ПОВОДОМ КЊИГЕ „КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА“ РАДЕТА ЈАНКОВИЋА   

О ЧЕМУ ЈЕ ПИСАО РАДЕ ЈАНКОВИЋ?

Зашто су интелектуалци били слугерање тоталитаризма? Ко је био Броз, а ко Тито? Како се од српског џелата, Дебелог Мртваца Гроза ( израз владике будимског Данила ) прави краљ Друге Југославије? Ко и зашто то чини? Како је ОЗНА постала УДБА – судбина целог нашег народа? Да ли је Коча Поповић светац или слуга суштог зла? Зашто је вештина сатанске лажи заменила врлину хришћанског живљења?  Какве све то везе има са апокалипсом и близином Божијег Суда?         

КЊИГА НИЈЕ ЗА СВАКОГА

На ова, и многа друга питања, одговара Раде Јанковић, у својој књизи „Како упокојити вампира“,коју је објавио „Духовни луг“ из Крагујевца. То је тешка и мрачна књига, црна од зла у њој описаног, али књига која стреми ка светлости Божјој. Немојте је читати ако сте преосетљиви – у њој је много описа злочина од којих се јежи кожа и дрхти срце, а које су почнили они што су нудили „скок из царства нужности у царство слободе“. Немојте је узимати у руке које ће да  се тресу док је прелиставају, нити је стављајте пред ум који се колеба док са интернета прима гомилу непотребних информација. Ово је књига којом се не губи време у разоноди. За њу се одваја време, јер нам нуди пут ка вечности кроз ослобађање од ругобног зла што би да нас заувек утамничи. Тешка је, мрачна је, ужасна је – али, то је књига у служби Богу Који је Светлост, и показује пут ка слободи. Неопходно штиво за сваког мислећег Србина, спремног да се суочи са пунотом истине о нама и свету у којем живимо.   

ОСНОВНА ЈАНКОВИЋЕВА ТЕЗА

Зашто су крвави џелати комунистички и даље обожавани ликови глобализма и другосрбијанског аутошовинизма?                                 

Раде Јанковић је јасан: успели су да естетизују злочин. Он каже:“Естетизам је забашуривање истине, не лажима него опсеном. То није ни уметност ни идеологија, него чиста техника. Еристика! Приказати неистину као истину и бити у праву! „Потребно је прецизно реконструисати привид живота“ – каже Жак Елил. „Нарочито треба спречити да се види стварност показујући стварност.“ (Царство бесмисла) Елил то назива компензациони лудизам. Ту није реч о обредној игри која је укорењена у народну традицију, него о јаловој игри без смисла. Она не нуди вредности али доноси корист огранизаторима. Утолико јесте подвала. Будући да има организатора, технику и план, овај лудизам није ларпулартизам, није игра ради игре. То је поступак моделирања стварности да би се прикрило стварно.“

   Зато је толико интелектуалаца служило крвавој превари комунизма. Јанковић наводи многе примере таквих издајника својих позива, али је један од најубедљивијих онај који говори о „пролетерском песнику“ Максиму Горком, који је знао сву истину о злочинима у концлогорима, чак је и пуштао хуманистичке сузице над њима, али је величао Лењина, Стаљина и све њихове џелате.

А после је један наш писац, будни будућњак, у шорцу и са шеширићем на глави, шетао по Голом Отоку.

И пуштао хуманистичке сузице.

И, као, рекао Ранковићу ( није знао, верујте, није знао!) како је тешко заточеним друговима на Голом. 

А сунце је остало далеко. Мада крваво.            

То сунце гледа Раде Јанковић, и не да нам да зажмуримо.      

РАЗМЕРЕ БОЉШЕВИЧКОГ ТЕРОРА                

Раде Јанковић нас води кроз страшне тајне комунизма, чијим убицама се никад није судило за све што су починили, од Лењина и Стаљина, преко Броза и Мао Цедунга, до Пол Пота и Енвера Хоџе.

Злочиначка природа комунизма била је одмах јасна свима који су желели да им буде јасно. И сада је јасно онима који то желе да признају.                      

Ален де Беноа, у својој књизи о нацизму и комунизму, указује на реалне оквире бољшевичког терорa: „Потирући бајку о ’добром Лењину’ и ’злом Стаљину’, износи ce да je систем насиља y Совјетском Савезу почео да ce уводи још од Лењиновог доласка на власт. Лењин већ 1914. пише: ’Суштина нашег задатка јесте […] тежња за претварањем рата y грађански рат’, који je и сам само ’продужење, развијање и природно наглашавање рата међу класама’. Чека je основана 20. децембра 1917. (У марту 1922. добиће назив ГПУ, док ће касније из ње редом да настају НКВД, НКГБ, МГБ и КГБ). Троцки одмах изјављује: ’Терор ће за мање од недељу дана попримити врло насилнички облик, попут оног који ce збио за време Велике Француске револуције.’ Док je између 1825. и 1917. царски режим досудио 6.321 смртну пресуду, од чега je добар део ублажен на казну присилног рада, Лењинов режим je y марту 1918. године – на власти je био тек пет месеци – побио већ 18.000 особа. Лењин 26. јуна 1918. пише Зиновјеву: ’Када ce пређе с речи на дела, треба одлучно ударити масовним насиљем и над совјетским заступницима.’ Командант Чеке, Ђержински, 31. августа наређује депортацију ’сваког појединца који ce усуди макар и на најмању пропаганду против совјетског режима.’ Декрет којим ce подстиче стварање концентрационих логора објављен je 10. септембра y листу Известија.Троцки појашњава да ce ’питање коме ће припасти власт неће решити чланцима Устава, већ употребом свих облика насиља.’ 1921. већ je постојало седам концентрационих логора y којима су ce углавном налазиле жене и старци. Године 1923. избројано их je 65, a тада je већ убијено 1,8 милиона противника. Комунистички терор не може, дакле, да ce тумачи као обично настављање предреволуционарне политичке културе, нити, једнако, може да ce појасни тврдњом да je терор слика ’једног насиља које произилази из народа’ или ’из традиције руске казнионице’. Коначно, терор не може само да ce сведе на обичан одговор на ’бели терор’. Управо супротно, репресија ce увелико повећала након завршетка грађанског рата.“ (Ален де Беноа, Комунизам и нацизам. 25 огледа о тоталитаризму у XX веку, Београд, 2007, стр. 38-39)           

А све у име „светлије будућности“. „Устајте, презрени на свету, ви, сужњи које мори глад!“     

Раде Јанковић је показао да је то била глад за крвљу. Туђом. Јер:„Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, и нашу ће осетит` пест!“

Зато и данас другосрбијански шовинисти не дозвољавају да се сазна ко су њихови преци – крволоци. Хуманисти с парабелумом у шаци, са цевима на нашим потиљцима.

    БОЉШЕВИЧКИ ТЕРОР У НАС          

Комунистички утописти, будући џелати, су и у Краљевини Југославији, одмах после завршетка страшног рата који је српски народ коштао толико жртава, кренули да роваре по моделу совјетске револуције. Историчар Милош Тимотијевић о томе каже:“Филип Филиповић је по узору на руске бољшевике већ у јануару 1919. године организовао 200 чланова илегалне партијске мреже у Београду. Илегалан рад се подразумевао, као стандард добре бољшевичке праксе, док су агилнији комунисти планирали стварање црвеноармејских војних јединица, оружани устанак и револуцију. Почетком 1919. године у Загребу je формиран и тајни совјет за преузимање власти у граду. То је време када пуно повратничких група из Совјетске Русије оснива илегалне организације у Краљевини СХС, често без било каквог контакта са истомишљеницима из других југословенских покрајина. Једна од таквих група састала се на 9. марта 1919. године на Фрушкој Гори, где су формирали илегалну организацију под називом Комунистичка партија „Пелагићеваца” са јасним планом револуционарне оружане акције./.../   Ево шта каже „друг Јулијус Лустиг” из Осијека на Петој седници 22. априла 1919. године у Београду:„Другови, будите спремни јер ће револуција доћи раније него што се надате, те не треба да вас нађе неспремне. Буржоазија је образовала свој фронт, а ми треба тако исто да образујемо други. За сваког убијеног пролетера убићемо 10 буржоа, јер, запамтите добро, сад смо ми јаки, а црвена застава се вије у Русији, Мађарској и Баварској. Она треба да нам буде водиља. За једно око ископано ми ћемо им ископати оба; за један зуб ишчупаћемо им целу вилицу (живо одобравање.)“(http://www.pecat.co.rs/2019/08/milos-timotijevic-partizansko-cetnicki-rat-poceo-jos-1919/)            

И чекали су, Лустигови другари, 1941. да почну са остварењем својих  снова, а наших кошмара.

 Раде Јанковић  то није заборавио.   Ни њихове снове, ни наше кошмаре.

ЗЛОЧИНИ ТИТОВИХ КОМУНИСТА        

Зло је у Србију дошло у гвозденом оклопу. Структура тајне службе Јосипа Броза била је стаљински чврста.            

Поред Ранковића, поглавника свих Титових убица, ту је и његов помоћник за Србију, Крцун, који је кратко време био шеф ОЗНЕ за Београд, да би место препустио свом саборцу, Милошу Минићу, који је на процесу ђенералу Дражи имао улогу Вишинског. После Минића, шеф београдске ОЗНЕ постаје црногорски кадар Вељко Мићуновић, да би га наследио Јово Капичић – то је онај који је, и после 5. октоба 2000, примао државну пензију и подржавао Чеду Јовановића. И данас њихово духовно потомство наставља да разара Србију, нудећи је туђину будзашто.       

Све, све, све се заснивало на злочину. 

У име, како рекоше „класици марксизма“, зарад „скока из царства нужности у царство слободе“.

Суђења су, у првим месецима нове власти, била тајна и фиктивна, а убијани су сви униформисани, макар били ватрогасци, само ако су припадали Недићевом режиму. Никог није било могуће уклонити са списка за стрељање. Лица су у истрази подвргавана мучењима и сакаћењима, а на списковима за ликвидацију често се налазе прецизни описи њиховог имовног стања – био је у питању „класни обрачун“, то јест прерасподела имовине, која је из руку „народних непријатеља“ прелазила у руке „ослободилаца“.У једном, донедавно тајном документу Војне безбедоносне агнеције (КОС, сећате се?), написаном 15. новембра 1944. године, јасно се виде циљеви и средства: “Један од најглавнијих задатака уопште, данас је уништење домаће реакције-издајника-њихово истребљење до самог корена и давање власти народу/.../ Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна“. Егзекуције су вршене по унапред припремљеним плановима-људи су, у групама по 15 до 30 извођени на локације на ободима градова, у кругу касарни, на обалама река, и стрељани, углавном ујутру. Стрељали су КНОЈевци, који су и сами доживљавали нервне сломове, па су ухапшени често на стрељање вођени у друге градове, да комшија из стрељачког вода не препозна комшију на ивици гробне јаме. Било је стрељања и малолетника. Тек од фебруара 1945. почињу, макар и фарсична, суђења. Сахрана посмртних остатака стрељаних била је строго забрањена, а решењем МУП-а Демократске федеративне Југославије од 18 маја 1945. све гробнице „народних непријатеља и фашиста“ проглашене су тајним. (Зато је прво требало истражити те гробнице, а онда оне из ратова 1991-1995; јер, да није било оних, не би било ни ових.) Иако се мислило да спискови убијених нису прецизно вођени, архиви показују нешто сасвим друго - вођени су ажурно и прецизно, са леденим миром свепобедног џелата. Било је случајева да се грешком стреља човек истог имена и презимена,а да у списку ликвидираних стоји –„нема везе, и он је био непријатељ данашњице“.

Зар је онда чудо што нам се све ово дешава? Широм наших земаља, леже тела побијених без суда и пресуде. Међу њима има и оних који су убијени зато што су убијали; али, има и много невиних, кривих зато што су били живи на начин на који титокомунисти нису дозвољавали да се живи, кривих зато што су били православни Срби, зато што се нису мирили са антихристовском идеологијом безбожништва. Ко год да су, ти људи моају добити своје гробове. Док их не добију, они ће Богу вапијати за правдом, а ми своју срећу нећемо моћи да градимо на њиховим костима, по којима се, и даље, игра фудбал...

   Раде Јанковић је написао књигу да нам каже да не можемо градити своју срећу на костима мртвих.

Раде Јанковић је написао књигу да нас подсети шта нам је дужност.               

Раде Јанковић је кренуо путем Антигоне, која сахрањује брата упркос претњи владара, јер су божански закони изнад људских.           

Раде Јанковић не дозвољава да вампири победе. 

Раде Јанковић је будилац наших савести.

ПУЦАЈ, РАТ ЈЕ ЗАВРШЕН        

Енглези су Србе антикомунисте, иако су прешли границу у бекству од комунистичких џелата, 1945. године предали Брозу, и он је наредио њихову ликвидацију: „Што се тиче оних издајника који су били у својој држави, у сваком народу посебно, то је ствар прошлости. Рука правде, рука освете нашега народа је већ дотакла огромну већину. Само мањем делу издајица је успело побећи под окриљем покровитеља изван наше државе. Та мањина више никада неће угледати наше дивне планине, цветна поља“, рекао је крвави Броз 27. маја 1945, у интервјуу „Словеначком порочевалецу“, новинама Освободилне фронте Словеније.                

Најдокументованију књигу о овој трагедији написао је новинар и публициста Саво Греговић. Она је изашла под насловом „Пуцај, рат је завршен“. У њој је описано повлачење преко двадесет хиљада војника краља Петра и цивила - избеглица, од којих су многи –Греговић, по имену и презимену, наводи преко пет хиљада жртава - побијени у Камнику, Камничкој Бистрици, Похорју, Кочевском Рогу, Радовољници, Старом Храснику,итд, на настрашније начине. Сада је, у издању „Светигоре“, изашла и потресна књига „На зли пут без повратка“, у којој су дата сведочења о невиђеном злочину комунистичких џелата.            

Ако се неко пита – како је могуће да се Црна Гора, негда звана „Српска Спарта“, данас претвори у „Црвену Хрватску“, у којој су на власти монтенегроидни усташоиди, он треба да се сети да је српски православни народ у Црној Гори преживео једну од најстрашнијих голгота наших у прошлом веку, пут војске војводе Павла Ђуришића, који је, са православним свештенством из Црне Горе, вођеним митрополитоим Јоаникијем, са онима који су представљали српску елиту (учитељи, судије, лекари), и са хиљадама стараца, жена и деце, кренуо у „беспуће непутем“(Момчило Настасијевић), жељан слободе од комунистичког ропства.На жалост, многи и премноги, па и сам војвода Павле, завршили су у смрти; али, у смрти за крст часни и слободу златну. И оставили су, не својом вољом, Црну Гору страховлади безбожника,којима нису били важни ни кумство, ни својта, и који су се, одрекавши се Оца небескога, одрекли и сваког људског братства.           

Они, и њихови духовни наследници, мистички збратимљени сатанским пиром рушења Његошеве капеле на Ловћену, успели су да од српске земље која се дичила својим наслеђем – Косовским заветом, начине неку врсту „Црвене Хрватске“ у покушају. Сада у Црној Гори, у уџбеницима историје, пише како су Србијанци 1918. земљу Светог Петра Цетињског, Карађорђевог саборца, окупирали, а на медијима дукљаноидних усташоида  се прича о томе како су Хрватска и Албанија верне савезнице Црне Горе.                                 

Ово што се дешава данас последица је покоља најбољих, оних који су могли да воде и предводе, да иду кроз тмине историје ка светлости Небеског Јерусалима. Да ти људи нису оставили кости широм голготског пута црногорског, од Цетиња, преко Косова и Метохије, Босне и Херцеговине и Хрватске, до Словеније, не би данас у Црној Гори Србима било онако како им је било у Загребу почетком деведесетих година 20. века, када је на власт дошао Фрањо Туђман.

После Кочевја, знамо зашто су Енглези и Американци наши „савезници“: зато што су нам савезали руке и ноге, и предали нас својој узданици, Стаљиновом џелату, Јосипу Брозу Титу. Људи који су своју крв лили за победу антихитлеровске коалиције нашли су се под бомбама и митраљезима „савезничке“ авијације док су покушавали да спасу голе животе.     

Људи који су прешли границу и нашли се у Аустрији, где су могли бити спасени, од Енглеза су били враћани да их побију у шумама Кочевја. Ти исти „савезници“ на власти у свим земљама бивше СФРЈ су, после распада Титотопије, устоличили своје гаулајатере, који настављају његово србоубилачко дело. Ни до дана данашњег у Црној Гори не може се подићи споменик војводи Павлу Ђуришићу, који је водио своју војску и свој народ ка нади слободе и правде. 

Зато треба читати Радета Јанковића. Јер не би било овог „после“, да није било оног „пре“.   

НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ    

Ипак, заклела се земља рају да се тајне све дознају. Прошла су десетлећа, а безгробна војска је, у Словенији, најзад добила своја опела, а места где су људи убијани обележена су.

Јесте, још нисмо слободни, и наша држава није она за коју су погинули  толики  јунаци; јесте, „савезници“ нас и даље, савезане, вуку у свој империјални савез, за ломљење кичме слободним народима света, и пуштају да духовни наследници партизанских џелата и даље убијају нашу будућност, правећи од српских земаља бантустане, али,  и истина, макар и најмање, успева да прогледа и угледа светлост дана. Књига слободног Србина и истинског човека у служби Истине, Радета Јанковића, доказ је да се иде, макар и најмањим кораком, у правцу освита.                        

А то није мало.              

Јер, Солжењицинова заповест – Не живети у лажи – велики је почетак за много шта што почиње. Ако ово није последњи трен историје, када се апокалиптичка тајна о слому свега људског мора објавити на Суду Божјем, за нас још увек има наде.                   

Опет и опет: Раде Јанковић то доказује.

 ИСТИНА СА ФОТОГРАФИЈА РАДЕТА ЈАНКОВИЋА                

Свет у чије име Раде Јанковић говори истину свет је који је ишчезао у мору крви. Он развија фотографије тог света у мрачној комори чињеница о злочинима револуције које излаже подробно, јасно, људски и хришћански одговорно. А био је то леп свет, свет чистих људи спремних на жртву. 

Као што је сваком у тајне историје загледаном Русу било довољно да види фотографију цара мученика Николаја Другог с породицом (супругом Александром, сином Алексејем и кћерима Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом, које су бољшевици погубили у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године), па да зна да он није био никакав „Николај Крвави“, убица руског народа, тако је довољно Србину да, листајући књиге о злочинима комуниста, погледа фотографије убијених, често и шеснаестогодишњака, па да зна ко су били људи које су оглашавали сарадницима окупаторима и народним непријатељима.             

И да прочита књигу Радета Јанковића, па да види кога су убијали они који су, како рече Георгије Флоровски, служили „патосу насилног даровања среће“.

Ако нећеш да будеш срећан, добићеш метак у главу.               

СРПСКИ ЗАВЕТ И КОМУНИСТИЧКИ ПРЕВРАТ                        

Раде Јанковић је добар Србин, а то, по Светом Николају Жичком, пре свега значи добар хришћанин. Јер се не може, опет по Николају, бити добар Србин, а да се не буде добар човек. Богочовеков човек. Кад пише књигу, не пише је ради славе своје, него на славу Бога, победника над свим слугама сатаниним, и на корист својих ближњих, које треба пробудити из дремежа разума, што, по Гоји, рађа чудовишта.  

Срби су вековима развијали, више него часно, заставу са четири оцила, окупљајући се под њом ради сведочења да човек није само грумен блата, него икона Божја, саздана ради заједнице са вечним Логосом, Творцем неба и земље.          

У том свету, у коме су поштоване три највеће вредности српског народа (о којима пише владика Николај), Бог, Краљ и Дом, памћени су окршаји са спољним непријатељима српске слободе – Турцима и Германима; али, оно што се десило 1941. године, када су окупатори поново упали у нашу земљу, било је много страшније – грађански рат, када су одрођени представници српског народа, у име суманутих визија „скока из царства нужности у царство слободе“, устали да убијају своје, да би остварили револуцију у којој је, на првом месту, требало затрти Бога у човеку.

Зато су сви револуционари, од Робеспјера до „шесетосмаша“, ратовали против Бога и Његовог закона. Протуве против Алфе и Омеге.          

Јер, револуција, као извртање света наопако, немогућа је док је Бог у средишту битија; а, како рече Достојевски, ако нема Бога, све је дозвољено. Дозвољено је убити најчеститије, и све редом домаћине ликвидирати, тако да народ остане без разумних људи и људи који могу да га поведу на одбрану вере, крста и части.  

ВИ ЈЕДЕТЕ ГУЛАШ, ОНИ ПРАВЕ ГУЛАГ           

Док једни верују у Христа и крсте се крстом, други ће огњем и мачем желети да униште све свето, да би могли да пишу нешто ново. Уместо Небеске Србије, треба изградити утопију, Нигдину, Недођију, по туђој вољи и за туђ рачун; само у тој утопији биће могуће утопити Србина са његовом вековном историјом и предањем борбе за слободу и правду.   

Раде Јанковић то не дозвољава. И каже, на крају књиге, комунисти су утирали пут антихристу, у чије име се гради глобални ГУЛАГ Новог светског поретка.

Малограђанин једе гулаш, а иза леђа му граде ГУЛАГ. Електронски, са чипом у десној руци.

Не да Јанковић да се једе гулаш, а да се не гледа ГУЛАГ у изградњи. Будите се, изгибосмо, виче Јанковић.

Јасно је, вели он, каква нас електронска будућност чека:“Фрижидер ће вас пријавити Центру за социјални рад и старање о малолетницим увек кад у њему нема дечије хране, а уместо млека само флаше пива. На основу ове пријаве Центар ће закључити да занемарујете малолетно дете и моћи ће да вас лиши родитељског права. Паметрни струјомери откриће полицији које телевизијске програме гледате и у које време. Пошто је уочено да поједине сцене захтевају већи утрошак електрицитета, полиција ће моћи даљински, без изласка на лице места, да „саслуша ваш струјомер“ – и да дође до ко зна каквих закључака, упоређујући ваш утрошак струје са утрошком ваших комшија. „Ваш паметни сат ће открити вашој осигуравајућој компанији да се не бавите довољно физичким активностима, ваша кола ће јавити осигуравачу возила да често возите пребрзо, а ваша канта за отпатке саопштиће локалним властима да не поштујете прописе о рециклажи.“ (Марк Гудмен, Злочини будућности) Криптокомунистички програм праћења и надгледања човечанства биће моћнији, ефикаснији и делотворнији од својег претходника - комунистичке тајне полиције.“

И опет – метак у чело за оне који одбијају да буду срећни.                    

СА СВЕТИМ ОСТАТКОМ           

Раде Јанковић овом књигом неће постати популаран, јер „популус“ служи Мамону.

Али ће остати Србин, као и његови свети преци.                                  

Срби су данас оно што Библија назива светим остатком, а што је Његош описао у „Вијенцу“, рекавши: „Што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв прољевамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Име и слобода: то је тајни, мистични смисао опстанка оних пет одсто усправних, о којима је говорио покојни Предраг Кијук. Без имена и слободе нема живота; нема ни хлеба, макар нам тврдили да ћемо хлеба имати само ако заборавимо своје име и пљунемо на слободу златну, која се стиче и чува часним крстом.   

Али, остати Србин је тешко: зато толико конвертитства у нашој историји, зато толико католичења (које се претвара у похрваћење), исламизације (која постаје турчење и арнаућење), комунизације (из које настаје макендончење и црногорчење, као и „другосрбијанство“). „Истурчи се плахи и лакоми“...А ко није плах и лаком, ко је спреман да носи крст,  да страда, носећи свој усуд са поносом, тај ће остати.                   

Раде Јанковић нам својом књигом поручује: кад вам је тешко, сетите се утехе наше епске песме: „Не бојте се, добро бити неће“; биће вам лакше да схватите Христа Који каже:„У свету ћете имати невољу, али не бојте се, Ја победих свет“.