Уредништво: Чуда и светост - из разговора са једним духовником (крај)
петак, 06 новембар 2020
ОД ТУРБО - КАНОНИЗАЦИЈЕ ДО КОМЕРЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ МАНАСТИРА ТУМАНЕ
После писања текстова о смрти и сахрани митроплита Амфилохија, јавио нам се велики број наших читалаца са безрезервном подршком свему што смо написали. Јавило се и пар обожавалаца покојног митрополита да искажу своје неслагање, али – по обичају – добили смо и претње.
Ми кажемо: „Све што смо написали су тачне и проверљиве чињенице. За све смо дали извор и могућност провере. Проверите, па оспорите написано, ако имате доказе за то.“ И, као што смо већ рекли, не би било нашег писања да нас нису позивали да и ми почнемо да вичемо да је покојник светац, и да га треба, док још није прошло ни четрдесет дана од пресељења у вечност, канонизовати.
Данашњим текстом окончавамо ову тематику, а оглашаваћемо се само утолико уколико се настави кампања за канонизацију покојника, човека који је, поред осталог, дао благослов за срамну будалаштину монахиње Олимпијаде Кадић, која је покушавала да као „православну“ представи Његошеву „мистичко – еротску“ песму „Ноћ скупља вијека“ само да би се учврстио култ Његоша као свеца, што он није био и никад неће бити, без обзира на значај његове поезије и историјског деловања (овде: и овде:).
Митрополит Амфилохије је отишао Богу, и за његову душу је најважнија молитва. Његови највећи доброжељатељи су управо они који се моле за његову душу, а не преваранти попут новотарских владика „Тасе“ и Буловића који злоупотребљавају смрт свог брата зарад прављења преседана за сопствене канонизације. Сасвим је основано очекивати, ако превара захтева, да ће они и мошти да му „обрету“, а наводна "чуда" су већ - као што смо и очекивали и најавили - почела да се догађају. Ево једног:
Као што видите, драги читаоци, почело је!
Преподобни Јован Касијан Римљанин наводи три узрока чуда. „Први узрок исцелења“, пише он, „јесте благодат, која чини чуда и која се дарује изабраним и праведним људима… Други разлог је поучавање Цркве, или вера људи који доносе болеснике ради исцелења или људи који желе да добију исцелење. У овом случају сила исцелења понекад исходи и од недостојних и грешника о којима Спаситељ говори у Јеванђељу… (Мт. 7, 22–23) …Исцелења треће врсте бивају по превари и лукавству демона. Човек који се одао јавним пороцима може понекад да чини запањујућа дејства и да га због тога људи поштују као свеца и слугу Божијег… Од тога потиче то што се демони, који с крицима именују људе који немају никаква својства светости и никакве духовне плодове претварају да их наводно сажиже светост и да су принуђени да беже од људи који су њима опседнути.“ Дакле, демони чак и одступају од људи које муче само да би их навели да неког грешника и непокајаног прихвате као гуруа, и да би, лажним одступањем, што више обманутих привели лажном чудотворцу.
У вези с тим треба истаћи да је једна од најважнијих карактеристика истинског чуда заиста свети живот човека кроз којег се оно дешава. Ако пак таквог живота нема, тим пре ако постоје чињенице које сведоче у супротном, такво чудо се, по савету Отаца, не сме прихватати (в. на пр. код св. Игњатија Брјанчанинова „О чудима и знамењима“, т.4).
Могу постојати изузеци, кад се истинско чудо дешава и посредством грешног човека, па чак и животиње (нпр. библијски случај с Валаамовом магарицом) уколико постоји вера и уколико се сачувала способност за покајање у онима с којима или на чије очи се дешава чудо. Зато се чуда дешавају и у неправославној средини и данас, јер „Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2, 4). Светитељ Игњатије наводи, на пример, чињеницу кад је вода којом је опрао ноге разбојник за којег су монахиње мислиле да је свети пустињак исцелила слепу жену.
Данас се говори о хиљадама случајева појаве капљица (провидних, крви и др.) на иконама и иконописним изображењима лица која Црква чак није ни прославила (иако је икона само лик човека којег је Црква прогласила за свеца), статуа католичких светаца. У Италији је познат већ велики број случајева такозваних мироточења кипова католичких светаца. (Притом се треба сетити да су подвижници наше Цркве као што су светитељи Игњатије и Теофан, преподобни Амвросије Оптински и праведни Јован Кронштатски категорички говорили о прелашћености римокатоличких светаца). У историји је било много сличних случајева (уп. II Мојс. г. 7–8). Међутим, о чему све то говори? О томе да чак очигледне натприродне чињенице саме по себи још уопште не потврђују светост онога (човека, конфесије, религије) кроз које се и где се остварују, и да сличне појаве могу да се дешавају или због вере – „по вери вашој нека вам буде“ (Мт. 9, 29), или по дејству другог духа (в. на пр. Дап. 16, 16–18), „да би преварили, ако буде могуће, и изабране“ (Мт. 24; 24) или, није искључено, и због других, нама засад непознатих разлога.
Стога постају јасни тако велики опрез и разумно неповерење с којима су се сви свеци односили према различитим чудима, виђењима, сновима, откривењима, мироточењима итд. Они упорно упозоравају вернике да не прихватају пребрзо све то као чудо Божије, да због своје лаковерности не би пали у демонску замку прихвативши лаж као истину. Због тога је њихов однос према различитим необјашњивим појавама следећи: „Не осуђуј и не прихватај!“ То значи – немој осуђивати неко знамење ако га не разумеш, али га ни не прихватај, да не паднеш у самообману.
Свети Оци су упозоравали и предупређивали ту испразну жељу људску за чудима. Рецимо, фарисеји су од Господа тражили да учини специјално чудо, нису се задовољили оним чудесима што их је вршио Господ, него су захтевали од Њега нарочито чудо: знак с неба (Марко 8,12)... Жељу знака с неба изражавао је понекад и народ.Тако су после чудесног умножења пет хлебова и нахрањења њима многољудног скупа, у коме је било 5.000 људи, осим жена и деце, очевици тог чуда и учесници ове трпезе говорили су Господу: „Који знак Ти показујеш, да видимо и верујемо Ти? Оци наши једоше ману у пустињи, као што је писано: хлеб с неба даде им да једу" (Јован 6, 30-31). Њима се учинило недовољним чудо умножавања хлебова у рукама Спаситеља: оно се збивало у тишини, са светим смирењем, каквим су била проникнута сва дела Богочовека, а њима је био потребан спектакуларни призор, њима је био потребан ефекат. Њима је било потребно да се небо покрије густим облацима, да загрме громови и засевају муње, да хлебови падају из ваздуха - с неба (Епископ Игнатије Брјанчанинов, том IV, 296-297).
Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава на опасност искања чуда, јер ће лаковерни људи, који не буду живели благодатним животом Цркве, бити обманути и преварени од стране Антихриста, који ће чинити лажна чудеса.Јер, оно што није хтео да учини Христос, учиниће Антихрист: он ће дати знак с неба, то јест у ваздуху, где нарочито господари Сатана (види Јефрем Сирин, Беседа 106, део II; Ефес. 2, 2; 1,12). Свети Јован Богослов говори да ће Антихрист чинити велика дела, „да и огањ силази с неба на земљу пред људима" (Открив. 13,13). „Свето писмо указује на ово чудо као највеће од свих чуда Антихристових, и место овога знамења је ваздух: оно ће бити прекрасан и страшан призор. Оно ће највише деловати на чуло вида, одушевљавајући га и обмањујући" (Епископ Игнатије, IV, 302).Чудеса Антихриста, извршена сатанском силом, производиће неодољив утисак на гледаоце. „Људи неће схватити да чудеса његова немају никакав добар и разуман циљ, никакво одређено значење, да су она далеко од истине, препуна лажи, да су она - чудовишна, злобна и бесмислена представа, са циљем да... обмане и превари" (Епископ Игнатије, IV, 300). Видеће ова чудеса, људи ће, по слепоћи својој... признати их за манифестацију силе Божје и са одушевљењем примити антихриста за бога." Антихрист ће наметнути страх претњом и чудесима својим. Њима ће задовољити неразумну радозналост и грубо незнање, задовољити славољубље и гордост људску, задовољити телесно мудровање, задовољити сујеверје, довести у недоумицу људску ученост. Сви људи који се руководе светлошћу своје пале природе, који су се отуђивали од руководства Божје светлости - привући ће се у послушност варалици (Открив. 13, 8. Епископ Игнатије, IV, 302).
Истинска чуда се дешавају ретко. Да би Црква признала чудо потребно је брижљиво испитивање (уп. Лк. 1, 3) необичне појаве од стране компетентне црквене комисије и званично потврђивање њених закључака од стране Светог Архијерејског Сабора (у крајњем случају, надлежног епископа). То је потребно да би се народ заштитио од вере у мистификаторе, биоенергетичаре, психички поремећене људе, просто пробисвете, и наравно, ђавоље саблазни. Док нема такве потврде питање о датој појави за члана Цркве треба да остане отворено, јер „Бог није Бог нереда, него мира“ (1 Кор. 14, 33).
У историји Цркве је било много истинских чуда и она су у сва времена њеног постојања била једна од оних снага захваљујући којима је хришћанство које је било окружено са свих страна смртним непријатељима: Јеврејима и паганима, царевима и обичним људима, робовима и слободнима – покорило већи део васељене. И данас се пред човеком који се упознаје са Светим Писмом, с историјом хришћанства, отвара једно од чуда које највише запањују – чудо опстајања и ширења хришћанске вере у страшним прогонима, чудо постојања Цркве.
Отац Серафим Роуз је, у својој књизи „Православље и религија будућности“, записао: „Један од знакова последњих времена је да ће бити „страхоте и знаци велики са неба" (Лука 21:11). Већ пре сто година, епископ Игњатије Брјанчанинов је приметио да „савремено хришћанско друштво жели да види чуда и чак да их твори... Таква жеља за чудотворством открива душе склоне прелести (самообмани). А прелест извире из порока уображености и славољубља". Број правих чудотвораца је опао, скоро ишчезао, а људи су „жедни разних чуда више него икада... Долази време када ће се отворити велика арена за многобројиа лажна чуда којима ће синови телесне мудрости бити опчињени и заведени./…/ Људи неће разумети да чуда антихриста немају разуман циљ, ни одређено значење, него да су она пуна лажи, као чудовишна, злобна, бесмислена играрија - са циљем да их заведе и опчини помпезним, празним, глупим призором./…/Опасно је поклонити тим демонским појавама ма и најмању пажњу, јер нечиста слика има погубан утисак на ум, и он се тако подвргава озбиљном искушењу".
Данашњи људи Бога доживљавају као испоручиоца небеске помоћи, здравља и напретка у материјалистичком смислу, па није необично што трче за чудима по сваку цену, претварајући веру у некакво магијско дејство. Погледајмо само како управа екуменистичко-новотарска и хеви-метал управа манастира Тумане подстиче развој овог „култа чуда“.
Наравно, нико не сумња у светост Зосиме Туманског или Јакова Арсовића, али начин на који управа у Туману рекламира чудотворство просто боде очи (као што је туманском игуману рекла једна стара богомољка: "О чудима треба да причају они којима су се десила, а не ви): од објављивања књижица са чудима у нехришћанским медијима, чак и таквом таблоиду као што је „Ало“, преко масовног организовања поклоничких путовања и стављања путоказа ка Туману чак у срцу Шумадије, код Тополе (?), лепљења плаката по целој Србији и интернет рекламама о непрестаним свечаностима и слављима у Туману, безобразно великих цена за црквене потрепштине...
Међутим, оно што је најгоре од свега, то је скрнављење моштију Преподобног Зосиме и оца Јакова Арсовића, њиховим учесталим пресвлачењима и пребацивањима у нове кивоте... Сва ова богохулства и светогрђа, управа Тумана изводи са благословом надлежног епископа – Игњатија Мидића, екуменисте, новотарца и коронаверца, који у мошти не верује, па зато и допушта да се скрнаве. Његова једина вера је вера у новац,који му тумански бизнисмени доносе (људи кажу да се новац носи у џаковима).
Тумански светогрдници - свирају сатанистичку музику, а пресвлаче мошти Светитељске!!!
Каква је сврха комерцијализације светиње преко култа чуда и прављења „новог Острога“ у Туману? То треба питати оне који тако чине, а не размишљају о духовним последицама свог деловања. Ако се народ „навади“ на чуда, он ће заборавити да главни циљ хришћанског живота није чудо као такво, него спасење у Богу и Царству небескоме.
