 Протосинђел Мелентије Јаковљевић о истинитим догађањима у милешевској епархији и самовољи владике и његових поданика, а све на штету православне вере.
Долазим у милешевску епархију марта 2011. године, а Његово Преосвештенство Епископ Филарет ме распоређује у манастир Куманицу да богослужим са архимандритим Николајем. Ту затичем осим оца Николаја, сестру монахињу Гаврилу и протосинђела Германа (сада упокојеног) који болује од дијабетиса. Отац Николај одмах почиње да негодује о мом доласку (дечија болест монашке страсти високе вредности о себи) и почиње са причом о томе, како су он и мати Гаврила све ово стекли сами, те да ће они и уживати у овоме што видим. Њима нико не треба. Они већ више од 15 година живе сами у манастиру (а нису једини, тако је и у манастиру Давидовици и у Прибојској Бањи, јер то је нова мода у Српској православној цркви). У манастиру Куманици проводим неко време и многи мирјани траже од мене да им ја читам молитве, а то опасно смета оцу Николају. Тако нпр. после мојих одслужених недељних и празничних литургија, по благослову оца Николаја, чисти се цела црква. Чак се дешавало да сам неколико пута затекао оца Николаја који за време вечерње службе врши проскомидију за сутрашњи дан. То је се дешавало више пута. Пошто им увелико сметам и нисам њихов играч, истерују ме из манастира Куманице, јер сам сведок многих дешавања у самом манастиру. А што њима не иде у корист. Тринаестог новембра исте године добијам на управу садашњи манастир - манастир Свете Тројице у Горњој Бистрици код Нове Вароши. Божијом помоћи, помоћи Пресвете Богородице и Свете Тојице крећу исцељења једна за другим (као и Божије провиђење св. брата Милана Стојића из суседног села Дражевић чији гроб је поред храма. На моју молбу, Преосвећени епископ Атанасије даје благослов 04.08.2018. године, да вадимо његове свете мошти и истог дана их враћамо назад у гроб. Мошти су у сандуку у гробу брата Милана. Ово пишем јер доста исцељења на његовом гробу има). Ја свој манастирски храм ретко када пре поноћи затварам. А било је дана када сам остајао и до три, па чак и до пола пет ујутру читајући молитве долазећем народу православног живља, али и неправославнима, који као и ми добише Божију милост. Исцелења и благодат Светога Духа су изобилни и данас у овом Светом манастиру. А у периоду од 06.08.2012. године, почињу да мироточе свете иконе. Преко 40 их је мироточило. Чак и завеса која није била прана месецима мирисала је на свето миро. Њу сам је поклонио сестри Милени из Ужица, иначе која је излечена од трећег стадијума карцинома. Њене обе кћерке, по Божијој промисли и помоћи, завршише факултете и одбранише магистарске студије и добише посао. Од 2012. па до 2015. године, кроз манастир пролази око 5.000 посетилаца што се јасно лоше одражава на манастир Куманицу и Милешеву. Отац Мелентије Јаковљевић
Редовно сам исплаћивао своје обавезе према Епархији, и по благослову тадашњег владике Филарета дајем одређени новац епархији, а за узврат добијам преко 270 килограма свећа. Значи новац је отишао у касу епархије, а не у приватни џеп епископа. По свргавању владике Филарета ја постајем омражен као његов човек. Сам отац Николај је давао велике количине новца владики Јоаникију, а и сада Атанасију да ме маркирају као врачара. Оно што је занимљиво, јесте и ово, морам да споменем у овом писму, да отац Николај монаши сестру Милену из Нове Вароши у њеној кући. Она је била непокретна. После монашења, прелази у манастир Куманицу и ту се упокојава након неког времена. Сахрањује се на манастирско гробље у гробницу дубине преко 2,5 метара. А опело служи владика Атанасије. То су видели многи свештеници, монаси и монахиње, а и верни народ и сви су се запитали "шта то крије гроб те сестре?" Такође бивам кажњен одузимањем 108.000 динара као донацију од Републике Србије са разним смицалицама свештеника који су наклоњени владици. Владика Атанасије долази 06.08.2017. године у епархију милешевску, а већ 10.08.2017. године, на упознавању ме пита: "јесам ли ја тај врачар?" Критикује ме што немам братију у манастиру, а он двојицу свешеномонаха истера из епархије (а касније и више), а мени каже што немам братију. Одговорих му следеће: да вас подсетим да ја немам манастирски конак, него живим у сали основне школе. Тражио сам од владике Јоаникија (Бр. Акт. 13 од 06.07.2015. године) благослов за изградњу конака (однето на руке у епархију), затим благослов (Бр. Акт. 43 од 28.10.2016. године) за градњу зимске капеле (достављено епархији преко архијерејског намесника прибојског протојереја-ставрофора Драгана Видаковића, путем поште), и (Бр. Акт. 45 од 19.11.2016. године) достављена тражена документација за изградњу истих (однето на руке у епархији), а те документације нема у архиви, по исказу тадашњег владикиног секретара протојереја Бранислава Стојановића. Опет тражим благослов од владике Атанасије за градњу зимске капеле у манастиру Свете Тројице у Горњој Бистрици (Бр. Акт. 20 од 21.08.2017. године), где сам писану молбу предао преко архијерејског намесника прибојског протојереја-ставрофора Драгана Видаковића, али владика Атанасије није одговорио до дана данашњег. Наставиће се... |
