header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Чему нас учи корона тровање? Штампај Е-пошта
четвртак, 19 новембар 2020

 У КАКВО ВРЕМЕ ЖИВИМО    

Тровање звано корона траје. И не престаје. И привиди  се руше. И многи одлазе са овога света. И тешко је све то гледати. Никоме се не умире. Неко жели да живи јер још није  испунио задатке, многи се плаше смрти, а некоме је криво да умре јер се појављује нови ајфон. А све нам се дешава јер смо заборавили основу своје вере  – свет у коме живимо је, библијски речено, долина суза. И патња је неопходна на путу нашег живота.

   Зато је крајњи час да сазиремо смисао онога што се дешава, а не само да јуримо без главе из очаја у очај, накљукакани информацијама којије све више што су бесмисленије. 

  ИЗ ПОУКА ЈЕДНОГ ДУХОВНИКА  

Једна од грешака у нашем односу према Богу је лажна представа о томе да ћемо, ако будемо с Њим, имати срећан живот и све ће бити у реду. Од Бога молимо здравља и среће, све оно што јесте природно, али није на првом месту. Велика је грешка мислити да, ако смо с Богом, нећемо осећати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао: било да смо близу или далеко од Њега, бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа.                   

Друга грешка у односу с Богом је питање, оно велико питање: а што је Бог то допустио да се мени деси? И почињемо да ропћемо на Бога. Ако не ропћемо на Бога, ево другог питања: а шта Господ чини поводом свега што се око нас збива?  Зашто Бог допушта зло у овом свету? Зашто Бог све трпи и не прогони зло, ако је кадар да све  промени? Какав је одговор Божји на ту претешку појаву каква је бол?                           

Ако се човеков живот ограничава на седамдесетак – осамдесет година онда је, заиста, тај живот пука трагедија. Имаш седамдесет година, и провео си их у сузама, невољама, болу. Значи ли то да је човек „уклет“? Значи ли то да је човек трагично биће осуђено на бол и смрт и да нема никакву другу перспективу? То није тако. Одговор налазимо у личности Христовој, која нам даје другачију димензију живота. Кад је дошла пунота времена, Милосни Бог је постао Човек и живео међу нама, а затим уништио смрт, поломивши све стреле којима нас је ђаво стрељао. Сада се све те стреле враћају и рањавају самог ђавола. 

Христос је победио смрт и из проклетства ју је претворио у благослов. На који начин? Он нам није омогућио да избегнемо бол и смрт, него нам је дао могућност да их употребљавамо на корист, да горку чашу претварамо у чашу сладости, а смрт у живот.       

КОРОНА КАО ОПОМЕНА

   До јуче смо мислили да је свет у нашим рукама, и да је прогрес коначно победио. Данас нам је јасно да није тако, и да ће патња трајати. Збуњени смо, покуњени, није нам ни до чега. Страх нас тресе и раствара наш оптимизам у жестокој киселини пролазности. Али, Бог ништа не допушта случајно – Он нас, болом, буди из дремежа свакидашњих, лажних задовољстава. 

Митрополит Јеротеј Влахос каже: “Бог није створио Адама и Еву да имају телесно задовољство и бол. Њихова душа имала је способност за доживљавање задовољства које их је покретало на созерцавање (сазирање) Бога. По св. Максиму Исповеднику, након што су прародитељи сагрешили и били одвојени од Светлости Божије, задовољство се преместило из душе у тело; Бог је затим допустио да се појави бол, како би се задовољство обуздало. Тако је телесно задовољство, уз уживање у воћу непослушности, проузроковало бол, то јест болест, страдање и смрт. Ово су такозване „телесне хаљине“ у које су људи обучени након што су сагрешили и били лишени благодати Божије. 

Међузависност задовољства и бола прати људе кроз читав живот. Добровољно попуштање задовољствима изазива невољни бол; а покушај да се невољни бол превлада помоћу новог задовољства, изазива нови бол – на тај начин створен је порочни круг. Да би човек био излечен, он мора да се реши узајамне везе између задовољства и бола. Добровољно преузимање крста страдања – кроз хришћански аскетизам, страдање и пост – лечи од пуког земног задовољства: животом у Христу задовољство се са тела преноси у душу, како би се човек затим опет непрестано приближавао Богу кроз божанску чежњу и силну љубав Божију.

Ако нема добровољног подвига, епитимија (духовно лекарство) налаже се, Божјим допуштењем, кроз страдања, попут болести и природних катастрофа.

ЈЕДНО ПОДСЕЋАЊЕ

На данашњи дан, Црква слави спомен необичног догађаја који је Владика Николај описао у Пролог: “Кад Бог може извести воду из камена ради утехе људима, може и огањ с неба пустити ради казне. Судба Содома и Гомора представља класичан пример казне Божје над окорелим грешницима. Да Бог може ову казну поновити и на другом месту показао је Он над Цариградом, у време цара Лава Великог и патријарха Генадија 472. године. Те године 6. новембра у подне наједанпут се помрачи небо од густих и црних облака, од којих паде мрак и на земљу. Ти облаци овда онда беху као огњем зажарени, па се опет помрачаваху. Ова појава трајаше над Цариградом читавих 40 дана. Устрашени народ прибеже покајању и молитви, и заједно са царем и патријархом иђаше у литији кроз улице из цркве у цркву и с плачем и вапајем мољаше се Богу. Последњег дана поче из облака падати врућ и црн пепео, и падаше као киша од вечера па до поноћи, после преста. Сутрадан освану чист и ведар дан, али гарав пепео лежаше на земљи с педао висине. С трудом великим људи очистише домове своје и улице од тог гаравог пепела, али сви усеви на њивама пропадоше бесповратно. И свак ко је разума имао разумео је и осетио је ту појаву као казну Божју, и то као ублажену казну Божју, због хитног народног покајања пред Господом Богом. А да није било тога хитног народног покајања за грехе своје велике и нагомилане, ко зна, шта би се у те дане догодило са Цариградом? Но дошло је благовремено покајање грешничко и дошле су молитве Пресвете Богородице и многобројних светитеља и мученика Цариградских, те је казна врло ублажена.

 Дакле, хришћани су некад умели да се кају.

 ШТА ДА РАДИМО?

   Лек је један – повратк Богу, поклоњење Ономе Који нас је створио, свест о томе да смо, упркос ајфону и вештачкој интелигенцији и сателитима, само прах и пепео који на љубави Господњој почива.  

Прота Саво Јовић у својој књизи о Михаилу Пупину каже да он никада није изгубио православну веру: “И, заиста није се изгубио, нити га је то занело, па чак ни онда када су га касније изабрали за разредног председника у трећој години академије, па ни када је, као познат и славан научник, једној госпођи у Норфолку, која је тврдила како је радио пријемник чудо рекао да је то сасвим просто и да се глас преноси најпре електриком па ваздухом па опет електриком. "Сасвим просто, као да ми бацамо јабуке једно другом из руке у руку!" 

- То је за мене ипак велико чудо, наставила је Американка.

- Никакво чудо, као што и није никакво чудо ништа од онога што је човек смислио и конструисао.

- Да, тако ви научници увек: никакво чудо! - срдила се госпођа. Међутим, за мене је чудо и телефон и радио и све остало.

Тада је професор Пупин уздигао свој кажипрст руке и упитао је: "Шта је ово?" Сви су се, па и радознала госпођа, изненадили овом питању, не знајући шта Пупин смера тиме.

- Ово је, јел'те, прст професора Михајла Пупина, закључио је. Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша цивилизација скупа, све то представља једну просту и детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечијега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада, а шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи: "Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!"

   Нека нас Господ уразуми и у ово страшно време корона тровања. Ако Га се сетимо, спасиће нас. Јер Господ помаже ако има коме, говорио је патријарх Павле.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Проширена верзија текста објављена на IFAM NEWS   

  

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 21 новембар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Српска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 53 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.