Владимир Ружански, рођен у Совјетском Савезу, више година живео у Израелу, где је и војску служио, да би се недавно преселио у Jермениjу. Историчар, истраживач историjе Блиског Истока, јевреjског народа и jевреjско-jерменских веза. У Арцах отишао као добровољац, у одбрану од азербеjџанске офанзиве започете 27. септембра. Преносимо вам jош једно његово сећање на Карабах.

Прво помислих да су помоћници лекара, а можда и сами лекари. Било их двојица, у обичноj ратноj униформи. Само на леђима, грудима и рукавима били су им зашивени беликрстови. Задивљен, питао сам jедног од воjника, да ли jе лекар.

“Нисам”, одговори ми. “Зашто си тако помислио, тетак?

Стариjе људе, као jа, у Jермениjи млади обично зову “тетак”.

“Јер имате крст на леђима”, рекох.

“Крстови су зато да би могли да ме разликују од Азербеjџанца, ако будем рањен или убиjен”, – jедноставно ми обjасни воjник.

Разговарали смо у соби за пушење, где у углу видех хрпу трака од беле тканине, од коjих су воjници себи шили крстове.

После овог случаjа виђао сам још доста крстова од беле тканине…

Неко их шио велике, преко целих леђа, неко мале, само на рамену или грудима.

У рату све jе могуће, сетих се речи мог приjатеља с почетка рата.

Требало би да и себи нашиjем такве крстове, помислио сам, али се одмах присетих – ја ипак нисам хришћанин.

Са положаја се видела црква у којој су многи војници крштавани.

А jедном дође код нас свештеник и дуго jе о нечему разговарао са воjницима.

Лоше сам разумео о чему се прича (jер не знам добро jерменски) и замолих приjатеља да ми укратко преведе о чему jе реч.

Он ме погледа, осмехну се и запита: “Желиш ли да прихватиш крштење? Момци иду у цкрву. О томе је реч.”

“Крстити се? Али нисам за то спреман…”

Тако сам једини остао без крста, а моj приjатељ је наставио да ме зове своjим jевреjским братом.

 Превод: Арам Гарегинијан

Претходно од истог аутора:

Јеврејин, који је бранио Јерменију: његови утисци и размишљања из Арцаха

 Извор: "Ћирилизовано"