БИРАЈ, СРБИЈО: БОЖИДАР ВРЕЋО ИЛИ КРСНА СЛАВА

Понижени смо, поражени, везане вреће. „А ка` гуске све нешто ћукамо“, рекао би Његош.      

Медији у служби „свемоћне“ лажи праве од нас мајмуне – ћутимо.  

Пљују нам у душу, а ми – ништа.                      

Кловнократија постаје коронократска тиранија, а ми – трепћемо „к`о свраке на југовину“.

„Вечерње новости“ су објавиле следећи текст: “Концерт који је интерпретатор севдалинки Божо Врећо (37), босанскохерцеговачка верзија аустријске „брадате жене“ и евровизијске победнице Кончите Вурст, одржао у четвртак у београдској „Комбанк дворани“ поделио је Србију, бар што се друштвених мрежа тиче. Иако капацитет дворане није био попуњен, а публика је носила маске уз прописану физичку дистанцу, гнев је изазвало то што је концерт одржан усред пандемије короне, док број заражених у Србији и Београду драматично расте из дана у дан, и у тренутку када се нашем народу ограничава да на крсним славама има до пет људи, уз претњу новчане казне од 50.000 до 150.000 динара. Ко је уопште дозволио овај концерт, када је свим домаћим певачима забрањено да наступају у дворанама, клубовима и кафанама? Зашто онда, на пример, најдуговечнији српски рок састав „Ју група“ не може да обележи златни јубилеј, пола века рада, концертом у тој истој „Комбанк дворани“? Или било која друга група или певач/ица? Кап која је прелила чашу био је други београдски концерт Боже Вреће, који је био заказан за 20. новембар, на истом месту, у 18.30. Мада се тог јутра упокојио патријарх Иринеј, а Влада Србије прогласила тродневну жалост, вест да се концерт одлаже због смрти патријарха Српске православне цркве стигла је тек по подне. Организатори су саопштили да ће га приредити у понедељак, „уколико буде услова“ за то. „Врхунски безобразлук и непоштовање“, „Срамота, ко то дозвољава, а нама се забрањује скуп за славу за више од петоро људи“, „Слава не може, а ово може“, „За културне манифестације је лимит 500 људи, под условом да је један човек на четири квадратна метра, за семинаре можеш да имаш и хектар, лимит је пет особа, исто важи и за славе“, само су неки од коментара на „Твитеру“, поводом Божиног концерта.“(1)   Тако се то ради у окупираној Србији.                                    

У изумирућој Србији.

 ПРЕДУСЛОВ ОБНОВЕ ДЕМОГРАФИЈЕ

Србија је, заиста, земља која изумире. Мање од један посто људи у Србији има четворо и више деце.(2) Да би се ситуација поправила, неопходне су озбиљне мере, које се уопште не могу свести на материјалну помоћ вишедетним породицама, која је ионако само реторички озбиљна, а практично вишеструко условљена и суштински оскудна.

Чувени руски социолог и философ, Александар Панарин (умро 2003), у свом тексту о хоризонтима глобалног грађанског рата, тврдио је  да није довољно само материјално подржати рађање да би се демографска слика једног друштва поправила. Неопходно је људима у некој земљи открити обзорја будућности. Здравље и напредак једног народа духовно су одређени јер, како Панарин каже на основу руских научних истраживања, «показало се да главни деструктивни фактор, који изазива превремену смртност људи и снижавање средње дужине животног века у националним размерама, није  материјална беда сама по себи, него осећај  безизгледности перспективе, осећај историјског безнађа.»

   Кад нема наде, нема ни рађања.

   ОБНОВА ДЕМОКРАТИЈЕ И МАТЕРИЈАЛНО СТАЊЕ ДРУШТВА                                

Панарин је указивао на чињеницу да је демографска обнова у Совјетском Савезу почела после Другог светског рата, иако су материјални услови били веома лоши:»Материјални положај становништва СССР у ратној 1945. години у поређењу с 1940. годином био је неупоредиво гори (потрошња меса смањила се за 62%, млека –  51%, јаја –  72%, шећера –  55%, кромпира –  54%. Па ипак  смртност код жена (за разлику од мушкараца у рату)  и обично разболевање код мушкараца знатно  се смањила» .  

Панарин каже да је, у епохи демографске обнове, Совјетски Савез био пун енергије која је извирала из наде, што ју је, упркос огромним страдањима, покренула победа у Другом светском рату. Он додаје:“После рата у земљама Источне Европе, које су чиниле социјалистички систем, уочено је скоро двоструко снижење смртности  средином 1960-х година. Немогуће је тај ефект објаснити растом материјалног благостања, јер у Западној Европи, где су приходи расли знатно брже, такво побољшање здравља није примећено… Основна разлика била је у томе, што су се народи земаља Варшавског уговора били устремили да граде ново, како им се тада чинило – праведније, друштво, и та духовна енергија се показала моћним исцелитељским  фактором. Обрнуто, после окончања хрушчовског “пролећа” разочараност “застојем” довела је, после 1964. gодине, до  погоршања здравља и раста смртности. Неповољни демографски процеси 1970-х година бујали су у земљама социјалистическог лагера на фону непрекидног побољшања животног стандарда становништва”.

Обнова рађања међу Русима почела је, поново, у доба наде настале у часу Горбачовљеве перестројке, која се, ипак, претворила у катастрофу, и довела до стравичног пада броја становника за време пљачкашког капитализма Јељцинове епохе. Када је Русија, у доба јачања за владавине Владимира Путина, опет кренула да стиче наду, и демографија се побошљала, да би, услед нове кризе, и светске и унутрашње, резултати у тој области поново постали неповољни.

   НАШ ДЕМОГРАФСКИ СУНОВРАТ       

Тако је било и у Југославији после Другог светског рата: народ је почео да се биолошки обнавља, надајући се будућности. А онда је, мада је, нарочито седамдесетих година прошлог века, кренуо да расте стандард, отпочео демографски колапс – егоизам и хедонизам учинили су своје. Вишедетне породице су, у зениту титоизма, сматране изразом заосталости. Данас је ситуација још гора. Тријумф потрошачке логике позног капитализма све је разорио.                              

Некада је брачни однос био узрок продужења врсте, својеврсне биолошке борбе за бесмртност, а деца су се рађала као помоћници и наследници. Данас су, тврдио је философ Зигмунд Бауман, она постала само несигурна инвестиција: дете је пуки „објекат емотивне потрошње“. Уосталом, каже Бауман, „у чисто монетарном смислу, деца коштају више него луксузни, најмодернији аутомобил, крстарење око света, чак и здање на које сте поносни. Још горе, укупна цена ће порасти током година и њен износ не може бити унапред утврђен, бити процењен уз било коју дозу сигурности“. Бауман додаје: „Осим тога, имати децу је у наше време ствар одлуке, а не случајности – околност која још више погоршава узнемиреност. Имати или немати децу је неспорно одлука са највише последица, која има најтрајнији утицај међу свим другима, и зато је то одлука која највише тестира живце и ствара највише тензија с којима се неко може сусрести током целог живота“. Стварање породице је, вели Бауман, скок наглавачке у вир неизрецивих дубина. Одбацивање и одлагање неиспробаних потрошачких радости зарад стварања породице је жртва која је у раскораку са „навикама разборитог потрошача“.                                   

Ко има децу, угрозиће своју каријеру, и преузеће обавезе које су против модерне флуидности јер, како каже Бауман, „радости родитељства изгледа да долазе у пакету са тугом саможртвовања и страховима неистражених опасности“. Зато се кренуло у потрошачку логику везану за децу – бирање из каталога „квалитетних” донатора сперме већ је постало уобичајено. Сексуалност без љубави је норма живота у нашој епохи – зато се и деца не доживљавају као плод љубави, него као „пројекат“.

   Томе треба додати и доминацију противпородичних идеологија и наметање пожељних облика друштвеног понашања који обнови демографије нимало не одговарају.   

   ПОЛИТИКА РАЂАЊА У СРБИЈИ

   То што је у новој Влади Србије формирано министарство за породицу, које би требало да се бави и демографском обновом, само је бацање прашине у очи јавности. Јер, Србија је земља без будућности, из које млади масовно беже.

Уз то, на власти у Србији су људи којима је стало само до те исте власти, до моћи и привилегија, и они, без обзира на реторику, о демографији мисле као о лањском снегу. Такви су, да би им бриселско – вашингтонски господари допустили да се нађу на челу земље, усвојили све принципе противпородичних идеологија, попут радикалног феминизма, и не пада им на памет да се мењају.                                                

Као што каже Миша Ђурковић у својој књизи „Рат за породицу у Србији“:“Огроман проблем на овом пољу је настојање великих делова друштва да побију идеју да држава уопште може и сме да води било какву популациону политику. Феминисти у Србији, који су зацарили простором породичне политике, универзитетима и јавном речју, побијају сваку идеју да држава или црква има право да говори о депопулацији као проблему и да врши пропагандни  или мисионарски рад усмерен ка подизању броја рођених. /.../ Кад међутим питате било кога од тих актера, који најчешће сами немају деце, да ли очекују да примају пензију, одговор ће наравно бити потврдан. Кад их осим тога питате ко ће да ради да би обезбедио средства из којих ће држава да им плаћа пензију, остају без икаквог одговора. За њих је потпуно нормално да се други жртвују, подижу децу, школују их и осопособљавају за посао, а да они хедонистички уживају без обавеза и да при томе очекују да наша деца зараде пензију за њих. И уз то нам забрањују да уопште говоримо о томе да нема довољно деце која би сутра требало да раде и да и њима створе пензију.»

Кратко, јасно, сурово!

   „GAY FRIENDLY“ ВЛАДА        

У том смислу, слика новооктроисане Владе Србије је сасвим јасна: на месту премијера је и даље декларисана јуришница политичког хомосексуализма, Ана Брнабић, која демонстративно присуствује «прајдовима» и подржава своје саборце, мада јој они радикални не признају потребну «радикалност».(3)               

Потпредседник Владе и министар просвете је Бранко Ружић, најактивнији СПС борац за права «елџибитника и елџибитница».(4)                               

Његов својевремени саветник, политички хомосексуалац Борис Милићевић, јасно је рекао да, после избора Ане Брнабић за премијера/ ку/ а/ у ( ово је, наравно, иронисање на рачун «елџибитничко-џендерске» граматике и правописа), нема назад и да ће «права и слободе» политичких хомосексуалаца у Србији  - која, наравно, изумире - само расти. (5)                                  

Милићевићев сличномишљеник, Предраг Аздејковић, јасно је рекао да је владајућа, тзв. напредна ( «Напред, па у кречану!», говорило се некад у народу), странка учинила више од свих «постпетооктобарских» власти за «елџибитнике&елџибитнице».(6)     

Од Ружића као министра просвете може се очекивати неки нови «елџибити ил` не бити» образовни пакетић, какве смо имали у доба отишавшег упропаститеља школства, Шарчевића.(7) 

Додамо ли томе и, маскулино одлучну, феминисткињу - јуришкињу Гордану Чомић, на месту министар - даме која анимира друштвени дијалог и брани људска права(8), ето нама слике демографске будућности Србије.           

Она ће, наравно, као и до сада, бити црна без имало белог (осим ако се не рачуна бело што се, упркос званичној борби власти против мафије, редовно и «повољно» може купити код одговарајућих неопорезованих трговаца ).

То, међутим, не значи да они који знају о чему је реч не треба да се боре, јавно и одлучно, за преокретање ситуације и заустављање демографског слома. А, као што рече Његош, код нас одавно наде више нема ни у кога – «до у Бога и у своје руке».

Овоме треба додати и корона тровање, и Србије и света. Оно нам још више замрачује перспективе.

РАМБО АМАДЕУС И РАТ ПРОТИВ СИРОТИЊЕ           

У интервјуу недељнику „Време“, познати музичар и сатиричар, Рамбо Амадеус, јасно је рекао шта мисли о пандемији корона тровања ( коју, наравно, не спори ):"Мрзим теорије завјере, но оне се рађају кад информацијама више не можеш вјеровати, а то се нажалост догодило. Усред оне ужасне блокаде и изолације, 1. августа, послали су ми видео-снимак из Херцег Новог. Вријеме предивно али нигдје никог нема, ни по плажама, ни на обали, ни на мору. Потпуни блажени мир. Рај. Али неки морбидни рај у ком нема никог. Само милијардерски једрењак “American Eagle” бешумно клизи кроз Боку, а на њему, претпостављам, Адам и Ева лично, овај пут милијардери, кулирају на палуби. Напокон не чују еуфорију и буку обичних смртника, која би у том тренутку уобичајено стизала са плажа. Уживају у миру. Тај ме призор ужасно узнемирио, наљутио, нарочито због чињенице што многи од нас нису могли доље да дођу до рођених кућа, док се неки пребогати странци башкаре испред њих.“(9)

Рамбо је схватио да је у питању обрачун са светском сиротињом:“Аутоматизацијом производње престала је потреба за радничком класом која од своје тешко стечене наднице купује глупости. Постали смо вишак. Баш као и коњи након појаве парне машине, гдје је један мотор замијенио и до 100 коња. Одједном, преко ноћи, више нису били потребни ни коњи, ни штале, ни сијено. Популација коња драстично се смањила. Нешто мало се гаји за трке, циркус и татар бифтек. Корону не спорим, умиру људи, леже по болницама, али је искориштена да се богате државе напокон, без пардона, закључају и изолују од сиромашних, дефинитивно забарикадирају од продора миграната. Брине ме и што смо ми са ове спољне стране бодљикаве жице, а она дјелује као да ће да остане за стално.“(9)                                       

Изазивање панике везане за бројке саставни је део овог рата:“Гледајте бројке колико људи умире од рака, излива крви у мозак, инфаркта. Кад би у медијима овим интензитетом говорили о тим заиста застрашујућим бројкама свијет би колективно почео да се понаша као да се припрема за Олимпијаду, сви би џогирали, пазили шта једу и пију, нико не би пушио, само би се радила гимнастика и јела зелена салата. Као што рекох, не волим теорије завјере, али зашто нема ниједне ријечи о томе како да подигнемо имунитет?“(9)

   По Амадеусу, корона тровање служи за постизање циља  банкстерског сна, кошмара за све остале - тзв. „златне милијарде“:“Ово с превентивним мјерама видим као неки перверзно хумани начин да се убрза смањење броја становника на свијету. Укинутом социјализацијом, шоу бизнисом, забавом, туризмом, угоститељством, журкама, фестивалима, драстично се смањује шанса за људском репродукцијом. Теже је данас наћи партнера, орасположити се, загријати, остварити нагон за репродукцијом, за то је потребна блискост, а не видим како то уопште може под изолацијом, рестрикцијама и маскама./.../Дакле, рестриктивним мјерама смањује се број заражених, али право је питање да ли се смањује број новорођених?“(9)

Не тврдећи да је његов став апсолутно тачан, Рамбо Амадеус је остао при своме. И тиме дошао до истих ставова до којих је дошао велики руски социолог Александар Панарин ( умро 2003. године ). Човек широке културе и хришћанског погледа на свет, Панарин је глобализацију дефинисао као општи рат богаташа против сиротиње (коју Панарин зове Четврти свет), чији је коначни циљ да се сиротиња физички уклони и да на планети остане само такозвана „златна милијарда“. Ако 358 милијардера у рукама држи онолико богатства колико и 2,5 милијарди најсиромашнијих на Земљи, и ако, по Панарину, „услуга једном богатом клијенту може донети добит која превазилази добит од продаје робе и услуга стотинама сиромашних клијената“, зар то није осуђивање већине на смрт? Механизам „економског геноцида“ је покренут, и то је оно што се донедавно звало ГЛОБАЛНА ЕКОНОМСКА КРИЗА, а сад се зове „пандемија корона вируса“. Криза је нама, обичнима, које треба побити, јер смо непотребни; банкстерској братији не да није криза – они живе боље него икад.                 

Панаринове дијагнозе су немилосрдне:„Сада сиромашни не представљају никакву вредност ни у својству потрошача, они се не лепе на ласкаву рекламу, они немају кредитних картица, они не могу рачунати на текуће банковне кредите и позајмице, а роба која је њима најподеснија, доноси трговцима мизерну добит или је чак уопште и не доноси. Зато није за чуђење, што су ти људи преквалификовани у „андерклас“: они више нису привремена аномалија, која може дочекати исправку, него класа изван класа, група која се налази изван граница „социјалног система“, сталеж, без кога би се сви остали осећали и боље и удобније.“(10)     

Некад је народ био извор јефтине радне снаге, али и услов масовне потрошње. Такође, коришћен је у империјалним ратовима као топовско месо. Сада, међутим, по увидима Панарина, долази време када је обичан народ свуда непотребан. Неприлагођене треба истребити, сасвим их уклонити из света: они ником, и ни за шта, нису потребни.

Уз све ово, хиљадама година постојање народа градило се и на мистичкој компоненти. Народи су, по тој парадигми, заједнице духа, покојних, живих и нерођених. О њима брине Бог, Отац свих људи и нација. Међутим, постмодерни инжењери глобализма више немају потребе за целим народима. По Панарину, они „монтирају њима потребне системе од материјала разних земаља и нација“. С позиције глобалистичког конструкционизма, у сваком народу постоји маса сувишног (историјски „отпад“ „непојмљивих традиција, неразумних обреда, свега нерационалног и неартикулисаног“). Народима који се не уклапају у „врли нови свет“ треба дати сурове управљаче – компрадоре који ће сувишне сународнике уклонити са лица земље.           

По Панарину, прошла је фаза претходног, према имигрантима (јефтиној радној снази) трпељивог и социјално одговорног капитализма. Сада сиротињу, како рекосмо, треба побити. На крају, мораће да дође до глобалног обрачуна; све што је до сада предузимала глобална елита, само су полумере: „Посебне тајне браве, уређаји за појачавање зидова, оружје, непробојна стакла и уређаји за заштиту од потера, довитљива проналажења двоструке и троструке заштите – све су то издаци, којима се нова буржоазија раскусурава око демонтаже социјалне државе и досад невиђеног дистанцирања од упропашћених суграђана. Но ти ратови свакодневице ће пре или касније бити проглашени за безнадежни дилетантизам. Уместо да се штите понаособ, о својој бризи и на свој ризик, чланови нове класе глобалних компрадора све су ближе идеји о потреби концентрисане глобалне заштите на заиста професионалној основи.“(10)

Дакле, глобално „закључавање“, сурове мере обрачуна са онима који „не поштују здравствене мере“, најава обавезног масовног вакцинисања сумњивим вакцинама (11)...Шта мислите? Да ли је то само обична, медицинска прича?

   Рамбо Амадеус је, гледајући корона тровање и његове социјалне последице, дошао до својих закључака. Панарин је обрачун са сиротињом на планети најавио пре више од две деценије.

   А ви? Мислите ли о томе!

   Има ко мисли – придружите му се!     

АКАДЕМИК ПРЕДРАГ ПИПЕР НАМ ПОМАЖЕ ДА МИСЛИМО  

Поносан сам што међу српским интелектуалцима постоје људи попут академика Предрага Пипера, који нас је, недавно, обрадовао текстом препуним здравог разума. Да се подсетимо:“Корономанија је ушла у нову фазу. Појачава се застрашивање становништва званичним и медијским  преувеличавањем опасности једностраним и непоузданим подацима да би се људи приморали, с мање отпора, да буду затворени по кућама како би се се урушиле читаве гране привреде или чак националне привреде, које ће после бити продате у бесцење заједно са државним суверенитетом, како би привремене мере постале трајне, а вакцинација тешко проверљивим и на брзу руку направљеним вакцинама постала обавезна (прво за неке категорије становништва, а затим за све), што је предуслов за планетарно тзв. Велико ресетовање, односно за глобалну револуцију или нови светски поредак, планетарну депопулацију, рушење легално изабраних влада и велику прерасподелу моћи и богатства уз уништавање свега што томе стоји на путу.

Како томе одолети? Они који верују, знају да неће оставити своје Онај у којег се уздају и који то не крију.

Поред тога, треба се наоружати знањем, које треба на све могуће начине размењивати, треба се узајамно с много добре воље подржавати, користити за то све данашње техничке могућности, али и за непосредне разговоре у условима који су здравствено безбедни и, разуме се, треба се придржавати, без непотребног страха, свих мера здравствене заштите: редовно прати руке, не дирати лице, држати разумно растојање, избегавати гужве, разноврсно се хранити, активно живети, јачати имунитет пре свега средствима традиционалне медицине и добрим расположењем (дуготрајан стрес, а страх је стрес, озбиљно поткопава имунитет), окретањем позитивним стварима...

Претпоставимо да је све ово резултат случајности - прошле године неко је негде далеко јео заражене животиње и тако је зараза доспела међу људе.

Како онда објаснити да је она неколико година раније врло прецизно најављивана у изјавама неких од најбогатијих људи света, у филмовима и књижевности? Да ли је то само случајност?

Како објаснити то да се у области одакле је све наводно почело, налази једна од најмоћнијих лабораторија за биолошки рат? Такође случајност?

Како објаснити то да су, када се вирус појавио, председници, премијери, медијски магнати готово истовремено "легли на руду" (са изузетком неколико земаља у којима стање ни данас није горе него другде) и почели хистерично да шире панику, као притиском на дугме, и да показно "вежбају строгоћу" на милионима људи? И то је случајност?

Како објаснити да су за врхунске стручњаке проглашени људи без озбиљних научних референци, а са упитним биографијама: генерални директор Светске здравствене организације није лекар, него стручњак за комарце који преносе маларију, П. Кон се пре десетак година саслушаван у афери с непотребно купљеним врло скупим иностраним вакцинама (вакцинација је пропала, Кон је остао), Д. Кисић Тепавчевић није имала  искуство у сузбијању неке веће епидемије, а преко ноћи је постала маскота Кризног штаба, сада још награђена да води министарство за које је некомпетентна. Неко их је прогурао. Ко? Зашто? На чији предлог? Зар ми заиста немамо боље епидемиологе од њих двоје?

Такви ликови се узимају као иконе своје струке (чак се, сасвим неукусно, до подробности хвале њихови лични животи). С друге стране, медијски се максимално гуше информације да су врхунски стручњаци, дакле истински експерти, лекари и правници, из Француске, Италије, Немачке, САД, Русије и других земаља јавно, оштро и аргументовано иступили против корономаније. Зато се њихов глас у претежно контролисаним медијима, провладиним или опозиционим, пригушује. И то је случајно?

Огромна је одговорност лекара који ћуте, као и правника и новинара, уосталом свих, а поготову научника.

Слегло се врло много противуречних информација из стручних или "стручних" извора: вирус је вештачки / није вештачки; вирус је изразито смртносан / вирус јесте заразан, али мање смртоносан од неких других заразних и незаразних болести, маске су корисне/некорисне, вирус нестаје/не нестаје на врућини, вирус напада/не напада децу, вирус више напада/не напада мушкарце него жене, фотографије са низом мртвачких ковчега су тачне/лажне, тај и тај лек помаже/не помаже...итд. Тестови су изразито непоуздани (до 40%), а коме пресуде да је позитиван и стрпају га у ковид болницу или ковид одељење, зарадиће и оно што можда није имао; скоро све смрти приписују се ковиду (иако се обдукције не врше) мада су многи умрли од својих хроничних болести, тј. не од короне него са короном. Лек за тај вирус није нађен, али људе по болницама нечим лече. Чиме? Лече симптоме, а не узрок, па ко има довољно јак организам, тај претекне. Није срамота не знати, али је срамота и опасно је глумити свезнајуће у својој струци и тиме (свесно) слуђивати народ. То би морало бити кажњиво.

Зашто се не дају упоредни подаци о смртности од неколико данашњих најтежих болести, с једне стране, и овог вируса, с друге? Зашто је у истом периоду прошле године (без ковида) укупна смртност била већа него ове године са ковидом и упркос чињеници да ове године многи умиру од својих хроничних болести (нпр. онколошких), јер се боје да оду на благовремени преглед, контролу или на болничко лечење? Опет случајно? Зашто се у многим земљама дају лажне, преувеличане цифре о смртности од вируса ковид 19? Ако све то није случајно, ко се труди да подстиче и распламса корономанију и зашто?

Зар је случајно и то што се цркве путем различитих ограничења готово затварају, чак у време највећих верских празника, а П. Кон саветује православне Србе да славу "одраде" (његов израз) само код куће у кругу најуже породице? Замислите да неки хришћанин јавно саветује Јеврејима како да "одраде" Хануку! 

Ко је толико моћан да може да увеже и контролоше све те "случајности", које све заједно (а има их много више) воде, ако не баш чврстом правилу , свакако чврстој претпоставци да је неко имао демонски јак разлог да изазове масовно, светско лудило и да га га вешто усмерава и користи? Латинска изрека каже Cui prodest scelus is fecit, тј. упитајмо се коме је то у интересу? Најбогатији у свету постали су још богатији, фармакоиндустрија још јача и утицајнија, што важи и за медијску индустрију, глобалисти су добили крила и све чешће цинично скидају маске, многи људи умиру пре времена (пре свега, они старији и слабији), а неки други праве каријере на корономанији.

Ако реално процењујемо ствари, можемо се према опасностима поставити разумно и тиме сузбити покушаје да неко манипулише нашим мислима, осећањима и животима. Лакше је манипулисати застрашеним, слуђеним и завађеним народима са корумпираним руководством (светска завера елита?), него добро обавештеним,  разборитим и сложним људима и народима.

Да, одговор може бити да све овде речено припада теоријама завере (израз је 1967. сковала ЦИА /операција Mockingbird / да исмеје они који разоткрију зле намере), али зар неко заиста верује да је у данашњем свету све јавно и отворено, да не постоје тајне службе и операције, удружени злочиначки подухвати, који се, наравно, не обзнањују пре времена. Значи, ко ухвати лопова с руком у туђем џепу, треба да буде презриво исмејан, проглашен за лудака коме се то привиђа и ућуткан. Али тачно је речено: ако тврдиш да не постоје завере, онда или си и ти део неке завере, или си бескрајно наиван. Свако се може запитати којој групи припада и да ли заиста хоће у њој и да остане.“(12)

   Пример академика Предрага Пипера достојан је подржавања – прави интелектуалци дижу свој глас против сваке лажи и неправде, и то у тренутку кад је то неопходно да би јавност схватила шта се дешава. Јер, како у огледу „Смисао позива интелектуалца“ истиче Зоран Видојевић:“Смисао позива интелектуалца јесте у трагању за истином, живљењу у складу с њом и у њеном јавном саопштавању. Издаја тог смисла састоји се у свесном пристанку да се стварају лажне слике друштвених прилика различитим облицима злоупотребе знања и продаје за привилегије, посредну и непосредну политичку моћ.»(13)

Академик Пипер је показао да је истински интелектуалац – хришћански интелектуалац, у служби светињи својој и своме роду. Његовим путем треба да пођемо, постављајући питања која буде наш народ, бунећи се против сваке лажи и неслободе, дижући у небо глас протеста против окупације. Нека нам у томе помогне Бог правде, Коме пева наша химна.           

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Шира верзија текста објављеног на „IFAM NEWS“     

УПУТНИЦЕ(Интернету приступљено 28.10.2020.године

1.https://stanjestvari.com/

2.http://www.politika.rs/sr/clanak/403806/Prosecna-porodica-mama-tata-i-jedno-dete;

https://www.novosti.rs/

3.https://pescanik.net/

4.https://www.b92.net/

https://www.gay-serbia.com/

https://www.izazov.com/

https://www.glasamerike.net/

https://www.glasamerike.net/

5.http://arhiv2015sr.labris.org.rs/

https://www.espreso.rs/

6. https://www.danas.rs/

7. http://www.pecat.co.rs/

8. https://www.nedeljnik.rs/                                                         

  9.https://time.rs/

10.https://rusinst.ru/

11.https://rs-lat.sputniknews.com/

12. http://borbazaveru.info/content/view/13595/1/

13. Кикиндски дијалози: Интелектуалци у транзицији (приредио проф. др Јовица Тркуља ),СО Кикинда, Народна библиотека „Јован Поповић“, Кикинда 2003.