Владимир Димитријевић

НИШТАРОДИЦА У ЦРНОГРАДУ

(Лујза Чиконе у Београду као повод за размишљање)

Лујза Чиконе - Антимадона

         Архимандрит Рафаил (Карелин), велики подвижник наших дана, у својим текстовима „Разврат и деградација људске личности”, „Љубав и лепота”, „Утицај греха на историју човечанства”и „Култ секса” јасно нам указује на то због чега је савремени разврат толико опасан. Он убија живот и љубав, и тиме баца човечанство у понор нихилизма. Да га чујемо:

>> Шта разврат чини с човеком? Он човека лишава Божанске благодати, која не трпи прљавштину и смрад разврата и паралише човекове духовне снаге. На гробу духовности расту атеизам и окултизам као отровне биљке. Разврат води ка деградацији душевних моћи, на пример, уметност постаје антиестетична, музика се из мелодије претвара у какофонију; човек престаје да се занима чак и за приземну класичну књижевност, њу је потиснула лака роба: приручници за убиства, секс и окултизам; језик прелази у жаргон. Човек све више живи чулима, све дубље тоне у област нагона од којих је најјачи сексуални нагон, односно човек се постепено претвара у животињу. Шта се дешава с човеком? Прво, губитак Бога; он не може да буде истински религиозан, престаје да осећа вечност. У развратнику отупљује љубав не само према Богу него и према човеку. Он се претвара у неки биоапарат у којем инстинкти одређују програм његовог понашања, у којем нестаје осећање самилости. Развратници се претварају у племе кусих мајмуна. Коме је то потребно? - Оном пакленом чудовишту које се бори с Богом у људском срцу. Деградација пре свега погађа моралну област развратника. Шта представља феномен савести по којем се човек разликује од животиње? То је глас духа, тесно повезан с религиозним осећањем; то је одговорност човека пред Највишом Истином; то је стални суд човека над самим собом. Савест такође делује на душевном плану, преламајући се кроз етичке норме и представе. Моралност увек подразумева извесну вредност човека. Морал увек подиже душу изнад бујице текућих догађаја. На месту угушене савести расте биљка-паразит која се назива прилагођавањем: она је спремна да се уз помоћ лажи и лицемерја обавије око сваког стабла да би из њега исисала сок. Појмови као што су част, верност, принципијелност, постају лингвистички архаизми.

Страст и љубав су супротне појаве иако се страст често назива љубављу. Љубав тражи општење с оним кога воли, али путем самопожртвованости. У љубави увек постоји спремност на жртву и радост ако ова жртва буде прихваћена. Страст не тражи општење већ гутање, она је увек агресивна, она тражи своје. Зато се у страсти садржи скривени потенцијал окрутности. Повремено ова окрутност избија на површину.

Развратник не може да воли. Његово срце се налази у стању духовне парализе и опустошености. Он нема кога да воли, зато што на човека гледа као на парче живог меса. Човековој души је својствена сила стваралаштва. То је посебно стање надахнућа кад се буде неке интуиције као да звуче скривене струне и мисли постају дубље и јасније. Код развратника ова сила тупи. Савремени свет није дао ниједног великог философа или песника; домишљатост је заменила стваралаштво и она се у свакодневном животу претворила у промућурност ума. Развратнику је домишљатост отворила широко поље патолошке сексологије која човека претвара - сад више не у кожну врећу меса, већ у септичку јаму. Разврат отупљује човекову вољу и чини га робом страсти. Страст је илузорно стање, она као да је празна изнутра, она личи на мехур од сапунице чије се боје преливају на сунцу, од којег ће већ следећег тренутка остати мокра флека. Зато је развратник дубоко несрећан. Он осећа стално незадовољство, али најчешће тражи излаз из њега у новим облицима разврата.

Наступила је нека метафизичка ноћ. У овом мраку који постаје све гушћи као у „египатској тами”људи не виде једни друге, заборавили су шта је човек; разједињени су. Ђаво је, као отац либерализма, обећавши слободу, преварио људе и претворио их у похотљиве и тупе робове./.../

Данас видимо морално разлагање, невиђено раније у историји, које је попримило карактер свељудске катастрофе. Човек као морална личност је готово уништен. Још се чувају крхотине некадашњих појмова добра и части, али ускоро ће од њих остати само успомене као трагови на песку. Сила која се супротставља распаду и разлагању света је благодат Божија. Међутим, услови за примање благодати су љубав људи према Богу и међусобна љубав. Кад нестаје љубав благодат се повлачи и почиње падање у бездан: од човека ка животињи и од животиње ка демону. Тамо где нестаје богосличност почиње демоносличност.

Љубав тражи лепо. Осећање љубави је нераскидиво повезано с појмом лепоте. Хришћанство је откривало вечну лепоту људске душе као образа и подобија Божијег. Душа хришћанина, окренута ка Богу види одбљеске Божанске светлости у сваком човеку. Пожртвованост је немогућа без љубави. Изгубивши мистичко осећање као способност да созерцавају богосличну лепоту људске душе људи су почели да траже у овом свету аутономну од Бога и илузорну лепоту. Љубав је тежња ка идеалном и жеља јединства с овим идеалом. Овде је извор романтике душевне и телесне љубави, грађанских врлина итд. Притом се објекат љубави не доживљава у реалном облику, већ украшен уобразиљом; држава, нација итд. доживљавају се као свецели носиоци добра. Међутим, ова романтичарска љубав према народу, пријатељима, уметности, природи, а посебно љубав између мушкарца и жене могла је да се испољава у виду оданости, самопожртвованости и хероизма иако су ове манифестације биле несталне и спорадичне. За Спартанце је идеал била моћ Спарте, за Атињанина - државно уређење Атине, за Меџнуна - Лејла, за конфуцијанца - породица, укључујући и далеке претке. Љубав је, чак и у приземном и бледом виду помагала заједништво људи и њихову солидарност, осећање дужности и међусобног поштовања, које се назива племенитошћу.

Човек не може да воли ружно, чак ни кад се оно појављује пред њим у виду греха који мами. Да би се уништила солидарност између људи, да би се учинили бескорисним и неутемељеним хероизам и самопожртвованост, треба уништити лепоту и исмејати сам појам идеалног.

Човек је компликовано и противречно биће. Он је попут злата баченог у блато. Одбљесак овог злата још увек подсећа на човекову лепоту, демону је потребно да она буде уваљана у блато, тада ће постати немогућа сама љубав.

Човек је богослично биће, али се у њему корени грех који човек мора да гуши силом воље, јер је пристојност такође одређена идеја чак и код не-религиозних људи. То је идеја о достојанству човека премда он не разуме саму реч „достојанство”.  Ако се човек којег волимо претвори, као у бајци, у животињу или рептила, ми нећемо моћи да сачувамо осећање љубави према њему, као што то не можемо да учинимо према свињи која се ваља у каљузи или према огромном пауку или звечарки. Ако се чак претвори у мајмуна - прљавог и похотног тешко да ће било ко од нас пожелети да жртвује свој живот да би он јео банане и задовољавао своју похоту.

Данас демонске силе под називом либерализма желе да униште остатке лепоте у човеку. Развраћени човек је осуђен на изрођивање. С њим се лако ступа у ортаклук због греха, али није могуће волети га оданом, самопожртвованом љубављу. Човек неће дати свој живот за онога ко је постао живо ђубриште - душевно и телесно, он неће осећати било какву моралну одговорност према њему. У развраћеном свету нестаје љубав. Ова душевна хладноћа и празнина чине живот сивим и бесциљним. Човек је постао равнодушан према другом човеку; више од тога, он је у души чак непријатељски расположен према њему. Ако се један дави други неће ризиковати пружајући му руку, јер је овај престао да представља за њега било какву вредност, он га више не доживљава као друга, као ближњег, чак ни као човека - нека се дави парче трулог меса. Сваког дана се на телевизији „држе предавања” о томе како се човек претвара у свињу или тигра и људи се постепено навикавају на мисао о томе да је циљ људског живота стално копање у прљавштини, да је човеку све дозвољено, да је чистота средњовековно сујеверје. Чак и чиста љубав између младожење и невесте, која је опевана у поезији свих народа, већ престаје да постоји.

Хришћанство обнавља људску личност. Оно човеку даје снагу да се супротставља греху, зато је било и биће прогањано. Грех је поделио, раздробио човечанство, оно се распало као што се ланац распада на карике.

Постоји још један не психолошки, већ метафизички фактор греха. Стање људске душе зрачи танане еманације, које су недоступне нашим сензорским чулима, али их наш дух доживљава. Од грешника се шири посебан смрад којег се одвраћа човеков дух, чак и истог таквог грешника.

У греху постоји стална метафизичка тежина, посебно у изопаченим греховима, зато од животиње идемо ка демону, па несрећа другог човека изазива у нама тајно осећање злурадости, као освете за нешто што су људи изгубили и погазили.

Хришћанство је религија љубави која се заснива на пожртвованости. Оно је спасило човека од најстрашнијег ропства, а данас је човек постао добровољни роб најгорег господара - греха и демона. Човек је изгубио лепоту своје душе и уједно способност да воли. Он је пожелео ропство и добио га је. Још су древни мудраци рекли да ће лепота спасити свет. Најузвишенија лепота је Бог, друга по реду је људска душа као боголико створење. Заједно с лепотом нестала је љубав и настала је метафизичка ноћ. /.../

Није могуће објаснити историју логичким путем. Људски ум, чак и ако се ослања на огромну меморију компјутера, не може да дефинише факторе услед којих настају историјски процеси. У историји постоје надзакони - необјашњиве појаве које нису потчињене узрочно-последичним везама. Они могу да се испоље у најкритичнијим периодима и да измене ток догађаја. Међутим, најбитнији и најважнији фактор је духовна раван историје; то је однос човечанства према Божанству, то је морално стање света, то је за очи невидљиво наличје људског живота. У духовној равни се садрже и збрајају дела целог човечанства и одређује се његова будућност. Пре светског потопа у овој метафизичкој равни човечанство је исцрпело себе. Сликовито говорећи, показало се да је ова сфера битија празна, људи су се претворили у плот, односно они су деловали по жељама слепе и развраћене плоти. Промисао Божји је осудио човечанство на пропаст управо зато што се испоставило да у њему нема снаге и могућности за препород.

Савремено стање света не сме се свести само на економске, политичке и друге услове; ови фактори имају утицаја, али су ипак другостепени. Историјски обрти су непредвидиви за људе који се баве економијом и социологијом; њихов јефтини футуризам никад није био оправдан. Живот је цепао све папирне прогнозе економиста и социолога, који су желели да предвиде историју као што се даје временска прогноза. Човек остаје тајна и зато је историја за нас необјашњива. У историји човечанства присутне су светле и тамне космичке силе. Саму природу човечанства погодио је, као тешки ударац болести, грех, он је попут заражене крви продро у све ћелије људског организма. Грех је човечанству својствен од времена трагедије у Едему. Међутим, 20. век је посебно обележен до сада невиђеним размерама греха, као да се Каинов печат као врели жиг урезао у чело земље. Данас је грех чедоморства постао готово глобалан. У земљама бившег Совјетског Савеза трудноћа се у 70% случајева завршава абортусом, а ако се томе додају средства за контрацепцију која изазивају мини-абортус, односно уништење ембриона у току неколико дана, крвљу убијених могао би се натопити песак Сахаре, а њиховим лешевима Земља би се могла опасати неколико пута.

Чиме објаснити ову ескалацију окрутности која траје, ове баханалије које се називају прогресом? Чини нам се да је главни узрок морална деградација човека, његова емоционална хладноћа и мањак љубави. Љубав шири човеково биће, у које се укључује круг људи које он воли, који као да постају делићи његовог срца, они постају извор његове радости и патње. Љубав човеков живот чини дубљим. Данас видимо нешто друго - затвореност у себе и аутизам. Човек самом себи постаје једина вредност, као да је цео свет створен само за њега. Отуда настаје прагматичан однос према другим људима: да ли од њих имамо користи или не. Ово постаје главни услов за међусобне односе. До оваквог егоизма доводе, по нашем мишљењу, два главна греха: гордост и блуд, а затим њихова „млађа браћа”- лењост и љубав према наслади. Аутизам исушује љубав у човеку, прво духовну, затим душевну, која бива замењена спорадичним експлозијама страсти. Похота и гордост у души стварају неку сталну убиствену хладноћу. Човек губи осећање сажаљења, чак и оног којег нису лишене животиње. Њега не боли туђа несрећа, не радује га, већ га пре растужује туђа срећа, макар то био и пролазни успех. Мрачне силе све више овладавају човековом душом. Преподобни Серафим пише: „Ђаво је леден.” Вредност туђег живота се за таквог човека губи. Ако данас људи престају да се радују једни другима то значи да ће им сутра на земљи бити тесно, чак и ако буду једни од других удаљени великим растојањем као пустињаци.

Шта ће савременом човеку деца? Она за њега постају сметња. У деци човек не види свој лик, понављање сопственог живота, он не доживљава с њима поново детињство, већ је толико испрљао свој живот развратом да су му постала недоступна осећања детета. Некада је човек волео још нерођено дете, и као да га је грејао и ушушкивао топлином своје душе. Сад човек подсвесно гледа на дете као на тешко бреме, као на непријатеља, размишља о проблемима и бригама, о сувишном труду који ће дете захтевати, а у замену за то, чини му се, неће му дати ништа. И зато је савремени човек већ потенцијални убица сопствене деце.

Још један фактор је безнадежност. Деца асоцирају на будућност. А човек нема сопствену будућност, она као да је за њега затворена. Раније су људи имали наду, нећемо говорити о томе да ли је била истинита или лажна. Будућност им је изгледала као светлост која светлуца у даљини, а сад ју је покрила магла. Зато човек живи само дан за даном, иако му ни овај дан ништа не даје.

У човеку постоји инстинкт размножавања, односно преношење живота другом бићу. Кад се из њега издвојио и рафинирао секс, овај инстинкт се деформисао. Испоставило се да је похота за човека циљ по себи, који се може задовољавати мимо рађања деце, зато је само рађање деце постало реакција на похоту. Човек не само да је изабрао гнусну похоту, више од тога, он је постао гурман похотие, а гурмани губе здрав укус. Зато сексологија води у психопатологију.

Породица решава неколико задатака: 1) рађање деце; 2) задовољење нагона који су код човека спојени с читавом гамом осећања; 3) међусобна помоћ. Хришћанска породица такође решава духовне задатке: то је међусобна помоћ у делу спасења, заједништво у пролазном и вечном, у материјалном и духовном, заједништво у молитвама, које породицу чине малом домаћом црквом. Данас је све ово разрушено. Секс убија рађање деце; гордост - међусобну љубав; егоизам - међусобну бригу.

Породица је пре свега створена ради рађања деце. Да ли она може бити саграђена на лешевима и крви деце? Нож лекара-убице, који расеца тело плода у духовном смислу расеца тело породице. /.../

Зашто је секс погубан? Он лишава човека богоопштења, дакле, Царства Божијег, које је, по речима Спаситеља „у нама”.

У Старом Завету је дата заповест да се не чини прељуба. У Новом Завету Господ тражи више - целомудреност не само у поступцима, већ и у мислима; онај ко гледа с похотом већ чини прељубу. У заповестима блаженства Господ каже: „Благо онима који су чистог срца, јер ће Бога видети. ”Значи, обавезан услов за богоопштење је чистота срца. Људи нечистог срца неће моћи да виде Бога, да виде, не визуелно, већ кроз посебно осећање срца просвећеног благодаћу. Видети Бога значи имати у својој души Божанску светлост. Свети Оци су борбу против блуда сматрали једном од најтежих за човека. Они су блуд називали „смрћу духа”.  Преподобни Јован Лествичник је говорио да је блуд најтежи грех после убиства човека. Човек који се предаје другим страстима греши, а онај ко је починио блуд је пао, односно демон га је оборио с ногу и он беспомоћно лежи на земљи. Потребне су године покајања да би блудник добио не само опроштај, већ и благодат коју је кроз грех изгубио. Свети Оци нас уче да контролишемо своја чула: вид, слух итд., како кроз њих не би у душу улазила било каква прљавштина, нарочито блудна нечистота, иначе пет чула постају, по речима преподобног Симеона Богослова „пет прозора смрти”.  И ако блудник иде у храм до његовог покајања и поправљања унутрашњи живот Цркве ће за њега остати затворен као за слепца који стојећи на сунцу не може да види светлост. Апостол Павле пише: „Не варајте се, блудници неће наследити Царство Божије.” Апостол Јован Богослов, тачније Дух Свети, сведочи да блудници и прељубочинци као ни убице и врачари неће ући у Небески Јерусалим.

Дакле, морамо рећи да секс у свим његовим манифестацијама лишава човека вечног живота. Зато се катастрофално смањује унутрашње двориште Цркве, односно срца оних људи који се налазе у светлосном пољу благодати. Секс деформише људску личност; он раслабљује човекову вољу, чини га робом сопствених страсти који личи на чамац на отвореном мору за време буре који је изгубио контролу и предат је на вољу таласима. Секс подрива и уништава морал. За хришћанина је морал пре свега унутрашње стање душе. За савременог човека су то само одређене норме друштвеног живота. Зато је савремени човек дволичан - за њега је моралност да изгледа моралан.

Последица „слободног секса” није рођење деце, већ чедоморство. Зато је секс по својој природи неприродан и окрутан. Он уништава међусобно поштовање у људима и поштовање самих себе. Секс и разврат сужавају човеков живот до задовољења мрачних нагона који живе негде на дну подсвести, притом вештачки деформисаних, изопачених и извитоперених. Човек се навикава да гледа на себе, на друге и на сам живот дрско и цинично. Ако је човек само парче меса, где је ту место за верност и истину, коме бити веран, пред ким говорити истину, а и коме је она потребна? Због тога у наше време лаж и лицемерје постају универзални принцип у људској комуникацији. Истина и поштење, верност и постојаност су речи којима се шпекулише. А ако човек живи по моралним принципима, он изазива тиху мржњу, у најбољем случају људи на њега гледају као на чудака попут Дон Кихота, а чешће као на непријатеља друштвеног реда и мира.

Секс, чије апологете су у знатној мери књижевност и уметност у току последња два века, у ствари човеков живот чини бесмисленим, сивим и досадним. Ако човек савлада терор јавног мњења и масовну хипнозу средстава за информисање и ако буде искрен, мораће да призна да у култивисаном сексу који се врти на свим телевизијским каналима и упија као прљавштина у наш живот нема ничег племенитог и радосног, већ постоји само понижавајуће и вулгарно. У сексу долази до искључења свести као приликом употребе дроге и алкохола, а затим човек пролази кроз периоде унутрашње опустошености и одвратности према самом себи. И овде се као код алкохоличара појављује зависност од отрова и одвија стална деградација личности у духовној, душевној па чак телесној равни.

Постоји још један мистички аспекат секса и разврата. Прво обећање Бога нашим прародитељима биле су речи: „Семе жене сатрће главу змије.” Обред обрезања у Старом Завету имао је символичан значај: посвећивање потомства Богу. У Новом Завету брак је подигнут на степен Свете Тајне.

Разврат и секс су давање семена ђаволу и то није проста слика или симболика; у демонским ритуалима постоје обреди посвећења семена - потенције живота ђаволу, човекоубици.

Секс и разврат су атрибути црне магије, а оргијама се завршавају празници у сатанистичким сектама. Још су древни хришћански апологети писали о томе да смрад блуда и људске крви привлачи демоне, зато они живе у паганским идолиштима као у својим кућама. Демони се окупљају на смрад блуда као гаврани који надлећу леш. Људско семе постаје њихов плен, али вероватно о томе не треба детаљно писати. Зато су секс и разврат сила која демонизује свет, то је она страшна опасност на коју су људи заборавили или намерно затварају очи да не виде њено одвратно обличје. Први потоп је земљу претворио у океан. Последњи потоп ће је спалити и истовремено обновити у огњу. А сада нараста потоп прљавштине у којем не тону људска тела, већ душе. /.../ <<

Озверење савременог човека

Руски свештеник и мислилац, Андреј Горбунов, у свом огледу „Покушај разоткривања пророчанства Апокалипсе”, говори о озверењу савременог човека као последици богоодступништва. Ево шта он каже:

>> „'Човек-звер' је постао свакодневна појава у животу народа - читамо у тумачењу Апокалипсе, начињеном почетком 20. века под благодатним руководством светог праведног оца Јована Кронштатског - На место препотопског права јачег, као поткрепљење ослабелој физичкој снази, дошли су вештина, техника и право експлоатације на утврђен начин кроз обману и за законским основама. Открића за открићима у области културе, у длаку исто као пре потопа, нимало не ублажавају поживотињење нарави. Оне цветају на тлу гордости, егоизма и злобе. Тако је почело откако је 'отпадништво' од Цркве отворило слободан приступ увођењу нових идеја које су створиле реформација и револуција, идеја које терају људску природу према коначном поживотињењу”.

О духовном поживотињењу, звероподобности људи више пута се говори у Светом Писму. Овде ћемо навести само нека таква места.

Код апостола Павла се, на пример, реч звер у Посланици Титу примењује на човека да би се указало на његову „зверску” природу (Тит. 1,12).

 Свети Григорије Нисијски у расправи О човековом устројству каже: „Велики Давид, жалећи због јадног човековог стања, оваквим речима оплакује човекову природу: Човек у части неће дуго остати, називајући чашћу једнаку част с анђелима. Зато наставља: Изједначиће се са стоком бесловесном и уподобиће се њој (Пс. 48,13; 48,21)“.  Код пророка Данила о цару Навуходоносору, који је умислио да се изједначи са боговима, али се после тога на седам година уподобио бесловесној стоци, речено је: Срце људско одузеће му се и даће му се срце зверско (видети: Дан. 4, 12-13 и 29-31). Пророк Јездра, супротстављајући праведнике грешницима, говори о овима да су живели као стока и сматрали се за најгоре звери (Језд.8,27-28). И апостол Петар назива људе који су испуњени безакоњима и гресима бесловесним животињама вођеним природом (2 Пт. 2,12; видети такође: Јд. 1,10). У Делима апостолским приповеда се о следећем виђењу које је имао апостол Петар. С неба се три пута спуштао сасуд који као да је представљао велико платно везано за четири угла и глас је заповедао Петру да закоље и једе оне животиње, звери, гмизавце и птице који су се налазили у сасуду. Када је Петар одбијао и говорио да никада неће јести ништа нечисто, глас с неба му је поново рекао: Што је Бог очистио, ти не погани (видети: Дап. 10,1 и даље). У житију свештеномученика Корнилија капетана налазимо лако објашњење тог виђења: „Различите нечисте животиње, звери, гмизавци и птице који су се налазили у сасуду означавали су пагане који су по својим ниским земаљским тежњама били слични четвороножним животињама, посматрајући својим умним оком само земљу, не знајући за мисли о небеском и не умејући да траже нешто изнад земаљског; по својој свирепости они су били звери, а по безбожности штетној за душу - отровни гмизавци; по гордој охолости они су личили на птице које високо лете. Било је наређено да се закољу и једу, то јест, оштрим мачем Речи Божије да им се умртве древне паганске животињске похоте и зверске нарави, те да се од тела и душа њихових очишћених крштењем учини жртва жива, благоугодна Богу (Рим. 12,1). Трикратно силажење сасуда значило је трикратно погружење у Светој Тајни Крштења"

Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње - речено је у Еванђељу (Мт.7, 6). У пророчком псалму који приказује страдања Спаситељева на крсту постоје овакве речи: Опколи ме мноштво телада; јаки волови Васански опколише ме. Разјапише на мене уста своја као лав гладан плена који риче... Опколише ме пси многи; чета зликоваца ме опколи; прободоше руке моје и ноге моје; могао бих пребројати све кости своје; а они гледају и од мене начинише призор. Хаљине моје деле међу собом и за одежду моју бацају коцку (Пс. 21,13-14; 17-19).

И у самој Апокалипси се помиње звероликост људи. У завршној глави Откривења речено је да ће ван небеског Јерусалима остати пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и свако који воли и чини лаж (Отк.22,15). Разуме се да се ту не ради о томе да у Царство Небеско неће ући пси (животиње), него псима Реч Божија назива људе који су испуњени греховном нечистотом.

Сама реч звер у грчком језику се употребљава за карактеристику не само агресивности дивљих звери, него и за означавање животињске природе уопште насупрот људској природи. Исто значење речи звер је и у руском језику. У Једнојезичком речнику живогруског језика Владимира Даља читамо: „ЗВЕР - четвороножна животиња, сисар; дивља, свирепа, месождерна и грабљива животиња; понегде, у ужем смислу, вук или медвед - човек сличан звери”'.

Чиме се људи разликују од животиња?

Многи философи су постављали ово питање. Педесетих година 20. века веома популаран је био роман Људи или животиње? француског писца Веркора. Тај роман је спадао не толико у фантастично-уметничку, колико у философску литературу. У њему је, иако у криминалистичком жанру, али са свом озбиљношћу био постављен проблем одређивања границе између људи и животиња.

Главно у Веркоровом стваралаштву (право име - Жан Брилер) је истраживање људског у човеку. Овај француски писац је размишљао о природи човека као таквог. Предмет Веркорових философских размишљања су била питања: Од чега почиње човек? Шта је истинска „суштина човека”? Када он престаје да буде човек? Је ли човек слободан, доносећи одлуке, или су му оне „наметнуте”, програмиране - било генетским кодом, било друштвеним притиском - ту дилему Веркор решава у корист прве алтернативе. Он убеђено брани моћ човекове воље. „Човек - писао је Веркор - почиње одбијањем да се потчини тиранији 'датости' - као што је то својствено животињама - рачунајући ту и инстинктивне импулсе”.  Према његовом уверењу „суштина човека се испуњава у сфери далекој од анатомије”.

За оно што одређује човекову природу Веркор сматра наравственост [морал], етичко начело. Он долази до закључка да заборав моралности води рушењу човекове личности и тада човек постаје звер. Тако је на пример, Веркор писао како је фашизам, обнављајући зверску праксу, „гурао човека у пропаст као таквог”.  Писао је о регресу човека, о људима с агресивном суштином, који имају зверске навике и који не поседују моралне кочнице.

„Са страница Веркорових дела - пише В. Балашова - гледају нас очи монструма у људском облику, очи које исијавају мржњу и подлост”.  Врло је карактеристична епизода коју је Веркор описао у једној својој књизи која приповеда о данима када је он са скупином писаца 1938. године путовао кроз нацистичку Немачку у Праг: „У вагон улазе двојица у црном. Млади, затегнути, спортског типа. Један од њих се смеши, а други не. Али обојица имају тако ледени поглед да нема сумње: када би им наредили не да провере наше визе, већ да нас убију, они би то учинили у тренутку. Не престајући да се смеше. Чак и не погледавши нас (то јест, не видевши у нама личности - прим. аут.). Просто нас згњечивши као инсекте”.

Веркор говори о могућности промене људске природе под дејством средине. Целокупно човечанство он не дели на класе и нације ("јединствени закони” људске свести, по његовом мишљењу, функционишу независно од друштвеног поретка, класе и нације), већ на два типа људи, две расе: 1) људе „који жуде за праведношћу” ("племенити витезови”) и 2) агресивне и немилосрдне грабљивце „звери из џунгле, с њиховом сталном тежњом према власти”.

У Веркоровом философско-фантастичном роману Силва лисица се претвара у девојку. Али девојка-лисица Силва сачувала је све навике лисице и њој тек предстоји да постане човек. Паралелно овом процесу претварања звери у човека, у роману се развија историја регресивног развоја - овога пута људска јединка, Дороти, уништавајући себе дрогама и развратним животом, постепено губи особине које су својствене човеку.

"Пишем да бих људима улио дух немира - говорио је Веркор. Свој задатак је видео у томе да „пробуди у човеку личност"

Морална идеја која цементира друштво, сматрао је Достојевски, увек потиче „из убеђења да је човек вечан, да он није обична земаљска животиња... Та убеђења увек и свугде су формирала религију”.

Шта говори Православље о разлици између људи и животиња? Главна разлика се састоји у томе што животиње имају душу (животињску душу), али немају духа, то јест, личност. И рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим - речено је у Књизи постања (Пост. 1,24).

"И животиње имају душу. Али само је о човеку речено да је Господ Бог дунуо човеку у нос дух животни; и поста човек душа жива (Пост.2,7). Овај 'дах живота' и јесте више начело у човеку, то јест, његов дух којим се он неизмерно уздиже над свим другим живим бићима. Зато иако је човекова душа умногоме слична души животиња, у свом највишем делу она неупоредиво превазилази душу животиња, управо захваљујући њеном споју с духом који потиче од Бога. Човекова душа као да представља неку карику која повезује тело и дух.

Душа и тело су међусобно тесно повезани. Помоћу органа спољних чула (вида, слуха, мириса, укуса и додира) тело даје ове или оне утиске души, а душа, у зависности од тога, на овај или онај начин управља телом, руководи његовом делатношћу. Услед овакве везе душе и тела, овај живот се назива заједничким термином: „душевно-телесни живот”.  Међутим, ипак је неопходно разликовати: живот телесни као задовољење телесних потреба, и душевни, као задовољење душевних потреба. Својим телесним животом човек се ни по чему не разликује од животиња. Телесне потребе су веома различите, али уопште све оне се своде на задовољење двају основних инстинката: инстинкта самоодржања и инстинкта продужења врсте. Душевни живот се састоји у задовољењу потреба за стицањем знања и за доживљајем ових или оних осећања.

Али људски живот се уопште не своди само на задовољавање потреба тела и душе. Изнад тела и душе стоји још нешто више, наиме, дух који често игра улогу судије и душе и тела, и даје свему оцену с посебног, вишег гледишта. 'Дух - каже епископ Теофан - као сила која је од Бога изашла, познаје Бога, тражи Бога и у Њему Самоме налази спокој. Некаквим духовним скривеним чулом уверивши се у своје порекло од Бога, дух осећа своју потпуну зависност од Њега и спознаје себе да је дужан да на све могуће начине угађа Њему и да живи само за Њега и Њиме'. То је управо оно о чему је говорио још блажени Августин: 'Ти си нас, Боже, створио с тежњом према Теби и немирно је наше срце док се не смири у Теби'.

Дух се у човеку испољава у три облика: страху Божијем, савести и чежњи за Богом.

Страх Божији, наравно, није страх по нашем обичном људском схватању те речи. То је трепет пун страхопоштовања пред величином Божијом, нераскидиво повезан са чврстом вером у истину Божијег бића, у стварност Божијег постојања, као нашег Творца, Промислитеља, Спаситеља и Наградодавца. Савест показује човеку шта је право, а шта је криво, шта је угодно Богу, а шта неугодно, шта треба, а шта не треба чинити. И не само да показује, већ и приморава човека да извршава показано, при чему за извршавање награђује спокојством, а за неизвршавање кажњава грижом савести. Наша савест је унутарњи судија - чувар закона Божијег, 'глас Божији' у човековој души. Трећу пројаву духа у души човековој епископ Теофан је оштроумно назвао 'чежњом према Богу'. И заиста, нашем духу је од природе својствено да тражи Бога, да тежи да се сједини с Богом, да чезне за Богом. Наш дух не може да се задовољи ничим тварним и земаљским. Колико год ма ко од нас поседовао разноврсних блага, он ипак хоће нешто више од тога. То вечно човеково незадовољство, та вечна незадовољеност, та заиста незасита чежња показује да наш дух поседује тежњу према нечем вишем него што је све оно што га у земаљском животу окружује, према нечему идеалном, како се то обично каже. А пошто ништа земаљско не може да утоли ту жеђ у човеку, човеков дух је пометен, не налазећи мир, док не стекне потпуно задовољење у Богу, а његов дух свесно или несвесно тежи живом општењу с Њим.

Такве су пројаве духа у човеку које и морају бити руководеће начело у животу сваког човека, то јест - да живи у општењу с Богом, да живи по вољи Божијој и пребива у љубави Божијој. А то значи испунити своје назначење на земљи и наследити вечни живот”(према чланку архимандрита Аверкија „Душевност и духовност”, Минхен, 1949).

Животиње немају наравствености [морал]. Према речима св. Игњатија Брјанчанинова, људском духу су својствена „узвишена осећања срца, којих су лишене животиње, осећања по којима се човеково срце разликује од срца животиња; она представљају дивни сувишак осећања у срцу људском у односу на срца животиња”.

Животиње не само да немају слободну вољу, него ни свесних жеља (хтења). Уместо тога њима владају чулни нагони. Имајући чулну делатност и чулно опажање, животиње се крећу без самосвести. Оне нису свесне чињенице свог посебног постојања, живе и дејствују не схватајући да постоје, не издвајајући себе на прави начин из осталог света. Нашавши се пред огледалом, животиња никада неће помислити: „То сам ја”. Животиње осећају радост и бол, оне имају глас путем којег изражавају своје пријатне и непријатне осећаје, али оне немају разум, немају мисли, те зато немају ни дар говора. Због одсуства духовног начела у природи животиња, духа као носиоца личности, оне се ни према коме другоме не односе као према личности, ни у коме је не виде.

Сам спољашњи изглед човека и грађа његовог тела говоре о његовој уздигнутости изнад животињског света и свега земаљског. Положај његовог тела је вертикалан (усправно држање), грађа руку и ногу је посебна, лице је окренуто навише, чула имају равномеран распоред. Св. Григорије Нисијски примећује да је човеку, као словесном бићу, дато и тело у чијој грађи све одговара потребама речи (на пример, руке помажу изговор речи и помоћу руку се говор излаже писмено). И сама чињеница да човек, на пример, нема природну заштиту која се састоји од длака (крзно) и природна оруђа одбране (рогове, оштре нокте, жалац, крила и тако даље) и што он сам себи ствара услове за опстанак, сведоче о његовој „неукорењености”у земаљском бивствовању. Чак се и животиња боји човековог погледа, и она осећа човеково достојанство.

„Човекова природа - расуђује св. Григорије Нисијски - јесте средина између Божанске природе и бесловесног живота зато што се у људском телу могу видети делови једне и друге од поменутих природа, од Божанске - словесност и разумност, од животињске - телесно устројство и грађа, подељени на мушки и женски пол. Али умно у њему има првенство”.  Према учењу св. Григорија Нисијског, постоје три врсте живота: биљни, животињски (бесловесни) и словесни. Друга врста живота садржи прву. Човек пак сједињује у себи сва три нивоа. Сили вегетативној у човеку од говара тело, сили бесловесној и ирационалној - душа, а сили словесној и умној - дух.

Иако има у себи инстинктивне потребе и нагоне, заједничке са свим животињама, човек ипак влада њима, потчињавајући их својој слободној вољи; истина, понекад им се, као животиња, слепо покорава. Човек осећа, доживљава и мисли о истинама које се не виде у чулном свету. Он размишља и о ономе што мора бити увек. Чулни доживљај се односи на појединачно (бол од камена који нам је пао на ногу); дух који мисли пак односи се на опште и не на случајно, већ на нужно (закон гравитације). Чулно се протеже само на телесно, а духу је отворена целокупна област истине. За чула предмет опажаја је пропорционалан (велико светло, мало светло). Чула не опажају своја сопствена опажања (не схватају оно што опажају), дух пак размишља о свом властитом мисаоном чину. Само свест осећа и схвата себе као нераздељиво јединство, као средиште своје властите делатности. А пошто мисли поседује и дар речи и зато је језик само испољавање духа, а мисао као да је одуховљена реч.

Човекова душа, за разлику од душе животиња, јесте словесно и лично биће. ЧОВЕК ЈЕ ЛИЧНОСТ. И као личност, он мора обавезно да влада својом природом, његова лична воља мора господарити над нагонима, како телесним, тако и психичким.

„Ако душу и тело човеково побеђује дух, човек од тога телесно не умире, већ живи и духовно, и телесно. Ако пак душевност и телесност побеђују у човеку дух, човек се претвара у животињу - каже архиепископ Санфранцискански Јован (Шаховској, +1989) - у најкрвожеднију и најотровнију животињу која се мање потчињава Теби него све твари света... Тако се и I државе које губе дух и утицај Цркве у својим грађанима, претварају у најнесавршеније термитњаке”.

О звероподобности људи писали су и пишу философи и психолози. Ту се може поменути, на пример, књига В. А. Бачињина Достојевски: метафизика злочина (уметничка феноменологија руске постмодерне), Петроград, издање Петроградског универзитета, 2001. У овом философском раду се говори о „звероподобију”људи, о „човеку-звери”, „човеку-оруђу”, „човеку-машини”, о „аморалном разуму живог аутомата”и тако даље.

О звероподобију људи писали су и философ Николај Берђајев, на пример: „Историја религије нас учи да очовечење Бога, које као своје наличје има одухотворење човека, јесте средишњи феномен религиозног откривења. Превазилажење идеје нечовечног бога који има као своје наличје звероподобије човека, јесте основна тековина религиозне свести и религиозног развоја у свету”.

Православни психолог Г. Михајлов истиче да се „главна разлика између људске душе и рефлексне (чисто одражајне) психе бесловесних животиња састоји у томе што човек поседује свест. Највиши облик свести је савест, 'глас Бога у души', како су врло тачно одредили Свети Оци. Свест је - наглашава Михаилов - увек лична; ако је она безлична не може се говорити о уму, јер ум ван личности је апсурд. Зато 'несавестан' не само да може, него и треба схватати буквално као 'несвестан', то јест, бесловесан”.

"Како ми је понекад криво због људи - пише Михајлов - који очигледно глупе у атмосфери мрачног потрошачког духа. Због оних који, напајајући се безобзирним рекламним подстицајима, покушавају да 'живе безбрижно', не оптерећујући се моралном одговорношћу, у похотљивости се уподобљавајући ситим мачкама и псима. То неизбежно морају да плаћају губитком целовитости свести, а пре свега, слабљењем ума и воље. Човекова индивидуалност (чак и изразита) још увек није лична! Висока надареност не значи још и човечност. Слабљење воље (прелазак с виших тежњи на ситне жеље и хирове) води снижавању нивоа личности. Када личност постане слаба, почиње сујетна манифестација индивидуалности (хистероидне претензије на оригиналност), а најчешће настаје као подражавање 'идолима гомиле', као праћење моде и тако даље. И у тим случајевима неки људи постају на смешан начин слични онима од којих су, како сами сматрају, потекли

Духовно-наравствено [морално] безакоње доводи човека до личносне деградације, до моралног краха личности, другим речима, до поживотињења. „Ако човек не верује - каже старац Пајсије Светогорац - онда он нема кочница и постаје звер”. Служење страстима уподобљава човека бесловесним животињама. Човек поробљен страстима постаје, по изразу старца Силуана Атонског, „животиња у људском телу”.

Преподобни Никон Оптински је о томе писао овако: „Не говорећи подробно о погубном дејству срамних, блудних страсти, које тако поражавајуће и одвратно изједначавају човека са стоком, обратимо пажњу на то да доиста свака страст одузима човеку људски лик, чинећи га сличним стоци и животињи. Погледајте, на пример, шта чине гнев и бес. Човек обузет бесом сав постаје зверолик, из очију му севају искре, унакажава му се лице: чини се, спреман је да прождере свог ближњег. И уопште све страсти и греси: стомакоугађање, неверовање, среброљубље и друге, претварају човека у животињу”.

„Како човек понижава себе стомакоугађањем, преједањем и пијанством! - узвикује свети праведни Јован Кронштатски - Он изопачује своју природу, створену по образу [лику] Божијем и уподобљава се бесловесној стоци, па чак постаје и гори од ње”.

„Алкохол човека претвара у стоку и звер”- говорио је Достојевски. Физиолог Павлов је говорио да „претерана и искључива обузетост храном јесте животињство”.  У Чеховљевој драми Галеб постоје веома тачне речи о обезличавајућем дејству страсти: „Алкохол и дуван обезличавају. После  цигарете или чашице ви више нисте Петар Николајевич, већ Петар Николајевич плус још неко; у вама се расплињава ваше ја и ви се сада односите према самоме себи као према трећем лицу - он”.

Говорећи о дејству греха на човекову душу, архиепископ Јован Шаховској даје овакву слику: „У меку фотељу утонуо је човек и пуши хаванску цигару, сваки час пијуцкајући кајсијевачу из чашице која стоји поред њега... Може ли тај човек у таквом стању да води разговор о живом Богу, да се моли живоме Богу? Физички - да, духовно - не. Зашто? Јер тај човек је сада раслабљен, његова душа је утонула у фотељу, у хаванску цигару, у чашицу кајсијеваче. У тим тренуцима он готово да и нема душу. Као блудни син из Еванђеља, он лута по 'земљи далекој."

Свети Јован Златоуст каже: „Човек који има зверску природу, изједначиће се са стоком бесловесном и уподобити се њој (Пс. 48,13), напада људе као дивља звер, злопамти као камила, угађа стомаку као медвед, граби као вук и лисица, бесни као коњ”.

Велики грчки старац Јаков Цаликис (1920-1991) једном је открио следећу потресну чињеницу: „Када причешћујем људе никада не гледам њихова лица. Али једном ми је помисао рекла да погледам лица оних који приступају Божанском причешћу. Тада сам угледао да је лице једнога као у пса, другога као мајмуна, а лица осталих људи су личила на њушке разних животиња, веома страшних. 'Боже мој' - кажем ја, 'па они су људи, зашто имају лица животиња?' Али неки су приступали причешћу с лицима мирним и чистим, а после причешћа су им лица сијала као сунце”.

"Докле су дошли људи? - пише атонски старац Пајсије - До стања животиња. Знате, као код животиња: оне најпре улазе у стају, врше нужду, мокре, затим балега почиње да се распада, да труне и животињама постаје топло. Њима се допада у њиховом прегратку и неће никуда из њега да оду. Хоћу да кажем да тако и људи осећају 'топлоту' греха и неће да га напусте. Они осећају смрад, али им се нерадо излази из топлог прегратка. Ако у стају уђе неко нов он неће моћи да издржи тај задах. А овај се већ навикао, јер стално живи у стаји и смрад му не смета”.

Данас се срећу људи - каже још старац Пајсије - који су гори од животиња, гори од змија... Зато сточетрдесетседми псалам, који је преподобни Арсеније Кападокијски читао да би дивље животиње постале мирне и да не би чиниле зла људима, читам ради тога да би људи постали мирни и да не би чинили зла ни себи сличним људима, ни животињама”.

Када човек служи греху, озвереност се одражава и на његовом лику и обрнуто, „унутарња чистота истинског човека краси и његов спољашњи изглед” (старац Пајсије). Преподобни Силуан Атонски је говорио да човеку који се предао греху, нарочито ако је починио убиство или друге тешке грехе за које се није покајао, очи постају зверске. Постоји израз: „злобне очи”, то јест, одбојне очи које не признају друге личности. Такве очи су печат греха. О томе да су очи огледало душе знамо и из Еванђеља: Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост што је у теби тама, колика је тек тама! (Мт. 6,22-23).

Православни писац Јуриј Воробјовски у својој документарној књизи Пети анђео је затрубио, која говори о савременом масонству, обраћа пажњу на некакву истоветност, на нешто несхватљиво непријатно у спољашњости масона. Њихова лица личе на окамењене маске, она делују сјајно као пластика. По изразу Воробјовског, они носе „различиту од лица личину”.  Као да је пред вама позориште воштаних фигура, сви ликови као да имитирају прави живот.

"Страшно - пише Воробјовски - Јер речено је да по светлим лицима анђели пуштају људе у рај. Човеков избор је следећи: лик, лице, личина (маска). О суштини ових метаморфоза писао је отац Павле Флоренски: 'У мери у којој грех овладава личношћу, и лице престаје да буде прозор из којег сија светлост Божија, лице се отцепљује од личности, од њеног стваралачког начела, губи живот и кочи се у виду маске страсти која је то лице обузела. Достојевски је добро приметио маску код Ставрогина, камену маску уместо лица - такав је један од степена овог распадања личности... Када је, по апостолу, 'савест сажежена', и ништа, ниједан зрак од Лика Божијег не долази до видљиве површине личности, ми не знамо није ли већ дошло до суда Божијег и није ли Онај Који је дао залог богоподобности одузео Свој лик”.<<

О начину ратовања за обезличење људи свештеник Александар Горбунов пише следеће:

>> Још један фронт рата против личности је псеудоуметност. Многи западни и домаћи историчари уметности говоре данас о томе да савремена уметност као да представља илустрацију „Ништа”.  Другим речима, она је постала култ клањања идолима „Празнине” и „Хаоса”.  У музици се „Ништа” испољава у облику безумног и хаотичног смењивања звукова. Док се поп култура од почетка припремала за ниже слојеве друштва, за „крем друштво” су били предвиђени узбудљиви звуци џеза, бесмислени звуци Шенбергове музике и њему сличних композитора, ново „виђење” класичних дела; све је то супротност класици, разара хармонију, служи сатанском послу мешања добра и зла. У сликарству у том правцу је радио апстракционизам са својим струјама. Није случајно то што с апстрактних платана ишчезава човеково лице и, што је врло важно, његове очи - човек се приказује као некакав безлични предмет.

Нешто слично се догодило и у књижевности где преовлађује безидејност и „губитак смисла”.  Уметничка дела су престала да буду целовита, престала су да буду позив и порука, она су постала одраз разбијености и искиданости, претворивши се у хаотичне гомиле обојених мрља, линија, звукова, речи и тако даље. Јеромонах Серафим Роуз је писао да у савременој авангардној уметности „уопште нема човека, то је уметност подљудска, демонска... У уметности човек није више чак ни карикатура самога себе, он се више не приказује у мукама духовне смрти, изложен нападима мрског нихилизма нашег века који циља не само у тело и душу, него и у саму идеју и природу човека. Не, све то је већ прошло, криза је иза нас, данас је човек мртав. Нова уметност празнује рађање нове врсте, новог бића из самих дубина, подчовека”?

Само веома непажљиви или не баш поштени људи могу тврдити како се дегенеративна „масовна култура” шири у друштву стихијски, сама од себе, без и најмањих напора с било чије стране. Кад би се она ширила стихијски, наши градови не би били у толикој мери преплављени непристојним часописима, новинама и књигама. Не би читави телевизијски канали радили на заглупљивању и развраћању одраслих и деце. У школама се не би скраћивали часови посвећени проучавању књижевности, а из програма се не би избацивала дела која развијају личност, замењујући их сасвим супротним. И ма колико нам говорили о комерцијалним интересима, користи, профиту, којима је тобоже сада све подређено, ми схватамо да ствар није толико у комерцијалности, колико у одређеној усмерености државне политике - усмерености у правцу уништења људске личности.

Рок и поп-музика нису ништа мање моћно оруђе обезличавања од дрога. Тачније, савремена „омладинска” музика и јесте својеврсна дрога. Она приморава људе да упадају у еуфорију. Музичка нирвана постаје стална потреба, она „умирује” људе који су се навикли на њу. У суштини, она, наравно, не умирује, већ парализује личност. Само што се процес разарања личности одвија нешто спорије, не тако видљиво. Али ако се погледа у очи човеку који је дуго слушао савремену музику или је често ишао у дискотеке, тешко да ћемо у њима пронаћи мисаони поглед. У физиолошком јединству крда, препуштени ритму и властитим инстинктима, људи се у дискотеци „ослобађају” од људског. Атмосфера моралног релативизма и убеђења да је све дозвољено спаја се с антихришћанским, зверским и демонским садржајем песама. Рок-музику и сатанизам повезује много тога. Хистерија, тутњава, тупа биомаса која се њише - све подсећа на атмосферу сатанистичких скупова. У сличним условима врше се сатанска жртвоприношења, изругивање човеку и светињама.

"Личност адолесцента - истичу психолози Медведева и Шишова - који учествује у оваквим масовним скуповима - било на телевизији, на стадиону, на рок концерту или у дискотеци - почиње да се изопачује. Практично сви родитељи примећују да дете постаје претерано раздражљиво, агресивно, не трпи никакве примедбе, лако улази у сукоб. У њему се појављује некаква несхватљива жудња за разарањем, нестаје саосећање, ћути савест, срце као да се затвара, нема приступа у њега. Оваква разарајућа агресија у споју с душевном тупошћу једна је од главних обележја хебефрене, или нуклеарне схизофреније (схизофреније која задире у само језгро личности)!"

 (Медведева и Шишова у својим истраживањима долазе до закључка да се данас, у вези с великим ширењем патолошких модела понашања, већ може говорити о „схизофренизацији друштва”).

Треба истаћи да се у свакој психичкој (то јест, душевној, јер се грчка реч психе преводи као душа) болести, приликом пажљивог посматрања симптома (таквих као што су бунило, халуцинације, афективни поремећаји и тако даље), могу видети више или мање упадљиво изражени симптоми обезличености и озверености. Код схизофреније степен обезличености је вероватно највиши у поређењу с другим психичким обољењима. Психијатри говоре о „промени личности”, која се испољава, на пример, у емоционалној опустошености, аутизму (стање унутрашње затворености које сведочи о непризнавању других личности, односно, о крајњој отуђености код њих), и тако даље. Узгред речено, реч схизофренија у преводу с грчког значи расцеп ума.

"Рок - пише Н. Богољубов - већ излази из оквира забаве и средстава емоционалног пражњења, он постаје стил живота, формира човекову психу, његов доживљај живота и однос према свету. Сама појава рок-музике педесетих година 20 века била је обележена самоубиствима у доиста психичкој епидемији која руши моралне и етичке баријере које треба да обуздавају животињске и ниске склоности у човеку”.

Естрадне „звезде” су у последње време готово у потпуности замениле музику и речи помамним вриштањем, прешло се на животињске звуке, те ритуално-сексуалне и ритмичке ефекте који раздиру душу, на безумне и патолошки бестидне покрете пуне отворене вулгарности и агресивно-зверске пожуде. Тријумфује символика сачињена од ђаволских рогова, сатанских и окултних (кабалистичких) знакова. Тако естрада претвара младе људе који се препуштају њеном утицају у психички инфериорна, морално мањкава и сексуално-разуздана звероподобна бића, у полуљуде којима је све свеједно - Отаџбина, гробови предака, народна несрећа, част сестре, потреба мајке.

Карактеристично је да једна песма популарне америчке певачице Мадоне садржи следећу скривену поруку коју прихвата подсвест слушалаца (снимљена је методом обрнутог звучања): „Ја се трансформишем у греху” (песма „Попут девице”). То још једном потврђује наш закључак о тежњи сила таме да остваре трансформацију човека у звер.

Једна од данас у Русији најпопуларнијих музичких група управо се тако и назива - „Звери”.  Та популарност свакако није случајна. Учесници ове групе отворено изјављују да су њихове песме намењене данашњем „зверском поколењу”. На питање у коју врсту звери они себе убрајају, одговарају овако: „Дању смо травоједи, а увече месоједи”. Песме и видео спотови „Звери” (управо се овако уобичајено називају учесници групе) усмерени су одлучном разарању свих могућих моралних норми, што значи и разарању (деградацији) личности оних који ту музику слушају и долазе на „зверске” концерте. „Звери” су најочигледнији пример како силе зла преко својих свесних (што је највероватније у датом случају) или несвесних служитеља остварују на земљи програм заглупљивања (дебилизације), развраћања и коначног поживотињења људи, нарочито омладине. И овде је најстрашније то што се млади људи сада неће бојати свог поживотињења. Бити човек-звер сада је „супер”. Тако сатана руши последње унутрашње моралне баријере у човековој души, приморавајући га да у потпуности одбаци „терет моралног избора”, то јест, савест. Равнодушни, развратни, отупели и поживотињени млади људи стапају се у вулгарну, агресивну и космополитску гомилу у којој неопозиво царује смрадни грех и отуђеност. За ту гомилу, за свакога од њених обезличених чланова, постаје готово коначно немогућом тежња према личном општењу с Богом и с ближњима, што значи да немогуће постаје спасење бесмртне људске личности за Царство Небеско. Убеђени смо да стварање једне такве музичке групе није ништа друго до одговор сатане на покретање теме духовног поживотињења, теме коју су покренули православни хришћани, а у вези с разматрањем савремених догађаја и појава у светлости сведочанстава Апокалипсе.

Џон Колман у књизи Комитет 300 убедљиво показује да се култ рок и поп-музике, као и дрога, никада не би одомаћио у друштву да није постојао брижљиво разрађени план уношења у живот људи тог изузетно разорног елемента који мења човекову свест. Тај талас који је захватио Запад 60-их година, означио је рушење традиционалне културе и морала. Омладина је била „поново програмирана”.  Нарочито озбиљне промене у свести омладине догодиле су се од 1968. до 1969. године, када су стекле нарочиту популарност песме групе „Битлс”, које су славиле дроге, појавио се огроман број различитих дела која славе разврат као универзални облик побуне. Управо се у то време појавило масовно занимање за такозвану контракултуру, дошло је, изражавајући се научним језиком, до „мутације културне парадигме”.  Водећу улогу у тој „промени свести” стекла је индустрија рекламе у најширем смислу те речи ("научно утемељени”чланци, „ток-шоуи”, филмови, различите емисије и представе које славе, на пример, смелост човека који „крши забране”, или које сликају „свет снова и символа” који се открива пред наркоманом и тако даље).

Године 1970. совјетски писац, уредник Књижевног листа А. Б. Чаковски о „западном друштву”је писао: „Настао је век 'кик-бокса'“ тврди Шлам (амерички социолог - прим. аут.) који је постао најважнији чинилац у животу новог друштва... Шта је у основи 'кик-бокса'? Наравно, страх, свестан или несвестан. Он рађа цинизам који је Оскар Вајлд одређивао као способност да се зна цена свему, а да се не придаје вредност ничему. Шлам пише: 'Цинизам је појава која је својствена онима који нису у стању било чему да се надају, те зато нису способни ни за разочарање. Циници се никада нису препуштали илузијама. Они се јављају тамо где царује Ништа'“.

Ради увођења „нове културе” и „новог морала” у послератно западно друштво измишљен је и организован омладински покрет „хипија”.  „Било је то у западном Берлину - износио је своје утиске с путовања по Западној Немачкој А. Б. Чаковски - У једној улици кроз огромно стакло излога угледао сам чудан призор. У малој полупразној соби (рекли су ми да је то атеље за моменталне снимке, атеље који нико не опслужује пошто је у потпуности аутоматизован и ретко ко га посећује) и угледао сам више него необичан призор. Млади људи старости, по мом мишљењу, од 16 до 18 година, дуге косе до рамена, у отрцаним јакнама, у панталонама од лаког материјала излизаним на коленима, седели су у тој соби. Не, нису 'седели' - та реч није згодна. Они су се разместили на поду крај зидова, као да су се залепили за њих, на прозорским даскама, прибивши се челима уз стакло излога. Посматрао сам их петнаестак минута. Седели су ћутке и непомично, као да су били у летаргији, у каталепсији. Чинило се да живе у неком другом свету, баш у оном који се назива  'Ништа'. Они - младићи и девојке - имали су мртва, беживотна бледа лица и укочене очи. Седели су, обухвативши рукама колена, забацивши назад главе или притискајући чела уз стакло, седели су непомично, ћутке, празних очију које не жмиркају, упереним у 'Ништа'“.

У чланку „Привидни свет, сурова стварност. О 'деци цвећа', њиховим продавцима и купцима”, посвећеном хипи покрету, Чаковски је писао о владавини отуђености међу људима у западном друштву: „Последњих година у страној, да тако кажемо, интелектуалној штампи могле су се често срести речи као што су 'отуђење', 'некомуникативност'... Отуђење је Каинов жиг западног друштва. 'Некомуникативност', то јест, концепција човекове усамљености у буржоаском друштву, блиска је појму отуђења и представља тему многих савремених књига и филмова који се појављују на Западу. Чини ми се да је покрет (назваћемо га, мода, манир понашања) деце цвећа' (тако су називали себе енглески хипици - прим. аут.) једна од илустрација отуђења”.

Дакле, „нова култура”, ратоборно антихришћанска по својој суштини, била је створена од богоборачких снага ради обезличавања човека. Ево још једне илустрације. „Сви експерименти достизања 'нирване', 'разоваплоћења!, растварања личности уз помоћ психоделије, смишљени су у паклу - пише Ј. Воробјовски - Ево једног од њих: 'Најзанимљивије је било онда када сам хтео да пробам потпуну дезидентификацију (распоистовећење). Припремио сам тројицу својих момака: свако од њих је морао да прихвати под своје руководство за време експеримента - један - моје тело, други - психо-енергетику, трећи - свест. И успело је - ја сам се распоистоветио (изгубио идентитет) и они су причали како је моје тело вршило мишићне покрете, као по команди човека којем је било препуштено, психоенергетика и свест такође. Ја сам пак боравио у празној, као празнина, празнини и мрачној, као мрак, тами”.

Не само савремена уметност, него и савремена философија приморава људе да се клањају „Ништа”.  Нихилистичка по својој суштини (то је добро показао јеромонах Серафим у својој књизи Човек против Бога), она своди реалност и људску природу на што је могуће простије појмове. Отац Серафим је наводио врло тачне речи западног мислиоца Ерика Калера: „Неодољива тежња према разарању и обезвређивању људске личности, тежња која је очигледно присутна у најразноликијим правцима савременог живота: економији, технологији, политици, науци, образовању, психологији, уметности - изгледа тако свеобухватна да смо принуђени да признамо у њој праву мутацију, промену целокупне људске природе”.  „Али међу онима који све то схватају - пише отац Серафим - Веома мали број њих схвата дубински значај и подтекст овог процеса, пошто то спада у област богословља и налази се ван граница једноставне емпиријске анализе, осим тога они не знају ни лек против њега, јер тај лек мора бити духовне природе”.

Главна прича бранилаца „поп - музике” је проста (маскирана у простосрдачну): то је САМО МУЗИКА (It's only rock'nroll”). Али, то није само музика. То јест, музика је много важнија но што би површни апологети њене апсолутне неутралности то желели да буде. Још је Платон, у „Држави”, знао да од стања музике у држави зависи и стање државе и стање народа.

У различитим друштвеним уређењима разни су видови музике. За демократију, у којој побеђује и власт има духовно најнижи слој друштва, Платон не без ироније, вели да је она „дивно државно уређење, анархично шарено, које свима без разлике, и једнакима и неједнакима, дели некакву једнакост”. Демократски тип човека угађа себи, испуњавајући све своје прохтеве; све жеље и сва задовољства за њега имају једнаку вредност. У демократији млађи не поштују старије... Музика овог друштва је ГРУБА, СИРОВИХ РИТМОВА и као таква она је ИЗРАЗ ВАРВАРСКЕ, ПРОСТАЧКЕ ДУШЕ, душе која није у стању да се обуздава, него са сва предаје дивљој помами. У Платоново доба, постојао је оргијастички култ бога вина и полне разузданости Диониса. Тај култ је Платон нескривено презирао. У току дионисијских ритуала учесници су се препуштали суманутој музици, плесу и пијанству, после чега су следили сви могући видови разврата... Насупрот разорном дионисизму, Платонј је истицао начела реда и склада, у којима човек пројављује своју сродност са Божанством.

Што се кинеског философа  Конфучија тиче, музика је за њега кључни израз људског срца, који настаје кад срце дође у додир са спољним светом. Када је човек тужан, звуци које производи, гласом или инструментима, сетни су и изгубљени; кад је задовољан, звуци су чежњиви и лагани; радост изазива жарке и широке одјеке; љутња - оштре и јаке; сажаљење је мелодијски једноставно и чисто, а љубав - нежна и умилна.

Конфучије истиче да су древни кинески цареви увек водили рачуна о музици, пошто она има великог утицаја на душе њихових поданика. Земља која напредује и развија се поседује мирну и радосну музику, земља која превире у бунту музику незадоволзства и беса, а уништена држава пуна је тужних, носталгичних песама које сећају на прошлост... Животиње познају звуке, али не и музику. Човек који је схвата, близак је моралном савршенству.

Музика људе сједињује - у добру или у злу, зависно од тога каква је и шта изражава. Ако је велика и истинска, она изражава хармонију свемира и скупа са верским обредима омогућује здраво постојање појединца и заједнице.

Конфучије, слично Платону, сматра да се народни карактер препознаје по музици и плесовима. Где је музика светла и нежна, народ је срдачан и саосећајан; где је раскалашна и узнемирујућа, народ је развратан и диваљ. И у његове време било је иростачких мелодија и ритмова. Њих је Конфучијев ученик Цешиа звао „новом музиком”.  Приликом њеног извођења, људи су се савијали напред-назад уз читаву поплаву развратних, неуздржаних звукова, безобличних и вулгарних, док су глумци и кепеци одевени као мајмуни залазили међу присутне и мешали се са њима, а да то ником није сметало.

Да сажмемо ставове два велика древна философа када је музика у питању:

1. Човек је музичко биће, које своја осећања ("додир срца са светом”, рекао би Конфучије) уме и воли мелодијски да искаже;

2. Стање музике у једном народу показује стање духа тог народа; стање музике у држави одражава стање државе;

3. Благе и умилне, чврсте и ратничке мелодије показују да је народ уравнотежен; осећајан, али храбар и одлучан;

4. Пренаглашавање ритма и помамног, неусклађеног играња  у музичком понашању човека и народа указују на декаденцију и слом, раздешеност и раштимованост душе;

5. Лоша, разуздана музика квари карактер и ствара распусне мекушце и развратнике, за живот неспособне;

6. Ако се хоће напредак заједнице, мора се водити рачуна о музици;

7. Музика је израз човекове сличности са Божанством и његове призваности да буде узвишен...

У прелепој молитви коју изговара свештеник приликом освештавања воде (на Богојављење, уочи крштења, итд.) укратко су изложена неизрецива и чудесна дела Божја, почев од стварања света до спасења човека, поробљеног грехом, смрћу и ђаволом. Премудрост Творчева сав свет је створила као храм испуњен песмом склада и спокоја. „Музика сфере”, а којој су говорили древни мудраци, управо и јесте вечна хармонија и лепота која краси космос и због које, када је из непостојања све приведено у постојање, „пјеваху заједно све звијезде јутарње и синови Божји кликоваху” (Књига о Јову 38,7). Иако је човек одступио од Бога и здружио се са смрћу и тамом, Господ га није оставио. Послао је Свога Јединородног Сина да га спасе и препороди. Први Адам, који је у рају славио Свету Тројицу песмом захвалности, изгнан из раја почео је да јеца и рида, због чега Свето Писмо, сведочећи о људском страдању, назива наш свет „долином суза”. .. Господ Исус Христос, као Нови Адам, запевао је песму Богу Оцу још лепше и умилније: сав Његов живот на земљи, испуњен љубављу према човеку и бригом за спасење људских душа, није ништа друго до песма о доброти и милости Божјој.

И Старозаветна и Новозаветна Црква увек су песмом славиле величанствена дела Оца и Сина и Светога Духа, радовала им се и клицала. Када је јеврејски народ на челу са Мојсијем избегао потеру фараонове војске и по суву прешао кроз Црвено море, Израилци су певали: „Сила је моја и пјесма моја Господ, Који ме избави; Он је Бог мој и славићу Га; Бог оца мојега, и узвипгаваћу Га” (II Мој. 15.2)... У песми је Мојсеј набрајао народу доброчинства Божја, да би их се заувек сећао и благодарио свом Творцу (V Мој. 32,1-13)... Мајка пророка Самуила, Ана, по рођењу сина кога је добила након дуге неплодности, на сав глас је хвалила Животодавца... Три побожна младића, која је Бог избавио из ужарене пећи где су бачени због своје вере и одбијања да се клањају лажним боговима, песмом су хвалили Господа зато што их је заштитио (Дан. 3, 24-90).... Пророци Божји, какви су Исаија. Авакум и Јона песмом су најавлшвали да ће доћи Син Божји и избавити свет... Нови Завет је пун песама радости и благодарности Богу јер је Господ заиста постао Човек да би људи постали усвојена деца Божја. Свети Захарија, отац Јована Крститеља, клицао је када му се родио син који ће бити Месијин Претеча (Лук. 1. 67-79)... Пресвета Богородица испевала је најлепшу библијску песму славећи Бога Који ју је удостојио да роди Његовог Сина (Лук. 1, 46-54)... Свети Симеон Богопримац, стари и мудри Јеврејин, примивши на руке Детенце Христа. тихо је заблагодарио због јављања у свету Онога Који је свет створио (Лук. 2. 29-32)... Кад је рођен Исус Христос, у Витлејему су пред пастирима појали ангели; иста она прелепа и силна бића која Бога славе на небу (Ис. 6. 2-3), пастирима и свему свету јављали су: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лук. 2. 13-14). Тридесет три године након првог Божића Христос је, јашући на магарцу, улазио у Јерусалим да би Себе принео на жртву за спасење људи; Његови ученици су песмом славили Учитеља помињући чудеса Христове доброте и милости (Лук. 19,37-38)... После Тајне Вечере, на којој су се Апостоли први пут причестили Телом и Крвљу Господњом, Спаситељ је, скупа са њима, отпевао хвалу Свом Небеском Оцу (Мат. 26,30; Марк. 14,26), а затим пошао у Гетсиманију да се помоли пред Распеће и сачека Свог издајника, Јуду... Када је Христос устао из мртвих, Његови следбеници су пуна срца и свакога дана певали и клицали: смрт је била побеђена, грех је изгубио силу, а ђаво је утекао посрамљен са великог бојног поља између Добра и зла, Светлости и таме, Истине и лажи. Из истог разлога Апостол Павле пише Ефесцима: „Певајте и појте Господу у срцу свом. Захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашег Исуса Христа”(Еф. 5, 19). Колошанима поручује да хвале Бога у „псалмима, химнама, духовним песмама”(Кол. 3,16). Док је био у тамници са својим сарадником Силом, Павле је песмом славио Творца, а сужњи су га слушали (Д. Ап, 16, 25), након чега је дошао ангео и све их ослободио... И тако даље: много је иримера који, сваки лепши од лепшег, сведоче снагу песме побожних људи. Једна од највише употребљаваних књига Светог Писма је Псалтир, коју је углавном испевао Свети Цар и Пророк Давид. То је књига молитава и благодарења Богу. Надахнута Светим Духом, она је руководила многе потоње песнике и композиторе Цркве да напишу химне Светој Тројици. Сам Давид је познат као певач и песник. Још у младости, док је био дворјанин цара Саула, блажио је душу овог потоњег свирањем у жичани инструмент и милогласним по-јањем. Слушајући Давидове мелодије, Саул, кога је узнемиривао зли дух, смиривао се и одмарао (I Сам. 16, 23). Из овог случаја јасно је да дејство побожних мелодија јесте умирујуће, успокојавајуће...

Појање у Цркви има неколико особина које су неопходне, јер је она израз молитвене свакодневнице Народа Божјег. Оно је, ире свега. славословље Богу на које је човек, скупа са својом старијом браћом ангелима, призван. Свети Василије Велики каже: „Може ли бити нешто благословеније него на земљи подражавати појање светих ангелских хорова, журити на молитву у рану зору, обожавати Створитеља химнама и духовним песмама... Стање душе у којој је радост, а не туга, јесте БЛАГОСЛОВ ЗАДОБИЈЕН ПОЈАЊЕМ ХИМНИ”.  Свети Атанасије Велики вели да кроз појање  „у души настаје немир, грубост и неред и разгони се туга”, а Свети Нил Синајски сведочи да „ПОЈАЊЕ УСПАВЉУЈЕ СТРАСТИ И УМИРУЈЕ ТЕЛО”.  Ко се певањем молитвено очисти, из духовне битке са демонима излази непобедив, напомиње Свети Јован Лествичник. Према Светом Павлу, певање у нама васпитава побожност и страх Божји: „У свакој мудрости учите и опомињите један другога псалмима, химнама, духовним песмама”(Кол. 3,16).

У храму и дому певати треба с пажњом, јер стојимо пред Христом, Богородицом и Светитељима. То значи: НЕ БИТИ НИ МЛИТАВ, НИТИ РАСЕЈАН, али ни НЕ ДЕРАТИ СЕ И ВИКАТИ. Према Јеремији Синајском, ритам и мелодија песме треба да буду стални и складни, да би се речи химни могле чути и допрети до свести оних који се моле.

Човеке је најдраже створење Божје и његово срце треба да је храм Господњи. Грађени смо складно и лепо, па имамо све дарове који су нам потребни да бисмо славили свога Творца. По Светим Оцима, ЉУДСКИ ГЛАС ЈЕ НАЈСАВРШЕНИЈИ ИНСТРУМЕНТ. Зато је Православна Црква, за разлику од западних, кривославних, које теже за спољним ефектима, забранила употребу инструмената у храму. Глас појаца побуђује пажњу и бодрост, док инструменти изазивају осећања и расположења која су често неповезана с молитвом... Наредна особина православног појања је ЈЕДНОГЛАСЈЕ (монофонија). Сви Хришћани су позвани да у вери и животу буду ЈЕДНО са Христом и међусобно, да имају једно срце, једну душу, један ум. Иако многи певају, ЈЕДАН ГЛАС се чује, пошто смо једнодушни, каже Златоусти Јован, патријарх Цариграда.

 Вишегласно хорско појање „увоз” је са Запада, и оно у нас није изворно. Православна песма смирује и очишћује човека, а вишегласна у њему буди нездрава телесна узбућења и мисао му одводи од молитве. Црква је вековима од својих певача тражила озбиљан и усредсрсђен жнвот, сматрајући га предусловом правог и здравог слављења Бога у Тројици.

Литургијска, богослужбена уметност, која се пројављује у свим службама Православне Цркве је, како вели отац Павле Флоренски. СИНТЕЗА СВИХ УМЕТНОСТИ. Поред појања и звона, које су црквена музика и позиви на молитву, ту је и архитектура храмова и олтара, фрескопис и иконопис - сликарство Цркве, књижевност химни и животописа светих, уметност свештеничких одежди, па чак и мириса (тамјана, рецимо). Као што је, сам по себи и сам за себе, свако од нас осуђен на смрт и пролазност, а у Цркви, причешћен Христом и у заједници са осталим Хришћанима, назначен за вечни живот и вечну радост, тако је и свако људско стваралаштво, одвојено од Бога и Цркве, осуђено на пролазност и трошност. Унето у храм, освештано и умивено благодаћу Божјом, оно постаје око кроз које у наш свет нетремице гледа лепота Небеског Царства, и зато вечно, непролазно. Сваки уметник трага за непролазношћу свог дела и сваки жели да изрази суштину стварности, онако како је он види и доживљава. Па ипак, једино је православном човеку дато да у својој уметности, кроз молитву, пост и Причешће. Свете Тајне и Свете врлине, упозна Пут, Истину и Живот, Господа Исуса Христа. То потврђује исконско искуство Цркве.

Црква никада ништа не препоручује, нити забрањује из моралистичких, пуких људских разлога, него на основу Божјег откривења о природи човека и космоса, као и о начинима да човек и космос ућу у заједницу са Богом. Музика сама по себи није штетна. Она је штетна и погубна тек ако човека од Христа удаљава и приближава га демонима. Како вели грчки мислилац Каварнос права, православна музика је „средство Богослужења и обожавања; а на другом месту је средство за сопствено самоусавршавање, за неговање човекових виших мисли и осећања, као и средство одбране и чишћења од његових нижих, непожељних мисли и осећања."

У Христу, Речи и Смислу човека и свемира, зазвучала је најлепша мелодија коју је човечанство одувек жарко желело: мелодија Царства Небескога.

Шта сам писао 1999. године?

Први текст о Лујзи Чиконе, анти - Мадони, објавио сам још давне 1999. године, у књизи „Од Елвиса до анти - Мадоне”, која се бавила хришћанским погледом на рок - музику. Ево тог текста у целини:

Отац Серафим (Роуз), велики подвижник наших дана,  једном приликом је записао: „Савремени човек,  у својој самозаљубљености, жели да истражи сваку могућност која се отвара пред његовим „ја”- и зато мора да се спушта све дубље и дубље у блато, да би нашао неку прљавштину која није истражена раније. Све најниже могућности човекове морају се истражити у наше доба, ђубре се мора ископавати и окусити...”И заиста: после столећа, у којима је Лепота била смисао уметности, а потрага за истином и љубав према Добру њено оправдање, човечанство друге половине нашег века дошло је до закључака да се до естетски битног може доћи надраживањем најнижих простора староадамске палости. Чекајући у тами и сенци смрти, заборавивиши на красоту преображене твари, модерни homo sapiens се враћа у демонску поноћ паганизма.

Рокенрол, анти-музика последњег времена, није могао а да не следи овај пут ка понорима бесловесног (безлогосног, разхристовљеног) доба у коме живимо. Идолски храм рокенрола од самога се почетка држао на два стуба: стубу  пожуде и стубу побуне. И пожуда и побуна су изворно сатанино осећања: жудећи да на силу постане бог, раван Богу живоме, архангел Деница, светли Луцифер, побунио се против Свете Тројице. Иступивши из заједнице са Господом живота и љубави, он је постао тамни сатана који од Адама и Еве не престаје да заводи људе у лудило похоте и да га диже на устанак против Творца. Побуна је у рокенролу прошла кроз неколико фаза: Присли, додуше несвесно, први објављује рат родитељском ауторитету и најављује неспутану слободу сексуалности; „Битлси” и психоделичари кажу да је дрога кључ за отварање „врата перцепције"; Дејвид Боуви нуди бисексуалност и хомосексуализам као „алтерантивна” стања полности; панк велича насиље и нихилистички тврди NO FUTURE (нема будућности); преко савременоог хеви-метала долази се до сатанизма и култа 666. Лујза Чиконе, америчка поп-звезда италијанског порекла, стигла је из тмине тог сатанизма као царица рок-подкултуре, још један крик пожуде и побуне.

Један од најомиљенијих идола подљудске цивилизације краја XX века који обожавају и имитирају широм света, рођена је у великој римокатоличкој породици у Беј Ситију, Мичиген. 16. августа 1959. Отац јој је радио у аутомобилској индустрији Детроита. Од детињства је маштала о слави и успеху „филмске звезде” (тај банални сан о слави и успеху назива се „америчким”). Чим је ушла у пубертет, почела је да мења мушкарце, надајући се да ће је неки од њих „избацити у орбиту”.  Уобичавала је да лута градом, налазећи жртве које су је водиле на ручкове и од којих је тражила по сто долара на зајам. Дајући аутобиографске интервјуе, Чиконеова ове људе назива „poor suckers”("јадне будале”). Још пре краја средње школе, са својим учитељем плеса посећивала је хомосексуалне барове по Детроиту и свиђали су јој се изопаченици које је тамо сретала - због „маштовитог” облачења и „слободног” понашања. Године 1978. одлази у Њујорк, где среће познатог диск-џокеја Марка Кејмингса који јој постаје водич у „свет познатих”.  Појављује се као „порно-дива” у филму „Извесна жртва”, на наказни начин испуњавајући своју детињу жељу да игра на великом екрану. Пошто јој Кејмингс помогне да сними први сингл и први спот за песму „Свако”, она га остави и живи са Жан-Мишелом Баскијатом, пријатељем сликара содомита Ендија Ворхола (прославио се тако што је насликао конзерву супе, и на тај начин утемељио „поп-арт”), омиљеног на нарко-журкама њујоршког „крема”.  После овога, упознаје чувеног њујоршког ди-џеја Џона „Џелибена” Бенитеза, који јој продуцира деби-хит „Нolyday” ("Празник”).

Године 1984. излази њен први битан албум „Like a Wirgin” ("Као девица”), који је продат у шест милиона примерака. Био је посвећен „свим девицама света”. Ругајући се девојачкој чистоти, која је на Западу и обезбоженом Истоку већ дуго поругана, уличарка Лујза се на концертима појављивала у венчаници. „Не бих могла да успем да нисам постала секс-симбол. Ја сам секси”, изјављивала је, хвалећи се да је у додиру са својом полношћу од шесте године, и да нема разлога да се то не примени у комерцијалне сврхе. Насловна песма „Like a Wirgin”, говори о полном односу који је „обновио” тужну и нерасположену девојку, па се у току њега осећала као да јој је „први пут”.

Године 1985. она је снимила песму „Material Girl” ("Материјалистичка девојка”) у којој каже: „Зато што живимо у свету материјализма / Jа сам цура - материјалиста”.  И заиста, у свету у коме  је новац заменио Бога, у коме су све вредности попљуване и бачене у блато, успех се састоји у бестидном трговању својом душом и телом. 16.августа те године Чиконеова се венчала са Шоном Пеном, глумцем-кавгаџијом. Године 1988. избија свађа, и Чиконеова напушта мужа због „пријатељице“.

Године 1986. снимила је песму „Оpen Your Heart” ("Отвори своје срце”) у коме себе представља као проститутку из  pep - show (посебне јавне куће у којима се наплаћује само гледање блудница). Амерички истраживач Џеф Гудвин каже  да је у овом споту присутан символички плес из култа вештица. Следећи спот, „Like a Prayer” ("Као молитва”) био је ругање распећу и свецима чије скулптуре стоје у римокатоличким храмовима. Ругање је - како би она другачије? - било приказано кроз вулгарне сексуалне алузије... И тако даље. Из спота у спот, са албума на албум, ова јадница је тонула све дубље у таму, мамећи публику за собом. На дну амбиса је снимила спот „Еrotica” у коме приказује све врсте полних изопачености. Између појединих секвенци спота емитована је слика Крста (као и друге рок-вештице, Чиконеова носи крст на концертима, очито, не из поштовања према вери својих предака, него да би му се подсмевала.)

Несрећна Италијанка се бавила и снимањем филмова. У филму „У кревету са (анти) Мадоном”, је приказала своју болесну свакодневницу. То јој није било довољно да би раздражила тупу, превише развраћену публику, па је објавила књигу „Секс”, компилацију „еротских”прича и порно-фотоса. „Дело” је изашло у тиражу од милион примерака на пет језика, а цена му је била папрених 50 долара. Овај приручник за глатко путовање у вечну смрт душе изашао је у САД пред Божић 1992. Није ни чудо, кад се зна да су многи у САД толико оглупели да су им најпопуларније личности управо овакве „забављачице”.

Једна анкета, спроведена у Америци, показала је да само 13 посто Американаца верује у свих десет заповести Божјих, да је трећина супружника имала односе ван брака, да петина деце губи невиност пре 13 године, а да је од почетка седамдесетих година XX века, кад је абортус легализован, на жртву Молоху дивљег себичњачког хедонизма принето преко 30 милиона нерођених.

„Облачи се као проститутка, а понаша као вештица”, каже за Лујзу Чиконе Хелен Хејст, психолог на универзитету у Бату, једна од многих који се у САД баве феноменом њене популарности.

На стадиону Вембли, пред 72.000 обожавалаца. Лујза Чиконе све своје „вештине” у господарењу масом. Док траје несма  „Causig the Comotion”она изводи сцене мучења над девојкама из пратеће групе; за песму „Каo молитва” носи црну мантију и крст око врата, а на сцени је направљена имитација олтара уз мноштво електричних свећа. Лујза Чиконе се руга једној по једној светињи, да би се појавила у костиму  проститутке  (на концерту мења укупно 12 костима.) Једна од сцена са концерта је симулација оргија хомосексуалаца и лезбејки.

Лујза Чиконе испитује разне начине да оствари зараду. Наравно, најпоузадније средство је експлоатација сексуалности, нарочито перверзне. Када је снимила фотосе за књигу „Секс” појављивала се гола на бензинској пумпи, у ресторану, аутостопирајући. У филму „Тело на увиђају” игра жену - инспектора која убицу имућних стараца исцрпе полним односом. Један од продуцената је, гледајући снимање филма, био запрепашћен: „Сви смо били шокирани видевши њене сцене. Никад не очекујете такво понашање од једне звезде”.  Њена филозофија глас „Поента је да се свако осећа угодно са оним што чини. Са собом, са другим мушкарцем, са другим женама. С двоје људи, с троје људи, с мастурбацијом. Било шта. Не треба осећати стид. Ту није реч о квантитету него о квалитету. И поштењу”. Своје речи, каже, спроведи у дела. У приватном животу је пробала оно што је пропагирала на концертима, у филмовима, у књизи „Секс” (за њу је потрошено, да би се направила чврста корица, око 400 тона алуминијума.)

Уредник „Мelody Makera” Џим Арундел сматра да она има огромну подршку међу младима који уживају у њеном смислу да шокира јавност и изазове реакције околине. Нудећи себе и свој поглед на свет, у сталној измени имиџа и стила, постала је симбол краја XX века, у коме је око 200 милиона људи изгубило животе у ратовима и концентрационим логорима.

Родни град Детроит сваке јој године приређује фестивал (улазница је 35 долара). На фестивалу, једном од таквих, биле су изложене слике Лујзе Чиконе, празне бочице парфема, прве плоче; било је такмичења њених двојника, мушких и женских. Кевин Бигли,. 47-годишњи радник, стигао је из Лондона у Детроит, поносан што је први купио „Секс” и карту за њен концерт. Обожаватељка Лорен Кобли је плакала кад је стигла у Детроит, град детињства Лујзе Чиконе. Она тврди да ју је Чиконеова учинила „бољом мајком и супругом” (што се види из чињенице да је свом малолетном сину показала књигу „Секс” и причала с њим о томе!?); Крис Севастино је цео викенд провео нашминкан и одевен у њен костим. Ватрене присталице њене филмове гледају и до 125 пута, а понашају се као припадници верске секте. У току фестивала гости су посетили родну кућу своје миљенице, њену школу, место где се први пут љубила са мушкарцем, а затим су ишли на гроб њене мајке која је умрла кад је Лујза имала пет година. Ипак, било је и забринутих лица. Индер Ананд је дошла са својим супругом и сином Дибсом који, као фанатичан поклоник поп-звезде, по мајчиним речима, сваки слободан тренутак троши на куповину симбола исте: од плоча и касета до мајица. Дибс је 1992. био на детроитском фестивалу, па је, понесен духом Чиконеове, отишао у један клуб хомосексуалаца. Зато су родитељи морали да дођу са њим. Дибс је изјавио како му се сав живот састоји у праћењу идола његове младости.

Лујза Чиконе не мари много за своје обожаваоце. Сви су, те 1993, очекивали да ће им, пошто су дошли да прославе њен рођендан, она упутити ма какву поруку. Није било никакве поруке.

Њој је остала само жеђ за новцем. Лиз Розенберг, портпарол рок-певачице, каже да јој се свиђа кад људи мрзе њену газдарицу, пошто и она мрзи њих. Важно је да се изазову скандали, да јавност реагује, да се плоче и касете продају. Фреди де Ман, њен менаџер, говори о плану Чиконеове, која, пошто се осећа као царица моћне империје, има намеру да подигне колосеум за забаву. Приходи су јој огромни, има дара за бизнис. Новинарка која је с њом правила интервју за „Вашар таштине” (“Wanity Fair”) примећује да ова певачица зрачи змијском хладноћом: „Говори, али се ретко смеје. У целини, из ње избија нека хладноћа која сече. Шта год прича, све се оконча послом. Бизнис, увек бизнис”.

Њен је мото: „Буди себичан, послован, користи се свим средствима која омогућавају успех и нека иде до ђавола све што те на путу ка циљу омета”.  Њен физички лик је, пре но што је дошла у додир са пластичном хирургијом, био неугледан; прве успехе у контакту са јавношћу постигла је захваљујући бестидности с којом је спроводила начело „циљ оправдава средства”.  Бестидност јој доноси имовину од 200 милиона долара; бестидност продаје 140 милиона њених плоча.

У једном од својих интервјуа Чиконеова открива да се она осећа као неко ко се увек поистовећивао са мањинама. Пре свега, са сексуалном мањином - то јест, са хомосексуалцима, који је највише поштуј јер између њих и ње нема никакве полне напетости. Оно што јој допада је спот групе „Веома љуте папричице” ("Red Hot Chilly Papers”) у коме се два мушкарца љубе. И даље себе сматра великом уметницом, која је кадра да утиче на људе и мења свет набоље, дајући самоувереност женама.

Као и у случају других мега - звезда и мега - бендова, очито је да је иза њеног пробијања у јавност стајала невидљива рука идеолога Новог светског поретка, чија парола није само „Завади, па владај!”, него и „Разврати, па владај”, „Заглупи, па владај!” Знајући да је дошло време да се укину последње границе које деле Добро од зла. Светлост од таме и Истину од лажи, они су пронашли изванредног робота за своје планове: празнодушну, жељну славе и на све спремну Американку, коју су уобличили у складу са својим замислима. Лујза Чиконе је употребљавана на свим нивоима идеолошке борбе за Нови светски поредак. Узимајући псеудоним „Мадона”, снимајући песме типа „Као молитва” и филм „У кревету са...”, она је послужила у рату против оно мало хришћанског духа што га је остало у Америци и Европи: нозивајући жене на апсолутну самосталност и понос, она је постигла више од свих феминистичких покрета заједно, задајући још један немилосрдан ударац породици; пропагирајући хомосексуалност, мушку и женску, она их је учинила прихватљивима за широке масе, ублажавајући евентуални шок који би наступио због озакоњења против-природног блуда; о развраћању девојчица најмлађег узраста (а Лујза им је идол!) да се и не говори... Она све то и даље чини, из албума у албум, из спота у спот...

Очито је да је историја гордог западног човека, који се Бога одрекао и на Светињу заборавио, завршава у каљугама подљудског и демонског. Није ни чудо: Реч Божја вели да тако мора и да буде, јер кад човечанство отпадне од Христа, оно неминовно стреми антихристу и његовој тиранији. Страшно је само то што и ми, Срби, некад православни народ, хитамо за гадаринским свињама, у којима су демони, а заборављамо судбину гадаринских свиња - све су се, наиме, подавиле у језеру. Ево шта пише један домаћи рок-критичар, рекламирајући, у доба кад је LР „Еротика” изашао, плочу гадаринског типа: „Чак 75 минута и 14 песама великодушно и издашно је (...) понудила СВОЈИМ ВЕРНИЦИМА (подвлачење наше, нап. аут.) богиња попа и скандала, секса и влажних снова оба пола и уверила је свет како је, ето, коначно отворила карте (...) У видео - споту она ужива у свим посластицама Содоме и Гоморе, секс пршти на све стране. (...) Ово је једно од најбољих остварења мис Чиконе. (...) Она разоружава својом појавом, певањем и енергијом, дакле још од тада она ту моћ користи опијајући следбенике њеног храма љубави и хедонизма”. Текст је изашао у породичном листу „ТВ Ревија”.

Што се сласти Содоме и Гоморе тиче, оне имају своју цену. Јер „пусти Господ на Содому и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња, и сатре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима, и сав род земаљски”(Пост. 19, 24-25). Тако се плаћају содомско-гоморска уживања.

Чиконеова је свесна своје таме и јада, барем у извесним тренуцима, кад спадне маска самоуверености. Ево шта каже: „Ја сам веома узнемирена особа. У МЕНИ СЕ НАЛАЗИ БЕЗБРОЈ ДЕМОНА СА КОЈИМА СЕ СВАКОДНЕВНО РВЕМ. Али ја желим да будем срећна... Убеђена сам да нико не може бити искрено вољен док не упозна и не заволи самога себе. Тек тада може бити истински вољен, а то је оно шта ја желим...” То је вапај.

Вапај душе која жели љубав, а уништава саму себе....

Ради славе, новца, успеха, било чега. И ништа је не може задовољити, јер је сав свет мањи од душе. Напуниш душу светом, и оиет остане бездан. Гладан. Хоће још. Тражи му се...

Бљештаве рок-звезде, идоли нашег једног времена, нису ништа друго до сасуди шареног ништавила. Говорећи о њима, отац Серафим Роуз је приметио: „Подљудски натчовек је запрепашћујућа појава - празан, безлично медиокритетски, али „живописан” за људе који не знају и не могу да смисле ништа боље”.  Таква је и ова подљудска, содомско-гоморска анти-Мадона.

Шта сам писао  2007?

Бавећи се подкултуром наших дана, 2007. године објавио сам књигу „Пут у нигдину”.  И тамо сам писао о Лујзи Чиконе, која је од „material girl”, решила да постане кабалистичка „светица”. 

Она, која је годинама била културолошки провокатор, померајући границе дозвољеног, пре свега у сексуалној области јавних наступа, после низа филмских улога (Evita, A League of Their Own, Desperately Seeking Susan, итд.) и после постајања најуспешнијом и најбогатијом женском топ-звездом свих времена, 1998. године добила је могућност да се позабави „духовношћу” преко свог денс албума „Ray of Light”.  На албуму су се преплели многи утицаји: од јоге и оријенталне мистике до кабале. На омотници албума, упутила је захвалност рабину Ејтану Јорденију, једном од учитеља лосанђелеског Кабала центра, веома моћне и богате јеврејске организације из Јужне Калифорније.

Кабала центар постао је познат по ширењу Њу Ејџ верзије јудаизма, учећи богате госте нумерологији, астрологији, реинкарнацији, просветљењу путем созерцања кабалистичке књиге „Зохар”, итд. Центар је себи привукао многе Холивуђане; а Лујза Чиконе се са рабином Јорденијем саветовала и о најповољнијем часу за рађање ћеркице. Тако је антимадона прешла у јудаизам. Додуше, озбиљни рабини су се хватали за главу због Јорденијеве верзије холивудског Њу Ејџ јудаизма. Али, мода је мода. А Чиконеова је увек била модерна, зар не?

На албуму се, у песмама типа „Sky Fits Heaven”, велича новодопско „слеђење сопственог срца”(„I thik I’ll follow my heart | It’s very good place to start”). Нашла је срећу у свом малом нарцисоидном свету, чија се малограђанска мистика своди на самообоготворење и чекање „уједињене планете”: „She’s got herself a litlle piece of heaven | Waiting for the time when earth shall be as one.”

Милионски тиражи албума значили су да се Лујза, чаробним штапићем медија, из материјалистичке цуре у материјалистичком свету претворила у спиритуалистичку цуру у материјалистичком свету.

Те исте 1998., Лујза Чиконе је учествовала, скупа са Деми Мур, Мартином Шином и Голди Хон, у снимању диска „Дар љубави” по стиховима персијског песника мистичара из 12. века, Џелалудина Румија. Иза „пројекта” је стајао Њу Ејџ гуру, бивша десна рука шефа ТМ Махаришија, Дипак Чопра.

Спот Чиконеове из те 1998., за који је добила MTV награду, приказивао ју је на сцени окружену играчима у хинду одећи. Иза ње су биле огромне пројекције Кришне, Сарасвати и малог Ганеше, а она је певала санскртску шлоку, да би затим почела да плеше уз свој денс-електронски хит „Ray of Light”.  На челу је носила индуски знак чистоте, симулирајући, у споту, сексуални акт с једним од играча.

Рабини традиционалног јудаизма бунили су се против профанације своје религије, коју је Чиконова упаковала у свој имиџ кабалисткиње. Сада се дотична представља као добра мајка и, наравно, вредна пословна жена… Још једна маска на лицу које одржава пластична хирургија.

***

Александар Ламброс у својој студији о Лујзи Чиконе тврди: „Оцена Мадониног утицаја који врши на готово све аспекте савремене културе најчешће се сублимише у једној речи – ИКОНА. За једне она је икона попа, друге феминизма, за неке постмодернизма, сексуалне мањине такође је сматрају својом иконом, а све је више и оних који је виде и као икону нове духовности”.  Да би поткрепио ову своју тезу, Ламброс цитира Стинга који вели: „Она је нечувена, провокативна, недостижна. И током година, сви смо били сведоци њене еволуције, од превејане уличарке до девичанске младе, од богиње секса до јогија. Њен ум је прослављен колико и њено тело, она је страсна колико и пожељна, она води док други следе... Жена која је сва жена... и која је све жене”.

Једном речју, испунио се младалачки сан Лујзе Чиконе: „Слава је нешто веће од свега што могу да замислим. Нећу бити срећна док не будем славна као Бог”.

Још 1989. године Гранада је ставила лик Лујзе Чиконе на поштанску марку; 1991. учинило је то карипско острво Сент Винсент, а 1992. афричка држава Гамбија. У граду Паћентру у Италији, родном граду њених бабе и деце, 1987. подигнута је њена бронзана статуа у природној величини.

Шта се поштује код ње?

Које су то особине?

Бритни Спирс каже да се Чиконеова „једноставно појави и буде она”; Шер тврди да „нико то не ради боље од Мадоне”; Аланис Морисет се диви „њеној отпорности и снази у овом сулудом послу”, као и утицају који је имала на њен живот када је Аланис, као тинејџерка, почела да спознаје своју сексуалност и чула њене приче о слободи; Тина Тарнер је „фан њене одлучности, њене воље да буде оно што јесте и у томе остане успешна“; Гвинет Палтроу је научила да не брине о томе шта људи мисле о њој; Лиз Розенберг, задужена за њене односе с јавношћу, диви се њеној породичности и духовним уверењима. Амерички културолог, Камил Паља, тврди да је она права феминисткиња која има много дубљу визију секса од савремених, плачљивих феминисткиња Америке: „Мењајући стил одевања и боју косе практично сваког месеца, Мадона отелотворује вечите вредности лепоте и задовољства. Феминизам каже: „Нема више маски”. Мадона каже да нисмо ништа друго до маске. Кроз свој огроман утицај на младе жене у читавом свету, Мадона представља будућност феминизма”.

Уметност иконе у православној духовности је битијна уметност – она захтева од човека да се, кроз свештену слику, уздигне за Прволику, Христу, с обзиром на кога је свако од нас створен. Иконе нуде обрнуту перспективу: за њих је смрт неприродна, а златокруг нестворене светлости око главе светих показује пут ка остварењу човековог призвања као пут подвига у сарадњи с Богом. Међу светима нема маски: њихова лица угледала су Лик Бога Који је постао човек, и било каква дволичност им је страна. Ђаво је сав маска: он се по речима Светог Писма претвара у анђела светлости да би ако је могуће, преварио изабране. Он се никад – осим кад је човека победио и покорио! – не јавља у свом правом обличју, јер је, гордошћу, постао гнусан и Богу и људима. Највише се труди да га не примете – како рече Бодлер, највећа обмана његова састоји се у томе да нас увери како он не постоји. И његове слуге, свесне или несвесне, протејски се мењају, да би завеле (скренуле с правог пута) и саблазниле (навеле на грех). Блуд у хришћанском предању има двоструко значење: мистички, то је одступништво од Господа, Истине и Љубави, и поклонење лажним боговима – идолима; у односу мушкарца и жене, блуд је, како каже Антанас Мацејна, лаж телом. Јер, полни однос између мушкарца и жене треба да буде сведочење њихове љубави, а у блуду је реч само о коришћењу другог ради постизања сексуалног задовољства. Блудник мрзи живот који би могао да се роди из односа мушкарца и жене: њему је довољно да осети сласт, а одговорност му није потребна. На крају, нема чак ни сласти: све се претвара у сувопарну вољу за моћ, у донжуанство и фамфатализам.

Суштина сексуалне револуције је била у побуни: у побуни против љубави, брака, породице, а у име стицања моћи. Лујза Чиконе је у том смислу сасвим јасна: „Себе доживљавам као сексуалног револуционара”.  Бранећи се поводом напада на своју порнографску књигу „Sex” од оптужби за вређање породичног морала, она узвикује: „Због чега не бисте могли да имате породицу, а да останете слободни и отвореног ума за друге идеје?” Волети друге значи прихватати их онакве какви јесу: ако ти је син педер, сматра Чикеонеова, нормално је да га таквог волиш. Пошто је у својој књизи имала низ садомазохистичких слика, она је свој однос према садомазохизму бранила лажном наивношћу: „Дефиниција садомазохизма се састоји у томе да ћете некоме допустити да вас повреди знајући да ћете у томе уживати, а границу ћете сами одредити. Ко смо ми да судимо да ли је то добро или није? /.../ Има нечег у томе да будете везани. Као када сте били беба и мама вас везивала за седиште аута. Хтела је да будете безбедни. То је био чин љубави.”

Лујза Чиконе се „прославила” и својом пропагандом хомосексуализма: њен учитељ балета, Флин, био је изопаченик који ју је учио да је лепа и женствена док је била у пубертету. Сама она се хвалисала својом бисексуалношћу и уживањем у женским телима, а нормалним мушкарцима је препоручила да бар једном „у устима осете језик другог мушкарца”.  Младост је проводила у „геј” клубовима (очито је да веза са моћним хомосексуалним лобијем веома допринела њеној популарности, за шта се Чиконеова одужила пропагандом педерастије и лезбејства као нечег нормалног.) Она свој однос према содомитима правда њиховом „прогоњеношћу”, њиховим комплетном људскошћу (јер су они у „додиру са женственим у себи”). Њени најбољи пријатељи су педери и лезбејке...

Шта је суштина хомосексуализма, који је само врх леденог брега званог „сексуално ослобођење?” То је нарцисоидност, самозатвореност и самозаљубљеност без преседана у историји досадашње културе. Други су само гориво за које Ја, жељно уживања. Говорећи о свом полном органу, Лујза Чиконе је, у доба књиге „Sex”, рекла да је тај орган „комплетан сиже њеног живота”, „место на коме су се одиграле најбоље ствари” и „храм у коме се стиче знање”. На једној од фотографија књиге, она мастурбира гледајући се у огледалу. То је срж сексуалне револуције: маструбација пред огледалом. Одатле потиче експериментисање са свим могућим врстама изопачености: задовољство више није у сексуалном односу као таквом, него упрелажењу граница, у скрнављењу целовитости, у „радосном” легионизирању самог себе.

Наравно, егзибиционизам има и комерцијални карактер – боље се продају производи; њено љубљење са Бритни Спирс (која је, можда, како каже, „у неком претходном животу” била супруга Мадоне, као мушкарца) и Кристином Агвилером („Има мека уста и лепо се љуби”) дигао је комерцијалну прашину невиђених размера. Сада, као мајка и кабалисткиња, Лујза Чиконе каже да је у епохи „Секса” била несташна, жељна померања граница и егоистична, али сада, када је превазишла, не каје се – таква је била, то јој је била фаза.

Наравно,  читалац (као и увек када се ради о роксубкултури) може да каже да је све то реклама, да је трговина. Неоспорно! Али, како је било могуће да пропаганда хомосексуализма, до пре педесет година законски кажњивог у већини земаља Запада, постане мода? Да разврат, који се крио од очију јавности, постане мода? Да егзибиционизам постане мода? Да говорење поганих речи постане мода? Треба ли пред тим појавама ћутати или их поредити са неком битијном нормом којој се морамо вратити ако хоћемо да будемо људи, а не „звери веселог трбуха” (Ниче)? Писац ових редова се јасно определио. Он је против „чиконизације” света, јер Лујза Чиконе је од проституције направила медијски пожељан облик понашања. Продати себе, своје тело, свој дух, уживајући у ефектима те продаје – то није чак ни изворни, романтичарско-рокерски пакт са ђаволом. Роберт Џонсон је продао душу да би одсвирао неодсвириво, а Џенис Џоплин је давала тело верујући да је то начин да у свету буде више топлине. А Лујза Чиконе је себе продавала (као уметничко дело сопствених руку, додала би она) уживајући у томе. И њено проституисање постало је оруђе пост-модерне револуције више него било шта друго у новијој историји медијског утицаја.

Жан – Пол Готје је изјавио да је Чиконеова инкарнирана „мода”.  То значи: Чиконеова је начин на који се људи мењају у складу са захтевима глобалног капитализма. Јер, у данашње време, модели се обликују пожељни облици понашања широм света. Она се прво облачи као улична дроља (trash style) и говори да би волела да се свака америчка тинејџерка облачи као она; затим се облачи као женствена, крхка плавуша, одева се као дечак, латино меланхоличарка и фламенко играчица... И тако даље, и томе слично. Коначни ефекат? Жан Пол Готје: „Она тера људе на размишљање, да се запитају, да ли је нормално заиста нормално. Не. Не постоји таква ствар као што је нормално. Ја јој се најискреније дивим”.  И она је свесна тога да је модом уобличила поколења: „Суочимо се с тим, све оно што сам годинама радила људи су научили да прихватају. Данас то више не звучи тако нечувено, такви смо ми, сваке деценије постајемо отворенији за идеје. Хомосексуалност се више не поставља као питање у поп култури, а до пре десет година то је представљало нешто ужасно срамно”.

Као што су хипици хтели да буду хришћани првих векова, али без одговорности, тако је и Лујза Чиконе решила да буде револуционарка, али заклоњена у „женску нежност”.  Она никада није сагледала последице својих поступака. Она није помислила на чињеницу да начин живота који је нудила другима води право у смрт (ако ништа друго, могла је да се сети својих, сексуално изопачених, пријатеља, учитеља плеса Кристофера Лина, цимера Мартина Бургојна, уметника Кита Харинга и режисера Хауарда Брукинга, који, су, сви, умрли од СИДЕ.) Покретана „ужасним страхом да не буде медиокритет” (њена изјава), она је у main stream роксубкултуре унела све врсте перверзија, које су сада саставни део глобалног мало-грађанства. Данас не бити медиокритет може само онај ко је „нормалан“; „straight”, веран основним начелима живота.

О свом односу према религији Лујза Чиконе је волела да прича у познатом стилу привлачења пажње на невино које у сваком тренутку може постати опсцено: „Црква је увек раздвајала сексуалност и духовност /.../ ја мислим, да то баш иде једно с другим. Оно што сам ја радила у споту „Like a Prayer”, водила љубав са светитељем, то је и те како нешто стресно. Због чега то човек не може да верује у Бога и да буде сексуалан истовремено? /.../ Кад вас васпитавају да верујете да је све у вези секса забрањено и табу, онда је, наравно, то све што вас занима. То вам постаје потпуна фасцинација. То је најсигурнији начин да заинтересујете дете. /.../ Једва сам чекала да изгубим невиност због тога што ми је толико пута поновљено да је то најгори грех који можеш да починиш”.

Нападајући римокатолицизам (патња, грех, испаштање, чистота – све то смета), Лујза је изјављивала како се моли својој идеји о Богу... И на крају постала Њу Ејџ кабалиста. Захваљујући кабали (јеврејској магијској мистици), почела је да размишља „какву поруку шаље у универзум“; и још: „Кабала не значи одрицање од свега и посвећивање монашком животу. Тражиш све, али тражиш да би то поделио” (остајеш звезда, пуна пара, али стичући „духовност”, наравно). По Јехуди Бергу, она сада носи црвени кончић који спречава утицај злих сила. А Лујза Чиконе жели да преко кабале, контролише свој его – сатану у себи. И сад, пошто је славу стекла медијском проституцијом, саму себе је промовисала у кабалистичку светицу, која се бори против оговарања у америчким медијима, са жељом да окупи људе и „помогне им да стекну свест о целини” (јер у кабализму је „све једна велика повезана целина”). Живећи у свету коме је стало до популарности, она пати (јер јој то више није битно). Верујући у личну и глобалну карму, она се плаши појаве новог Хитлера или Бин Ладена, јер их ми призивамо својим лошим мислима и делима.

Толико је узнапредовала да је, по свом учитељу рабину Ејтану Јарденију „постала толерантнија, его јој се смањио, смиренија је, сажаљивија, мање импулсивна, способнија да сагледа ширу слику света уместо што само реагује на бол и тешкоће”.  Јардени чак тврди да је она међу један посто људи који су потпуно разумели кабалу.

Какав постмодернизам: уличарка постаје светица не престајући да стиче материјалну добит од своје уличарске фазе, и не бежећи међу опатице, него остајући звезда MTV-а! Почела је да пише и књиге за децу.

Да је иза Лујзе Чиконе антихришћански лоби, не може се доказати „математички”.  Али, да је њен пројекат антихришћански, и да је у њега много уложено, сасвим је јасно. Рецимо, песма „Like a Prayer” састоји се од стихова из Откривења Јовановог, то јест речи Христових обраћања Црквама у Малој Азији и вернима, као и помињања звери – антихриста који ће доћи. Њено римокатоличко порекло веома је погодовало прављењу богохулног мита са „еротском” позадином. „Уметничко” име јој је Мадона, а ћерка јој се зове Лурд, по најпознатијем римокатоличком Богородичином поклоничком месту у Француској.

Спот „Like a Prayer” представља Лујзу Чиконе како страствено љуби црног свеца („светог Мартина од Пореса”), а у позадини горе крстови („критика расизма”, зар не?) Оптужена да јој је спот богохулан, Чиконеова је одговорила у свом познатом стилу (наивна и невина девојчица не зна због чега је тако мрзе, а она се само игра): „Замерали су ми због запаљених крстова. А они могу имати различита значења, од расизма, Кју Клукс Клана и тога да су они увек спаљивали крстове, мог беса према негативним конотацијама католицизма и религије уопште, па до страсти и Божје љубави или топлине, врелине коју ватра доноси. То, дакле, може значити милион ствари, али сигурно није било богохулно”.

Шта год ради, носи псеудоним „Мадона”.

А то и јесте циљ антихришћанског лобија.

Но, судбина Лујзе Чиконе, која је постала „икона” буди у нама тугу; како каже свештеник Владимир Зјелински, „наметање разлике, култ обоготворења плоти, заснован на тоталној стандардизацији човековог тела, када женска лица служе само као допуна ногу, кад се свако лице раствара у маси и руљи, рађа у нама тугу за иконом – иконом не само као предметом који се може начинити и купити, него као откривењем аутентичног људског лика, као тајном присуства Сина Божијег, Који је пожелео да се очовечи да би свако од нас стао да бива почетком Његовог новог богојављења”. ..

Та туга помаже да преживимо доба у коме „ад на мене са проклетством риче, сва му гледам страшна позоришта” (Његош).

„У свету у коме данас живимо дешава се немогуће. Бог је поред нас, а ми Га не видимо. Говори нам нешто, а ми Га не чујемо. У нама је Његов дах, а ми Га не осећамо. Наша срца не куцају брже кад чујемо реч „истина”.  Ми смо безбожници. То је наша суштина. То смо по начину живота. По томе како звучи реч „човек”.  А она звучи гордо. Престали смо да се клањамо. И Бог је престао да нам се јавља. Он нам не долази. А ми смо решили да Га нема јер претпостављамо да оно што перципирамо постоји, а неперципирано – не постоји. Само моје „Ја” не може а да не постоји, а свега другог може и бити и не бити. У оквиру случајног нашао се и Бог”, каже руски мислилац Фјодор Гиренок.

Брзина којом живимо лишила нас је могућности да догађаје примамо тако што ћемо их осмислити. Не пада нам на памет да било шта осмишљавамо. Зато нам свет постаје нејасан и мутан. У свету без смисла нема ни напора воље. Нема вере у Вишње; нема намере да се било шта постигне. Људску празнину попуњава реклама – човек не зна шта да ради, како да досегне своје човештво, и баца се у понор медијског шаренила. Психоанализа је рекла: ти ниси слободна личност; ти си нагон. Нешто те НАГОНИ да се тако понашаш. Подсвесно. Емоције. Нема ума. Нестао је... Остаје ти само да се помириш са модом; све пролази, све је ништавно, али нека бар буде по најновијој моди. Опусти се... У том сјају шареног ништавила и Бог је ништа. Или Све. Пантеистичко, Њу Ејџ све. Све је Једно. Свеједно. Сви смо Једно. И нема нас, и има нас. Носимо своја тела као маске. А душе нема, као што нема Бога. Бар их ми не опажамо. А то је исто.

Лујза Чиконе је мајстор празнине одеване у разне костиме. Она је и фатална жена, вампир који сише мушку крв, и храбра секс-револуционарка, и лезбејка која је спремна да се допадне геј-популацији, и мајка, нежна као маслачак, и уметница, самој себи уметничко дело, и рањива девојчица којој треба снажно мушко раме, и богаташица, али жељна скромности, и проститутка и кабалисткиња... Она је Све; и Ништа. Јер, Ништа је Све. И Све је Једно.

Свеједно.

Руски изучавалац окултизма, Владимир Кремењ, у својој студији „Последње искушење”, пише о Кабали. Читајући га, схватамо зашто је Лујза Чиконе постала Њу Ејџ кабалисткиња:

>> У основи многих савремених мистичних учења лежи Кабала. Тајно учење - Кабала - настало је на размеђу наше ере у средини образованих Јевреја који су сањали о владавини над светом. Оно је упило у себе различите идеје оног доба. Наћи ћемо у њој сличност с будизмом и таоизмом, хеленском философијом, египатском и халдејском магијом.

Касније је Кабала постала основа већине „тајних учења”- од првих хришћанских јереси, гностицизма и херметизма, до средњевековне астрологије, алхемије и савремене магије. У Кабали се налази кључ за разумевање масонског езотеризма.

Кабала се заснива на двама древним трактатима - рабина Акибе „Сефер Јецира”, („Књига стварања”) и рабина Шимона „Зохар” („Књига сјаја”) уз коју је савремени пољски кабалиста рабин Ашлаг написао коментар од 21. тома.

Кабалисти сматрајуда је Мојсије у Тори сакрио од непосвећених „тајно знање” о грађи материјалног и духовног света, о начинима продора у свет духова и управљању њима. Ово тајно учење засновано је на изговору и писању имена Бога, духова, стихија, ритуалне и практичне магије. Кабала је увек остајала најзатвореније учење јеврејског народа. Оно се преносило са учитеља на ученика тек након дуге провере изабраних. Кабалисти су преузимали строге обавезе у вези са избором ученика. А појединци који су били посвећени у сваком поколењу и којима се дозвољавало да се баве Кабалом, морали су да положе најстрожу заклетву која забрањује да се открива чак и најмањи детаљ учења. У томе да су се понекад појављивала дела о Кабали може се видети да је постојало неколико нивоа тајности.

У чему је ту ствар? Зашто је „тајно учење” које се увек брижљиво скривало, данас отворено за све? Кабалисти сматрају да је данас дошло време да се делује - да се разоткрије широкој маси људи „тајно учење” које је у стању да убрза долазак „месије” којег они очекују.

Шта је то „Кабала”? Како пише савремени кабалиста Михаил Лајтман, то је учење о узрочно-последичној вези духовних извора. Сваки материјални предмет, каже он, од најситније честице до космичких објеката, управља се духовним силама којима је прожет свет који као да представља некакву мрежу коју су те силе изаткале. Први систем у Кабали назива се „Поредак стварања светова и сефирота” други „Разумевања или ступњеви пророчанства и духа”.  Према учењу кабалиста, сефироти су светлошћу испуњене посуде од којих се састоји цео свет. То је мрежа енергетских канала која одржава свет.

У Кабали сва имена као да дају реалну предметну представу о духовном објекту. Духовно се у нашем свету потчињава материјалном. Сматра се да дати име духовном објекту може само кабалиста који је достигао одговарајући духовни ниво и који види узрочно-последичне везе духовног с материјалним. Кабалисти пишу књиге и преносе знања помоћу таквог језика који, како они сматрају, има непроменљиви духовни корен.

Сличност с учењем кабалиста може се видети у „Књизи промена” (Ји Тјинг) и таоизму код Кинеза, у будистичкој логици, у питагорејству и Платоновом учењу о идејама.

У савременом свету може се запазити утицај Кабале на помодне научне правце у филологији и лингвистици: херменеутику, структурализам, семиотику и друге.

Цела Кабала је заснована на лозинкама. Изговарајући за време обучавања имена Бога, светова и духовних радњи које су повезане са његовом душом, кабалиста добија за њу одговарајуће микрозрачење. То зрачење чисти и припрема душу за пријем духовне енергије која изазива у души уживање...

Уживање је не само један од основних појмова кабалиста, него и циљ живота. Отпадање од Бога они схватају само као замену духовног уживања материјалним. Кабала учи о реинкарнацији душа при чему се сва дела која је починио човек одражавају на следећим постојањима. Према Кабали, смењивање поколења у свету је само појава и нестајање тела, док душа, која испуњује тела, главно човеково „Ја” (његове жеље, карактер, мисли, записане као и свака друга информација на материјалном носиоцу - на ћелијама мозга) не ишчезава, већ само мења носиоца. Узгред, ова теорија је касније постала темељни принцип компјутеристике.

Кружење сталне, ограничене количине душа, њихова појава у нашем свету и улажење у друга тела стварају следећа поколења. Зато сва поколења од првог до последњег они сматрају као једно поколење, чији живот траје неколико хиљада година - од рођења човечанства све до његове смрти. Није важно кроз колико инкарнација пролази свака душа. Смрт тела не одражава се на њој као на вишем облику материје. Кабала учи о потпуном и затвореном управљању светом и одриче човекову слободу воље. Добровољно или кроз страдања, у овом или следећем животу, кроз физичко, економско и друштвено деловање сваки од људи и цело човечанство у целини ће доћи до рајског живота. На крају поколења сви људи, и добри и зли, стећи ће блаженство. Разлика је само у путу: они који добровољно и свесно извршавају вољу врховних сила добиће уживање, а они који се њима супротстављају - патњу. Драма се састоји у томе, пишу кабалисти, што човечанство још увек не може да замисли несреће које му предстоје, јер циљ је постављен и закони Торе су непроменљиви. Кабалисти сматрају да је зло неопходан услов постојања света, да је оно исто тако вечно као и добро. На крају многих поновних рођења сва бића, укључујући и Каина и ђавола, слиће се у Божанство од којег су они произашли. Од овог дуалистичког учења једнакости Светлости и Таме потекле су многе касније јереси.

Спољашње управљање човеком по Кабали се остварује на два начина: осећањем уживања и осећањем бола, срећом или патњом. Рај је неопходан само овде и сада - на земљи. Чак и када прихвата патњу, човек сматра да ће након тога добити награду. А ако му задовољство не компензује патњу, то човеку не пружа радост. Само привлачна сила уживања руководи човеком и животињом, и њоме се управља све живо. Чак и избор карактера уживања не зависи од човека, већ га диктирају норме и укуси  друштва. Данас кабалистички принцип „живи у садашњости и уживај” упорно намеће реклама. Сетимо се тих позива: „Живи у садашњости”, „Доживи укус”, „Осети комфор”, „Рајско уживање” и слично. Реклама нас учи: не одричи се ничега, живи слободно, лако и у исто време „буди спреман за велике промене”!

Кабала тврди да нема савршено независне индивидуе која лично и слободно делује. За Кабалу која човека срозава на ниво животиње, карактеристичан је крајњи рационализам. Све се налази у строгом узрочно-последичном поретку. А светска творевина састоји се само од различитих зрачења и посуда које она испуњавају  циљ свих закона Торе је у регулисању човековог понашања. Тај циљ се налази у нашем свету и састоји се у добијању уживања које зависи од рада који је човек обавио на себи. Религија није дата за добро човека, већ је схваћена само као руководство у његовом самоусавршавању. Суштина Кабале је у томе да Јевреји достигну највиши степен савршенства који им је припремљен.

Пре него што је добила тело, тврде кабалисти, душа је чинила једну целину са Творцем. Али, добивши тело, она се потпуно одвојила од Творца, јер је карактер душе другачији од карактера Створитеља. Дајући души осећање егоизма, Творац је намерно створио нешто различито од Себе. Човек као да представља некакав орган, одвојен од тела. И превазилажење егоизма, тачније, његова преоријентација у правцу сазнања тајни Творца, омогућава да се схвате тајне Торе.

Цела Тора се дели на два дела: отворени и тајни. Кабалиста у мери свог духовног савршенства пролази пет нивоа. Сваки од њих се састоји још од пет, а ови опет од пет итд. Укупно постоји 125 ступњева који се називају световима. Људи осећају присуство само оних који се налазе с њима у истом свету, и не могу чак ни да замисле или осете било шта из другог света. Али кабалисти сматрају да, достигавши највиши ниво, могу да говоре о другим световима, користећи алузије. До доласка Машијаха (новог месије) немогуће је савладати свих 125 нивоа. Само у поколењу месије сваки ће моћи да се успне по духовним степеницама до стапања са Творцем. (Није случајно то што подробно описујемо структуру Кабале. Под другим именима и називима исти овај систем се садржи у многим старим и најновијим јересима.)

Рабин Шимон, аутор књиге „Зохар”, у своје време је савладао свих 125 ступњева и описао их као циљ. Сада се пак појавио коментар уз „Зохар”- „Сулам”, што потврђује, како тврде кабалисти, време доласка месије. У својству доказа да садашње поколење већ живи у време месије, кабалисти наводе речи рабина Шимона из „Зохара": „Када се свет буде ближио данима Машијаха, чак ће се и деци открити његове тајне, те ће она моћи да израчунавају и прорачунавају будућност, и у то време он ће се открити свима”.  А кабалиста Авраам Азулај прочитао је у древним рукописима да се у наше време сви могу бавити Кабалом отворено - и одрасли и деца; управо ће то допринети доласку месије.

Стварност потврђује да живимо у „последњим временима”.  Нажалост, и децу сада увлаче у то да се баве Кабалом и магијом. Један од таквих примера је Анатолиј Руденко који је примио кабалистички псеудоним Зор Алеф. Већ са 16 година он је почео да објављује чланке о највишој магији, а 1993. године је објавио књигу „Крст посвећеног (Методи највише магије)“ Анатолијеви родитељи су се такође бавили магијом. Његов отац, Александар Руденко, написао је о својој жени књигу „Иванка. Моја жена чаробница”.  Са седам година њихов син је почео да добија откривења у сну, а са дванаест година он је, као и његова мајка, почео да практикује исцелитељство помоћу магије коју назива „везаном терапијом”.  О свему томе отворено се прича у књизи савременог младог врача.

Каквим год високим речима и терминима се прикривало врачање, његова суштина остаје иста - нарушавање Божије забране сваке магијске праксе. У основи савремене магије, како је писао познати аутор „Историје магије” Елифас Леви, увек се налази тајно јеврејско учење - Кабала.

Преко мреже тајних организација кабалисти су заиста припремили долазак антихриста. О томе да то мора да се догоди, хришћани имају давно сведочанство - и у Откривењу Јована Богослова, и у Еванђељу, и у посланицама апостола, и у учењима Светих Отаца. Многи ће се саблазнити. Али не треба заборавити да ће антихристов долазак неизбежно повући за собом скори Други долазак Господа Исуса Христа. А онда - Страшни Суд! Где ће се тада наћи они који су тражили рај на земљи? У „последња времена” људи морају да буду двоструко опрезни да не би побркали добро и зло, Спаситеља и антихриста, учење о спасењу и „тајно магијско знање”. <<

Јасно је зашто је Лујза Чиконе постала кабалисткиња?

Зато што кабалисти верују да је чулно уживање исто што и духовност. Чини оно што хоћеш - и, истовремено, буди „духовњак”.  То је пут у глатку, али вечну, пропаст. Пут савременог, од Христа отпалог, човечанства.

Лујза Чиконе и Мерилин Монро

Неки западни културолози тврдили су да је Лујза Чиконе нова Мерилин Монро, сексуални симбол пун самосвести и одлучности, који, за разлику од Мерилин, не господари умовима толико женственошћу, колико борбеношћу. Она је сама причала о себи као о особи која је решила да се бори да не би била као њена рањива мајка: “Слутила сам да ми стварност каква јесте даје две могућности: или да будем тужна и слаба или да прикупим храброст и снагу како би једном све било боље него тада када сам изгубила мајку”.

Одрасла у озбиљној и поштеној породици од оца радника, Силвија Чиконеа, и мајке Ејлин Рајан, са петоро браће и две сестре, Лујза Чиконе је истицала да се од младости борила против очевог ауторитета. Отац се трудио да деци да добро образовање: учили су у приватној римокатоличкој школи, добијали награде за добре оцене, учили су, читали Свето Писмо, али Лујза Чиконе је увек желела да ради оно што јој је забрањено (“Имам одличан однос према сексу од своје седме - осме године”:) После мајчине смрти, очеве женидбе другом женом и пресељења из Понтилака у Рочестер, одласка из римокатоличке у државну школу, краткотрајног боравка у школи плеса Мичигенског универзитета, Лујза Чиконе 1978. стиже у Њујорк, без очеве дозволе, с једним циљем - да постане звезда.

Пут ка звездама почео је голотињом: позирањем „еротским” фотографима, играњем, давањем свог тела свима који су могли да јој помогну да дође до успеха: “Реч је само о томе да треба све радити да би се постигао успех, било шта да је у питању. Убеђена сам да људи који се друже  са мном то добро схватају и да о томе воде рачуна, па не би требало да буде изненађења. Уосталом, као што је рекла Тина Тарнер, какве то уопште везе има с љубављу?” Непрестано је мењала мушкарце (Ворен Бити, Карлос Леон, Џефри Хорндеј, Мајкл Џексон, Принс, Мет Дилон, итд.)... Кошаркаш Денис Родман, из „Чикаго Булса”, тврдио је да је, кад га је први пут видела, тражила да је „језиком избезуми”. .. На питање новинара, зашто тако мења мушкарце, рекла је да има „високе стандарде” и да јој је тешко наћи „савршену мушку особу”. ..

О чему је, заправо, реч?

Италијански социолог, Рајмондо Бођа, каже:

„Мадонин адут је, изнад свега, њено поигравање идентитетима. Ова девојка је делом секс - бомба, делом домаћица, делом бунтовница, која ноншалантно прелази од десакрализације једног симбола (крст) на величање једног целулоидног мита (Мерилин Монро), која употребљава вулгарне изразе, али зна и да заплаче уз тугаљиве текстове. Овај мозаик различитих личности предтавља симболички приказ жеље младих да немају само један идентитет, већ да изграде низ маски које ће им послужити да у различитим ситуацијама оставе утисак какав они желе...”

Судбина Мерлин Монро била је другачија, тежа, страшнија. Она је расла без породице, била злостављана као мала. Раде Грујић о њој пише (“Духови времена”, стр.  65-66):

>> Норма Џин Мортенсен (Мерлин Монро), рођена је у Калифорнији 1. јуна 1926, као тотални аутсајдер: оца никад није упознала, а мајка је убрзо по њеном рођењу смештена у психијатријску установу, па је девојчица првих седам година мењала усвојеничке породице. Први пут се удала са 16 година, а са 19 почела да позира као модел. Своју прву, значајнију улогу остварује 1950. године у »Џунгли на асфалту«, редитеља Џона Хјустона. Од тада је кренуло...

Крај педесетих и почетак шездесетих био је у великој мери обележен њеном личношћу, почевши од њених бракова који су били ствар од »националног интереса« (за легенду америчког бејзбола Џоа Ди Мађа удала се 1954. године, а са драматургом Артуром Милером била је у браку од 1956. до 1961), преко бројних љубавних авантура ван брака које су кулминирале везом са председником Џоном Ф. Кенедијем и његовим братом  Робертом, до трагичне и никада разјашњене смрти због прекомерне количине пилула за успављивање, 5. августа 1962. Као таква, Мерлин Монро је значила више од секс симбола, епитета којим су је најчешће частили новинари  и публицисти засењени њеним телом. Била је више од тога, и тога је била свесна, у много већој мери од оних који су били задужени за њен имиџ и који су га продавали, не трудећи се да испод лика заносне плавуше привлачних облина наслуте нешто више. Уосталом, то и није улазило у делокруг њиховог рада. Анализирајући њен мит Ентони Бурџис оперише и са претпоставком да је права Мерлин била ван свог тела: »Њено тело било је у ствари нека врста сјајне инкарнације, слика богиње љубави која припада свету архетипова. Наравно, ништа није тако ђаволски заводљиво као та комбинација ужасне невиности и ужасне сексуалне моћи.«

Ипак, њена доминантна црта била је повредљивост. Само седам дана пре трагичне смрти, Мерлин се исповедала новинару часописа »Life« на тему славе и начина на који она утиче на људе, односно колико су заиста срећни протагонисти америчког сна...

»Не доживљавам себе као потрошни производ, али сам сигурна да ме многи људи тако доживљавају ... Наравно све зависи од људи, неки ме позивају да бих за столом забављала њихове пријатеље, као да сам музичар који после вечере треба нешто да одсвира на клавиру. Знам да ме нису позвали због мене саме. Да сам обичан украс ... Сви те развлаче. Свако би да има делић тебе, обожавају да те цепкају на комадиће. Не верујем да то раде свесно, али стално чујем  'уради ово, уради оно'. А ти, ипак, желиш да останеш нетакнут и да се чврсто ослањаш на земљу. Када си славан, све твоје слабости почињу да се увелићавају. Мислим да би та индустрија требало да се понаша према нама као мајка чије је дете неопрезно прешло улицу. Али, уместо да те загрли, кажњава те ...«

О себи као секс симболу...

»Није ми стало да себи натоварим обавезу да будем привлачна и секси. Мислим да лепота и женственост немају животно доба, не могу се измислити, привлачност се не може произвести. Наравно, истинска привлачност је заснована на женствености. Верујем да је сексипил привлачан само кад је природан и спонтан. А ту многи греше. Сви се, Богу хвала, рађамо као сексуална бића и штета је што тај природни дар многи презиру и уништавају. Уметност, истинска уметност, извире одатле, у потпуности... Заиста нисам никада разумела то о секс симболу. Проблем је у томе што те секс симбол претвара у ствар, а ја то одбијам да будем. Али, ако већ морам да будем симбол нечега, онда више волим  да будем секс симбол, него симбол неких других ствари... Сада сам сва обузета послом и дружим се са неколико пријатеља на које заиста могу да рачунам. Слава ће проћи и, збогом славо, једном смо се познавале!' Ако прође? Увек сам знала да је слава нестална. Али, бар сам је доживела, премда не живим у њој.«

Седам дана после ове исповести, Норма Џин Мортенсен, алиас Мерлин Монро, нађена је мртва. Имала је 36 година!<<

У ствари, за разлику од агресивне љубитељке моћи, славе и новца Лујзе Чиконе, Норма Џин је била жртва ужасних околности тзв. „american dream”.  Зато јој је славни никарагвански песник - хришћанин Ернесто Карденал посветио „Молитву за Мерилин Монро”:

>> Господе

прими ову жену познату у целом свету под именом

Мерлин Монро

мада то није било њено право име

(а ти знаш право име те сиротанке коју су силовали

у деветој години,

оне мале продавачице која је у шеснаестој хтела да

се убије,

која сад стаје пред Тебе без икакве шминке,

без свог агента за штампу,

без фотографа, без потписивања аутограма,

сама као астронаут суочен са свемирскорн ноћи.

Као девојчица, сањала да стоји гола у цркви

(тако пише у Тајmu)

пред гомилом људи што клече с главама на поду,

да је морала да хода на прстима да не згази коју главу.

Ти познајеш наше снове боље него психијатри.

Црква, кућа, пећина, то је сигурност мајчине дојке

али и нешто више од тога . ..

Главе су обожаваоци, јасно,

(маса глава у тами под млазом светлости).

Али храм није студио компаније 20th Century-Fox.

Храм - од злата и мермера  - био је њено тело

у којем је Син Човечји са бичем у руци

избацивао трговце компаније 20th Century-Fox

који Твоју кућу за молитву претворише у јазбину лопужа.

Господе

у овом свету зараженом гресима и радиоактивношћу

Ти нећеш кривити само једну малу продавачицу.

Која је као свака продавачица сањала да постане филмска звезда.

И њен сан се остварио (али као стварност техниколора).

Она је само поступала према сценарију који смо јој дали

— Сценарију наших живота — а он је био бесмислен.

Опрости јој Господе и опрости нама

наш 20th Century-Fox

и ову Колосалну Супер-Производњу у којој смо сви радили.

Она је била гладна љубави а ми смо јој дали средства за смирење.

За тугу што нисмо били свеци

препоручили смо јој Психоанализу.

Сети се Господе како је растао њен страх од камера

њена мржња према шминкању — зато је хтела нову

шминку за сваку сцену —

како су расли страх од студија

и склоност ка закашњавању.

Као свака мала продавачица сањала је да постане филмска звезда.

И њен живот је био нестваран као и сан који психијатар

тумачи и одлаже у архив.

Њене љубави биле су као кад љубиш затворених очију

па отвориш очи

и откријеш да су пољупци под рефлекторима

и да се гасе с њима!

да се демонтирају два собна зида (то је филмска сцена)

док се Режисер са својом свеском удаљава,

јер сцена је снимљена.

Или као крстарење јахтом, пољубац у Сингапуру, плес у Рију,

пријем у вили Војводе и Војвоткиње од Виндзора

виђени у собици неког бедног стана.

Филм се завршио без завршног пољупца.

Нашли су је мртву у кревету с руком на телефону.

Иследници нису сазнали кога је то хтела да зове.

Било је то

као да је неко окренуо број јединог пријатељског гласа

а затим чуо глас са траке како одговара: WRONG NUMBER

Као кад човек кога су ранили гангстери

пружи руку за телефон чије су жице ишчупане.

Господе

било ко да је тај кога је она хтела да зове

а није звала (можда то није био нико

или је био неко чијег броја нема у Анђеоском именику)

Ти одговори на позив!<<

         Изумирање Србије      

У Србији живи око 7,5 милиона људи - 300 хиљада мање него почетком деведесетих. Упркос избеглицама, становништва је све мање. На сваких 10,4 рођених има 13,7 умрлих. Само 38% радно способног становништва има стално запослење. Трећина ради повремено или на црно. Трећина нема прихода, ни запослења. Масовна отпуштања тек предстоје, тако да ће ситуација бити још гора.

Године 2004. закључено је 30% мање бракова него 2000. године. Сваки четврти брак завршава разводом. Не само да је просечна старост становника Србије преко 40 година, већ и више од два милиона људи живе као неудати, нежењени, разведени, удовци и удовице. Ако је 1987. у Србији подигнуто 45000 станова, а 1998. 10 000, однедавно се годишње подигне само 1000 станова.

Омладина се плаши да ступи у брак због беде, незапослености, нерешеног стамбеног питања, али и опште несигурности. У анкетама се испоставља да преко 40% испитаника осећа забринутост и страх, а немоћ и безнађе преко 20%. Преко 60 хиљада младих и школованих људи напустило је Србију.

Да би се обезбедила исплата комуналија, храна, одећа и обућа, потребно је да породица има најмање двоје запослених.

Начелник Одељења статистике у Републичком заводу за статистику Милутин Прокић каже („Вечерње новости”, 30. мај 2005.): „У Србији се много више умире него што се рађа. Према попису, више од трећине брачних парова нема децу. Смањиле су се и породице. Тако, просечно домаћинство код нас броји три члана. Удео младих, узраста до 14 година, у становништву је свега 16 одсто. Они старији од 60 година у популацији учествују са 17 процената. Србија је, иначе, 2003. била међу пет демографски најстаријих земаља у Европи”.  Позитиван природни прираштај код нас је забележен само у Прешеву, Бујановцу, Медвеђи, Новом Пазару, Сјеници и Тутину.

Пре II светског рата, огроман број србских породица имао је од петоро до десеторо деце. Народна изрека је говорила: „Деце и пара никад није много”.  Сада је све другачије. Блуд је убио живот. Себичњаштво је јаче од љубави. И судбина наша, ако се Богу не вратимо, биће нестанак.

Народ који је примио Јеванђеље има велику одговорност  - за живљење по благослову Божјем, од Господа добије снагу и радост, живот и наду; за живот противан благослову Божјем, доживљава пропаст. У Св. Писму и Предању оно што се зове „казна Божја” јесте, врло једноставно речено, повлачење Онога Који је Љубав и препуштање безаконика последицама њихових дела. Људи жању оно што су са ђаволом сејали; то јест, како каже народ: “Бог је дигао руке од њих.”

А мала ли је ствар идолопоклонство пред идолима попут Лујзе Чиконе, која се руга Богу и Богородици? Мала ли је ствар идолопоклонство пропагандисткињи разврата и лажи?

Наша једина нада је покајање и повратак Богу и себи, да нас, како рече Свети Николај Жички, не покрије „језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.”

ЛИТЕРАТУРА:

Радуј се, Мајко Цркве, Пресвета Богородице, Светигора, Цетиње, 2006.

Александар Ламброс: Икона Мадона њеним речима, Езотерија, Београд, 2005.

Раде Грујић: Духови времена / Митска сликовница 20. века, БИГЗ, Београд, 1994.

Избави нас од лукаваго / Православље и магија, Образ светачки, Београд, 2007.

Владимир Димитријевић: Од Елвиса до Антимадоне / Хришћанство и музичка револуција, Задужбина манастира Хиландара, 1998.

Владимир Димитријевић: Пут у Нигдину / Рок музика и доба нихилизма, Лио, Горњи Милановац, 2007.

Славица Данковић - Каран: Мадона или више од мита  - од ерос иконе до Евите I-III (“Блиц”, 18-25. децембар 1996.)

Извор: Владимир Димитријевић, Ништародица у Црнограду  (Лујза Чиконе у Београду као повод за размишљање), ЛИО Горњи Милановац, 2009.

Приређивач: "Борба за веру"