Спаситеља и удостојивши нас светог Тела Његовог и свете Крви Његове, Причешћа и живота Њиме и у Њему и кроз Њега. Зато људска бића на земљи никада не могу довољно прославити Пресвету Богомајку, никада довољно исказати Њен подвиг, Њен безгрешни живот, никада исказати Њу која нам је Рај дала.

А где је Рај? Рај је у Господу Христу. Кад Њега унесеш у себе, Светим Причешћем или ма којом молитвом великом и малом, гле, ти изгониш сваки грех из себе. А иза греха увек стоји пакао, иза греха увек стоји ђаво. Пресвета Богомајка дала нам је Собом најбољи пример како се служи Господу Христу, како се служи Богу. Служи се једино савршеним безгрешним животом. Зато никада краја нашем кајању на земљи, јер увек нас вребају нечисти духови, који изгоне све што је рајско из нашег бића, све што је Божанско, и уводе оно што је грех, уводе оно што је паклено.

И ти када стојиш на молитви Пресветој Богомајци, уствари, шта радиш? Ти Бога уносиш у себе, а кад Он уђе у тебе, Он изгони сваки грех, сваку таму. Да, Господ Христос, нам је рођенданом Пресвете Дјеве донео ту велику радост, радост васељене, и тај лек, свеважни лек од смрти. Јер нема радости ако је смрт наша последња станица. Нема радости у овоме свету ако се смрт не победи, а то је Господ учинио, а Њега је родила за такав подвиг Пресвета Богомајка. Зато никад краја нашој захвалности Њој и никада престати са молитвом Њој. Она је увек сва Нада наша, увек Покровитељка наша, увек Избавитељка наша од свакога греха, а то значи од сваке духовне смрти.

И ми, славећи данас Пресвету Богомајку, рођењем Њеним лечимо себе од смрти, лечимо себе од свега смртног, лечимо себе од греха и страсти, и тако васкрсавамо из смрти и побеђујемо сваку смрт. Јер, Пресвета Богомајка нас је водила из врлине у врлину, из вере у љубав, из љубави у милостивост, из милостивости у пост и у све друге врлине, еда бисмо и ми победили све што је смртно у нама и служили Господу Христу, Који је ради нас постао човек, ради нас примио смрт на Себе да би васкрсао и дао нам победне силе над свим оним што је смртно.

То значи, над свим оним што нас одваја од Бога, што нас одваја од Господа Христа. Јер, Пресвета Богомајка свакога од нас води путем спасења, путем велике радости коју нам је данас донела, да бисмо ми заслужили, донекле заслужили својим подвизима, својим молитвама, иако слаби и немоћни, да бисмо заслужили Небеско Царство, ради кога је Господ и дошао у овај свет да нам га да; да га ми остваримо кроз сав свој живот, да бисмо још овде на земљи живели Небом и служили Господу Христу, а то можемо увек са успехом само ако смо вођени и предвођени Пресветом Богомајком, Којој част и слава, сада и увек и кроз све векове. Амин.<<

Од Мајке Божје, вели Свети Теофан Затворник, човек треба да се учи свакој врлини:

>>Ако би неко пожелео да му се одређено укаже у чему треба да се састоји врлина, рећи ћу вам: гледајте у лик Пречисте Владичице Богородице, која нам је родила Спаситеља, Који је лепотом краснији свију синова човечијих; у лику Владичице, о којој је самој било предсказано да ће предстати с десне стране Господа, као Царица, у злаћане ризе одевена и преукрашена,  гледајте у лик Њезин и поревнујте на томе да јој подражавате, као деца матери - и бићете, не само именом него и делима, улепшани сваком добротом.

Учите се од раних лета да предајете себе на служење Богу, од оне Која је још као малена девојчица уведена у храм и посвећена Господу. Учите се молитви, богомислију, приљежном читању слова Божијег, од оне која је све време свога пребивања у Храму, више од свега приањала тим благочастивим занимањима, прелазећи од читања к богомислију и од богосмислија к молитви.

Учите се, не само делима побожности, него и трудољубљу од оне која се ни у предворју храма није клонила труда. Учите се да чувате своја обећања - и лична, која дајете Богу и људима, и оно заједничко нам свима обећање које дајемо на крштењу (одричући се ђавола и дела његових, и сједињујући са Христом), - учите се томе од оне која је истрајала у своме, Богу потајно обреченом, завету девства, не гледајући на необичност дела и на убеђење целог сабора стараца. Учите се благодушној задовољности својим стањем од оне која није негодовала и није се згнушала дома и живота код дрводеље, када је видела да јој на њих Бог указује.

Учите се смирењу (смерности) од оне која, без обзира на своје телесно и духовно савршенство, није себе сматрала вредном било какве пажње пред очима Божијим, и која се, када ју је анђео поздравио као Благодатну и Благословену међу женама, збунила и била у недоумици, како јој је уопште могао доћи такав поздрав. Учите се да Господу Богу дајете хвалу за сваки дар Његов - за велики и за мали - од оне која је у првом трену свога богома-теринства запевала Богу песму хвале: Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу моме...

Учите се да у час неправедне оптужбе, благодушно трпите и од Јединога Бога да очекујете оправдање и заступљење за себе, - учите се томе од оне која није журила да саму себе оправдава и брани, када се Јосиф био смео, помишљајући за њу да има тајну везу изван брака, за њу непорочну, што је сву себе предала Богу, - Који твори чудесна дела од немоћи наших.

Учите се да не посумњате у то да је Господ веран у обећањима Својим, без обзира на било какве спољне препреке; учите се томе од оне која је била уверена да рађа Оваплоћенога Бога, рађајући Га у пећини, и да носи Спаситеља света у рукама својим, бежећи се Њиме у Египат од људске злобе.

Учите се да очекујете за свако дело погоднога времена, не предупређујући намере Божије и не мешајући се у оно што није вама ни поверено, учите се томе од оне која је чак 30 година чекала, без узнемирених пожуривања, да Господ благоизволи да се јави свету, и никада није себи дозволила да по својој мајчинској власти задире у дела Сина свога, Спаситеља света.

Учите се састрадању од оне која није могла равнодушно да подноси стид непознате јој породице, када је овој на свадби (у Кани) понестало вина за госте. Учите се да подносите жалости и телесне болести од оне којој је самој нож кроз срце прошао. Учите се не само да живите, него и да умирете, од оне која је са маслиновом гранчицом у рукама радосно отишла Господу.<<

Дакле, Мајка Божја је Биће без кога свет не може да постоји. А Лујза Чиконе, својим понашањем, непрестано хули на лик Пресвете Богородице. И ево је у Београду, сада Црнограду, негда Богородичином граду, да нам покаже, како се, буком и бесом под светлошћу лајт шоуа, рађа ништавило, празнина под покровом шљаштаве лажи.

Зато ово није само текст о Лујзи Чиконе. Она је повод. Она је, у ствари фокусна тачка кроз коју видимо свет отпао од Христа.

Зато се овде, пре свега, говори о полности - области у којој је Лујза Чиконе оставили највише антихришћанских последица, с циљем да направи потпуну збрку кад је полни идентитет у питању. Још је Раде Грујић у својој студији „Духови времена” (стр. 63 -64) запазио какав је ефекат њеног појављивања:

      >>Мадона је, као прво, до краја довела идеализацију жене као андрогина, хармонични спој мушко-женских принципа, хермафродита довољног самом себи, коме је сведозвољено јер су сyе вредности изгубиле своја традиционална значења.  Она јесте принцеза која се пробудила у најбољој верзији феминистичке метафоре о »буђењу успаване лепотице« у којој нема принца, као први степен »трагања« или »путовања« или »пута« ка новом животу. Међутим, за разлику од феминисткиња седамдесетих које су застајале на пола, налазећи крај »пута« у психичкој самосталности и моралној осетљивости, Мадона иде до краја - фотографу Стивену Манселу позира обучена и очешљана као мушкарац предано стискајући задњицу женског модела са којим плеше, на другој слици позира окружена полунагим феминизираним  мушкарцима у женском вешу, на трећој  само у свиленом неглижеу и чарапама љуби се са другом, наглашено  мускулизираном  женом  и  - још више и даље од тога  - властито тело претвара у полигон утемељења нове сексуалности лишене приватности и опсцености јер је цео свет у коме обитава управо такав,  а  она  као  савршена  на то  има највише права. Та савршеност, од које она полази као од, готове ствари, има потпуно другачије премисе од оне савршености коју је свету мушке културе нудила Мерлин Монро, на коју Мадона на први поглед заиста личи што је довољан разлог да се најчешће узима као Мадонин архетип.<<

А затим, ту се говори о музици и њеном дејству на човека. Јер, музика је, то су знали и древни мудраци, много важнија но што нам се чини на први поглед.

Тада о Лујзи Чиконе.

На крају, о Србији, која умире, и своје играње dance macabre назива уживањем у Њу Ејџу.

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ ПОЛНОСТИ

(Личност је господар ероса)

I

Личност мора бити господар свога ероса. Иначе ће нестати. Чак је и код пагана постојала свест о томе да су лажни богови и њихова пожуда нешто што понижава човека. Тако Гилгамеш, лепотан - полубог, краљ Ура, одбија понуду богиње Иштар да јој буде љубавник управо због њене склоности блуду и неверству. Он јој указује на све љубавнике које је издала: Тамуза, бога пролећа; једног пастира; лава; коња; Ишулануа, небеског баштована. Каже да јој је намера врела, али срце хладно као „потајна стражња врата која пуштају ветар”, као „смола која прождире бакљоношу”, „ципела која тишти свог власника”.  После тога, Иштар ће се пожалити свом оцу Ануу да ју је Гилгамеш увредио, и он ће послати небеског бика да је освети, али ће Гилгамеш и Енкиду убити бика.

Љубав надилази пожуду. Она бира једног вољеног „Видети све жене у Софији и Софију у свим женама”, говорио је Новалис о својој вољеној, Софији фон Кин. Тек тако је могуће надићи ограничења полности и утемељити се у човештву.

II

Зашто данас нема љубави и среће у односу мушкарца и жене? Наш угледни хришћански философ, др Жарко Видовић, каже: „Личност и љубав су у овој цивилизацији (т. ј. из ове цивилизације) НЕСХВАТЉИВИ: овој и оваквој цивилизацији нису потребни, јер је ово цивилизација такмичења, конкуренције, права заснованог на победи, на надмоћи, успеху на тржишту. Срећа је аутентично „буржоаска”, тј. зависи од успеха на тржишту или у било којем другом супарништву. Основа среће је надмоћ. И личност се тумачи као надмоћ. И господство као новчана моћ /.../ Буржоаско је крај аристократизма.

У том контексту, данас је немогућа срећа као склад мушко-женског начела. Сексуалност је постала подручје немилосрдне борбе. Нема хармоније која води рађању детета. Како каже Видовић: „Замена осећања знањем, искуством, корен је греха: спајају се не да стварају децу, него да уживају „бацајући семе” у отпад. Та замена осећања искуством и знањем уживања је човекова. Животиња то не зна. Тако се хармонија не збива у сексу, него у СМИСЛУ секса, у ОСЕЋАЊУ смисла, као ОСЕЋАЊУ хармоније. А осећање није знање. Знање је, наспрам осећања, пад у БЕСМИСАО, јер смисао не долази од знања. У сексу има борбе и супротности, али само кад је секс без СМИСЛА свог (Богом даног)... А тада је све индивидуално, све борба за надмоћ, сусрет супротности... које се могу преобразити (нестати) само у хармонији, у осећању смисла”.

Однос мушкарца и жене је суштински битан за пуноту људскости данас, као и свагда: „Све почиње од Еве, Човечице, тј. од односа према њој: већ у томе најинтимнијем односу, од те најмање (основне) заједнице почиње чување или кидање хармоније, чување или кидање заједнице човека са Богом, чување или разарање Цркве (нације, заједнице). Она, човечица, први је и стални знак и повод човеку за Пад (тј. за кидање заједнице са Богом, за стављање искуства и знања изнад осећања, за рутину и навику изнад чувства).

Одсуство аутентичне Љубави - хармоније са женом - знак је да те љубави и хармоније нема ни човек са Богом. Није тиме наглашена само грешност жене, него ГРЕШНОСТ у обичном, свакодневном животу, и онда кад је човек у најмањој могућој заједници: чак и кад је сам у сједињености (полној) са женом... Ако су Једно, онда је то могуће само као трансцеденција, дар Бога да два бића буду Једно (Пост.2,4...) кад су „двоје Једно”.  Без тога дара је свако биће БИТНА, АПСОЛУТНА, ПАКЛЕНА УСАМЉЕНОСТ, какву описује Анри Барбис у свом роману „Пакао” (о сексу индивидуалиста, егоцентрика, нарциса).

Тако је човеку жена, а жени човек и кад су потпуно сами, издвојени из шире заједнице, без сведока! - повод за самозаваравање, за затварање у индивидуалност. МАСКИРАНО СЕКСУАЛНИМ АКТОМ. Онда је и сам оргазам врхунац усамљености, а не хармоније; спајање пара је тада само привид заједнице, то јест љубави, маска иза које се крије усамљеност удвоје”.  Једна од кључних особина здраве људске личности је СТИД. Зато је Свети Николај Жички поучио мајку, чија се кћи стидела пред Владиком, да је не кори због тога, јер док буде стида, биће и православног Србства. Др Жарко Видовић улогу стида у одбрани човекове целовитости види овако: „Кад је човек бестидан, он презире себе, те позива и друге (или жена позива мушкарца) да презру његово (њено) достојанство /.../ бестидност је знак да човек у себи гледа животињу, мајмуна: „Све се човјек брука са човјеком, /Гледа мајмун себе у зрцало!” („Горски вијенац”).

У пуком сексу жена одбацује стид, јер пуки секс одбацује личност, па према томе и стид, потребан самој личности човековој, стид као одбрану достојанства личности. Напротив, у љубави као односу личности према личности (односу који је изнад врсте, изнад либида, бића индивидуе или јединке) стид је украс љубави и личности. Кад су Адам и Ева, заведени Змијом заборавили личност (тј. трансцеденцију, дух), они су тек том повредом сопствене личности осетили стид - страх пред Богом, страх за кидање заједнице са Богом - те су се обукли. Тиме су накнадно осетили стид због оног заборава! /.../”

Стид и чедност су особине нераздвојно повезане. Стид је основа чојства - одбране другог од себе. Отац је учио сина: „Пази шта радиш! Имаш сестру! Што не желиш да се њој деси, не чини другим девојкама!” Србкиње су скакале у воду да не би биле обешчашћене од непријатеља Божјих (од „Јелице, госпође разумне” из „Смрти војводе Пријезде” до девојака које су бежале пред усташама у великом покољу на Дрини, који је 1942. починила „Црна легија” Јуре Францетића). О србском идеалу чедности и чистоте говоре и записи на надгробним споменицима широм Србије које је скупио Радојко Николић у делима „Камена књига предака”, „Сељакова душа на камену”, „Каменописци народног образа”.  Да их видимо.

Позивајући јуноше и деве да љубав узљубе, деспот Стефан Високи, у свом „Слову љубве”, моли их да то чине „право и незазорно”, да не би своје „младићство и девство повредили”, јер младићство и девство чедношћу на себе призивају оно што је Божанско. Лепота и радост младости су од Бога: и кад лепота и радост младих оду прерано са овог света (а и то „прерано” је опет по нашим, људским мерилима), одлазе Ономе Ко их је дао. Тако на једном надгробнику стоји: „Овде почива Богом украшена девице Селена, прелиепа кћи”.

Девице и момци на споменицима по Западној Србији као да су сишли са икона и фресака. А зашто? Јер су тако и живели. За девојку каменописац каже да је живела „у лиепом девојачком владању” и да је умрла као „часна и поштена девојка”.  Била је „особита радница и кутњица” (кућаница), „од најлепше руке послушница својој мајци”.  Момак је, такође, живео „у добром владању и послушности”.

Велика је била и њихова родбинска љубав. На гробу Симке Јанковић из Ласца стоји да се „разбоље од жалости за својим братом ког је она највољела и другог дана за њим престави се”.  Срећко из Висибабе, наредник, „погибе на Острву 1916. године, а сестра му Сида увену за њиме”.  (Сећамо ли се овде оне потресне народне лирске песме „Највећа је жалост за братом”, у којој се истиче да срце не може зарасти ако је рањено братовљевом смрћу? Сећамо ли се сестрине тужбалице у „Горском вијенцу”? А живимо у времену у коме, пречесто, браћа и сестре гледају једни друге са мржњом, свађају се око тога ко ће пазити старе родитеље, како ће поделити наслеђе, итд.).

Супружанска љубав и верност су, од када су комунисти дошли на власт у Србији, непрестано извргавани руглу. Комунистички идеолози су тврдили да их није било ни у хришћанској патријархалној култури. А било их је, и то сведоче гробља србска.

Радојко Николић примећује да је атрибут „верна” чешћи од свих осталих који су се уз супругу могли придодати”.  Иако су имали децу, супружници су целог живота чували свештену чистоту родног живота. (Некада се, због стидљивости, говорило: „С опроштењем, моја жена”; „Мој муж, Боже опрости”.) А љубав је постојала, чврста и непоколебива: њено трајање мерило се посебним аршином. Тако је Саво Обрадовић из села Гугља иза себе „оставио богату задругу и верну супругу Стојку са којом је поживио 42 године и 12 дана”.  То су, сигурно, били дани зачињени слашћу узајамног поштовања и поверења; иначе се не би бележили на надгробном спомену. Жена мужу у Горачићима поставила је биљег „за наше верно и љубавно живовање за 20 година. Прости, Јеко”.  („Љубавно” значи „пуно љубави” и „љубазно”. Реч „љубавник” је у 19. веку значила „омиљен, свима драг човек”.)

Хришћанске врлине чиниле су основу србске породице. Тако се на гробовима честитих жена писало: „Није у свом животу никог уцвелила”; „Ни са ким није у завади била”; „Била је пажљива према радницима и пријатељима”.  За Миљку Петровић из Свештице се вели: „Покојница била је човечна, јуначна у жалости, као и у радости. Умела је разговорити себе и другога, која је била за пример и осталима”.

Супружници се највише хвале децом коју су иза себе оставили. На пример:

„Добра супрута и мајка подигла десет деце”; старац из Трбушана: За живота имао сам срећу, имам кош да ми пали свећу Микаило Вучићевић из Табановића:

Ал' се опет моја срећа вила:

синови су моја десна крила.

Са свећама око гроба стое:

њиг седморо - то је срце мое.

Каменописац је, у име једне мајке, оставио траг: „У браку са мужем имала сам осморо деце, коиг сам их јуначки сачувала за време рата од 1912. до 1918. г. И данас остају након мене сви живи. И лепо сам дочекала”.  Ако супружник умре, деца која остају иза њега су спомен брачне љубави. Једна жена хвали мужа што је није оставио саму, него јој је подарио чеда, да јој буду утеха. У Марковици муж се обраћа жени која почива телом у земљи, а душом код Господа:

Сећаш ли се, Миљо моја,

кад си ми негда била:

кад дођемо ми са рада,

деца су нас загрлила.

А сад грле двапут мене,

једном, Миљо, место тебе.

Мајчинство је жртвено служење Богу и браку. Десанка Петровић из Ивањице „у најсветијој дужности - у материнству - напрасно премину... остављајући своје новорођено чедо ни гледано ни мајчином руком миловано”.

Добри домаћини се, преко споменика, растају са ближњима као да иду на далеки пут, али и као да знају да ће се опет видети. Старац Коста Матовић из Адарана поручује својима: „Збогом, браћо, и ти баба, неуморни друже, и ви, мили сине, ћери, снаге, унуци и унуке моје”.  Имали су разлога да срећни оду са овога света: тихи спокој им је испуњавао душу јер су они, кућевници и трудбеници, одлазили да у Богу нађу одмор од земних трудова својих. Одлазили су углавном као целомудрени и озбиљни људи.

У народној свести тог доба сматрало се највећим грехом преварити и упропастити девојку.

Лирска песма „Клетве девојачке” доноси дијалог мајке и мртвог сина, који уздише испод земље; мајка га пита да ли су му тешке даске сандука или тле које га прекрива. Он каже да му ништа није тешко, осим бола девојака које су младићи упропастили и оставили: „Кад уздишу, до Бога се чује; кад закуну, сва се земља тресе; кад заплачу, и Богу је жао!”

Природни стид жене, у њу Богом усађен, битан је за човеково спасење. Свети Јован Лествичник је рекао: „Да нема женског стида - нико се од људи не би спасао. Колико је србски народ далеко од тога данас, свако сам може да расуди.

III

Један од најчешћих израза који се среће у савременим „сексолошким” приручницима је „сексуална техника”.  Figurae veneris, позе, начини активирања „ерогених зона”, употреба хемијских стимуланса попут вијагре... Човек постаје објекат на који се делује стимулансима, надраживањем (како он њу да „надражи”, а како она њега?). Шта је дубљи узрок „технизације” и „технологизације” полног чина?

Др Жарко Видовић нам објашњава превласт технике као једну од главних опасности за словесност човека. Он каже: „Ако смо на човека само навикли, свест о њему нам није потребна. Отуда развој технике - не само у производњи, расподели и владању, него и у нашим односима „приватно”- доводи у питање човекову потребу за свешћу па и саму свест. А како је свест феномен осећања, а не мишљења или знања /.../, то са развојем технике бива угрожен и ОСЕЋАЈНИ живот човека, његова способност за симпатију (саосећање, саучешће, састрадање), љубав, поштовање (које је неодвојиво од осећања љубави).”

Тек у том контексту могуће су „љубавне технике”.  Кад мушкарац и жена себе доживљавају као предмете без душе, клупчад нерава која се нечим морају надражити да би осетила задовољство, кад нестају осећања, а замењује их „воља за моћ” - сексуалност постаје машинерија у којој је све дозвољено.           

IV

Једна од највећих опасности рукоблудија је развој штетних маштовних слика без којих је немогуће доживети полну надраженост. Ове слике, прљаве и нељудске, касније утичу на човеков сексуални живот у великој мери. О томе су говорили и књижевници. Тако Уисманс, писац декадентних романа „Насупрот” и „Тамо доле”, касније обраћеник у римокатолицизам, каже: „Сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин, па је, према томе, нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он иде тада ментално у свом сну на јави до краја оргијског делиријума”.

Теофил Готје, који каже да његове пожуде „као лавови, оштре своје канџе у сенци и траже нешто да прождеру”, уверава читаоца у следеће: „Погрешно је веровање да је поседовање једини пут који води засићености. До ње се долази и жељом, а апстиненција нас исцрпљује више него претеривање”. 

Рукоблудникова маштарења доводе до страховитог замора душе и ума, својеврсне духовне престарелости. Готје каже: „Колико сам Вавилона нагомилао један на други да бих стигао до неба, изударао звезде и пљунуо одатле на све што је створено! Зашто онда ја нисам бог - кад већ не могу да будем човек? Ох! Верујем да би ми било потребно шест хиљада векова ништавила да се одморим од преморености ових двадесет година живота”.

Некад се говорило да се од мастурбације „суши кичма”.  То је истина - ако се под кичмом подразумева духовна вертикала, неопходна човеку као бићу Божијем. Од прљавих фантазирања човек се може ослободити само истинским покајањем и силом Духа Светога. Иначе му ни стотине хиљада година ништавила не би биле довољне да се одмори од себе. Јер, створени смо љубављу Божјом ни из чега, и без те љубави смо заиста ништа (1.Кор13,2).

V

Док уметност има више циљева, порнографија је једнострана. Она нема почетка, средине и краја; смисао јој је да пробуди фантазије без речи. Оно што код ње нарочито застрашује јесте да је лишена хуманости. Човек је сведен на своје полне органе. Све могуће врсте испада у порнографији добијају своје пуно оправдање - управо зато што конзумент порнографског не може да се задржи на „обичним” представама сексуалног чина. То га не надражује довољно. У коначној инстанци, разуздана сексуалност води смрти. Сузан Зонтаг каже: „Без обзира колико обуздавана, сексуалност остаје једна од демонских сила у људској свести - доводећи нас ту и тамо близу табуа и опасних жеља које се протежу од порива да се почини изненадно својевољно насиље над другом особом до похотљиве жудње за ишчезнућем нечије свести, за самом смрћу”.  И још: „Када порнографска имагинација постаје систематска, смрт је једини крај њене одисеје, тј. када се она усредсређује на задовољства прекорачења пре него на само задовољство”.

Тријумф смрти би значио и победу над чистотом. Да је порнографско увек демонско, закључујемо из сталне потребе произвођача порнографије да скрнаве чистоту. Почетна ситуација порнографског је чистота која се касније прља. Зато се образине порнофилма често облаче као часне сестре, невесте, медицинске сестре, ученице: постоји потреба да се белина оцрни, осрамоти, погази, да се покаже превласт разврата над чедношћу. Порука порнографије - све што изгледа чисто, лажно је. Све је подложно прљању.

Жан Бодријар у својој студији „Америка” уочава да се у Америци живи у свету после оргија. Више нема страсти. Завршено је, све, и сад је, у стању сатанске слеђености; насиље је аутистично, иако ужасно - масовна убиства нису учињена из пожуде, него из трајне немоћи да се буде жив: „Готова је оргија, готово је ослобађање, не тражи се више секс, тражи се пол (gender), то јест истовремено имиџ и генетска формула /.../ Наступила је култура преиспитивања сопствене дефинисаности: „Имам ли ја пол? Којег сам пола? Да ли је, коначно, неопходно имати пол? У чему је разлика у половима?” После ослобађања, сви су остали у стању недефинисаности (увек иста прича: пошто сте се ослободили, принуђени сте да се запитате ко сте.)“   

VI

Како је доказао амерички културолог Мајкл Џоунс, државни циљ сексуалног ослобађања је политичка контрола. Зато се човечанству намеће бестидност - руља којом се тирански влада мора имати слободу да греши, као што је Велики Инквизитор и рекао Христу. И нема шта да крије: господари морају знати све о њима, подвлашћенима. Зато код људи треба развити бесловесну бестидност. И зато се праве тзв. „reallity shows”, у којима се 24 часа дневно снима понашање групе добровољаца, углавном девојака и младића. Тога се у Србији подухватила кључна медијска кућа новог тоталитаризма, Б92, у серији „Вig Brother Serbia”, у којој ће група одабраних сто дана бити снимана са тридесет камера и ко зна колико микрофона. Оливер Суботић, у свом тексту „Интерактивно губљење приватности”, с правом пита: „Како протумачити чињеницу да телевизија која себе промовише као борца против тоталитарних идеологија користи орвеловску синтагму у афирмативном смислу, за емисију у којој ће млади људи пред десетинама непрестано укључених камера живети, знајући да су сваког тренутка снимани и да је сваки део снимка директно доступан јавности?”("Православље”, 1. јул 2005.)

Не треба заборавити да је полна интима један од последњих стубова одбране човекове личности пред замкама тоталитарне државе (о томе и говори Орвел, описујући Винстона Смита и његову драгу како се воле ван домета телекрана). Сада то, коначно треба укинути...

Да би човек остао незаштићен пред лицем државе која постаје бог. Лажни, али окрутан и пун снаге зла.

VII

Пол Вирилио у својој књизи „Информатичка бомба” каже да реч „obscenus” (опсцен) изворно значи „злослутан”.  Јер, у нашем добу, „хтели ми то или не, сваки међуљудски однос, свако ступање у комуникацију, сваки корак у правцу сазнања, несвесно нас уплиће у некажњено насиље потреса који је постао глобалан. Тако ће револуционарна естетика слике откривене у стварном времену (hard) брзо укинути моралне забране које још погађају порнографију и бесрамне чинове на екранима”.

Нестаје разлика између културе и порнографије. Године 1996. у Паризу одржана је велика изложба Сезанових слика коју је посетило само 600 000 људи. Зато је огроман број посетилаца обишао центар Жорж Помпиду, са изложбом „Мушко-Женско”, где су били изложени порноцртежи и прикази полних органа. Границу је 1998. прешао Гинтер фон Хагенс, који је у Манхајму, у Музеју технике и рада, изложио око 300 људских лешева: „Он је представио, усправљене као античке кипове, приказе одераних људи који машу својом кожом као трофејом /.../ Као објашњење, др Хагенс се задовољио да понови ове речи: 'Овде се ради о сламању последњих табуа'“, каже Вирилио.

Порнографско тако постаје танатографско. Вирилио додаје: „Већ 20-их година (XX века, нап. В. Д.) велики трговац сликама Рене Гемпеа имао је прилику да види, у Берлину, дела немачких експресиониста, и био је обузет зебњом, сматрајући да она не значе ништа добро. Није оклевао да провери у концлогору Нојенгам (где је требало да умре 1. јануара 1945.) да „од скоро безазлене идеје назване љубав, људска машта може замислити ужасан мртвачки плес на зиду костурнице”. "

VIII

Оно што се назива „казном Божјом” само је допуштење Божје да човек жање оно што је и ђаволом сејао. Рецимо, један од кључних узрока рака дојке је абортус.

Чим жена остане у другом стању, њено тело лучи огромне количине женског полног хормона, естрогена. Ниво естрогена у крви у току првог тромесечја порасте шест пута више него што жена има било кад у уобичајеном стању. У току првог и другог тромесечја, жени дојке расту због повећања количине хормона званог естрадиол, подврсте естрогена. Тада се у дојкама умножава и број нормалних ћелија, али и оних потенцијално осетљивих на тумор. У трећем триместру почиње ћелијска диференцијација. Тај процес доводи до заустављања умножавања ћелија и претварања истих у млечна ткива. Ако се трудноћа прекине насилним путем, у жениним грудима остаје мноштво недиференцираних ћелија - које су осетљиве на све факторе тумора више него обичне ћелије. С друге стране, жена која роди и доји дете, спушта број потенцијално малигних ћелија на ниво мањи него пре трудноће. Постоји још један значајан чинилац: у случају спонтаног, руком абортера неизазваног побачаја, узрок је углавном мала количина естрогена у женином телу. Највећи број спонтаних побачаја не увећава ризик од рака дојке.

Амерички научници су доказали да се ризик од рака дојке код жена које су извршиле утробно чедоморство повећала за 90%. Др Лин Розенберг је утврдила да млада жена која насилно прекине прву трудноћу има много већу шансу за заради рак дојке од оне која роди прво дете. Од легализације абортуса у САД 1973. године до данас за 40% је порастао број жена оболелих од тумора дојке.

И? Шта сад? Ко ту кога кажњава? Да ли Бог човека или човек самог себе, кршећи правила поретка заложеног у свом организму?

Зашто борци за права жена, јазасовски морални патуљци и грамзиви јазавци не кажу женама нешто о овоме?

IX

Велики литвански мислилац, Антанас Мацејна, каже: „У ГРЕХОВНОМ ПОРЕКЛУ АНТИХРИСТА КРИЈЕ СЕ ПРАВИ ИЗВОР ЊЕГОВОГ ДУХА. /.../ Христос је рођен од непорочне Дјеве Марије дејством Духа Светог /.../ Блуд је у суштини својој лаж: лаж не речју, него личношћу. То је лаж у највећој мери и у истинској пројави, јер у сваком другом греху учествује само наш дух, а у блуду учествује још и плот, то јест - сва наша личност. Телесни односи између мушкарца и жене нису ништа друго до ЗНАК ЉУБАВИ. Давање свог тела другоме само је завршетак онога што се већ завршило када смо, волећи, дали своју душу другоме. /.../ Дајући тело другоме, ми му дарујемо своју последњу имовину, коју је најтеже учинити заједничком и која се дуже од свега осталог томе противи. Али љубав надилази самозатвореност тела, узевши га у своју службу. Над телесним односима свагда се вије дух љубави. И само она ослобађа ове односе збрке демонизма, који се скрива у дубинама страсти, од ропства духу разарања и уништења.

Међутим, блуд то пориче. Он наше тело не чини изразом и свезом љубави, него оруђем страсти. Па ипак, ОБЈЕКТИВНИ смисао телесних односа овде не ишчезава. Чак и највећи развратник не може да учини да сјединење мушкарца и жене НЕ БУДЕ символ љубави. Зато он својим односима ОБЈЕКТИВНО даје такав знак. И он символизује љубав давањем свог тела. Али, ипак, у стварности код њега нема онога што он изражава и символизује. Блудник нема љубави и о њој не помишља. Зато он даје знак љубави без љубави. /.../ Телесни односи су израз љубави, а развратник њима изражава само своју страст. Ето зашто је блуд лаж. /.../ На први поглед, чини се да развратник целог себе даје другом зато што воли другог. Међутим, у стварности се он само служи телом другог ради свог задовољства. УМЕСТО ЉУБАВИ, У БЛУДУ СЕ ПРОЈАВЉУЈЕ САМОЉУБЉЕ.

Између објективног смисла телесних односа и субјективних стремљења развратника дубока је провалија. Свако дело развратника постаје дубоко лажно. Блуд је лаж, изражена и учињена нашим телом, а преко њега и читавом човечанском пунотом, јер је човек неделив. /.../ Рођен од блуднице, антихрист је рођен од лажи. Већ само његово рођење није повезано с истином, него с лажју. Отац и мајка су му били лажљивци. Они су лагали својим телима и собом, лагали једно друго, лагали љубав, лагали објективни смисао, и од те свеукупности лажи се и зачео антихрист. ДУХ ЛАЖИ ЈЕ ИЗВОР АНТИХРИСТОВОГ ЖИВОТА'.

Да би антихрист дошао, свет мора потонути у мору блуда више но икад. И Христа Богочовека, најчистијег од чистих, треба прогласити 'нечистим', и убедити људе у то. Зато се и објављују књиге попут „Да Винчијевог кода” и „Света Крв, Свети Граал” у коме се пишу гадости о Светој Марији Магдалини и тврди да је Син Божји „основао династију”.  Зато се и снимају филмови попут Скорсезовог „Последњег Христовог искушења”. ..

Али, подухват неће успети. Богочовек Христос је и Творац и Судија света, а антихрист, као и сатана, твар Божја, листић у огњеном ветру Страшног Суда.

X

1. Полност је добра, и Бог ју је створио да се на добар начин користи.

2. Као и сви дарови Божји, полност се може злоупотребити.

3. Границе полног односа су границе брачне љубави.

4. Полна чистота је део људске целовитости, којим човек постаје близак Богу.

5.Свако је рањив за искушења у сфери полности; зато треба бити опрезан.

6. Ђаво непрестано искушава човека у тој области, користећи се слабошћу нашег тела. Зато су Свети Оци говорили да телу не треба веровати док не легне у гроб.

7. Наша тела не припадају нама, него Богу (1.Кор.6,20).

8. Полна чистота почива, пре свега, у срцу (Приче 4,23).

9. Не поигравајте се с другим у играма типа „Докле смем да идем?"

Човек се у стању пожуде тешко може контролисати, и оно што почиње љубљењем, најчешће заврши полним односом. Треба се чувати од опасних младалачких пожуда (2.Тим.2,22).

10. Кад пређете границу чистоте, ђаво ће се трудити да вас гура још даље од Бога.

11.Ако уђете у полни однос с неким ко је већ у браку, крадете оно што је туђе и рушите породицу вашег ближњег.

12. Бог не благосиља ванбрачне полне односе због човековог телесног, душевног и духовног добра: једино чувајући се, човек та добра може да чува.

13. Бог хоће да се обожимо, да будемо Његови синови и кћери, чак причасници Његове природе (2. Петр. 1,3-4). Ко то има на уму, знаће да се пази.

14. Треба размишљати дугорочно, а не краткорочно. Шта ко сеје, то ће и пожњети. Зашто због привременог чулног задовољства губити вечни однос с Богом и ближњима у љубави која се и зове рај?

Ко сеје у тело, жање смрт; ко сеје у дух, жање вечни живот (Гал. 6,7-9).

Паганизам и полност

Данас је паганизам обновљен. Незнабоштво поново сурово влада људима.

Лујзе Чиконе не би било да свет није отпао од Христа. А кад је отпао, дошао је у стање распадања свих моралних вредности.

Онтологија увек подразумева етику; догматика значи и одређени морал. У том смислу, онтологија паганизма неизбежно води неморалу, развраћености, распаду, супстанцијалном распршивању личности. Ево шта о томе каже руски философ Павле Флоренски у свом делу „Стуб и тврђава истине":

"Без љубави - а за љубав је пре свега потребна љубав Божија - без љубави личност се расипа у крхотине психолошких елемената и момената. Љубав Божија је везиво личности. Управо зато се и молимо: „Љубављу Твојом сједини ме, Невесто Неневестна”- да, „сједини”, а не оно - расућу се и начинићу се управо тиме „целином” психичких стања, коју једино и познаје „научна психологија”, та „психологија без душе”. „Ти си тврђава моја, Господе, и снага си моја Ти”- кликће душа која је схватила своју немоћ и непостојаност.

Грех је момент раздора, распадања и расула духовног живота. Душа губи своје супстанцијално јединство, губи свест о својој стваралачкој природи, губи се управо у хаотичном вихору својих сопствених стања, престаје да буде њихова супстанција. Ја се дави у „унутарњем потопу” страсти. Није без разлога загонетни и заводнички осмех свих ликова Леонарда да Винчија, осмех који изражава скептицизам, отпадништво од Бога и самопоуздање људског „знам”, у ствари осмех пометености и изгубљености; сами су себе изгубили и то је посебно очевидно код „Ђоконде”.  У суштини, ово је осмех греха, саблазни и заводљивости, осмех блуда и покварености, који не изражава ништа позитивно (управо у томе и јесте његова загонетност!), осим неке унутарње збуњености, неког унутарњег духовног немира, али и - непокајања. Да, у греху душа напушта саму себе, губи себе. Језик не карактерише без разлога последњи степен моралног посрнућа жене као „пад”.  Али, сигурно, не постоје само „пале”, тј. оне „жене”које су изгубиле саме себе, свој богоподобни творачки живот него постоје и „пали мушкарци"; уопште, грешна душа је - „пала душа”, и то пала не само за друге већ и за себе саму, јер није пазила на себе. И, ако модерна психологија стално тврди да она не познаје душу као супстанцију, онда то само у веома лошем светлу показује морално стање самих психолога - они су, очигледно, у великом броју „пали људи”.  Тада, стварно, „ја не чиним”, већ се „са мном чини”, „ја не живим”, већ се „са мном догађа”.

У складу са слабљењем свести о стваралаштву, самоделатности и слободи, читава личност се своди на механичке процесе у организму и, пројектујући напоље последице сопствене немоћи, оживљава спољашњи свет. А пошто су разборитост и трезвеност - услови живота личности, онда свака неразборитост и свака учмалост доприносе таквом слабљењу самосабраности духа. Када ти се спава, када си сањив, заборављајући да „бодрим срцем, трезвеном мишљу и трезвеним умом одагнаш потиштеност грешног сна”или, још више, у стању пијанства, под омамљујућим деловањем наркотика, у свим таквим и сличним стањима саме од себе надолазе речи најмучнијег значења. Тада се „земља измиче”- како за тротоар клизав од угаженог снега каже један трогодишњи дечак кога познајем. „Речи се говоре” и „оне хоће да се говоре"; „не говорим их то ја, већ оне хоће да се говоре”.  „Зидови се мичу”када се наслониш на њих. Ствари „неће” да стоје у руци и искачу из ње, саме се удаљавају и беже. Течности се просипају. Чак и поједини делови тела исто тако објављују своју „аутономију” и „независност”.  Читав се организам - како телесни, тако и душевни - од сврховитог и уређеног оруђа, од органа личности, претвара у случајну скупину, у хрпу међусобно неодговарајућих и независно делујућих механизама. Једном речју, све у мени и изван мене постаје слободно - све, осим мене самог."

Дакле, блуд и идолопоклонство су узајамно повезани. Како каже свети Николај Жички у „Касијани": „Као што освећени брак символизира Христово јединство са Светом Црквом и Христов духовни брак са душом сваког верног, тако опет, с друге стране, прељуба и блуд символизирају сатанизам, изневеру љубави Божје, раскид јединства са Богом. А то је по вољи сатани, који жели да изигра и осујети Божју љубав у људима. Њему је мрска чиста небеска љубав а пријатна телесна похот у свакој нечистоти. „Бесплодна дјела таме” (Еф.5), то је његов мамац којим мами људе у пакао /.../ Било да муж изневери жену, било да се поклони идолима, у оба случаја он отпада од Бога и твори оно што је ђаволу угодно”.

Говорећи о Николајевом схватању брачне љубави у „Касијани”, савремени православни француски богослов Жан Клод Ларше вели: „Бог је благословио брак из више разлога. Прво, јер је лакше проводити земаљски животни пут удвоје, него сам. Друго, зато што је у браку телесна пожуда контролисана. Треће, кад је плодна, она умножава оне које спасава и обожује Христов Домострој спасења. Четврто, и то је главни разлог, зато што брак, доживљаван духовно, јесте најизразитији символ брака Христа и Цркве Његове и сваке душе хришћанске”. 

А како је било код пагана.

Ритуална проституција била је веома раширена у древној Месопотамији. Инана, богиња која претходи вавилонској Иштар, назива се у химнама „проститутком великог бога Ануа”.  Херодот тврди да је свака Вавилонка морала бар једном у животу да се пода било ком мушкарцу у храму богиње Иштар - и то за новац, који је ту остављан као прилог (ово се сматрало религиозном „дужношћу”). Постојале су три врсте ритуалних проститутки - иштариту (посвећене само боговима), кадишту (племенита рода) и харимту (које су биле и „обичне”и обредне блуднице). Сакрална проституција била је раширена и у древном Египту, повезана са богом Амоном и богињом Баст. Храм Афродите Порне (Блуднице) у Коринту имао је око хиљаду ритуалних проститутки.

Веровало се да сакрална блудница у току полног односа пројављује богињу, и тиме уздиже мушкарца у више стање. (Кад богови хоће да Енкидуа уведу у свет људи и здруже с Гилгамешом, они му шаљу Иштарину жену која с њим ступа у однос, изводећи га из крда дивљих животиња с којима је до тада живео.) Краљ и сакрална проститутка су се у вавилонском обреду дочека Нове године - ритуално спајали, то је легитимисало монарха као гаранцију плодности и просперитета.

У Африци, у Гани, Бенину и Тогоу, жречице Данггбија, бога змије, проституисале су се у његово име са следбеницима култа. Двадесетих го-дина XX века племе Ибо из Нигерије дало је триста девица храму своје богиње земље. Оне су имале ритуалне односе с неплодним мушкарцима.

Мушке ритуалне проститутке постојале су у култовима Кибале и Артемиде, као и у халдејским и миђанским култовима против којих грме старозаветни пророци.

У Индији су поједини храмови имали и по 400 ритуалних блудница (девадаси). Оне су играле свете плесове и пружале своја тела поклоницима. Ове несрећнице су усмераване на своје дужности од детињства, јер су их родитељи посвећивали боговима. Сматране су удатима за богове којима је храм посвећен; односе су имале са брахманима, али и са осталима, осим оних који припадају нечистим кастама. Пошто се сматрала живом теофанијом, девадаси су поклоници прали ноге и јели остатке њене хране као светињу.

Чим се незнабоштво обновило, вратила се и ритуална проституција. У вештичарским култовима на Западу и „мистичком феминизму”обнављају се све идеје које су биле присутне у Вавилону и другим срединама. Очито је да човечанство незадрживо стреми власти антихриста, који ће бити потомак „девет колена блудничења”.   Лујза Чиконе је доказ за то.

Нарочито је опасна њена пропаганда содомизма, о коме Руска Православна Црква, у својим „Основама социјалне концепције” изражава јасно учење хришћанства:

>> Свето Писмо и учење Цркве недвосмислеио осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човекове природе. Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица (3. Мојс. 20; 13). Библија сведочи о тешкој казни коју је, како тумаче Свети Оци, управо због греха мужелоштва Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19; 1-29). Карактеришући морално стање паганског света, апостол Павле убраја хомосексуалне односе међу „најсрамније страсти” и „развратности” које скрнаве људско тело: И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду (Римљ. 1; 26-27). Не варајте се... ни рукоблудници ни мужеложници... неће наследити Царство Божије, писао је апостол житељима развратног Коринта (1. Кор. 6; 9-10). Светоотачко предање јасно и одређено осуђује свако испољавање хомосексуализма. „Учење Дванаесторице апостола”, дела св. Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија из Нисе, блаженог Августина и канони св. Јована Посника изражавају непоколебиво учење Цркве: хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди. Људи који су у њих уплетени немају право да буду међу црквеним клиром (7. правило св. Василија Великог, 4. правило св. Григорија из Нисе, 30. правило св. Јована Посника). Обраћајући се онима, који су се уплели у грех содомије, преподобни Максим Грк је говорио: „Познајте, несрећници, каквој сте се нечистој наслади предали! Потрудите се да што пре одустанете од те најнечистије и најсмрадније насладе и да је омрзнете. Онога, који тврди да је она безазлена, предајте вечној анатеми као противника Еванђеља Христа Спаситеља и као онога који га изопачује. Очистите се искреним покајањем, топлим сузама, молитвом и давањем милостиње колико год је то у вашој моћи. Свом својом душом омрзните то безбожништво, да не бисте били синови проклетства и вечне пропасти."

У савременом друштву, дискусије о положају такозваних „полних мањина” показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост него као једну од „сексуалних оријентација”, која има једнака права на јавно изражавање и уважавање. Православна Црква полази од непоколебивог становишта да богоустановљени брачни савез мушкарца и жене не може ни да се упореди с изопаченим испољавањима сексуалности. Она хомосексуализам сматра греховном позлеђеношћу људске природе, а што се превазилази духовним напором који води ка исцелењу и личносном узрастању човека. Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека. Оне се лече Светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, као и хришћанским општењем с верујућим људима, спремнима да пруже духовну подршку.

Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушајима да се грешна тенденција представи као „норма”, а утолико пре да се представи као предмет гордости и пример за подражавање. Управо због тога, Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма. Не оспоравајући никоме лична права на живот, на уважавање личног достојанства и учешће у друштвеним делима, Црква, међутим, сматра да лицима, која пропагирају хомосексуални начин живота, не би требало допустити да се баве предавачким, васпитачким или неким сличним послом везаним за децу и омладину (адолесценте), као што не би требало ни да заузимају старешинске положаје у војсци или у поправним установама.

Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (транссексуализам). Тежња за одрицањем од припадности оном полу који је Творац подарио човеку може да има искључиво погубне последице за даљи развој личности. „Промена пола” посредством хормонског дејства и спровођења хируршког захвата у највећем броју случајева не доводи до решавања психолошких проблема него до њиховог удвостручења, рађајући дубоку унутрашњу кризу. Црква не може да одобри ту врсту „побуне против Творца” и да за стварну  призна вештачки измењену полну припадност. Ако је човек извршио „промену пола” пре крштења, он може приступити овој Св. Тајни као и сваки други грешник. Међутим, Црква га крсти као припадника оног пола,  у којем је рођен. Рукоположење таквог човека и његово ступање  у црквени брак су недопустиви.

Требало би, међутим, правити разлику између транссексуализма и неправилне идентификације полне припадности у раном детињству, која је резултат лекарске грешке и повезана је с патологијом развоја полних обележја. У датом случају, хируршка корекција нема карактер промене пола.<<

 Наставиће се

Извор: Владимир Димитријевић, Ништародица у Црнограду  (Лујза Чиконе у Београду као повод за размишљање), ЛИО Горњи Милановац, 2009.

Приређивач: "Борба за веру"