БИТКА ЗА ДРЖАВНОСТ

Духовни смисао светске политике

Главни циљ савременог рата 

  Против чега се води данашњи светски рат, захватајући све новије и новије земље и регионе? Не треба сумњати, да ће већина у Русији и на западу одговорити: „против тероризма“ или „против ауторитаризма“.

  То су стандардни мотиви, које медији активно уграђују у масовну свест зато да би на неки начин оправдали рат или га некако објаснили. Али, као што је познато, сваки рат има две стране: откривену, коришћену као маску, и тајну, пажљиво скривану.

  Да видимо, шта се скрива иза маске савременог рата? Против чега је он, у ствари, усмерен и какве су његове особености и структура?

Да би одговорили на то питање, на шта је усмерен савремени рат, неопходно је сагледати какве све ратове он структурно укључује. А да би открили структуру великог рата и његове елементе, потрено је разјаснити, шта ми подразумевамо под појмом „рат“, тј. који су критеријуми за то.

Раније су се ратови водили традиционалним оружаним средствима која су користиле регуларне армије. И критеријумом рата увек су се рачунала средства његовог вођења. То јест ако се примењују ватрена средства - то је рат, а ако не онда је то мир.

Специфичност данашњих ратова је у томе што се они воде не само традиционалним оружаним средствима него и нетрадиционалним као и неоружаним, на пример: политичким, економским, информационим, духовним итд. који се показују много ефикаснијим и разорнијим. С позиције таквог приступа, критеријуми рата нису средства, већ постигнути циљеви, упоредиви с циљевима који се постављају током традиционалног рата. То су, скоро увек, уништење, отимање, смена режима и окупација. На савременом нивоу ратовања ови циљеви могу бити постигнути без примене оружја.

   Ако посматрамо „хладни рат“ са становишта критеријума средстава вођења онда можемо са сигурношћу рећи да то и није сасвим рат. У њему, ипак, није коришћено ватрено оружје. Таког мишљења се придржавају поједини војни теоретичари, који се упорно припремају, како се каже, за рат који је већ прошао.

Али ако на „хладни рат“ применимо критеријум постигнутих циљева онда нам се открива злослутна слика резултата битке. Овде је све оно о чему је могао да машта Хитлер, предузимајући оружану агресију против наше државе. Циљеви су, апсолутно, једнаки: уништење СССР-а, отимање националних богатстава, смена режима  марионетским и окупација политичког, економског и информационог пространства. Само што је Хитлер са својим наоружањем претрпео пораз а Запад, не примењујући оружје, извојевао победу из разлога што ми, просто, нисмо ни препознали тај рат. Ми смо се припремали за оружани сукоб, а добили удрац ножем у леђа.

Горенаведена расуђивања дају основа да се „хладни рат“ урачуна  у саставни део данашњег светског (глобалног) рата. Очигледно, у структуру тог великог рата улази, такође, и рат у Југославији, и рат у Ираку, и агресија Израела против Либана и, без преседана у међународном праву, отцепљење Косова и Метохије од Србије. Рат против Авганистана је постао добар повод за постављање америчких војних база, из којих оружане силе САД и НАТО могу уништавати наше нуклеарне објекте са малог растојања својим ненуклеарним силама.

Ако говоримо о смени режима као о циљу садашњег рата, то у његову структуру можемо укључити револуције у Грузији и Украјини, у току којих су били постављени марионетски проамерички и антируски режими.

У Светом писму је речено: „По плодовима ћете их познати“ (Мт. 7:16). Какви су „истинити“ плодови тих ратова, шта их рађа и шта омогућава да се обједињавају у структуру  једног великог рата?  Те ратове обједињује општи постигнути циљ, један те исти резултат. „Хладни рат“ се завршио распадом СССР-а његовим одласком у непостојање. Агресија против Југославије је буквалвно располутила ту државу, и она је нестала с карте света. Од државе Ирак после америчке интервенције остао је само назив и рушевине.

   То јест, при споља гледано различитим побудама тих ратова, њих обједињује један те исти скривени циљ -  уништење националне државности. Државност је главни циљ,  на коју су нациљана сва оружја и средства агресора, изазивајући нови светски рат.

   Но, зашто је опасна државност за завојеваче који претендују на управљање светом? Зашто њен слом има такво принципијелно значење?

   Одговор на та питања можемо наћи у фундаменталном раду А. Барда и Ј. Зодерквиста  „Нетократија. Нова владајућа елита и живот после капитализма“, издатим од стране издавачке куће РОЈТЕРС 2004.-е године. Нетократија, тј. власт мреже (мрежна власт, умрежена власт),  разматра се у смислу припреме установљавању новог светског поретка. Ево цитата из тог доктринарог документа:

„Прелаз од старе ка новој парадигми остварује се постепено.

На првој етапи рушење државности доводи до стварања све већег броја субкултура, „племена“ с ужом идентичношћу и лојалношћу.

На другој етапи држава која је дошла до пропадања и декаденције замењује се наддржавном структуром у политици, економици и култури.

Садашња ситуација износи на дневни ред, стару као свет, идеју стварања светске државе“.

   Као што је познато, у Православљу је та светска држава повезана са (пред) последњим временима и доласком антихриста, и зато садашњи рат против државности – то је последњи рат последњих времена.

   Сагласно стратегији нетоктратије, прва етапа – (раз)рушење државности – асоцира се с мерама по фрагментацији ,  а друга етапа -  замена државности наддржавним структурама – оставриваће се у ходу  интеграције. Њеним резултатом ће и бити стварање светске државе.

  Тј. избор државности као циљ уништења у савременом рату против разних држава није случајно подударање, већ добро промишљено и доследно остваривано у светским оквирима стратегије глобалних сила.

   У јуну 1991.г.  у Баден-Бадену (Немачка), на заседању злослутног Билдерберг клуба, Дејвид Рокфелер је рекао: „За нас би било немогућим остварити наш светски пројекат ако би све ове године наши планови били јавни. Свет је много сложенији и сада је он спреман да иде маршевим кораком ка светској влади. Наднационални суверенитет интелектуалне елите и елите светских банкара, безусловно, имају предност у односу на национално самоопредељење које се практикује стотинама година.

   Представник клана Рокфелера, Ник Рокфелер, покушао је да привуче баш у редове те елите холивудског продуцента и документаристе Арона Русоа, направивши у разговорима с њим низ циничних признања о циљевима светске владе. Арон Русо је познат по свом филму „Америка – од слободе ка фашизму“ који говори о финансијским преступима унутар Система федералних резерви САД. У једном од разговора Рокфелер је питао Русоа да ли би он ступио у Савет за међународне односе. Русо је одбио тај предлог, казавши да он неће учествовати у поробљавању људи. На то је Рокфелер хладно питао, зашто се он брине о „робовима“.

   У свом интервјуу, Русо се сећа да је поставио Рокфелеру питање: „Ви управљате свим новцем света, који вам је потребан. Ви управљате свом влашћу у свету, која вам је потребна.  У чему је смисао свега тога, који је крајњи циљ?“ На то је Рокфелер одговорио: „Наш крајњи циљ је да сви буду чиповани. Да би управљали целим друштвом, да би банкари и елита управљали светом“. Рокфелер је чак обећао Русоу да ће, ако се придружи елити, његов чип имати посебну ознаку која ће му дозволити да избегне прекомерни надзор.

   Рокфелер је признао да је рат против терора лаж и мистификација. Једанаест месеци пре терористичких напада 11-ог септембра он је предсказао да ће се десити неки „догађај“, који ће довести до упада у Ирак и Авганистан.

   Рокфелер је такође рекао Русоу да је његов породични фонд створио и финансирао женски покрет за еманципоацију с циљем да разруши институцију породице и зато јер је смањење броја људи у свету основни циљ глобалне елите.

   Па, стварно, чега се стидети: „Ми – интелектуална елита, ми смо се накрали новца. А сада хоћемо да владамо светом“. У Ника рокфелера испада да глобализам и јесте глобална власт елите плус чиповање света.

  А у Дејвида Рокфелера има се следећи подтекст: ви сте дужни да нам предате свој национални суверенитет (ако нећете милом, узећемо силом) да би ми изградили свој сопствени, наднационални, за интелктуалну елиту. То јест, ми смо – елита, умни, а ви – глупани, морате нам се подчињавати. Али, видимо, није био упознат Дејвид с руским фолклором, када је изговарао те просте, као пет копејки, речи. Тако, баш у руским причама, Иванушка – глупан на крају крајева је извојевао победу над сваком нечистотом и пројављивао чуда и силу. Да, не читају у Билдербергу руске приче а требало би. Можда би паментнијим постали... А како им памети недостаје хватају на лукавство, подмуклост, препреденост, преступе, раде мучки, тајно. Избацују своје ђубре на пут а сами се крију иза угла. Чекају ко ће се у њега увалити. И ко већ упадне ту, њега одмах вуку ка себи. Кажу, ти већ свеједно заудараш као и ми, остани са нама да правиш, од нашег материјала, светски поредак и дај нам све што имаш: твоју слободу, назависност и суверенитет.

   Државности је објављен рат, који се води тајно и јавно, и не познаје никаква ограничења у избору сила и средстава. Рат, који иде не на живот већ, у непосредном смислу, на смрт. Да би смо заштитили нашу државност нужно је, као прво, прихватити саму чињеницу тог рата, као друго, схватити његову суштину и, као треће, израдити јасну стратегију одбијања агресије.

   Ми морамо да схватимо да заштита наше државности није само наш грађански дуг  него и, што је најважније, наш  духовни дуг као православних хришћана пред Богом. Ипак се, на крају, ради о преданости нашој вери и идеалима Свете Русије.

   Искуство „хладног рата“, рата у Југославији и рата у Ираку сведочи о томе да је светска држава, чак и таква каква је – физички и материјално моћна, као некада Совјетски Савез, крајње рањива, и против ње противник има (разне) стратегије борбе. То јест, светска држава (државност) за њега не представља главну опасност.

Циљ стварања светске државе – то је циљ духовног и религиозног карактера

  Да би се тај циљ достигао неопходно је до темеља уништити свештену државност, чак и идеју о њој, чак и сећање на њу, потпуно компромитовати њену историју. Ево у чему непријатељ види главну опасност за себе. Религиозни карактер последњег рата последњих времена, започетог ради тога да би се припремио долазак антихриста, чини га тешким и сложеним, неупоредивим са било којим другим ратом у историји човечанства. У њему, за разлику од претходних ратова, питање је не толико спасавање живота физичког или политичког, већ пре свега о спасењу душе. Јер Господ је рекао: „И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу.“ (Мт. 10:28).  Али шта  значи убити душу? То значи одвратити је од Бога, од вере, од свега доброга, чистога, светога. Произилази из тог схватања убиства душе, да одвраћање људи и народа од свештене државности, утемељене Богом, уједињеној с православном вером и зато светом, јесте, такође, убиство душе. Зато је у садашњем рату против државности неизмерно више жртава него у обичним ратовима. Традиционално, сви рачунају физичке губитке а о духовним губицима нико не води рачуна. Њих и не схватају као губитке зато што не виде суштину тог последњег рата. Споља гледано све изгледа нормално: људи ходају, нешто раде, разговарају – али, колико је међу њима живих?

  Ради тога да би смо заштитили наш народ од тог масовног убиства душа гажењем светиња, на које се односи и ослања свештена државност, да би га спасили од глобалног ропства у глобалној држави, спасили своју Отаџбину, ми морамо обновити свештену државност у Русији. Она – то је та граница на којој морамо стајати до краја.

   Како Русија има најтрајнију и најбогатију традицију свештене државности, баш је наша држава постала главни циљ оснивача глобалног царства таме.

   Ипак ако се погледа на означене елементе садашњег светског рата (данас би то звали „хибридни“ односно свеобухватни рат - обратити пажњу да је овај текст из књиге издате 2008.г. !!!) види се да циљеви постављени у њих имају јако изражен антируски карактер, укључујући уништавање наших савезника, претварање наших савезника у наше непријатеље, сузбијање утицаја Русије у свету.

  Очигледно, да је достизање светске владавине и успостављање светске државе немогуће ако се не покори и не уништи Русија и то не само физички, економски и политички него пре свега духовно.

   Ако закључимо све до сада речено то општа карактеристика садашњег рата може бити сведена к следећим поставкама:

Садашњи рат -  то је рат, где је главни циљ државност, а пре свега свештена државност, као виши идеал државности у њеном најпотпунијем отелотворењу. И победити у том рату Русија може само као православна држава.

   То је последњи рат последњих времена, пошто, рушећи традиционалну државност, он припрема успостављање глобалне државе у коме треба да се зацари антихрист. То садашњи рат чини бескомпромисним, жестоким и крвавим.

   Рат против свештене државе – то је духовни рат у коме долази до уништења не толико, и не само, физичке силе колико до духовног потенцијала државе подвргнуте нападу. Зато је нужно урачунавати не само физичке него и духовне губитке и после њихове процене одредити победу или пораз.

   И, на крају, рат против држаности – то је рат против Русије као јединствене чуварке чврстих традиција свештене државности и против руског народа као најважнијег носиоца тих традиција у свету. Зато сви регионални ратови, који се воде и који ће се водити у оквиру тог светског рата, треба посматрати као усмерене против Русије и сваку његову ескалацију треба схватити као ескалацију рата против Русије.

   Али ако наша држава (Русија) буде постала главним објектом напада у том светском рату ми не можемо седети скрштених руку и чекати док нас уништавају и претварају у робове. Не може се добити рат не прихватајући његов изазов. Народ мора да појми да је то за нас свети рат и мора да се подигне на велики рат за свештену државу. Тај бој ће нас преобразити, вратити у живот и препородити Русију.

   Велики рат захтева велику стратегију. Наш задатак је не само да организујемо одбрану широких размера него и да правилно организујемо напад. Да би смо то урадили неопходно је изучити стратегију противника и осмотрити у којим правцима он организује своју агресију.

    Рат против државности води се у светским (глобалним) размерама, има глобалне циљеве и то му даје глобални карактер.

   Поред тога, он се води против свих елемената који чине државу, обухватајући:

1)                Сва пространства (просторе) државе

2)                Темеље државе

3)                Временске оквире животних делатности државе

Што чини тај рат тоталним.

   Сагледајмо редом стратегије које примењује противник у борби против сваког из та три основна елемента државности. И почнимо од пространстава. Ми морамо знати где и како да ратујемо, где и како да организујемо одбрану а где напад у том, ни налик било коме претходном, рату.

 Рат у пространствима државности

   Ова три пространства одговарају трима темељима живота човека као што су тело (физичко, материјално), сазнање (ментално) и душа (духовно).

 Пространства свештене државности

   Пространства су организована хијерархијски: на дну – физичко, изнад – ментално и на врху духовно. Агресору, да би имао могућност да сагради глобалну државу, где би се користио безграничном , тоталном влашћу, неопходно је освојити и подјармити сва три пространства. Ништа друго њему не одговара осим потпуне победе.

   Даље, свако пространство свештене државности даље се дели на подпространства.

   Тако, у физичко (материјално)  пространство улази територијално, економско и демографско пространство.

   Пространство ментално (које се односи на спознају човека) укључује политичко (заједно с његовим полугама права и силе), информационо и психолошко подпространство.

  И, на крају, духовно пространство такође се састоји из три подпространства – религиозног, културног и етичког (које се односи на обичајне норме и морала).

   Ова подела у потпуности је сагласна с војним терминима као што су „театар рата“ (дејства великих размера –стратегијска дејства) и „театар ратних дејстава“ (локална-тактичка дејства).

   Театар рата, по правилу, укључује у себе неколико театара ратних дејстава. И с тог становишта приступања рату за свештену државност, њега морамо водити у свим пространствима свештене државности (театар рата) и у свим његовим подпространствима (театрима ратних дејстава). Зато што противник води против нас тотални рат и, на жалост, добија битке зато што му се ми уопште не супротстављамо схватајући рат првенствено као оружану борбу, игноришући ту чињеницу да нам је одлучујући пораз био нанесен без примене оружаних сила. Колективни агресор је потпуно окупирао ментално пространство у свим његовим подпространствима: ставио под контролу свест политичке елите, средства јавног информисања и психологију народа. И као крајњи резултат „хладног рата“ уништен је СССР, моћна у војном погледу, наоружана „до зуба“ држава, али показала се незаштићеном и беспомоћном на плану вођења нетрадиционалног рата у менталном пространству.

   Све наше силе биле су усредсређене на припрему за традиционални рат у физичком пространству, при томе искључиво уском, односно у његовим територијалним (саставним) деловима: копну, мору, ваздуху и свемиру. А непријатељ је пошао ратом на свест совјетске политичке елите и народа, ставивши под контролу информационе токове, купивши или поставивши своја средства јавног информисања.

  Ако узмемо у обзир свих девет подпростора државности, то смо се ми припремали за рат само 11%. Имали смо стратегију и оперативно искуство само за дејства у територијалном подпростору у време ратовања када је неопходна разрада посебних стратегија и оперативних концепција за сва пространства. А непријатељ је радио над њима и умео да их искористи.

   Татјана Васиљевна Грачова – политиколог, доктор педагошких наука, доцент, руководилац катедре Војне Академије Генералштаба Оружаних Снага Руске Федерације. Током низа година била је водећи научни сарадник Центра за војно-стратешка истраживања Генералштаба ОС РФ. Завршила је високе курсеве Војне Академије Генералштаба из области „Национална безбедност“. Аутор је многобројних чланака и књига са темом националне безбедности русије.

Превео за "Борбу за веру": Ј.В.