Цел Богослужења је да покажемо нашу веру, љубав и наду према Богу. Но изјава наше побожности много је свечанија и већма одговара слави Божијој, када се показује јавно и у скупу. Сви хришћани треба да су међу собом спојени везом љубави и братства, па за то тај савез треба показати и заједничким Богослужењем, јер је оно најбољи начин, којим доказујемо наше јединство у вери, љубави и нади.
Важност јавнога и заједничког Богослужења и обавеза према њему види се: а) из обећања И.Христа, да ће бити онде, где се двојица или тројица скупе у Његово име: "Јер где су два или три сабрана у моје име , онде сам ја међу њима." (Мат. 18. 20.). Стога је заповедио, да се на таквим скуповима свршује св. Евхаристија у Његов спомен. б) из примера св. апостола и првих хришћана који су се радо скупљали на молитву и "остајали у науци апостолској у заједници, у ломљењу хлеба и молитвама" у знак братске заједнице (Дела Ап. 2, 42.); в) јавно Богослужење даје јачу силу нашој молитви. Оно ју оживљава општим учешћем молитвеника и уклања оне сметње, које нам у домаћем животу посред животних брига и невоља не дају често ни времена, ни достојног расположења за искрену молитву Богу; г) заједничко јавно Богослужење јаче спаја хришћане у једну заједницу, у којој смо сви деца једнога Оца небеског и међу собом браћа; јер на јавној служби богаташ уз сиромаха, господар уз слугу, цар уз последњег му поданика, једанко приклањају своја колена пред небесним Оцем, кличући му као из једних уста и из једног срца: "Оче наш." Осим тога сви се у знак братства и једнакости причешћујемо од једнога хлеба и једне чаше. П р и м е д б а. Онима, који веле, да заједничко јавно Богослужење могу заменити домаћим молитвама, ваља приметити ово: а) да испуњавање једне дужности не даје нам права да се ослобађамо друге, тако исто строге дужности; б) да они, који ради домаћега Богослужења, напуштају јавно, могу лако да забаце и домаће, као што се то и догађа, особито стога, што човек има довољно брига и послова, који се морају на дому расправљати; а црква је место мира и душевнога одмора, где човек све своје мисли Богу посветити може; в) да домаћа молитва нема оног благотворног уплива на нас, кога призводи јавно Богослужење својим дивним обредима и песмама, које побожну хришћанску душу усхићују; што се на јавном Богослужењу свршује св. тајна причешћа и што је св. храм најзгодније место, где се човек узвишава до искреног размишљања о Богу и својој души. Јавно Богослужење има врло благотворан утецај на религијозно-морално васпитање народа; јер где се оно поштује и ревно посећује, тамо обично народ напредује у вери, побожности и моралу; тамо се осећа већа љубав к просвети, већа послушност к закону, и у опће већа љубав к реду и савкој пристојности - На против, где се пренебрегава јавно Богослужење, ту се опажа опадање вере, побожноси и морала; ту слаби међусобна љубав и слога, ту се шири безакоње, подивљалост, неред и непослушност закону и властима и т.д. По ревности или немарности народа према јавном Богопоштовању може се често познати напредак или назадак у народном животу. Напомена: У тексту задржан оригинални правопис. Извор: "Православна моралка", Сава Теодоровић, Нови Сад 1899, Фототипско издање Св. арх. синода СПЦ, Београд, 1991. За "Борбу за веру" приредио: В.Ј. |